Kako stremiti ka istini (17)

Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o ispoljavanjima i karakteristikama ljudi koji su reinkarnirani iz ljudi – to jest, da poseduju savest i razum i da mogu da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno i da znaju šta je tačno, a šta netačno. Danas ćemo nastaviti razgovor na temu od prošlog puta. Pre toga, dozvolite Mi da vam ispričam jednu priču. Pre nekoliko godina, čuo sam za nešto što se dogodilo. Jedna lepa mlada žena radila je probno snimanje i neko je usputno primetio: „Imaš prilično debele noge!” Ova mlada žena je pomislila u sebi: „Kažeš da su mi noge debele, zar mi time naprosto ne govoriš da sam debela? Ako sam debela, hoću li izgledati dobro pred kamerom? Zar to neće biti neprijatno?” Stoga je počela da razmišlja o tome kako bi svoje noge mogla da učini mršavijim, tako da pred kamerom izgleda vitko i zgodno. Da bi postigla taj cilj, posvetila se pronalaženju svakakvih informacija i isprobala je razne metode da izgubi na težini, pa je tako svakoga dana, umesto redovnih obroka, jela samo dijetalnu hranu ili je jela samo voće i povrće – ukratko, jela je sve ono što bi joj moglo pomoći da izgubi na težini. Čula je da je ispijanje kafe brz i delotvoran način da se izgubi težina, pa je ponekad jedino pila kafu. Neki ljudi su govorili da manje spavanja pomaže u brzom gubitku težine, tako da je ona spavala svega dva ili tri sata dnevno. Nakon mnogo muke i pokušaja, zaista je uočila rezultate. Izgubila je kilograme, figura joj je postala vitka, a noge mršavije. Oku je delovala prijatno i lepo i pristojno, ali je u fizičkom smislu počela da oseća neke loše reakcije. Koje loše reakcije? Često je osećala vrtoglavicu i bilo joj je mutno u glavi i, dok je tokom dana izvršavala svoju dužnost, uvek je bila kao omamljena. Dok bi stajala, njihala se, a dok je sedela, osećala je slabost u celom telu. Nije mogla da pregura dan i osećala je izuzetnu fizičku patnju. Da li je većina ljudi zainteresovana da zna trenutno stanje ove mlade žene, kao i to da li je ona još uvek živa i da li je dobro? Želite li da čujete o njenom iskustvu i razmišljanju povodom gubljenja težine? (Ne.) Živeći u ovom svetu, ljudi ne znaju kako da žive ispravno i uravnoteženo, kako da se postave prema raznim ljudima, događajima i stvarima sa kojima se susreću. Kad čuju neko zapažanje ili nešto dožive, ne znaju koji je pristup tome prikladan i koji ih može zaštititi od štete, kako bi živeli na zaista ispravan i dostojanstven način. A da ne pominjemo nevernike, jer ni većina vernika ne zna ove stvari. Kad se susretnu sa informacijama i vestima, kao i sa raznim mislima, gledištima, jeresima i lažima iz spoljašnjeg sveta, ljudi naprosto nemaju sposobnost da ih raspoznaju i nikakvu sposobnost da im se odupru. Naravno, nemaju ni ispravne misli ni gledišta, a kamoli ispravan način da se sa njima nose iz pozitivne perspektive. Prema tome, ljudi žive vrlo žalosno. Uzmimo za primer tu mladu ženu koju sam upravo pomenuo. Recite Mi, da li je njen život zamoran? Da li je žalostan? (Žalostan je.) Zašto je žalostan? U čemu je ona pogrešila postupajući na ovaj način? Zar svi ljudi ne streme tome da budu lepi i da žive pristojno? Da li je pogrešno želeti da se drugima dopadaš i da te pri susretu oni hvale i uvažavaju? Kakvo je vaše gledište po ovom pitanju? (To što je ona radila zbog spoljne lepote i hvale bilo je štetno za njeno sopstveno telo. Pošto nije poštovala zakone uspostavljene od Boga, to je naposletku dovelo do oštećenja svih njenih telesnih funkcija. Vrtoglavica i osećaj da joj je mutno u glavi bili su posledice koje je sama na sebe navukla. Mislim da je ova osoba smetena.) Da li je to slučaj? (Jeste.) Ljudi se rađaju sa sopstvenim delićem ljudske inteligencije, pameti i misli. Zatim stiču neka znanja, ovladaju nekim veštinama i nauče ponešto o tome kako da izgledaju kao dobre osobe. Je li to dovoljno da se oni nose sa raznim mislima, gledištima, jeresima i lažima, kao i sa raznim ljudima, događajima i stvarima koji dolaze iz spoljašnjeg sveta? Može li to da ti omogući da se ispravno suočiš s tim stvarima? (Ne.) Nipošto ne može. U toj meri su ljudi jadni i tragični kad ne shvataju istinu; to naposletku dovodi do mnoštva užasnih posledica. Oni nemaju sposobnost raspoznavanja u odnosu ni na jednu jeres i laž ili misao i gledište iz spoljašnjeg sveta, niti imaju ispravne misli i gledišta kad je reč o ljudima, događajima i stvarima s kojima se susreću. Kad ih stvari zadese, postaju zbunjeni, a njihova se glupost ispoljava na nebrojeno načina. Kad im se ništa ne događa, deluju kao da razumeju neke doktrine i kao da imaju nekakvo ljudsko obličje, ali kad ih stvari zaista zadese, to je sasvim druga priča – u njihovom srcu se otkrivaju izobličene, ružne, apsurdne misli i gledišta. Kad je zaista reč o sopstvenom vladanju, o opstanku ili čak o određenoj misli ili gledištu u životu, ljudi su toliko neuki i tupi, a njihovi su stavovi i gledišta tako apsurdni. Dakle, mnogi ljudi godinama veruju u Boga, dugi niz godina slušaju propovedi, a ujedno izvršavaju svoje dužnosti, i nikada namerno nisu učinili bilo šta da izazovu prekide ili ometanja, niti su namerno izgovorili ikakve reči kojima se protive Bogu ili na Njega hule – gledano spolja, ne može im se pronaći nikakva zamerka, ali kad se suoče sa raznim pogrešnim mislima i gledištima iz spoljašnjeg sveta, posebno sa nekim relativno popularnim, u dubini svog srca prema njima ne osećaju odbojnost, niti im se opiru ili ih odbacuju, već osećaju naklonost i odobravanje, i čim se stvori neko prikladno okruženje ili prilika, oni će te stvari nesvesno prihvatiti i primenjivati ih u sopstvenom životu. Zar ta mlada žena koju smo ranije pomenuli nije očit primer za to? (Jeste.) Da li je ovo način praćenja zlih trendova? (Jeste.) Ne samo da ih je ona pratila, već ih je krajnje temeljno primenjivala. Zar današnji svet ne zagovara ideju da treba budeš seksi, šarmantan, vitak i da imaš gracioznu figuru? Ove su ideje popularne u svim delatnostima, u svakoj grupi ljudi, pa čak i među ljudima od vere. Bilo je nekoliko starijih žena koje su verovale u Gospoda i koje su se, uprkos činjenici da su u proseku bile starije od 60 godina, međusobno i dalje nadmetale koja od njih bolje izgleda. Upitale su jednu mladu devojku pored sebe: „Šta misliš, koja od nas najbolje izgleda u ovoj haljini?” Ta devojka je odgovorila: „Devojke, sve tri u njoj prelepo izgledate!” Iako su zagazile u svoje šezdesete, htele su da ih nazivaju „devojkama”; nisu bile srećne ni oduševljene da ih nazivaju „gospođama”. Iza njihovih leđa, ta devojka je drugima govorila: „Imaju preko šezdeset godina; koliko dobro bi i dalje mogle da izgledaju?” Ipak, ova grupa starijih žena i dalje je uživala u tome. Jesu li imale ikakav osećaj stida? (Ne.) Godinama su verovale u Boga, a ipak su se na te stvari još uvek usredsređivale. Zar im ljudskost nije nenormalna? Kad nemaju savest i razum, ljudi mogu da rade brojne apsurdne stvari, mnoge stvari koje su ljudima prezrive i ogavne, i mnoge stvari koje otkrivaju njihov nizak karakter. Zašto mnogi ljudi nemaju nikakvu sposobnost raspoznavanja u vezi sa stvarima u zlim trendovima i nikakvu sposobnost da im se odupru, pa ih one posledično zaluđuju i ponesu? To je zato što ne streme ka istini i što ne razumeju čak ni delić istine. Šta god da ih zadesi, oni to ne mogu da prozru i čim se suoče sa iskušenjem, bivaju otkriveni i u tome zaglibe. Pogledajte šta se danas izučava i šta je popularno u svim slojevima društva. Jedan radio-reporter je intervjuisao nekog dečaka i pitao ga je: „Koja ti je omiljena dečja pesma?” Taj dečak se počešao po glavi, a zatim je rekao: ’Mesec predstavlja moje srce’.” Ljudi koji su to čuli nisu znali da li da se nasmeju ili da zaplaču. Zašto nisu znali da li da se nasmeju ili da zaplaču? Je li to dečja pesma? (Ne, to je ljubavna pesma.) To je ljubavna pesma, ali je ovo dete greškom mislilo da je to dečja pesma. Na osnovu ovog događaja, možemo da vidimo šta je popularno u društvu. Ovo je jedna od pojava zlih trendova u društvu, koji starijim ljudima i deci podjednako duboko škode i u koje oni duboko tonu. Među onima koji slede Boga, iznenađujuće je mnogo onih koji te trendove slede i koji na sebe takođe primenjuju misli koje ti trendovi zagovaraju. I šta se na kraju dešava? Da li to dovodi do dobrih ili loših posledica? (Do loših.) To dovodi do loših posledica – to je ono što proizlazi iz praćenja zlih trendova. Ljudi su zaglavljeni u seksualnoj želji svog tela, u telesnim osećanjima, kao i u jelu, piću i veselju, živeći u izmaglici uživanja. Nemaju ispravne misli niti gledišta i nikakav ispravan stav prema postojanju pomoću kojih bi se suočili sa životom. Bez ikakve svesti žive u tom stanju i nemoćni su da se tome odupru. Na kraju, mogu samo da tonu sve dublje i dublje, nesposobni da se izvuku. I koji je krajnji rezultat? Sotona ih u potpunosti proždire, oni postaju njegova hrana.

Kad je reč o bilo kome ko živi u ovom ljudskom rodu, ako ne znaš kako da raspoznaš šta su pozitivne, a šta negativne stvari, onda će ti u ovom haotičnom svetu, ovom složenom ljudskom svetu, biti veoma teško da se čvrsto držiš ispravnih misli i gledišta o životu, i biće ti veoma teško da se čvrsto držiš ispravnog puta u životu za kojim čezneš; nakon što čuješ određenu reč ili se susretneš s određenim događajem, nikad nećeš znati kad će te bez tvoje volje poneti zli trendovi. Ako nemaju sposobnost da ispravno raspoznaju od pogrešnog, ljudi ne mogu čak ni da dobro upravljaju sopstvenim životom, a kamoli raznim važnim pitanjima ispravnog i pogrešnog na koja nailaze na putu opstanka, sa kojima im je još teže da se nose. Ako ljudi ne shvataju šta su pozitivne, a šta negativne stvari, neće znati kako da upravljaju svojim životom i neće imati ispravan način života. Budu li videli raznorazne informacije o zdravom životu, neće znati kako da ih raspoznaju ili koje da prihvate a koje da odbace, kako da usvoje ispravne, pozitivne izjave ili kako da odbace one pogrešne. Može se čak reći da takvi ljudi ne mogu ni da zaštite svoje sopstveno fizičko zdravlje. Neki ljudi idu iz krajnosti u krajnost, dok neki drugi neprekidno žive u jednoj krajnosti. Na primer, neki ljudi čuju sledeće: „Zdravo je jesti mnogo voća. Ono obezbeđuje vitamine, čini ti kožu hidriranom i glatkom, pa se zbog toga svima dopadaš.” Dakle, oni u to poveruju i počinju da jedu sve voće koje im dopadne šaka, usvajajući nenormalne navike u ishrani. Posle nekog vremena, stalno se osećaju loše, a na kontroli u bolnici otkriju da imaju povišen nivo šećera u krvi. Zbunjeni su: „Obično se hranim prilično zdravo, pa zašto imam povišen nivo šećera u krvi? Drugi su govorili da unos velike količine voća obezbeđuje vitamine, pa kako sam mogao da pogrešim ako sam se toga pridržavao i ako sam jeo mnogo voća?” Lekar mu kaže: „Voće sadrži vitamine, ali ima i visok sadržaj šećera. Ne može da zameni osnovne namirnice i ne može se jesti kao zamena za redovan obrok. Možeš da ga jedeš umereno ili skromno. Čak i da ga uopšte ne jedeš, neće ti nedostajati nikakve hranljive materije, pošto žitarice i povrće već sadrže sve ove hranljive materije.” Izjava ovog lekara je pravilna. Zar ovo ne ukazuje na to da je životni stil tih ljudi problematičan? (Ukazuje.) Upravo je to ona vrsta greške koju neki ljudi prave. Misliš li da bi trebalo da je prave? (Ne.) Neki ljudi kažu: „Čak i ako imam povišen nivo šećera u krvi, ja se na Boga ne žalim.” Šta mislite o ovoj izjavi? Zar nije lišena svakog razuma? Da li povišen nivo šećera u tvojoj krvi ima ikakve veze sa Bogom? Nije li to nešto što si sâm sebi naneo? Jedeš nesmotreno i bez načela. Smatraš da je voće ukusno, pa ne možeš da prestaneš da ga jedeš, ili smatraš da je meso ukusno, pa ne jedeš nikakvo povrće, nimalo se ne suzdržavaš i kao rezultat toga se razboliš. Zar to nisi sâm na sebe navukao? Misliš li da to što se ne žališ na Boga znači da si plemenit, da voliš Boga, da si čist? U stvari, neke bolesti ljudi sami sebi izazivaju i one nemaju nikakve veze sa Bogom, a izazvane su tvojom sopstvenom glupošću i neznanjem. Postoje i neki ljudi koji kažu: „Jaja, meso i mlečni proizvodi su hranljivi i mogu da povećaju tvoj unos proteina. Pirinač i brašno imaju malu hranljivu vrednost, pa čovek treba da jede više mesa, jaja i mlečnih proizvoda.” Kad to čuju, neki ljudi kažu: „Sticajem okolnosti ja volim da jedem meso. Pošto se za meso kaže da je hranljivo, ješću ga još više. Drugi pojedu 110 grama dnevno, ali ja ću pojesti 220 grama, i to najmanje po dva obroka dnevno!” Oni ovako jedu bez ikakvog ograničenja, jedući sve više i više, konzumirajući dva ili tri puta više hrane dnevno od ostalih, a uz to i grickalice kasno uveče. S vremenom, kapacitet njihovog želuca se proširi, a sa većim kapacitetom želuca, veći im je i apetit. I šta se događa na kraju? Oni jedu sve dok se ne razbole, postaju gojazni, uvek su pospani i osećaju se omamljeno. Nemaju drugog izbora nego da odu u bolnicu na pregled, a rezultati pokazuju da imaju povišen krvni pritisak, povišen nivo šećera u krvi i povišen nivo lipida u krvi. Razmišljaju: „Zar svakoga dana nisam pojeo samo koji zalogaj više mesa? Zar nisu rekli da je za telo dobro jesti više mesa i da će to čoveku omogućiti da izbegne neuhranjenost? Pa, gde sam pogrešio? Zašto mi je krvni pritisak povišen? Tako je teško brinuti o ovom mom starom telu! Ne mogu da pojedem čak ni koji zalogaj više mesa!” Po obroku jedeš 220 grama mesa – je li to zaista samo koji zalogaj više? I obično mnogo sediš i ne vežbaš, a ipak toliko jedeš. Na kraju imaš zdravstvene probleme i u svom srcu počinješ da osećaš nelagodu. Ti ljudi čak razmišljaju: „Ovo me Bog oplemenjuje. Nije to ništa, s vremenom ću biti dobro. Neću se žaliti na Boga!” S kojim bi se pravom žalio na Boga? Da li je tvoja bolest Božji način da te oplemenjuje ili si je sâm na sebe navukao? Ugojio si se i razboleo zato što si jeo meso i misliš da te Bog ovim oplemenjuje i da Bog ispituje tvoju veru. Da li bi te Bog oplemenjivao na ovaj način? (Ne.) Dakle, čime je izazvan ovaj rezultat? (Izazvan je ljudskom glupošću.) Sami ljudi nemaju sposobnost raspoznavanja, ne znaju kako da upravljaju sopstvenim životom, ne shvataju koje su pozitivne a koje negativne stvari, ne znaju kako da se ispravno odnose prema svom fizičkom životu, ne znaju kako da se pridržavaju zakona opstanka koje je Bog ustanovio za ljude i ne znaju kako da poštuju zakone različitih urođenih fizičkih stanja. Uvek se upuštaju u glupe i apsurdne postupke, uvek su puni predstava i uobrazilja o Bogu i ne manjkaju im prekomerne želje. I šta se događa na kraju? Uvek idu zaobilaznim putevima, uvek greše i neprekidno pogrešno razumeju Boga. Nije li ovo veoma problematična stvar? (Jeste.)

Živeći u telu i u materijalnom svetu, ljudi će dolaziti u kontakt sa mnoštvom informacija, mnoštvom misli i gledišta i ujedno sa mnoštvom različitih ljudi, događaja i stvari. Ako ne znaju kako da raspoznaju da li su razni ljudi, događaji i stvari pozitivni ili negativni, ako ne znaju kako da izaberu šta da prihvate a šta da odbace, ako ne znaju kako da se čvrsto drže pozitivnih stvari, ne znaju zašto su one ispravne i ne znaju kako da odbace negativne stvari – a još manje su svesni negativnog svojstva tih stvari – nije li takav život veoma opasan? (Jeste.) Nije preterano reći da oni rizikuju da u bilo kom trenutku izgube svoj život. Ljudi ne mogu čak ni da pravilno upravljaju sopstvenim fizičkim životom i zdravljem, tako jednostavnim stvarima; potrebni su im drugi da o tim ljudima i stvarima brinu, potreban im je Bog da ih štiti i da na njih pazi ili će u suprotnom nastaviti da prave greške, skrećući previše ili u jednom ili u drugom smeru. Nakon što prihvate ideje zlih trendova u društvu, neke žene razbijaju glavu razmišljajući kako da sebe učine lepima, nimalo ne obraćajući pažnju na posledice. Neke neselektivno uzimaju preparate iz tradicionalne kineske medicine, neke neselektivno uzimaju preparate iz zapadnjačke medicine, neke nepromišljeno uzimaju tonike, a neke nepromišljeno jedu određenu hranu. Kao rezultat toga, imaju stomačne probleme i svoje dane provode uzdišući i izgledajući bolesno i slabo. Ne samo da im ne polazi za rukom da se ulepšaju, nego čak postaju odvratne za gledanje. Neki ljudi imaju prilično dobru kožu, ali ipak nisu zadovoljni, pa su uporni u tome da se mažu svakakvim kozmetičkim preparatima. U nekom trenutku, oni upotrebe kozmetičke preparate lošeg kvaliteta i na kraju budu unakaženi, lice im postane puno fleka a ten neujednačen, pa ih je strašno gledati. Neki ljudi idu i na tretmane lepote i na plastične operacije – neki od njih pokušavaju da podignu koren nosa i ne samo da ne uspevaju da ga podignu, već na kraju završe deformisanog nosa, a nekima ugradnja filera u bradu krene po zlu, pa izgledaju smešno kad god se nasmeju ili zevaju, zbog čega se plaše da rade i jedno i drugo – ovo je tako jadno, to je tako zamoran način života! Zar time sebi ne stvaraju problem? Pojedine žene, nezadovoljne sopstvenom visinom, traže da im se donji delovi nogu slome, a zatim da ponovo srastu i budu produženi, ali operacija krene po zlu, pa nekada savršeno dobre noge postaju osakaćene. Nije li to tragično? (Jeste.) Nastupile su sve vrste štetnih posledica – i to se po njih loše svršilo. Svaka misao ili gledište koje zagovaraju zli trendovi je lažna i rđava, ona je zaista izuzetno štetna. Ukusna hrana i tretmani za lepotu koje ti trendovi zagovaraju zaista nisu dobri; svi su rđavi i na kraju ljudima škode i zarobljavaju ih. Ove neuke žene su spremne da istrpe ovu štetu i nemaju sposobnost da se odupru ovim rđavim mislima i gledištima. Jedu šta god im se kaže da jedu i rade šta god im se kaže da rade, čak ni najmanje ne raspoznajući stvari, već samo to slepo slede. Koliko su samo poslušne! I šta se na kraju dešava? Retko koju od njih zadesi dobar ishod. Ukoliko na pola puta ne postanu svesne sopstvene greške i na vreme se ne preokrenu da smanje gubitke, ako nastave da slede ove zle trendove i da prihvataju ove rđave misli i gledišta, na kraju će postati sve izopačenije, sve nesposobnije da dobro razlikuju od lošeg i po svom izgledu sve sličnije đavolima, lišene svog ljudskog obličja. Može se reći da devedeset devet odsto ljudi nema nikakvu sposobnost raspoznavanja u odnosu na pozitivne i negativne stvari i da dragovoljno prihvata zle trendove. Pogledajte šta žene govore kad zajedno kupuju odeću. Neke kažu: „To ti dobro ne stoji; u tome ti lice nije svetlo niti to ističe tvoju figuru. Nećeš izmamiti ničiji pogled. Mislim da ona haljina tamo izgleda seksi i da će izmamiti tuđe poglede!” Druge kažu: „Ova nije privlačna. Moraš malo da se razgolitiš, moraš da budeš seksi i oku privlačna – jedino ćeš tako nešto postići. Ako si uvek tako smerna i pristojna, nikom se nećeš dopasti.” Neke majke su čak uporne u tome da im kćerke postanu glumice. Kćerka kaže: „Na estradi je pravi haos! Ne želim da budem glumica.” A njena majka je onda prekoreva: „Zar nemaš nikakvu ambiciju? Uz svoju visinu, izgled i kožu, imaš tako sjajne prirodne prednosti! Ne zaradiš li novac kao glumica, od čega ćemo živeti? Dokle god možeš da postaneš poznata i da zarađuješ novac, u redu je da s bilo kim spavaš. U suprotnom, protraćićeš svoj dobar izgled! Mi smo te do sada odgajali, pa tvoj otac i ja čekamo da se baškarimo u tvom uspehu! Bude li nam čak i to uskraćeno, zbog čega smo te onda napravili?” Da li je ispravno da roditelji ovako vaspitavaju svoju decu? (Nije.) Koje su posledice kad se deca ovako vaspitavaju? (Deca trpe štetu.) Jednoga dana, kad takvo dete shvati stvari i proživi toliku patnju i bol, ono neizbežno počinje da mrzi svoju majku i da joj zamera, govoreći: „Sve to je tvoja krivica! Nisi me izvela na pravi put! Rekla sam da ne želim da budem glumica, ali si ti bila uporna. Pogledaj me sada – imam skoro četrdeset godina, još uvek ne mogu da pronađem muža i niko me ne želi. Oni koji su jurcali za mnom samo su se zabavljali i nikad nisu nameravali da se mnome ožene. Nije li ceo moj život upropašten?” Ta deca tako mnogo pate, a roditelji su glavni krivci i koren su tog problema. Naudili su rođenoj deci.

Ako su Božji vernici baš poput nevernika u sopstvenoj nesposobnosti da se izvuku iz zlih trendova, onda to ukazuje na problem. Ako nemaš nikakvu sposobnost raspoznavanja u odnosu na bilo koje zle trendove, bilo koje rđave, negativne izjave ili bilo koje razne postupke kojima se ljudi prepuštaju, bez obzira na to šta je u pitanju, pa ih još i slediš i svesno ih sâm isprobavaš, onda su u Božjim očima sve to znaci sramote. Šta će Bog reći? On će reći da, kao osoba, ti nemaš nikakvu sposobnost da ispravno razlikuješ od pogrešnog, da nemaš stvarnost prihvatanja pozitivnih stvari i, još i više, da se ne prepuštaš radnjama i postupcima odbacivanja negativnih stvari. Reći će da ti nisi čovek i da ne ispunjavaš osnovni uslov posedovanja ljudske savesti i razuma. Reći će da nisi čovek i da te carstvo neće prihvatiti. Ako nisi čovek, tebi je nemoguće da prihvatiš istinu, zato što su ono što si u svom srcu subjektivno voljan da prihvatiš sve redom rđave stvari od Sotone i tvoje se srce u potpunosti opire i protivi pozitivnim stvarima i odbacuje ih; prema njima nikad nisi imao stav prihvatanja. Prema tome, Bog kaže da nisi čovek, da nemaš ljudskost. Bog ne želi ljude bez ljudskosti. Nemoj da razmišljaš na sledeći način: „Ako me Bog ne prihvata, onda ću naprosto malo više patiti i platiću malo veću cenu da bih Boga dirnuo i izmenio Njegov stav prema meni.” Bog ne želi određeni način izvršavanja stvari; ono što Bog želi jeste da imaš stav prihvatanja istine iz dubine svog srca, kao i stvarnost prihvatanja istine i dokaz da je primenjuješ. Moraš da budeš osoba koja zaista ima ljudskost – ta ljudskost nije nešto što je lažno. Ako zaista imaš neke znakove normalne ljudskosti, odnosno, ako imaš brojna ispoljavanja razlikovanja ispravnog od pogrešnog, ako činjenice pokazuju da voliš pozitivne stvari i ako postoje slučajevi da si prihvatio pozitivne stvari, a odbacio negativne stvari, i može se videti da imaš ispoljavanje proživljavanja istine, onda će Bog reći da imaš ljudskost i nazivaće te čovekom. Ako kažeš: „I ja imam ljudskost, mogu da raspoznam pozitivne i negativne stvari”, ali nemaš ispoljavanje proživljavanja istina-stvarnosti i tvoje reči ne potkrepljuju dokazi, onda je to problematično. U doktrinarnom smislu ti priznaješ da: „Sve što Bog kaže i čini jesu pozitivne stvari i istina, a sve što Sotona kaže i čini jesu rđave, sve su to negativne stvari; sve što potiče od Boga jesu pozitivne stvari, sve što potiče od Sotone jesu negativne stvari i sve što potiče od ljudi u društvu jesu rđave, negativne stvari” – odnosno, u doktrinarnom smislu ti govoriš ispravno, bez ikakvih problema, te se u onome što kažeš ne može pronaći nikakva zamerka – ali kad se suočiš sa stvarnim situacijama, ti nikad ne prihvataš pozitivne stvari, nikad se čvrsto ne držiš pozitivnih stvari i ne pridržavaš se pravila i zakona pozitivnih stvari. To dokazuje da si osoba koja ispravno ne raspoznaje u odnosu na pogrešno. Samim ljudima je u sopstvenom srcu jasno da li ova ispoljavanja imaju ili nemaju. Kad čuješ neku rđavu, negativnu misao ili gledište odnosno kad čuješ informaciju o nekom zlom trendu, kakav je tvoj stav? Koje su tvoje misli i gledišta? Čemu naginješ? Da li se s time slažeš ili ti je to odbojno? Planiraš li da to u svom srcu zadržiš i da, po potrebi, koristiš ili prema tome imaš odbojnost i to u svom srcu osuđuješ i apsolutno odbijaš da to prihvatiš? U svom srcu, trebalo bi da znaš kakav ti je tačno stav. Ako neko kaže da ne zna, ima li on srce? Ako čoveku nije jasan čak ni njegov sopstveni stav – da li je to normalan čovek? Ako u svom srcu znaš da ništa ne valjaš i znaš da si veoma zainteresovan za razne zle trendove i rđave izjave, uvek želiš da ih slediš i da u njima učestvuješ, ali se osećaš primoranim da se pomalo suzdržiš jer te ograničavaju razna istina-načela Božje kuće i tvoj sopstveni ponos zbog vere u Boga, dok te zapravo u najdubljem delu srca pozitivne stvari odbijaju i odbacuješ ih, u tom slučaju čak i ako tvrdiš da voliš pozitivne stvari i ne dopadaju ti se zli trendovi, to se kosi sa tvojim pravim osećanjima. Evo jednog primera. Neki pojedinci kažu: „Nije dobro jesti previše mesa, nezdravo je. Meso treba da jedeš u malim porcijama, da jedeš više pirinča, namirnica na bazi pšenice i povrća.” Neki ljudi to mogu da prihvate. Oni ne smatraju da je to što jedu manje mesa protivno njihovoj volji; zbog toga se ne osećaju uznemireno niti zaista iznervirano. Umesto toga razmišljaju: „Tako je ispravno postupiti. Nakon što sam neko vreme to isprobavao, osećam da je to dobro za moje telo. Poboljšalo mi se sveopšte mentalno stanje i fizički sam zdraviji nego ranije. Ovakav način ishrane je sjajan!” Međutim, za neke ljude je protivno njihovoj volji da ovo prihvate. Oni su još odavno odlučili: „Zašto je nezdravo jesti mnogo mesa? To što jedeš više povrća ne znači nužno da ćeš biti zdraviji. Kako god da gledaš na to, meso ima bolji ukus i slasnije je! U redu je pojesti malo povrća ako nema mesa – bolje to nego da gladuješ – ali ako ima mesa, treba puno da ga jedeš. Svi ste vi budale, svi samo glumatate. Jedino ja ne glumatam. Niko od vas nije iskren kao ja. Kažem ono što mislim. Meso je naprosto jako ukusno!” Za svaki obrok, ti ljudi pojedu vrlo malo povrća, a poprilično mnogo mesa. Recite Mi, da li u svom srcu prihvataju pozitivne izjave? (Ne.) Ne prihvataju ih niti su u stanju da ih praktično primenjuju. U njihovom srcu, one su im krajnje odbojne. Kažu: „Kako ove izjave mogu da budu pozitivne? Kako to da ja ne osećam da su one pozitivne? Šta je dobro u vezi sa njima? Šta je pogrešno u tome da pojedem više mesa? Nisam umro i niko od vas ne živi ništa bolje od mene!” Oni ne prihvataju činjenice i ne priznaju da je jesti previše mesa loše za njihovo zdravlje. Ne mogu čak ni da prihvate ispravne izjave, pa kako bi mogli da prihvate činjenice? Za tako nešto postoji još manje izgleda. Za takve ljude, prihvatanje pozitivnih stvari je u velikoj meri suprotno njihovoj volji. Osećaju da je to veoma bolno i teško učiniti. To pokazuje da postoji problem u njihovoj ljudskosti i da u svom srcu oni ne vole istinu. Kad čuju ispravne reči koje su pozitivne stvari, neki ljudi mogu s lakoćom da ih prihvate, govoreći: „Zbog ovoga sam naprosto brinuo i nisam znao kako da tome pristupim, nisam imao put primene. Srećom, ti si to rasvetlio. Čim sam te čuo, osetio sam da je taj pogled na stvari ispravan, da je to gledište čisto, objektivno i praktično i da je u skladu sa ljudskošću.” Nakon što ga čuju, oni mogu odmah da ga sprovedu u delo. Iako povremeno umeju sebi da ugađaju i mogu da budu samovoljni, brzo će se vratiti na pravi put. Oni pozitivne stvari izvršavaju bez potrebe da ih drugi nadgledaju ili proveravaju i takvo postupanje ne smatraju protivnim svojoj volji, niti se zbog njega osećaju uznemireno. Baš kao što se ovcama dopada da pasu travu. Ako ovci daš meso, ona ga neće pojesti, ali ako joj daš travu, ona će je slasno pojesti, zato što je ovca biljojed i ono što joj je iznutra potrebno jeste trava. Međutim, vukovi su drugačiji. Oni za jelo konkretno traže meso; ne jedu travu i smatraju da osim mesa ništa ne može da im zadovolji apetit. Ovo su prirodna ispoljavanja njihove prirode, koju niko ne može da promeni. To nije nešto što su stekli kasnije u životu, niti je to nešto čemu ih je potrebno naučiti. Ovce su rođene da pasu travu, a vukovi su rođeni da jedu meso. Niko ne može da nauči ovcu da postane životinja koja jede meso niti da nauči vuka da postane životinja koja pase travu. To je ispoljavanje njihove suštine. Ono što ti je potrebno i ono što voliš određeno je tvojom ljudskošću. Ako tvoja ljudskost nema potrebu za pozitivnim stvarima, ti nećeš voleti pozitivne stvari. Ako voliš negativne stvari, to znači da su tvom srcu potrebne negativne stvari. To je određeno tvojom priroda-suštinom, nema potrebe da ti to drugi usađuju. Ako neko želi da ti pomogne da se preokreneš i besedi ti o nekim istina-načelima, ti možda privremeno budeš u stanju da to prihvatiš da ne bi izgubio obraz ili zato što želiš da izbegneš neprijatnost, pa na rečima izražavaš svoju saglasnost, međutim, način na koji iza kulisa razmišljaš i postupaš u potpunosti je određen tvojom prirodom. Ne možeš to da odglumiš, a ni tvoji roditelji ne mogu da te promene. Da li u tvojoj ljudskosti postoji komponenta ljubavi prema pozitivnim stvarima i mržnje prema negativnim stvarima nije nešto o čemu bilo ko može da odluči; o tome odlučuje jedino tvoja sopstvena suština. Da li je ova stvar sada jasna? (Jeste.) Prema tome, to da li čovek može ispravno da raspozna u odnosu na pogrešno umnogome govori o njegovoj ljudskosti. Ako se tvoje raspoznavanje ispravnog u odnosu na pogrešno prirodno otkriva, onda si rođen da budeš naročito zainteresovan za neke pozitivne stvari. Veoma si voljan da slušaš kad neko govori nešto ispravno i samo bi želeo da ta osoba nastavi da još više govori, tako da možeš još više da čuješ i zadobiješ, pa da što manje skrećeš s puta ili da sa njega uopšte ne skrećeš. A kad naiđeš na neke rđave, negativne stvari, u svom srcu osećaš odbojnost, izbegavaš ih i nisi spreman da u njih budeš uključen – ne želiš čak ni da za njih čuješ. Ti sâm ne znaš razloge za to; naprosto ne možeš da se nateraš da ti se dopadaju negativne stvari, ali si veoma voljan da slušaš kad neko govori nešto ispravno, pa čak i kad te neko ismeva, tebe nije briga – ne znaš odakle dolazi ovaj poriv. Neki ljudi vide ovaj tvoj iskreni poriv, preziru te i rugaju ti se, smatrajući da si budala, ali se ti s tim ne slažeš. Razmišljaš: „Dokle god je ono što neko kaže ispravno, ja to prihvatam. Šta je tako teško u tome?” Ovo je prirodno otkrivanje ljudskosti. Posedovanje ovog prirodnog osećanja ljubavi prema pozitivnim stvarima i odbojnosti prema negativnim stvarima u tvojoj ljudskosti jesu karakteristika i ispoljavanje normalne ljudskosti. Jedino kad imaš ovo osećanje i ovakvu ljudskost ti možeš da budeš ispravan i dobar, i možeš sa ispravnog stanovišta i iz ispravnog položaja da kažeš ono što treba reći i da uradiš ono što treba uraditi. Kad poseduješ aspekt ljudskosti u raspoznavanju ispravnog u odnosu na pogrešno, ti poseduješ osnovni uslov da prihvatiš istinu i da prihvatiš razne izričite izjave od Boga koje se odnose na istina-načela. Ako ne poseduješ aspekt ljudskosti u raspoznavanju ispravnog u odnosu na pogrešno, tada savest i razum nisu prisutni u tvojoj ljudskosti i ti nemaš osnovni uslov da prihvatiš istinu, da prihvatiš Božje reči i da prihvatiš sve pozitivno usmeravanje i ispravne puteve od Boga. Ne poseduješ čak ni osnovni uslov da prihvatiš istinu i da prihvatiš pozitivne stvari, pa je i svako pominjanje tvoje sposobnosti da se pokoriš naprosto apsurdno, obična maštarija.

Ako neko ne zna šta su pozitivne a šta negativne stvari i ipak kaže: „Ja imam savest i veoma sam ispravan i dobar”, zar to ne pokazuje odsustvo samosvesti? Odakle dolazi tvoja ispravnost? Tvoj um je ispunjen isključivo negativnim stvarima – čime možeš da dokažeš da si ispravan? Gde ti je dokaz? Na temelju čega kažeš da si ispravna osoba? I kako tu svoju takozvanu dobrotu možeš da sprovedeš u delo? Unutar tebe nema ničega osim rđavih, negativnih misli i gledišta. Možeš li da budeš dobar? Činio bi dobro ako ljude ne navodiš u klopku i ako ih ne povređuješ. Kako bi dokazali da imaju ljudskost i da su ispravni i dobri, neki ljudi sebi dodeljuju imena poput Dženg Vang, Dženg Džang, Dženg Džou, Dženg Gang^[a] – iako ta imena sasvim sigurno zvuče „ispravno”, znače li ona da je ta osoba zaista ispravna? Odakle potiče istinska ispravnost? Ona potiče iz ljudskosti. Jedino onda kad čovekova ljudskost poseduje sposobnost ili osnovne uslove da ispravno raspoznaje u odnosu na pogrešno, on može biti ispravan. Ako ne znaš čak ni šta su pozitivne stvari ili ako pozitivne stvari naprosto ne voliš i nikad nisi prihvatio ni jednu jedinu pozitivnu stvar ili pozitivnu misao i gledište, a ipak tvrdiš da si ispravan, zar to nije besramno? Na temelju čega tvrdiš da si ispravan? Neki kažu: „Moj pogled na svet, moje vrednosti i moj pogled na život, svi redom su ispravni.” Ima li ovo ikakve veze sa istinom? Da li to što ima ispravan pogled na svet, vrednosti i pogled na život znači da neka osoba poseduje istinu? Neki drugi kažu: „Imam ’pozitivnu energiju’. Stvari koje kažem i koje činim su prizemne i za ljude poučne. Nikad ne govorim stvari kojima ljude oštro kritikujem, nikad ne govorim ništa čime bih ljude pokolebao i stvari kojima bih ljude posramio ili zbog kojih bi se oni osećali negativno i slabo, kao ni stvari koje ih obeshrabruju. Sve što kažem, ljude ohrabruje, motiviše ili ih nadahnjuje. Da li se to računa kao ’pozitivna energija’? Ovaj izraz ’pozitivna energija’ sada je veoma popularan u društvu. Kako je to veličanstvena, moderna i otmena zamisao da ’budeš pun pozitivne energije’!” Neki drugi kažu: „Pogledaj kako vrvim od duha pravednosti. Kad tamo stanem, izgledam poput nekog vojnika – oči su mi svetle, a pogled prodoran, nisam lakomislen. Te lokalne barabe, ogavni zlikovci i zli ljudi se ne usuđuju da mi priđu. Kad se nađu preda mnom, otkriva se njihovo pravo lice, oni pokazuju svoj kukavičluk i deluju nisko. Kad se u mojoj blizini nađe prosečna osoba, ona mora lepo da se ponaša i ne usuđuje se da postupa nepromišljeno. Vidiš, ovaj moj pravedan duh može da suzbije rđavost!” Da li ovo znači da je neko ispravan? (Ne.) U društvu je popularno pljačkati bogate da bi se pomoglo siromašnima, postupati hrabro radi ispravnog cilja, biti ljubazan i davati milostinju i biti junak time što spasavaš dame u nevolji. Nakon što te stvari učine, neki ljudi sebe smatraju junacima i mnogi drugi se pred ovim junacima klanjaju. Neki drugi kažu: „Ljude nikad ne iskorišćavam, ispunjen sam duhom pravednosti, odlučno sam ispravan i nepristrasan i mogu da razlikujem dobro od zla. Kad se dvoje ljudi posvađa i traže od mene da im rešim spor, ja ravnopravno kaznim obe strane i ne pokazujem pristrasnost. Pogledajte ovaj pravedni duh kojim sam ispunjen, svi mi se dive!” Da li se ovo računa kao ispravnost? (Ne.) Iako su prethodno pomenute zamisli o „ispravnim pogledima na svet, vrednostima i pogledu na život” i o „pozitivnoj energiji” popularne kineske izreke, ova poslednja se – biti ljubazan i davati milostinju, nakupljati zasluge i činiti dobre stvari, i postupati hrabro radi ispravnog cilja – verovatno univerzalno, u svim zemljama i među svim narodima, izrazito poštuje. Ljudi stoga smatraju da je ovo duh pravednosti, da je to ispravnost. Čak i većina Božjih vernika smatra da je to veoma ispravno, govoreći: „Pogledajte našeg narodnog heroja, tog i tog. Položio je svoj život radi pravednosti i velikog cilja nacije, žrtvujući sebe tako što je u vazduh podigao bunker da bi zaštitio naciju. Bio je ispunjen duhom pravednosti. E, to znači imati ljudskost!” Posmatrajući to sada, je li to gledište ispravno? (Nije.) Po čemu ono nije ispravno? Ove vrste ispravnosti, za koje ljudi veruju da to upravo jesu odnosno koje ljudi izrazito poštuju, procenjuju se prema merilima zasnovanim na ljudskoj čežnji za stvarima koje su dobre i relativno pozitivne. Zbog svojih telesnih predstava i uobrazilja, kao i zbog toga što ne shvataju šta su pozitivne stvari, ljudi one koji radi drugih mogu da žrtvuju svoje sopstvene interese i koji se prepuštaju lepom ponašanju – ili one koji druge aktivno ne dovode u klopku niti ih povređuju, koji za druge ne predstavljaju pretnju i koji nisu izazvali nikakve loše posledice – smatraju dobrim ljudima, izrazito ih poštuju i karakterišu kao ispravne. Ova definicija „ispravnosti” zasniva se na ljudskim predstavama o ispravnosti, kao i na ljudskoj mržnji prema zlim trendovima i rđavom ljudskom rodu, te na ljudskoj čežnji za predivnim stvarima. Budući da većina ljudi u ljudskoj rasi druge potiskuje, maltretira, hvata u klopku i povređuje, i budući da je ovaj svet tako zao, mračan i da se u njemu ne može pronaći ni trunka pravičnosti ili pravednosti, kad se takvi junaci ili takozvani dobri Samarićani i dobročinitelji pojave, ljudi su skloni tome da ih veoma poštuju, definišući ih najboljim mogućim rečima. Da li su načela ove definicije tačna? (Nisu.) Sama načela i osnova te definicije sami po sebi nisu tačni. Na primer, u grupi postoji neko koga većina drugih maltretira, ali je tu određeni pojedinac koji ga ne maltretira. Osoba koju maltretiraju kaže: „Onaj koji me ne maltretira je dobra osoba.” Je li ta izjava tačna? (Nije.) Da li je logična? (Nije.) Recite Mi, šta s njom nije u redu? (Toj osobi koja ovu drugu ne maltretira možda ta druga osoba naprosto nije mrska ili je ne maltretira zato što objektivna situacija i okolnosti za to nisu pogodni. To ne znači da je ona dobra osoba.) Gledište te osobe koju maltretiraju sadrži logičku grešku. Zamisao da su ljudi koji te maltretiraju loši ljudi, tako da su ljudi koji te ne maltretiraju zasigurno dobri ljudi, logička je pogreška, zar ne? (Tako je.) Većina ljudi koji druge maltretiraju nisu dobri ljudi, ali tvoje merilo za definisanje značenja maltretiranja drugih nije nužno tačno, stoga tvoja definicija da su ljudi koji te maltretiraju loši ljudi takođe nije nužno tačna, a takođe je netačno reći da su ljudi koji te ne maltretiraju zasigurno dobri ljudi. Može postojati nekoliko situacija u kojima te neko ne maltretira. Možda taj ne želi da na tebe obraća ikakvu pažnju, pa se neće gnjaviti time da te maltretira. Možda te ne poznaje, pa ne može da te maltretira. Možda oseća da si od njega strašniji, pa se ne usuđuje da te maltretira. Postoji nekoliko takvih mogućih situacija. Tvoja osnova da ga definišeš kao dobru osobu gradi se na temelju činjenice da te on nije maltretirao, pa je i osnova ove definicije sama po sebi pogrešna. Šta je prava osnova da bi se neko definisao kao dobra osoba? Ako ta osoba voli pozitivne stvari, ako se prema drugima ophodi pravično i uz načela, te ujedno ima načela u načinu na koji obavlja stvari, u tom slučaju, čak i ako ti se ponekad grubo obrati, oštrim tonom ili te kritikuje, ta osoba te ne maltretira. Ona postupa shodno načelima i o stvarima sudi na osnovu činjenica. Stoga je ona istinski dobra osoba i u stanju je da se prema ljudima ophodi shodno načelima. Međutim, neki ljudi nisu takvi. Kad vide da imaš status i da si zastrašujuć, oni ti se ulaguju. Kad vide da nemaš status i da si u nepovoljnom položaju, oni te maltretiraju, po tebi gaze i kad govore stalno te povređuju. Ako uradiš nešto ispravno, na tebe su ljubomorni. Ako uradiš nešto pogrešno, ismevaju te i omalovažavaju. Takvi ljudi su loši ljudi. Ako dobro i loše procenjuješ na osnovu pozitivnih stvari i istina-načela, onda će merila prema kojima stvari procenjuješ i rezultati tvojih procena biti ispravni. Procena ili definicija pozitivnih i negativnih stvari u svetu i u društvu sama je po sebi izokrenuta. Većina ljudi u društvu oseća idolopoklonstvo prema vođama koje im se dopadaju, prema poznatim ljudima ili zvezdama. Šta god da ti poznati ljudi, zvezde i vođe kažu, oni to smatraju ispravnim i niko to ne razotkriva niti se tome protivi. Koliko god da ti ljudi gospodare običnim ljudima i prema njima su bezobzirni, diskriminišu siromašne ili od njih iznuđuju stvari ili čak bezobzirno uništavaju ljudske živote kao da su oni bezvredni, niko ne ustaje da protiv njih protestuje ili da demonstrira. Ako urade nekoliko dobrih stvari da bi stekli političke poene, mnogi će o njima tada pevati hvalospeve i veličati ih. Pojavi li se čovek koji se bori za pravdu i razotkrije sotonski režim ili poznate ljude i velike ličnosti, u tom slučaju će ga široke mase združeno napasti, u očajničkoj nadi da će ga eliminisati i učiniti da on nestane. Šta ovo pokazuje? Da društvo radi sve na nepravedan, perverzan način; ono izvrće ispravno i pogrešno. Merila prema kojima iskvareni ljudski rod definiše dobro i zlo, kao i pozitivno i negativno, sva su pogrešna, pa su i zaključci koje ljudi izvlače takođe nerazumni.

Pogledajmo jedan primer. Postoje oni koji provaljuju u tuđe kuće i pljačkaju ih – pljačkajući bogate da bi pomogli sirotinji. Nakon što imućnima opljačkaju imovinu, oni pružaju pomoć običnom narodu. Kad od toga ima korist i kad to iskoristi, običan narod je srećan i te ljude veliča kao junake i kao čestite ljude. Međutim, ako analiziraš stvari koje su uradili ti takozvani čestiti ljudi, jesu li oni zaista čestiti? Neki imućni ljudi su stekli svoje bogatstvo marljivim rukovođenjem i trudom, a postoje čak i neki koji su samo nakupljali svoje bogatstvo kroz nekoliko generacija onih koji su rukovodili i ulagali trud. S kojim pravom im pljačkaš stvari? Oduzeo si im ličnu imovinu – to je pogrešno. Ako si sposoban, idi i sâm zaradi novac. Korišćenje novca koji si sâm zaradio kako bi pomogao sirotinji – to se može smatrati milosrđem. Ali ti od bogatih kradeš njihovu ličnu imovinu, uzimajući ono što drugima pripada kao da je tvoje, a zatim pomažeš sirotinji. U očima sirotinje, to se smatra čestitim. Nije li to krajnje apsurdno gledište? Sirotinja i običan narod takve ljude poštuju kao junake, a ti „junaci” uživaju u toj tituli i u toj časti kao da im one pripadaju. Nije li to bestidno? Nije li to krajnje apsurdno? (Jeste.) Oni sami nemaju ono što je potrebno da bi zaradili novac, ogorčeni su prema bogatašima, pa se služe nasiljem da od bogataša opljačkaju njihovo bogatstvo i raspodele ga običnom narodu, tako da ih običan narod veliča. Zapravo, stvari koje oduzimaju nisu uopšte ono što su oni zaradili sopstvenim radom, a ono u čemu sirotinja uživa nisu stvari koje pripadaju tim pljačkašima, već su to stvari koje pripadaju bogatima. Pa zašto bi, samo zato što su ove stvari prošle kroz njihove ruke, običan narod i sirotinja morali da im budu duboko zahvalni? I da li je ispravno da običan narod bez grižnje savesti u tim stvarima uživa? Jesu li ove stvari ono što zaslužuješ? Jesi li ih zaradio svojim radom? Bez grižnje savesti uživaš u stvarima koje su od drugih opljačkane i koje nisi zaradio, pa još osećaš da bogati treba da budu opljačkani i da ti treba da uživaš u tim opljačkanim stvarima. Te stvari dobijaš besplatno, ne plaćajući nikakvu cenu i u njima uživaš bez grižnje savesti. Nije li ovo bestidno? (Jeste.) Ovi takozvani junaci uživaju u ovom ljudskom divljenju i u ovoj časti. Te stvari rade kako bi zadovoljili sopstvenu sujetu. Što ih više ljudi veliča i obožava, postaju sve sumanutiji, pa čak pljačkaju palate, kradu blago koje se u njima nalazi, rasprodaju ga, a zatim bacaju novac u dvorište sirotinje. Sirotinju pomažu tako što pljačkaju bogate. Nije li to krajnje apsurdno? (Jeste.) A da ni ne pominjemo to da li se pljačkanjem tuđe lične imovine krši zakon, da je to, u smislu morala i ljudskosti, neprihvatljivo i da to nije takozvana čestitost. Te stvari koje su oni opljačkali nisu nipošto stvari koje bi oni trebalo da poseduju. One su stečene niskim, prljavim, sumnjivim, nezakonitim i radikalnim radnjama. Ti ljudi ih razmenjuju za nešto novca, a zatim pomažu onima kojima pomoć uopšte nije potrebna ili onima za koje misle da im treba pomoći, a zatim od tih ljudi dobijaju pohvale i u toj časti uživaju. Nije li to bestidno? Pa ipak, oni su na sebe veoma ponosni i sebe nazivaju junacima koji pljačkaju bogate da bi pomogli sirotinji. U društvu su takvi ljudi naročito popularni. U davna vremena postojali su neki takozvani junaci poput ovih i o njima se sve do danas ispredaju priče. Nije li to apsurdno? (Jeste.) Među celokupnim ljudskim rodom, vrlo je malo onih koji zaista shvataju šta su pozitivne a šta negativne stvari. Ljudi te stvari ne mogu da raspoznaju. Koliko dana običan narod može da uživa u stvarima koje su opljačkali „junaci”? Je li to ono što zaslužuješ? Je li to ono što si zaradio? Niti si to zaradio niti to zaslužuješ – to se naziva neosnovanim bogaćenjem. Da li je časno da u tim stvarima uživaš? Siromašan si zato što si lenj ili si nesposoban. Čovek sa savešću i razumom treba da bude zadovoljan time što ima hranu i odeću, i treba da uživa jedino u onome što može da zaradi. Bog ti daje sredstva da preživiš, stoga bi trebalo da budeš zadovoljan. Vidiš li nekog ko je bogat, ko ima obilje stvari, ko je imućan i stalno želiš da i tebi pripadne jednak deo, da li je to razumno? Sama po sebi, ta zamisao nije racionalna. Sotona kontroliše društvo i nad njim ima moć, pa naravno da nema nikakve pravičnosti. Siromašnih je u društvu mnogo, a bogatih svega nekoliko – šta god da je razlog tome, činjenica je da su neki ljudi bogati a neki su siromašni. Takvo je društvo – moguće je da se ne obogatiš čak i ako jesi sposoban, a mogao bi zapravo da živiš životom bogataša čak i ako nisi sposoban. Niko te stvari ne može jasno da objasni, međutim, bilo kako bilo, i to je Bog odredio. Stvari opljačkane od drugih tebi ne pripadaju, a čak i ako ih pribaviš, one nisu tvoje i, pre ili kasnije, ti ćeš ih izgubiti. Pogledajte one koji, pod izgovorom viteštva i pravde, provaljuju u tuđe domove i pljačkaju ih, i koji pljačkaju bogate da bi pomogli sirotinji. Iza kulisa čine svakojaka loša dela: žderu, opijaju se, kurvaju, kockaju i drogiraju, a neki čak počine ubistvo ili silovanje. Da bi ih zatim, samo zato što su obavili nekoliko činova pljačkanja bogatih radi pomaganja sirotinji, običan narod poštovao kao junake. Zar ovo nije slučaj u kome podli likovi prosperiraju? Običan narod – ogavni likovi, proste široke mase i rulja – osećaju se srećno kad god ostvare i najmanju korist i veličaju svakog ko im te koristi obezbeđuje. A šta je sa tim „junacima”? Običan narod im ukazuje nekakvu počast i nagrađuje ih, smatra ih junacima, pa ovi zato misle da je to venac sa lovorikama, da su zaista junaci i da im nema premca. Stoga oni nastavljaju da pljačkaju i, kao rezultat toga, bivaju ubijeni jednim metkom kad opljačkaju kraljevsku palatu. Zaista su smatrali da imaju ogromnu sposobnost i da su nadljudi, da su prava retkost i da su iznad običnih ljudi, dok, u stvari, nisu bili sposobni čak ni da izbegnu metak, pa su na kraju izgubili život. Nisu li to zaslužili? (Jesu.) Čin pljačke sâm po sebi nije častan. Nizak je. Oslanjati se na pljačku da bi obezbedio veličanje od strane običnog naroda, da bi obezbedio dobar ugled, da bi obezbedio neku malenu počast – kako je to samo ogavno. Na kraju, oni čak sami sebe hvale: „Običan narod ne može da preživi i ljudi su u nebranom grožđu, a sve to zbog funkcionera. Pogledajte koliko duha pravednosti posedujem; saosećam sa običnim narodom niže klase!” Jesu li takvi ljudi čestiti? (Nisu.) I običan narod koristi nepošten rečnik i osmehuje se kad nešto malo dobije. Ako od tebe ne dobije ništa, u kakvoj god nevolji da se nađeš, na tebe neće obraćati pažnju. Ali ako im činiš usluge, omogućavajući im da dobiju nešto opipljivo, biće srećni i govoriće: „Tako si dobra osoba! Ti si zaista milosrdan!” Govore stvari koje veoma lepo zvuče, ali ni jedna jedina reč od onoga što kažu nije istina. Ne mogu da kažu čak ni ispravne reči. Kako su uopšte čestiti? U stvari, sve što kažu je laž.

Neki ljudi za sebe smatraju da su ispunjeni duhom pravednosti, da su ljudi sa savešću i ljudskošću. No, da li je taj njihov pravedan duh uopšte vredan pomena? I ne samo to, to nipošto nije duh pravednosti; to je vrsta čestitosti koju su sami za sebe nestvarno izmaštali, a koja nema nikakve veze sa pozitivnim stvarima o kojima Bog govori God niti sa ijednim istina-načelom. To nije čestitost; to su izvrnuto rezonovanje, jeresi i laži. Može se reći da su izreke koje oni promovišu, poput pozitivne energije, ispravnog pogleda na svet, vrednosti i pogleda na život, kao i jedinstvenog, prodornog uvida, naizgled ispravne i tačne, ali one to zapravo nisu. Da budem precizan, sve su to pogubni trendovi i zli uticaji, izvrnuto rezonovanje i jeresi; sve su to negativne stvari, i sve su to jeresi i laži koje su u potpunoj suprotnosti sa pozitivnim stvarima. Prema tome, ako se saglašavaš sa ovim izrekama nevernika i stalno se u svom srcu čvrsto držiš tih gledišta, to dokazuje da ti, baš kao i nevernici, nisi čestit čovek, da u tvojoj ljudskosti nema nikakve čestitosti. Sebe želiš da predstaviš kao čestitu osobu, baš kao što Sotona nastoji da sebe predstavi kao anđela svetlosti. Sotona govori neke milozvučne stvari, želeći da sebe predstavi kao Boga, kao čestitu osobu, i kao nešto pozitivno. I ti sebe predstavljaš kao nešto što nisi; stalno govoriš kako imaš ispravan pogled na svet, vrednosti i pogled na život, kako imaš pozitivnu energiju i pravedan duh, kako si junak, osoba prodornog i jedinstvenog uvida ili kako si čestit i da nemaš čega da se bojiš, da kud god da odeš sa sobom nosiš pravedan duh dok govoriš i s ljudima se ophodiš – uvek se tako predstavljaš. Pa, Ja kažem da si osoba koja nema uopšte mnogo savesti, da si neko ko sebe želi da predstavi kao da poseduje duh pravednosti, kao da je čestit i kao da ima ljudskost. Pošto glumiš da ove stvari imaš, to znači da ih ne poseduješ – inače, da li bi morao da glumiš da ih imaš? Da zaista imaš ljudskost, ne bi morao da glumiš da je imaš, niti bi ikako mogao da prihvatiš izreke kao što su takozvani ispravni pogled na svet, vrednosti i pogled na život, pozitivna energija, posedovanje duha pravednosti i posedovanje junačkog duha; ne bi prihvatio te negativne stvari – samo po sebi se razume da nakon što si do danas čuo tako mnogo propovedi, trebalo bi da imaš sposobnost da te stvari raspoznaš. Da imaš ljudskost, još odavno bi odbacio te negativne stvari. Kad bi neko zaista izneo ove izreke i argumente, čak i da nemaš nikakvu sposobnost raspoznavanja, iz dubine svog srca ti ih ne bi prihvatio. Smatrao bi kako su te stvari previše lažne, te da su stvari koje zagovaraju takozvani sociolozi, pedagozi i mislioci, takozvane slavne i velike ličnosti, i ti demoni i đavolski carevi iz sveta, sve redom one stvari koje ljudima poručuju da se pretvaraju. Poput one popularne izreke u društvu: „Kad bi svako pružio makar malo ljubavi, svet bi postao predivno mesto.” Vidiš, zli đavoli kažu da svako treba da pruži makar malo ljubavi, drugim rečima, da sav običan narod treba da pruži ljubav, da svi vole zle đavole, da svi popustljivo slušaju partiju i budu joj poslušni, te da ne izazivaju nevolje ili da zemlji i svojoj partiji prave probleme, pa će tada svet biti spokojan. Zapravo, kad je to običan narod izazivao nevolje? Jasno je da su đavoli ti koji podstiču nemire i nadmeću se za vlast i dobitak. Sotona je zaludeo i iskvario ljudski rod; svi ljudi slede đavole i Sotonu, i svi se klone Boga i protive Mu se. Dakle, može li ovo društvo da spozna spokoj? Recite Mi, da li izreka „Kad bi svako pružio makar malo ljubavi, svet bi postao predivno mesto” pije vodu? Sve su to reči kojima se deca obmanjuju. Ako te reči ne možeš da raspoznaš i veruješ u sledeće: „Za svet još uvek ima nade, u ovoj ljudskoj rasi je i dalje više dobrih nego loših ljudi, u budućnosti će svet postati divno mesto i ova će ljudska rasa krenuti prema lepoj sutrašnjici”, onda se tvoje misli i gledišta ni po čemu ne razlikuju od javnog mišljenja, i ti si naprosto nečovek. Jedna od karakteristika neljudi je u tome da naročito vole da se prerušavaju, da koriste milozvučne, kitnjaste, licemerne izreke da bi prikrili svoj izgled, dok su im dubine srca posebno prljave i mračne, a njihove ogavne, pogane taktike nižu se jedna za drugom. Oni nemaju nimalo ljubavi prema pravičnosti i pravednosti; naprosto vole da posežu za taktikama. Govore stvari koje veoma lepo zvuče; iza svojih osmeha kriju bodeže i preduzeće svako loše delo koje je moguće zamisliti. Takvi su ljudi lišeni ljudskosti. Ovo su upravo ispoljavanja onih koji su lišeni ljudskosti. Da li je to ispoljavanje čestitosti? (Nije.) Pošto ti ljudi nisu čestiti, misliš li da bi mogli da budu dobri? (Ne bi mogli.) Ostavimo li po strani dobrotu, bio bi već pravi razlog za slavlje ako bi učinili makar jedno loše delo manje, za sve na zemlji bio bi to blagoslov. A oni sebe ipak nazivaju čestitim! To oni sebi samima pevaju hvalospeve! Ne znaju čak ni šta su pozitivne stvari, a čak i kad za pozitivne stvari čuju, u srcu im se one ni ne dopadaju, nego su im čak odbojne i gade ih se. A ipak i dalje kažu da su čestiti i dobri. Koga oni to misle da zavaraju? Takozvana čestitost, dobrota i razum ljudskog roda nisu zasnovani na pozitivnim stvarima, niti su zasnovani na kriterijumima istine. Dakle, čestitost, dobrota, racionalnost i savest i razum ljudi na način na koji ih definiše ljudski rod, svi su netačni, nemaju osnovu u istini i svi redom su izvrnuto rezonovanje i jeresi.

Ako čovek ima savest i razum, onda je on, kao prvo, neko ko može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno. Kao drugo, on zna šta je tačno a šta netačno. Hajde da prvo porazgovaramo o raspoznavanju ispravnog u odnosu na pogrešno. Proceni sebe, a zatim proceni svoje roditelje i svoju braću i sestre – da li je iko od vas čovek koji može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno? Da li si ti takva osoba? Ako si neko ko može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno, onda će u budućnosti tvoje prihvatanje istine i pokoravanje istini biti nešto što se podrazumeva. Ulažući određeni trud, trpeći određenu muku i plaćajući neku malu cenu, moći ćeš to da postigneš – u tom slučaju postoji nada za tvoje spasenje. Ako nisi neko ko može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno, i u prošlosti si imao odbojnost prema istini, nisi mogao da je prihvatiš i nisi bio voljan da je primenjuješ, pa bi se na pomen prihvatanja i primene istine sasvim iznervirao i osećao bi se kao da ti glavu pritiska presa, izmučeno i bez slobode, onda ćeš u budućnosti povodom prihvatanja i primene istine imati isti taj osećaj; nećeš prihvatiti istinu. Tvoja nesposobnost da prihvatiš istinu i tvoja odbojnost prema njoj nisu zbog toga što u Boga veruješ kratak vremenski period, niti zato što te Bog nije disciplinovao ili za tebe nije preuzeo odgovornost. To nisu pravi uzroci. Šta je pravi uzrok? Ti nemaš sposobnost da raspoznaš ispravno u odnosu na pogrešno, taj osnovni uslov, pa u budućnosti i dalje nećeš moći da prihvatiš istinu i nećeš moći da postigneš pokornost istini. Neki ljudi kažu: „Ako ne mogu da prihvatim istinu niti da joj se pokorim, mogu li i dalje da dobijem spasenje?” I šta vi kažete – mogu li? (Ne mogu.) Moj odgovor glasi: „Jako je teško reći.” Zašto je to jako teško reći? Sada, pošto sam toliko toga rekao i naveo tako mnogo ispoljavanja, nije sigurno da li u odnosu na njih ti možeš da se uporediš ili da ih u sebi prepoznaš. Štaviše, takođe nije sigurno da li možeš da shvatiš te stvari i te aspekte istine o kojima sam govorio. Prema tome, čak i ako vam ne kažem da li možete da budete spaseni, svako od vas to može da utvrdi na temelju svog stava prema istini i prema pozitivnim stvarima. Nema potrebe da vam Ja to kažem tako jasno i tako iskreno; u svom srcu, svako od vas to već zna.

Sada kad smo završili razgovor u zajedništvu o raspoznavanju ispravnog u odnosu na pogrešno, u nastavku treba da razgovaramo o poznavanju toga šta je tačno a šta netačno, zar ne? (Tako je.) Poznavanje toga šta je tačno a šta netačno se sasvim sigurno razlikuje od raspoznavanja ispravnog u odnosu na pogrešno; u suprotnom, ne bi bilo potrebe da o njima posebno raspravljamo. Poznavanje toga šta je tačno a šta netačno znači da, iz perspektive ljudskosti, čovek mora da zna koja gledišta i koje reči su tačni, a koji su netačni. Onoga što je tačno treba se pridržavati, a ono što je netačno treba otpustiti. U umu normalnih ljudi postoje određene misli, gledišta i osnove za raspoznavanje onoga što je tačno i onoga što je netačno. Oni će biti istrajni u onome što je tačno, a protiviće se onome što je netačno ili će to čak odbaciti. Ako čovek ne može da uradi čak ni ovo, to pokazuje da u njegovoj ljudskosti nešto nedostaje; takođe se zasigurno može reći da su takvi ljudi lišeni ljudskosti. Kao čovek, ako kažeš da imaš ljudskost, ali ne znaš čak ni šta je tačno a šta netačno, kako onda možeš da se vladaš? Kako možeš pravilno da se vladaš? Kako svaku reč možeš da izgovaraš i da svaku radnju obavljaš unutar ljudskosti? Ako ne znaš šta je tačno a šta netačno, u tom slučaju nijedna tvoja reč i radnja nisu izgovoreni ni obavljeni unutar ljudskosti. Šta znači kad se ne postupa niti govori unutar ljudskosti? To znači da ove reči ne izgovaraš i da ove stvari ne izvršavaš racionalno, na osnovu ispravnih misli i gledišta koje bi ljudskost trebalo da ima – u tome je značenje toga kad ne govoriš ili ne postupaš unutar svoje ljudskosti. Neki ljudi kažu: „Ako čovek ne govori niti postupa unutar svoje ljudskosti, na osnovu čega on onda govori i postupa?” Grubo govoreći, postoje dve osnove. Jedna je govor i postupanje unutar demonske prirode, život prema sotonskoj naravi. Ljudi koji razumeju istinu mogu da vide da su misli, gledišta i stavovi tih ljudi u njihovim rečima i postupcima isti kao oni kod đavola, te da te stvari ljude zaluđuju, povređuju ih, iskušavaju i pogrešno usmeravaju, kao i da nisu pozitivne. To je jedna osnova: govor i postupanje unutar nečije demonske prirode. Druga osnova jeste govor i postupanje poput zveri, a zveri su još i više lišene ljudskosti. Biti lišen ljudskosti znači govoriti i postupati bez savesti ili razuma; u toj meri je jednostavno. Reči koje zveri izgovaraju su gomila smetenih, glupih, iskrivljenih reči; sve što one govore jesu neke iskrivljene doktrine. Vidiš, reči koje ti ljudi izgovaraju iste su kao misli i gledišta životinja – iskrivljene su i bezumne, glupe i smetene. Nakon što ih saslušaš, ne znaš da li da se nasmeješ ili da zaplačeš, pa kažeš: „Kako to može da kaže? Kao da je neko trogodišnje ili petogodišnje dete, govori besmislice i kao da ne zna za bolje. Ovo nisu reči koje bi odrasla osoba trebalo da govori! Njegove reči nemaju smisla, smešne su – previše je sramotno izgovoriti ih pred ljudima!” To je životinja, zver koja govori. On govori i postupa unutar prirode zveri, bez ikakvog osećaja ili ikakve razumnosti, a kamoli sa ikakvom savešću i razumom. Odnosno, govor mu je krajnje neracionalan, bez ikakve logike u pozadini. Ti ne znaš odakle potiču stvari koje on govori i, nakon što ih čuješ, potpuno si zbunjen i zatečen. Što više slušaš njegove reči i njegov opis stvari, sve haotičnije ti to izgleda i ne možeš uopšte da ih shvatiš. Kad govori, on uvek vrti istu priču, meša stvari, ponavlja se i unedogled naklapa o istoj stvari, a opet ne zna kako da završi priču. To je zver, životinja koja govori. Karakteristika takvih ljudi ogleda se u tome da šta god da rade, šta god da govore, koju god misao ili gledište da imaju odnosno koju god misao ili gledište da usvoje, čak ni oni sami ne znaju da li je to tačno ili netačno. To je karakteristika njihove ljudskosti. Karakteristika njihove ljudskosti je u krajnjoj liniji određena time da takvi ljudi nemaju ljudskost, odnosno, da nemaju savest i razum. Oni ne znaju čak ni šta je tačno a šta netačno, pa, misliš li da mogu da govore i da postupaju sa savešću? Ako ne znaju šta je tačno a šta netačno, mogu li da poseduju savest i razum normalnog čoveka? Mogu li da imaju razmišljanje normalne osobe ako ne mogu da raspoznaju šta je tačno a šta netačno? Nikad to neće imati. Sa takvom osobom normalni ljudi ne mogu da komuniciraju. Zašto ovo kažem? Da li zato što u tebi nema ljubavi? Ne, već zato što sa njima nemaš ništa zajedničko, s njima nemaš nikakve zajedničke misli ili gledišta. Komunikacija s njima je kao da komuniciraš sa životinjom, sa đavolom; nemoguća je. Reci Mi, ako sa đavolima i Sotonama razgovaraš o istini, da li do njih možeš da dopreš? Ako đavolima i Sotonama kažeš: „Treba da veruješ u Boga. Bog je stvorio ljudski rod. Kao stvorena bića, jedino je ispravno i pravilno da ljudi obožavaju Boga”, šta će oni reći? „Da obožavam boga? Ja želim da ljudi mene obožavaju! Koliko ću para dobiti ako obožavam boga? Uradiću to ako budem plaćen.” Kakve su ovo reči? Možete li da komunicirate sa đavolima? (Ne.) A šta je sa životinjama, možete li s njima da komunicirate? (Ni sa njima ne možemo da komuniciramo.) Vidiš, dok jedu, neke životinje su izrazito zaštitnički nastrojene prema hrani. Nakon što svoju hranu pojedu, čak će pokušati da preotmu hranu drugih životinja. Kažeš li im: „Nemojte da se svađate oko hrane, samo pojedite svoju”, mogu li one to da shvate? (Ne.) Kad dođe vreme jelu, i dalje će jedne od drugih otimati hranu, pa će čak početi da se međusobno bore i da jedna drugu ujedaju. S njima naprosto ne možeš da komuniciraš. Da bi ih zaštitio i sprečio da se oko hrane svađaju, moraš da preduzmeš mere i da prema njima budeš strog, hraneći ih pojedinačno kad dođe vreme jelu. Jedino je to pravi način da se njima upravlja. Zašto? Zato što su životinje, one nemaju racionalnost, a još manje samokontrolu, i ne mogu da prosude da li je to što rade ispravno ili neispravno, te koliko god da je ispravno to što ti govoriš, koliko god da to ima smisla i koliko god da je to za njih korisno, one to neće shvatiti. Takvi su i ljudi koji su reinkarnirani iz životinja. Ma koliko jasno da se besedi o istini, oni to ne shvataju, tako da nikad ne postupaju u skladu sa ispravnim načelima. Čak i ako učine nešto pogrešno, oni ne misle da je to pogrešno, u tome će biti istrajni i čak će to raditi celoga života. Zar nisu životinje? Takvi ljudi koji ne razumeju ljudski jezik su baš poput životinja – jedva da su malo bolji od toga.

Hajde da sada ne razgovaramo o životinjskoj i demonskoj prirodi, već da se samo usredsredimo na aspekt ljudskosti koji se odnosi na poznavanje toga šta je tačno a šta netačno. Poznavanje toga šta je tačno a šta netačno jeste ispoljavanje koje bi osoba s ljudskošću trebalo da ima, dok, u stvari, ono mnogim ljudima nedostaje. Ljudi često izražavaju izvrnutu argumentaciju, govore izvrnute reči, pa još i rade lažne stvari, radeći ih s posebnom upornošću, a prenoseći je, oni svoju izvrnutu argumentaciju mogu čak i da na druge šire. Argumentacija koju izražavaju je ozbiljno izvrnuta, a oni je drugima ipak prenose, ne nanoseći štetu jedino sebi, već i drugima. Na primer, ako im se ne dopada da jedu pirinač, reći će: „Pirinač nije hranljiv. Treba da jedemo rezance, zemičke na pari i hleb.” Kažu da pirinač nije hranljiv. Da li je ova izjava tačna? (Nije.) Da li si ti nutricionista? Da li si pirinač ispitao? Na temelju čega kažeš da pirinač nije hranljiv? Na primer, postoje mesta gde se uzgaja samo pirinač, a ne i pšenica, i tamošnji ljudi celog svog života jedu pirinač i žive sasvim dobro, pri čemu mnogi dostignu i poznu starost. Međutim, na temelju sopstvenog ukusa, ljudi koji izražavaju izvrnutu argumentaciju mogu da kažu da „pirinač nije hranljiv”, govoreći to tako da čak zvuči zdravorazumski. Da li je ovo zaista zdrav razum? (Nije.) Hajde da ne ulazimo u to da li je ova izjava usklađena s istinom – ona nije čak ni zdravorazumska. Kako mogu sebe da nateraju da izražavaju tako izvrnutu argumentaciju? Da li su oni ljudi? (Nisu.) Ova izjava je očito pogrešna; jasno je da je to izjava koja je izgovorena zbog sebičnih želja i pristrasnosti, izjava koja dolazi od nekoga ko govori na izvrnut način. Ni on sâm ne zna da li je ona tačna ili netačna, a ipak je javno obznanjuje, svuda je proglašavajući. Neki ljudi vole da jedu pirinač, a ne dopadaju im se namirnice na bazi pšenice. Kad vide da neko jede namirnice na bazi pšenice, ti ljudi kažu: „Namirnice na bazi pšenice nisu hranljive, pirinač je hranljiv. Ljudi koji jedu namirnice na bazi pšenice su bezvredni, dok su oni koji jedu pirinač plemeniti!” Oni ovu teoriju koriste kao osnovu da bi procenjivali svakojake ljude. Ako voliš da jedeš namirnice na bazi pšenice, oni te smatraju niskim, te da nisi plemenit kao oni. Ova izjava je očito pogrešna, a oni to nekako ipak ne mogu da raspoznaju i to čak na sve strane govore. Recite Mi, da li takvi ljudi imaju ljudskost? (Ne.) Kad im se više ne dopada da jedu pirinač i počnu da im se dopadaju namirnice na bazi pšenice, oni kažu: „Pirinač nije hranljiv, a namirnice na bazi pšenice jesu. Pogledajte koliko su snažni ljudi koji često jedu namirnice na bazi pšenice; treba da jedemo što više rezanaca i zemički na pari! Pirinač je namirnica koja rashlađuje, nije dobar za telo!” Da li je ova izjava tačna? (Nije.) Zar ovo nije pristrasnost? (Jeste.) Ovo je pristrasnost; nije činjenica. Na temelju čega oni to govore? Na temelju sopstvenih sklonosti i pristrasnosti, na temelju svojih lažnih misli i gledišta. Međutim, oni ne znaju da to nije tačno, pa to još govore i proglašavaju kao da je tačno. Ako bilo ko iznese drugačije mišljenje, oni će se suprotstaviti i još uvek istrajavati u svom pogrešnom gledištu. Zar ovo nije neupućenost u to šta je tačno a šta netačno? (Jeste.) Čak ni u tako jednostavnoj stvari, oni ne znaju šta je tačno a šta netačno – recite Mi, može li savest da im funkcioniše? Mogu li da budu čestiti? Čestita osoba mora da zna šta je tačno a šta netačno da bi mogla da podržava pravdu i da se pridržava načela; jedino tada je ono što podržava tačno. Ako čovek ne zna šta je tačno a šta netačno i uporno se čvrsto drži pogrešne izjave ili pogrešne misli i gledišta, da li je njegova tobožnja čestitost prava čestitost? To nije čestitost; to su izobličenost, apsurdnost i izvrnuta argumentacija. Dakle, recite Mi, postoji li kod takvih ljudi savest? (Ne.) Oni nemaju nikakvu savest. Kad ih nešto zadesi i u njima nastanu sebične želje, neki ljudi u svom srcu to mogu da shvate i njihova racionalnost može da ih obuzda. Oni znaju da su sebične želje pogrešne, pa mogu da se pobune protiv tela i da ih otpuste. Međutim, neki ljudi su drugačiji; naročito će oni koji ne znaju šta je tačno a šta netačno i koji su skloni tome da izražavaju izvrnutu argumentaciju glupo i tvrdoglavo istrajavati u pogrešnim gledištima. Na primer, nekim ljudima ne ide ples; kad plešu, pokreti im nisu koordinisani, nemaju osećaj za ravnotežu i ne mogu da uhvate ritam, pa od sebe uvek naprave budale. Zato kažu: „Ljudi koji ne vole da plešu su stabilne ličnosti. Ljudi koji vole da plešu svi redom su nestabilni, imaju lošu ličnost i raskalašni su. Venčaš li se s takvom osobom, život će ti zasigurno biti nestabilan.” Da li je ova izjava tačna? (Nije.) Zašto nije tačna? (Ljubav prema plesu nema nikakve veze s tim da li si stabilan ili nisi.) Ne ulazeći u to da li je ono što oni govore izrečeno zbog sebičnosti, ljubomore ili kao pokušaj klevete, bez obzira na njihovu nameru, da li su njihove reči usklađene sa objektivnim činjenicama? Da li su ljudi koji umeju da plešu i koji su dobri u plesu nužno nestabilni? Da li se takve reči zasnivaju na suštini ljudskosti tih ljudi? Da li je činjenica da su oni nestabilni? (Nije.) Osim toga, na šta se odnosi stabilnost? Da li to što je stabilan znači da je neko dobra osoba? Da li je stabilnost ispoljavanje čestitosti i dobrote, posedovanja ljudskosti? U najboljem slučaju, to je vrlina nečije ljudskosti ili njegova jača strana; ona ne može da ukaže na to da neko ima normalnu ljudskost. Ti ljudi izražavaju svoje gledište kao da je ono zdravorazumsko, kao da je ono tačna izjava. Zar ovo nije izražavanje izvrnute argumentacije? (Jeste.) Činjenica da mogu da izgovore takve reči dokazuje da ne znaju da li je ono što govore tačno ili netačno. Recite Mi, da li takvi ljudi imaju ljudskost? (Ne.) Zar nisu veoma problematični? (Jesu.) Da je to neko sa normalnom ljudskošću, čak i da je ljubomoran na nekoga ko lepo pleše, u najgorem slučaju, on bi rekao: „Vidi kako su mu spretne ruke i noge dok pleše. I ja želim da plešem, ali nemam taj dar, tu vrlinu; ne ide mi dobro ples. Zaista sam ljubomoran što ume tako lepo da pleše! Da mi je da imam njegove ruke i noge!” Sročiti to ovako je i dalje jedva prihvatljivo; to nazivamo izražavanjem čiste istine. U najgorem slučaju, u ovome ima ponešto od iskvarene naravi, ali to nije ispoljavanje nekoga ko nema zdravu ljudskost. Međutim, problem izražavanja izvrnute argumentacije je ozbiljan. Ti ljudi kažu: „Svi ljudi koji plešu su nestabilni i neozbiljni. Već na prvi pogled možeš da kažeš da nisu ljudi koji mogu da postignu velike stvari.” Činjenicom da mogu da kažu ove reči razotkriva se veliki problem u njihovoj ljudskosti. Koji veliki problem? Njihovoj ljudskosti nedostaje osnovni uslov poznavanja toga šta je tačno a šta netačno. Mogu da govore pogrešne stvari, izobličene stvari i izvrnute stvari kao da su to zdravorazumske i ispravne reči. To je dovoljno da pokaže da nemaju ljudskost. Oni govore šta god požele, a njihova savest to ne reguliše. I još su u stanju da izražavaju izvrnutu argumentaciju na tako otvoren način, s takvim osećajem opravdanosti, a da pritom ni ne znaju prirodu tih reči niti koje će biti posledice njihovog izgovaranja. To je ispoljavanje odsustva ljudskosti. Ljudi koji nemaju ljudskost često otvoreno govore takve pogrešne i apsurdne stvari. To je njihovo prirodno otkrivanje. Te stvari ne govore samo kad su u pitanju jedna ili dve stvari – tako govore u svim stvarima, izražavajući nekakve lažne misli i gledišta i verujući u njih u svom srcu. Nikada ne prihvataju ispravne ili pozitivne izjave, niti ikada traže ispravne ili pozitivne izjave, već su umesto toga istrajni u ovakvom govoru i u ovakvom sopstvenom vladanju. Dakle, takvi pojedinci su zasigurno ljudi bez ljudskosti. Uporni su u tome da govore na ovaj način, čime se u potpunosti razotkriva problem, činjenica: oni ne znaju šta je tačno a šta netačno, i smatraju da su tačne sve jeresi i zablude. Pitaš li ih: „Šta nije tačno?”, reći će: „Sve ono što je suprotno ovim izjavama je verovatno netačno.” A ako ih još upitaš: „A šta je s tim rečima koje su usklađene sa istina-načelima, koje odgovaraju objektivnim činjenicama? Jesu li one tačne?”, oni će reći: „Koga je briga? Ko zna jesu li one tačne ili nisu? Kako bilo, tačne su reči koje ja govorim!” Nepoznavanje toga šta je tačno a šta netačno – je li to ispoljavanje koje treba da ima osoba koja zaista poseduje savest i razum? (Nije.) Odgovor je krajnje očigledan: sasvim sigurno nije.

Neko ko je voleo da posluje svojevremeno je od nevernika kupovao određenu odeću na rasprodaji, a zatim ju je prodavao braći i sestrama, ostvarujući od toga izvesnu dobit. Kasnije je neko drugi kupio nešto viskozne tkanine, gaze i druge takve tkanine za letnju odeću i čuvao je u skladištu. Rekao sam: „Nije prikladno da je tamo čuvaš. Ako tamo bude predugo, mogli bi da je izgrizu pacovi ili da se ubuđa od vlage, a to bi bila prava šteta. Ako bismo od nje napravili odeću koju će braća i sestre da nose, o tome ne bismo morali da brinemo, zar ne?” Kasnije sam to počeo da organizujem. I dok smo to radili, ona osoba koja je prodavala odeću je tome prigovorila: „Ne, ne možemo to da uradimo! Crna tkanina upija toplotu. Braća i sestre često rade na suncu; budu li nosili crnu odeću, biće im pretoplo. Ko će biti odgovoran ako braći i sestrama pozli od toplote ili ako dobiju toplotni udar?” Da li ovo zvuči ispravno? Ne znate, zar ne? Ovde postoji jedna objektivna činjenica: te tkanine su bile vrlo tanke i prozračne, bile su vrlo rashlađujuće za nošenje. Čak i ako je crna tkanina nešto toplija za nošenje, sve dok je odeća napravljena tako da bude malo komotnija, ljudima zbog toga neće pozliti od toplote kao što je to neko tvrdio. Osim toga, ni sve ove tkanine nisu bile crne; neke su bile u svetlim bojama. U stvari, osoba koja je to govorila je imala skrivene motive. Zašto to kažem? Ako ne znaš kontekst, mogao bi zaista da pomisliš da je ta osoba bila obzirna prema braći i sestrama. Međutim, da ti je kontekst poznat, znao bi da je govoreći to taj čovek imao na umu svoj sopstveni plan. Da su braća i sestre nosili tu rashlađujuću odeću od viskozne tkanine, on ne bi mogao da proda odeću koju je nabavio; braća i sestre je ne bi kupovali. Sva odeća koju je on kupio bila je sa uličnih tezgi i sa rasprodaja, lošeg kvaliteta; noseći nju, izgledao bi kao prosjak. Još važnije, njegove cene nisu bile niske. Sad kad vam je poznat kontekst, možete li da naslutite da li je ono što je on rekao bilo tačno ili netačno? (Da.) Zašto je to rekao? (Pribojavao se da se njegova roba neće prodavati.) On nije rekao da ima sebične motive; koristio je masku brige o braći i sestrama i zabrinutosti da će njima pozliti od toplote kako bi sprečio izradu te druge odeće, kako bi taj posao osujetio. A tu je još jedna objektivna činjenica: na letnjoj vrelini on sâm je nosio farmerke od crnog teksasa i crnu odeću i nikad nije rekao da mu je vruće. Šta je zapravo bilo u pitanju? Ono što je on rekao ne odgovara činjenicama! Mi smo želeli da od viskozne tkanine za braću i sestre izradimo određenu odeću, a on je rekao: „Ne, crna tkanina je pretopla, zbog nje će braći i sestrama pozliti od toplote.” Crni teksas od kog su bile napravljene farmerke koje je on nosio bio je mnogo deblji od viskozne tkanine, pa kako onda njemu nije bilo vruće? Dakle, da li je tačna njegova izjava da je crna odeća previše topla i da će dovesti do toga da braći i sestrama pozli od toplote? Kad je to rekao, da li je on bio iskren? Nije bio iskren; radio je protivno onome kako se zaista osećao. Dakle, da li je to što je rekao bilo tačno ili nije? Da li je to odgovaralo činjenicama? (Nije odgovaralo činjenicama.) Pa, zašto je onda to rekao? Upravo zato što je cela ta stvar bila u sukobu s njegovim poslovanjem. U sebi je osećao zabrinutost, ali to nije mogao otvoreno da kaže, pa je jedino mogao da koristi ove reči da bi tu stvar sabotirao, da bi postigao cilj da zaštiti sopstvene interese. Ja sam bio taj koji je taj posao organizovao, a on ga je na ovaj način otvoreno prekidao. Da je imao ikakve primedbe u pogledu onoga što Ja organizujem, mogao je da Mi ih iznese direktno, ali on to nije učinio. Gledano spolja, pravio je veliku predstavu, kao da naizgled nema nikakve primedbe, ali je iza kulisa taj posao podrivao, nimalo se ne suzdržavajući. Šta je on rekao? „Sva braća i sestre imaju odeću za nošenje i odeveni su prilično dobro. Da li je potrebno koristiti tako mnogo ljudi i ulagati toliki trud da se izradi ova odeća?” Preda Mnom nije rekao ni reč; samo je iza kulisa na ovaj način podrivao taj posao. Kad je izgovarao ove reči, da li je u svom srcu znao jesu li one tačne? Da je to uradio nekom običnom čoveku i u svom srcu je znao da li je to tačno ili netačno, te da je to radio samo zato što je zaslepljen pohlepom i vođen ličnim motivima i ciljevima, bio bi to samo problem njegovog karaktera. Međutim, ovim postupkom on je ciljao na Mene i, nakon što je te stvari rekao kako bi taj posao potkopao, on nije znao da li su one tačne ili to nisu, u svom srcu on toga nije bio svestan, niti je osećao ikakav samoprekor, i nije znao prirodu svojih postupaka. Kakav je ovo čovek? Ima li on ljudskost? (Ne.) Počinio je tako gnusan čin, a u svom srcu nije ništa osetio. Recite Mi, da li je imao savest? (Ne.) Nije imao savest, to se jasno vidi. Čak i ako je u pitanju obična osoba koja se bavi ispravnim stvarima, čineći nešto korisno za braću i sestre u Božjoj kući, ti to treba da podržiš, a ne da potkopavaš – da bi se to završilo, svi treba skladno da sarađuju. A da ne govorimo o ovom poslu koji sam Ja pokrenuo; pa ipak, on se usudio da ga iza kulisa potkopava i usudio se da ispruži svoje demonske kandže. Priroda ovoga je previše ozbiljna! Nakon što je taj posao potkopao, i dalje se pretvarao da je dobra osoba, kao da se ništa nije dogodilo. Recite Mi, da li je on imao i trunčicu savesti? Povrh toga, i dalje je tvrdio da veruje u Boga. Da li je to obličje koje Božji vernik treba da ima? Jesu li to savest i ljudskost koje Božji vernik treba da ima? On čak nije znao ni u koga veruje i nije mogao da raspozna razliku između tačnog i netačnog. Koju dužnost bi mogao da izvršava? Takav čovek koji se još uvek nada da će biti blagosloven – je li to nekakva šala? Da je on ciljao na Mene lično sa primedbama o Meni i da sam video da nenamerno ometa i prekida crkveni rad i da na prihvatljiv način obavlja svoju dužnost, Ja bih u tom trenutku to istolerisao i nastavio bih da ga posmatram. Međutim, Ja sam radio nešto što je trebalo uraditi za Božju kuću i za Božji izabrani narod, nešto što je svima bilo od koristi, a on se pojavio da to ometa i potkopava, sprečavajući Me da to nastavim. Recite Mi, treba li prema njemu da budem blag? Da je on neko ko je mali rastom i ko bolje ne zna, ali njegovo obavljanje dužnosti obično donosi plodove, tada bih to mogao da tolerišem i pružim mu priliku da se pokaje. Da je bio spreman da se pokaje i spreman da pruža usluge za Božju kuću, mogao bih da ga poštedim i da se njime ne bavim. Da nije znao šta je za njega dobro, da je nastavio da širi jeresi i laži i da je nastavio da ometa i potkopava stvari, u tom slučaju mu ne bih pokazao nikakvu ljubaznost i njime bih se pozabavio u skladu sa načelima. Sve što se može učiniti sa zlim ljudima jeste da se s njima postupa u skladu sa načelima. Kad se očiste sve različite vrste gamadi koje ometaju crkvu, crkva će biti mnogo spokojnija. Kad se pozabavimo ovim neljudima, ona će biti tako spokojna! Stoku poput svinja, goveda i konja nije pogodno držati u kući. Ako se drži, kakve će biti posledice? Najverovatnije će kuću pretvoriti u smrdljivi svinjac, u mesto na kome vlada haos. Ako ti kažeš da bi to mogao da tolerišeš, voleo bih da vidim koliko dana bi mogao da izdržiš. Stvari koje nije prikladno držati u kući moraju se izbaciti napolje. Treba da ostanu tamo gde je za njih prikladno i problem je time rešen. Nije rešenje tolerisati ih; rešenje je jedino kad se problemi rešavaju, zar ne? (Da.) Koliko god da s ovim neljudima jasno razgovaraš u zajedništvu, oni ništa od toga naprosto neće sprovoditi u delo. Oni možda veruju u Boga deset ili dvadeset godina, ali kad ih stvari zadese, i dalje su poput nevernika; istinu uopšte ne prihvataju niti je primenjuju, nemaju nikakav život-ulazak i, kad im se nešto dogodi, samo ometaju i saobotiraju stvari. Dok takvi ljudi još uvek nisu pokazali svoje pravo lice, oni samo nerado pružaju nekakve usluge. Međutim, čim se otkrije njihovo pravo lice, treba ih brzo odstraniti – ne pokazujte im nikakvu ljubaznost. Ako to učiniš, okrutan si prema onima koji zaista imaju ljudskost – koji streme ka istini i koji su posvećeni u izvršavanju svoje dužnosti.

Jedna od očiglednih karakteristika ljudi koji su lišeni ljudskosti jeste u tome da, kad postupaju i govore, ne znaju šta je tačno a šta netačno; oni uvek izražavaju izvrnutu argumentaciju. Kažemo da oni ne znaju šta je tačno a šta netačno, međutim, oni naprosto nikada ne kažu niti urade ono što je tačno. Jedino govore netačne stvari; u stanju su da kažu bilo šta ma koliko to bilo netačno. Na primer, bio je jednom jedan takav čovek koji je kupio jedan odevni predmet koji mu nije pristajao i kad je video nekog drugog čoveka kom sopstvena odeća dobro pristaje, naljutio se i rekao: „Meni ovo ne pristaje – kako tebi tvoja odeća tako dobro pristaje?” Očajnički je želeo da ni drugima njihova odeća ne pristaje – u tom slučaju bi bio srećan. Bio je čak u stanju da izgovori takve stvari – zar to nije izvrnuta argumentacija? (Jeste.) Ako noću ne bi mogao da zaspi, a vidi da ti spavaš čvrstim snom, postao bi nesrećan i rekao bi: „Ja ne mogu da zaspim, pa kako ti možeš da spavaš? To je nerazumno! Ti spavaš tako čvrstim snom, je li to zato što nemaš nikakav osećaj bremena u vršenju svoje dužnosti? Moram to da prijavim crkvenom starešini, višnjem!” Zar ovo nije izvrnuta argumentacija? (Jeste.) Ne šalim se, upravo ovako govore oni koji nemaju ljudskost i koji ne znaju šta je tačno a šta netačno. Zašto kažem da on nije znao šta je tačno a šta netačno? On Mi je sâm to prijavio. Kad sam čuo šta je rekao, pomislio sam: „Ima nečeg čudnog u onome što ovaj čovek govori; to nije zdrav razum! To nije nešto što bi rekao neko ko ima ljudskost. On uopšte nije mlad i u Boga veruje više od deset godina, a ipak ne zna da li je to što govori tačno ili netačno; čak smatra da je zdravorazumski da tu osobu prijavi. Taj čovek ne samo da nije u stanju da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno – on čak ni ne zna šta je tačno a šta netačno. Nimalo ne valja.” Da vam je on sâm ovu stvar izložio, vi možda zaista ne biste bili u stanju da je raspoznate, a neki od vas bi možda naseli na to što je on rekao, verujući da je njegova argumentacija tačna. Sada, kad sam vam to opisao na ovaj način, možete li da zaključite da li je to tačno ili nije? (Možemo.) Zar takvi ljudi nisu izopačeni i apsurdni? (Jesu.) Ne znaju da li je to što kažu tačno ili netačno, a ipak to govore. Netačne izjave, misli i gledišta očito smatraju pozitivnim mislima i gledištima koje treba da izraze i prenesu. To nije poznavanje onoga šta je tačno a šta netačno. Oni se ne pretvaraju da ne znaju, niti ove reči koriste kako bi ljude zaluđivali, kako bi decu zavarali – očito je da ne znaju šta je tačno a šta netačno. Zato kažem da nemaju ljudskost. Čak ni u tako osnovnoj stvari oni ne mogu tačno da razlikuju od netačnog – da li imaju pravi razum? Mogu li i dalje da budu čestiti ljudi? Netačne stvari saopštavaju kao da su tačne, što je isto kao da za crno kažu da je belo. Mogu li u svojim postupcima da i dalje budu čestiti? Mogu li pravično da se ophode prema ljudima? Ne mogu pravično da se ophode prema ljudima, pa zar onda ljude ne povređuju? (Da.) Je li to dobrota? (Nije.) Oni možda ne žele da budu zli ljudi i ujedno bi želeli da prema drugima budu prijateljski nastrojeni, međutim, ne znaju čak ni šta je tačno a šta netačno, ne mogu ni crno da razlikuju od belog, pa kako bi prema drugima mogli da budu prijateljski nastrojeni? To im je nedostižno. Samo kad ima zdravu savest i razum, kad ima sposobnost raspoznavanja i u stanju je da bira ispravna načela primene, čovek može da bude dobar. Ako kažeš da si čestit i dobar, gde su ispoljavanja toga? Ako ti ne znaš čak ni šta je tačno a šta netačno, kako možeš da budeš čestit i dobar? Ne zavaravaj se! Je li tako? To nazivamo obmanjivanjem sebe i obmanjivanjem drugih. Osim toga, takvi se ljudi naročito dive sebi, smatrajući da im je karakter čestit, da su dobri i da se ne plaše autoriteta, da kad god vide da je neko uradio nešto pogrešno, oni mogu odmah da ga kritikuju. Koja ti je osnova za takvu kritiku? Ako tog čoveka kritikuješ na osnovu sopstvenih netačnih misli i gledišta, na kraju ćeš dobre ljude mučiti, izvrćući istina-načela Božje kuće. Zar to nije zaluđivanje ljudi? Ako u crkvi takav čovek drži vlast, to znači da Sotona ima vlast. Ako Sotona ima vlast, da li većina ljudi ima koristi ili oni pate? (Oni pate.) Većina ljudi će biti ozbiljno povređena i neće moći da žive.

Sve teme o kojima razgovaramo odnose se na neka uobičajena ispoljavanja u ljudskom svakodnevnom životu. Kako se osećate nakon što čujete razgovor o ovim temama? Imaju li ove teme ikakve veze sa istinom? Jeste li voljni da slušate? (Jesmo.) Da li je ovo samo ogovaranje? Znači li ovo govoriti loše o ljudima iza njihovih leđa? (Ne, to ima za cilj da nam pomogne da naučimo kako da raspoznajemo ljude.) Sada kad ste čuli ove besede, da li ste u stanju da raspoznajete ljude? (U odnosu na ranije, osećam da ljude mogu malo bolje da raspoznajem.) Sada bi trebalo da ljude donekle možete da raspoznajete. Sada kada sam na ovaj način besedio o istini i razmatrao primere, ako i dalje ne možete da raspoznate ljude, onda vam je kov previše loš i istina vam je nedostižna. Naravno, sasvim sigurno postoje takvi ljudi. Koliko god da slušaju, oni to ne shvataju, pa čak razmišljaju: „Sve to o čemu Ti govoriš jesu stvari iz svakodnevnog života – neću da slušam! Želim da slušam duboke istine trećeg neba. To o čemu Ti besediš nije istina, sve je to samo ogovaranje. Neću da slušam!” Ako zaista ne želiš da slušaš, ne moraš. Međutim, sve teme o kojima razgovaramo su neophodne. Svako ko unutar njih može da shvati istinu moći će da raspozna ljude. Ako zaista možeš da shvatiš, onda si blagosloven čovek. Ako, ma koliko slušao, ne možeš da shvatiš i, što više slušaš, postaješ sve smeteniji i sve više te boli glava, onda to ispoljavanje za tebe nije dobar znak niti je dobar nagoveštaj.

Upravo smo govorili o karakteristici u ljudskosti koja se odnosi na poznavanje toga šta je tačno a šta netačno. Postoje brojna različita ispoljavanja da ljudi ne znaju šta je tačno a šta netačno. Kad bi ljudi znali šta je tačno a šta netačno, to bi bilo dobro i ne bi bilo potrebe da o ovoj temi razgovaramo. Međutim, mnogi ljudi ne znaju šta je tačno a šta netačno, pa je korisno navesti neke primere da bismo raspoznali zašto ovaj tip čoveka ne zna šta je tačno a šta netačno, zašto ne može da raspozna stvari koje su tako očito tačne ili netačne. Taj tip čoveka je zapravo u stanju da izgovori tako apsurdne reči i da uradi tako besmislene stvari – o čemu se tu zapravo radi? O tome je korisno besediti i to raspoznati. Poznavanje toga šta je tačno a šta netačno jeste uslov koji bi čovekova ljudskost trebalo da poseduje. Nepoznavanje toga šta je tačno a šta netačno predstavlja nešto što ne bi trebalo da se javlja kod čoveka. Ako čovek zaista ne zna šta je tačno a šta netačno, onda je to prava šteta; to znači da je on lišen uslova koje bi čovek trebalo da ima. Upravo smo razgovarali o nekim konkretnim primerima i ispoljavanjima, a u slučaju nekih ljudi zaista je očigledno da ne znaju šta je tačno a šta netačno. Ako neko ljudima govori samo neke nerazumne, provokativne stvari ili neke lažne reči, ili ljudima izražava nekakvu izvrnutu argumentaciju, to se ne mora konkretno pominjati radi razgovora u zajedništvu i raspoznavanja, jer su ta ispoljavanja usmerena na obične iskvarene ljude. Međutim, ispoljavanje nekih ljudi da ne znaju šta je tačno a šta netačno usmereno je na Boga, na istinu i na pozitivne stvari. Kad je reč o ovom tipu čoveka koji ne zna šta je tačno a šta netačno, ako ne navedem neke primere da o njima besedim, možda niko i dalje neće biti u stanju da to raspozna i neće prozreti suštinu i ozbiljnost te vrste problema. Zato je neophodno da o tome govorim. Mnoge stvari su se dogodile – ako se one odnose na istinu, Ja moram da kažem istinu kakva jeste, navodeći ove negativne primere kako bih ljudima pomogao da shvate istinu i steknu sposobnost raspoznavanja, te da ujedno svima dozvolim da iz tih primera izvuku pouke. Ako se neka stvar tiče određene osobe, oni koji su time obuhvaćeni ne treba da se osećaju posramljeno. Ako se sad osećaš posramljeno, u tom slučaju nije ni trebalo da tada uradiš te stvari. U kojoj meri je ozbiljno to što neki ljudi ne znaju šta je tačno a šta netačno? Stvari koje oni rade – koje nastaju iz nepoznavanja toga šta je tačno a šta netačno, i koje su po prirodi veoma ozbiljne – nisu usmerene ni na jednu osobu, već na Mene. Sa većinom ljudi u crkvi nisam blizak i ne poznajem ih i postoje neke starešine i delatnici koje sam sreo samo jedanput ili dvaput, ali s ljudima retko razgovaram prisno jedan na jedan i licem u lice, zato što nemam mnogo slobodnog vremena. Među tim ljudima, sa nekima mogu sasvim dobro da se slažem, ali je sa nekima nemoguće komunicirati. Zašto je to tako? Pogledajmo u nastavku nekoliko primera.

Jedne jeseni, krompir uzgajan na poljoprivrednom gazdinstvu je ubran i osoba odgovorna za kuvanje je otišla na to gazdinstvo i donela korpu tog krompira. Krompiri na vrhu su izgledali otprilike veličine pesnice, što je bilo prihvatljivo. Međutim, svi oni ispod bili su mali, a neki su čak bili i truli. Bio sam zapanjen. „Kako su mogli da nam daju takav krompir? Zar takav krompir ne bi trebalo koristiti kao stočnu hranu? Da li ga je osoba na poljoprivrednom gazdinstvu greškom spakovala?” Da je to zaista bila greška, zašto bi krompir na vrhu bio dobar i normalan, a onaj ispod sitan ili truo? Ovaj događaj je na Mene ostavio dubok utisak. Gledano spolja, osoba koja je spakovala taj krompir nije bila razroka i izgledala je obično. Tog čoveka sam video nekoliko puta i s njim sam razmenio nekoliko reči, ali među nama nije bilo prave interakcije. Mogao bih gotovo reći da ga ne poznajem, tako da nema reči ni o kakvoj kritici, prekorima ili o orezivanju. Pa, zašto bi se taj čovek tako ophodio prema Meni, dajući mi tako sitne i trule krompire? Ako nije znao da su oni za Mene, zašto bi onaj dobar stavio na vrh, a onaj truo odozdo? Očito je to znao. Dakle, znajući da je krompir za Mene, zašto bi ipak stavio onaj koji je bio truo? Da li je u tom trenutku bio u nekom bunilu? Ili je đavo upravljao njegovim rukama? Ili ga je zaposeo neki zli duh? To baš i nije verovatno. Da ga je zaista zaposeo neki zli duh, on bi postao mentalno poremećen i naprosto Mi ne bi poslao krompir. Dakle, ako ga nije zaposeo zli duh, zašto bi taj čovek koji je delovao prilično normalno učinio nešto takvo? Zar nije znao da je to što radi čin obmane? Da je u svom srcu prema Meni gajio mržnju, onda je trebalo da napusti Božju kuću umesto da ovde izvršava svoju dužnost. Osim toga, da je prema Meni zaista gajio mržnju, koji bi bio razlog za to? S kojim bi Me razlogom mrzeo? Posmatramo li to u smislu ljudskosti, kao prvo, Ja sam njega video svega nekoliko puta; nisam znao kakav je on. Kao drugo, s njim nikada nisam imao nikakav pravi kontakt niti smo imali zajednička posla. Znao sam samo to da on obrađuje zemlju. Pa, zašto se onda prema Meni tako ponašao? Postoji samo jedna mogućnost: takvu bi stvar mogao da uradi samo ako je imao veoma snažne predstave o Meni i velike predrasude o Meni, ili ako ga je neko podstakao. Da takav čovek može da učini takvu stvar, da sebe može da natera da je učini – zar vam se to ne čini nezamislivim? Čak i da imaš posla sa običnom osobom, da li bi sebe mogao da nateraš da takvo nešto učiniš? Čak i da imaš svoju samoposlugu, ti ne bi mogao ljude da varaš i obmanjuješ; da bi zadržao svoje mušterije, morao bi da budeš pouzdan i da ne sabotiraš sopstveni put. I ne samo to, ti sada izvršavaš svoju dužnost, pa, da nešto takvo učiniš, posebno Meni – recite Mi, ima li za to opravdanja? (Nema.) Kakva je onda priroda takvog čoveka? Da li je on znao šta je tačno a šta netačno kad je to uradio? On nije imao nikakvu svest. Da je zaista imao svest, kad bi mu palo na pamet da uzme truo krompir, on bi pomislio: „Ne, ne mogu da uzmem truli krompir, moram da uzmem onaj dobar. Zar svi ne bi trebalo da jedu dobru hranu?” A da i ne pominjemo to da je taj krompir bio predviđen da ga Ja pojedem – ta pomisao da uzme truo krompir nije trebalo ni da mu padne na pamet, a kamoli da je sprovede u delo. Dakle, zar odgovor nije sasvim jasan? Zašto je on bio u stanju da to uradi? Zato što, bez obzira na to jesu li takvi ljudi reinkarnirani iz đavola ili iz zveri, oni u svojoj ljudskosti ne shvataju šta je tačno a šta netačno. U njihovoj ljudskosti ne postoji ništa što bi im pomoglo da razlikuju ispravne postupke i misli od onih koji to nisu ili da provere koje su radnje i misli ispravne a koje su neispravne. Ako nisu reinkarnirani iz životinja ili đavola, onda su oni hodajući leševi. U tom slučaju, koji je smisao da takav čovek veruje u Boga? On kaže: „Ja verujem u boga. Ti si samo čovek, šta mi možeš?” Ima li u ovim rečima ikakve racionalnosti? Da li je ovo istinska vera u Boga? Da li je ovakvo ophođenje prema Bogu usklađeno s Božjim namerama? Bog takvu veru ne želi. Možda će taj čovek reći i ovo: „Nije na tebi da kažeš da li me bog želi ili me ne želi!” Ja mu kažem: „To što govoriš nije tačno. Ako su reči koje izgovaram Božje reči, onda postoji problem u tome što se prema Meni ovako ophodiš. Tvoj ishod je određen Božjim rečima.” On kaže: „Otići ću na treće nebo i prijaviću te!” Ja kažem: „Ako zaista možeš da odeš na treće nebo, onda što pre to učini.” Kažite Mi, zar takvi ljudi nisu zastrašujući? Ko bi i dalje bio voljan da se druži s takvom osobom? Da zasad ne ulazimo u to na koga je on ciljao. Da on nije ciljao na Mene, već na čoveka, da li bi njegovi postupci bili usklađeni s merilom savesti? (Ne bi.) Kakav je problem to što je on bio u stanju da Mi takvu stvar uradi? Pošto je bio u stanju da takvu stvar uradi čak i Meni, da li bi to mogao da uradi i nekoj običnoj osobi? Kako tu stvar treba procenjivati? Bio sam zaista zapanjen da je ovaj čovek mogao da uradi takvo nešto. Zašto je to mogao da uradi? Da je to učinio nekoj običnoj osobi, i tada bih za njega imao karakterizaciju. To što je uradio bilo je pogrešno. Ne radi se o tome da je to ispravno raditi drugima a da je neispravno uraditi Meni – takva izjava nije pravična i ne stoji. Ako je to mogao da uradi Meni, onda to može da uradi i drugima, bilo kome. Koji je razlog za ovo? O tome vredi duboko razmisliti. On je rekao da veruje u Boga i da je pripadnik Božje kuće, pa zašto je prema Meni i dalje mogao da se tako ophodi? Kako je mogao da uradi tako nisku stvar? Kako je mogao da uradi nešto tako neshvatljivo? Sebe je smatrao izrazito dobrim, pa kako je onda mogao da drugima dâ truo krompir da ga pojedu? Zašto ga on sâm nije pojeo? Taj truo krompir, sitan krompir i nesazreli krompir je za ishranu životinja, pa zašto ga je dao ljudima za jelo? Čak i da tog čoveka ne procenjujem prema istini, već samo sa moralne tačke gledišta, njegovi postupci nisu bili prihvatljivi i stoga kažem da je on nečovek. Da li je ova karakterizacija tačna? Da li je pravična? (Tačna je i pravična.) Učinio je tako očigledno pogrešnu stvar, a toga ipak nije bio svestan, pa se čak osećao opušteno i u svom srcu nije osećao ni trunčicu samoprekora. Zašto je to tako? On nije imao savest, nije imao čak ni dušu; poput đavola ili zveri, nije imao nikakvu svest. Nije bio čovek, pa nije imao savest. Nije znao šta je tačno a šta netačno i, ma koliko da je ozbiljnu grešku počinio, uvek je smatrao da su njegovi postupci savršeno opravdani i nikad svoje greške nije priznavao, već je uporno nastavljao da se ponaša isto. Kad su ga drugi ljudi okarakterisali, govoreći da je to što je uradio pogrešno, on je i dalje mislio da je sasvim u pravu i osećao je da mu se nanosi nepravda. Ja kažem da ti se uopšte ne nanosi nepravda. Niko te, bez ikakvog uvida u činjenice, ne osuđuje niti te karakteriše kao osobu bez ljudskosti. Naprotiv, uz tako ozbiljne činjenice koje svi mogu da vide, ko bi i dalje mogao da kaže da imaš ljudskost? Uz ove činjenice kao dokaz, to niko ne bi mogao da porekne. Voleo bih da kažem da imaš ljudskost, da si dobar i čestit, ali je priroda onoga što si učinio previše podla; ista je kao i priroda Sotone koji ismeva Boga, to je izvrtanje crnog u belo, baš kao što je Sotona učinio pokazujući bogatstvo i slavu sveta i govoreći Mu: „Sve ću ti ovo dati ako padneš preda mnom i pokloniš mi se.” Sve na svetu i sve stvari stvorio je Bog. Bog je stvorio sve što postoji i sve drugo; u svemu tome treba Bog da uživa, a ne ti, ti za to nisi podoban. Ono u čemu uživaš darovano ti je od Boga. Treba ti da obožavaš Boga, a ne da Bog obožava tebe. Taj čovek nije shvatao čak ni tako očigledan i jednostavan koncept, pa je još mislio da Ja moram da procenjujem njegovo raspoloženje i da proveravam da li se on oseća srećno ili nesrećno samo da bih dobio nekoliko krompira. Da je bio loše raspoložen, on bi Mi dao nekoliko trulih krompira, kao da ima posla s nekim prosjakom. Trebalo je da trpim da Me maltretira – da li je to moguće? Da li bih to mogao da podnesem? (Ne.) Kako prema takvoj osobi treba postupiti? (Treba je odmah odstraniti.) S takvom osobom treba postupati prema upravnoj odluci. A ovo zaista nije jedini incident te vrste. Neki kažu: „Postoje li još ozbiljniji incidenti od ovog?” Naravno da postoje, zašto bih inače govorio da se ljudi međusobno razlikuju? Kad bi svako ko veruje u Boga mogao Boga da obožava, tad ne bi bilo potrebe da se svako razvrstava prema svojoj vrsti. Budući da mnogi ljudi ne veruju u Boga iskreno, i budući da postoje zli ljudi i smetenjaci koji ometaju rad crkve, koji su u stanju da učine svako moguće loše delo, kako se crkveni rad bliži svom kraju, svi oni bivaju otkriveni i razvrstani prema svojoj vrsti.

Hajde da porazgovaramo o još jednom primeru. Kukuruz na poljoprivrednom gazdinstvu je sazreo i jedan čovek je želeo da Mi ga donese. Jedna osoba u njegovoj blizini mu je rekla: „Po tom kukuruzu su gazili pacovi, nemoj da ga uzimaš!” Taj čovek je o tome razmislio, pa je rekao: „Pa šta ako su po njemu gazili pacovi? Zar i dalje ne može da se jede? U redu je ako ga odnesem!” On je jasno znao da su po tom kukuruzu gazili pacovi i da on nije prikladan za ljudsku ishranu, ali je bio uporan u tome da Mi ga donese. Koja je priroda ovoga? Ima li takav čovek ljudskost? (Nema.) Pa, kakav je onda to čovek? (Nije čovek, nego đavo.) Recite Mi, da li bi se on složio s tim da se kukuruz po kome su gazili pacovi dâ njegovim roditeljima ili detetu da ga pojedu? (Ne bi.) Zašto ne bi? (Znao je da nije čist i da bi za njihovo zdravlje bilo loše da ga pojedu. Ne bi bio spreman da svojoj porodici dozvoli da ga jede.) Znao je da ne može da ga dâ svojoj porodici, ali je bio uporan da ga Meni donese i drugi nisu mogli da ga spreče. Dakle, je li on znao da li je to ispravno ili pogrešno? (Nije znao.) U stvari, on je u svom srcu znao da ovo nije ispravno. Pa, zašto je i dalje želeo da Mi donese kukuruz? Jesam li mu Ja neprijatelj? Jesam li ga mučio ili ga povredio? Ne, nisam učinio ništa od toga. Nisam ga poznavao, a on je, ipak, bio uporan u tome da Mi donese kukuruz po kome su gazili pacovi. Recite Mi, koja je priroda ovoga? Ovo je zapravo nešto što je učinio neko ko veruje u Boga. To ti zaista otvara oči i proširuje vidike, povećava ti sposobnost raspoznavanja i navodi te da vidiš da bizarnostima zaista nema kraja u ovom ogromnom svetu. Recite Mi, kad je taj kukuruz spremio za Mene, da li je u svom srcu imao ikakvu svest? Da li je znao da to što radi nije ispravno, da je trebalo da donese neki dobar kukuruz, makar onaj kukuruz po kome nisu gazili pacovi? Da li je tako razmišljao? (Nije imao svest o tome.) Kad su u pitanju takve stvari, on o njima nije imao svest. Da je tako zaražen kukuruz donet njegovoj majci ili detetu, on bi imao tu svest. On nije imao svest o savesti koju bi ljudskost trebalo da ima, pa da li je imao ljudskost? Kakvo je stvorenje on bio? (Nije bio čovek.) Vidiš, u svojoj veri u Boga, on je izvršavao svoju dužnost, patio je i plaćao cenu, mogao je da obavlja fizički posao i takođe je prisustvovao okupljanjima i čitao je Božje reči, pa zašto je prema Meni bio tako neprijateljski nastrojen? Zašto sam mu Ja bio tako odbojan? S njim nisam nikada razmenio više od nekoliko reči, pa, na koji način sam ga onda uvredio? Neki od ljudi s kojima dolazim u kontakt su prilično dobri i prema Meni su sasvim prijateljski nastrojeni. Nisu svi poput njega. Međutim, Ja njega nisam uvredio, niti sam ga povredio, pa zašto Me je toliko mrzeo? U svom srcu imate odgovor na ovo pitanje. On nije mrzeo samo Mene; prema svima se ovako ophodi. On je upravo takvo stvorenje. Da je trebalo da vodi neko poslovanje, on bi sasvim sigurno varao i obmanjivao i učinio bi svakakva loša dela. U svojim interakcijama s ljudima, on nema nikakve granice savesti i nikakva načela; srce mu je obuzeto tim mračnim stvarima. Sasvim je očito da su to bili njegov dosledan metod i načelo u postupanju s ljudima; to su bili njegovo sredstvo i način rešavanja stvari. Neki ljudi kažu: „Činjenica da je to mogao da uradi znači da se prema Bogu nije ophodio kao da je Bog.” Da li je ova izjava tačna? (Nije.) Zašto je netačna? Čak i da si se prema Meni ophodio kao prema običnoj osobi, nije trebalo to da Mi učiniš. Čak i da si se pridržavao samo moralnih načela, nije trebalo to da uradiš. Ako su preko hrane zaista gazili pacovi ili ju je grizla neka životinja i u njoj ima bakterija, ona ne može da se prodaje čak ni u samoposluzi. Šta ako je neko pojede i nešto mu se dogodi? Bez obzira na to da li drugi za to znaju ili ne, to bi ti pritiskalo savest. Budući da za to znaš, ne bi trebalo da dozvoliš da je ljudi jedu. To se odnosi na nečiju prirodu i odnosi se na načela sopstvenog vladanja. Ti ne poseduješ čak ni najosnovnija moralna merila za lično vladanje, a ipak misliš da si čovek. Uopšte nisi čovek. Čak i zver zna da treba da zaštiti sve one koji je hrane i odgajaju. Uzmimo za primer psa – ako ga uvek hraniš, on će biti dobar prema tebi. Ako u tvoju kuću dođe neki stranac i želi nešto da uzme, pas će ga zaustaviti i štitiće te na svakom koraku. Čak i pas može da bude odan svom gospodaru i da ga zaštiti, pa kako je moguće da ta osoba nije uspela da dostigne taj nivo? Zar nije gora od psa? (Jeste.) Ako kažete da je on đavo, on bi zaista mogao da odbije da to prihvati. Stoga, recimo to sada objektivno: takav čovek nema ljudskost, jer je učinio takvu apsurdnu stvar, takvu moralno iskvarenu stvar, a ipak nema svest o savesti, i zbog toga ujedno nikad ne zažali i ne oseća se uznemireno. Čak i ako neko ovako postupa prema običnoj osobi, on treba da ima svest o savesti, u sebi treba da oseća uznemirenost i treba da zna da to što je uradio nije ispravno i da treba da prestane. To je još i više slučaj kad je reč o tome da se on ovako ophodi prema Meni, za šta ima još i manje opravdanja. Ja, naravno, nisam bio povređen zato što se on tako ophodio prema Meni. Moje srce nije tako lako povrediti. Radi se samo o tome da sam video da je načelo prema kome je on rešavao stvari previše ogavno. Ne samo da to nije ispunjavalo merilo savesti, već je ujedno bilo previše nisko i odvratno. Taj čovek apsolutno nije imao ljudskost! Počinio je tako pogrešan čin na tako otvoren način, opravdavajući sebe, i niko nije mogao da ga zaustavi. Svojom izjavom da on nema nikakvu ljudskost Ja mu ne nanosim nikakvu nepravdu, jer je to upravo takav postupak – postupak lišen ljudskosti – koji čine oni koji su bez ljudskosti. Sve to je sasvim u skladu s njegovom suštinom i s njegovim identitetom. Ako neko stvari radi kako treba i ima ljudskost i savest, za njega reći da nema ljudskost isto je kao da mu se nanosi nepravda. Ali ako zaista preduzima radnje koje su lišene ljudskosti, onda reći to da on nema ljudskost u velikoj meri odgovara njegovoj suštini. Time što mu se to kaže ne nanosi mu se nepravda, zar ne? (Tako je.) Kad Me čuju da izgovaram ove reči, neki ljudi dobijaju razne ideje i kažu: „Ti uvek govoriš o ovim stvarima, pa zbog toga gubimo obraz. Ima li neko da ne greši?” Da li je u redu razmišljati na ovaj način? (Nije.) Svi greše, ali se, po svojoj prirodi, te greške zaista razlikuju. Mnoge greške se odnose na probleme s ljudskošću, a brojne greške imaju veze sa priroda-suštinom neke osobe. Neke su greške samo ispoljavanja iskvarene naravi određene osobe i ne znače da u suštini te osobe postoji problem.

Hajde da porazgovaramo o još jednom primeru. Jednoga dana otišao sam na poljoprivredno gazdinstvo i sticajem okolnosti tamošnji ljudi su brali kruške. Neko Mi je doneo nekoliko krušaka. Ovlaš sam primetio da su te kruške prilično zelene i da nisu sasvim sazrele, ali sam zapazio da je čovek koji ih je brao u ruci držao svetložutu krušku i jeo je, govoreći za to vreme: „Tako je slatka. Ova kruška je ukusna!” On je zadržao one sazrele da bi ih pojeo, a one koje je ubrao za Mene sve su bile praktično nezrele. Na stranu to da li su kruške bile zrele ili nisu, taj čovek koji je brao kruške nije bio glup. Svaki dan je provodio pored tog drveća s kruškama i znao je koji su plodovi zreli, a koji nisu. Sticajem okolnosti Ja sam tamo otišao, a on je ubrao nekoliko nezrelih krušaka s drveta i dao Mi ih je. Ja zapravo ne volim da jedem sirovo voće niti voće koje je po prirodi rashlađujuće, a posebno ne mogu da jedem nezrelo voće, jer Mi to izaziva tegobe u želucu. Međutim, on Mi je dao nezrele kruške, pri čemu je on sâm izvadio zrelu krušku i zagrizao je. Ovaj događaj je na Mene ostavio dubok utisak. Znao sam da taj čovek može da razlikuje nezrele i zrele kruške. Pretpostavljao je da su drugi ljudi glupi i da to ne mogu da razlikuju, pa je pomislio: „Od mene je dovoljno dobro što ti dajem i nezrelu krušku. Dajem ti ih čak nekoliko. Ti ne znaš da li su te kruške zrele ili nisu, nemaš to znanje! Istinu možda propovedaš jasno i logično, ali zasigurno i dalje misliš da sam ja dobar i da se prema tebi lepo ophodim nakon što sam za tebe ubrao mnogo nezrelih krušaka.” Čovek koji je to uradio misli da su drugi ljudi glupi, a naročito da sam Ja glup. Da li je u njegovom srcu bilo ikakve svesti kad je učinio ovu glupost? (Nije.) Nije imao nikakvu svest. Mislio je da je druge obmanuo i da je izrazito pametan. Da li je bio pametan? (Nije.) Da je zaista bio pametan, kako bi mogao da uradi tu krajnje glupu stvar i da i dalje nema nikakvu svest? To je bio dokaz da on nije pametan, već da je umesto toga sitničav. Ubrao je nezrele kruške i dao ih Meni da ih pojedem, dok je on sâm u ruci držao zrelu krušku i jeo je. Zar taj postupak ne deluje smešno? Prešao sam preko toga, ali je to što je on uradio na Mene ostavilo dubok utisak. Činjenica da je taj čovek to mogao Meni da uradi – zar priroda toga nije veoma ozbiljna? U smislu njegovog gledišta, načela za rešavanje stvari i pristupa ovoj stvari, kakva mu je bila ljudskost? Da li je znao da to što radi nije ispravno, da postupati s ljudima na ovaj način nije ispravno? (Nije to znao.) Mislio je da je vrlo pametan. „Vidiš li koliko sam pametan, dao sam ti nezrele kruške, a ti to čak ni ne znaš! Sve zrele kruške sam zadržao za sebe i nećeš pojesti ni jednu jedinu koja je zrela! Budeš li ponovo došao, svejedno ti neću ubrati one zrele, već ću ti dati nezrele kruške!” I samo branje krušaka ga je otkrilo. Da li je ovaj čovek ništarija? (Jeste.) On je ništarija i ne zna šta je ispravno a šta pogrešno. Recite Mi, kakva je ovo ljudskost? Prema Mom mišljenju, ovaj čovek je zver i samo ima izgled čoveka, dok u stvarnosti nije dostojan da se naziva čovekom. To što je uradio i ta greška koju je napravio bili su krajnje jadni, ništa bolji od onoga što bi neka životinja uradila. Ljudi uvek govore kako su ljudi životinje višeg ranga, međutim, kako Ja to vidim, mnogi ljudi su čak i gori od životinja! I samo na osnovu onoga što je on učinio, na osnovu načela i pristupa u njegovim postupcima, povrh toga što nema ljudskost, on nije odan čak ni kao pas koji čuva svog gospodara. Kod kuće imamo pasa. Jednom prilikom on je jeo svinjsko uho, a Ja sam ga zadirkivao govoreći: „Zaista uživaš u tome, zar ne? Zašto i Meni ne daš zalogaj?” On je ispustio svinjsko uho i odgurnuo ga je prema Meni, kao da govori: „Izvoli.” Za psa su meso i kosti najveće poslastice. Čak i da njegovo rođeno štene to poželi, pas mu ne bi dao svinjsko uho da pojede, a Ja sam rekao da želim da ga pojedem i pas Mi ga je odmah dao. Vidiš, kad poseduješ psa, na osnovu toga vidiš zašto su psi divni. Ti o njemu brineš, prema njemu se lepo ophodiš i ti si mu porodica. Zatražiš li od njega najbolju stvar koju ima, on će ti je dati. Privržen ti je. Ljudi nisu u stanju da budu takvi – pa, kako su onda životinje višeg ranga? Đavoli kažu da su ljudi životinje višeg ranga. To su čista laž, izvrnuta argumentacija i jeres. Ako čovek nema ljudskosti, živeći u ovom sotonskom svetu, on može da učini svako moguće loše delo – može da bude loš, nizak, ružan i ogavan do krajnjih granica. Ako nema funkciju savesti i ne zna šta je ispravno a šta pogrešno, može da učini svako moguće loše delo i dopusti da mu svakakve pogrešne reči, izvrnuta argumentacija i jeresi pređu preko usta. Ljudi su užasniji od životinja. Životinje zapravo nisu užasne; krajnje su jednostavne, sasvim čiste i veoma neposredne. Taj mali pas kojeg imam, dok je bio mlad i jeo svinjsko uho, toliko je bio srećan kad bi Me video da bi počeo da vrti glavom i njiše repom. Znao je da Me usreći. Međutim, kad bih ga zadirkivao i tražio njegovu hranu, on Mi je ne bi davao već bi se brže-bolje sakrio i pojavio bi se tek nakon što bi je pojeo. Otkako je napunio dve ili tri godine, ponaša se drugačije, sad je razumniji. Kad zatražim nešto što on voli, on Mi to daje. Iskren je kad Mi to daje, nema nikakve zahteve prema Meni niti u odnosu na Mene ima ikakve skrivene motive. A kad Mi to ne daje, takođe je iskren, bez ikakve zlobe prema Meni. Bilo da Mi to daje ili ne, on je iskren. To su njegovi urođeni atributi i instinkti. Životinje nemaju iskvarene naravi. Ne poseduju ništa što je obradio Sotona, i sva njihova ispoljavanja su prirodna, vrlo direktna i jednostavna. Ne moraš da nagađaš njihove namere i u odnosu na njih ne moraš da budeš oprezan. Ako ti životinja nešto daje, ona ti to daje, a ako ti ne daje, u tom slučaju ti ne dâ. Ako je srećna, ona je srećna, a ako nije, onda nije. Neće dospeti pod kontrolu svojih emocija i neće prema tebi imati ikakve loše namere. Ljudi su drugačiji. Ljudi su užasni. Zaodenuti u ljudsku kožu, ako ne poseduju savest ili razum, oni ne mogu nikako da budu bolji od životinja, ali mogu da budu loši do krajnjih granica. Koliko loši mogu da budu? U toj meri loši da ćeš se osećati kao da si video živog demona, a to će dovesti do toga da to smatraš nezamislivim, to će preneraziti tvoju savest i pogodiće te duboko u srcu. Kad te stvari osetim, udahnem duboko i pomislim: „Je li to nešto što bi čovek trebalo da uradi? Kako ljudi mogu da budu toliko loši? On veruje u Boga, pa kako te stvari i dalje može da radi?” Kad izgubi svoju savest i razum, čovek može da bude loš do krajnjih granica. Ne samo da bude loš u meri u kojoj je to sada, već da postane još i gori i da nastavi da postaje sve izopačeniji. To što ljudi ne znaju šta je ispravno a šta neispravno početak je izopačenosti ljudskog roda, početak posrnuća ljudskog roda.

Ako neko ne zna šta je ispravno a šta pogrešno, on nema savest niti razum, a time nema ni ljudskost i moguće je da ima demonsku prirodu. Bez obzira na to šta kasnije otkriva odnosno šta proživljava u svom životu, ukratko, on neće biti iskupljen, nikada neće biti iskupljen. Ako neko nema savest ni razum – da budemo precizniji, ako nema ljudskost – onda je on nepopravljiv i ne može da bude iskupljen. Stvari zaista tako stoje. Ukoliko ne zna čak ni to šta je ispravno a šta pogrešno, kako može da uradi išta što je usklađeno sa savešću i razumom? Bilo bi apsurdno to i sugerisati. Neki ljudi su skloni ljubomori i sukobima. Ako je u pitanju sukob s drugim ljudima, mogao bi da pomisliš da priroda toga i nije baš ozbiljna, međutim, neki ljudi ulaze u sukob sa Mnom. U koga onda ti „Božji vernici” zaista veruju? Činjenica da sa Mnom mogu da budu u sukobu čini taj problem ozbiljnim. Kad ukažem na neki njihov problem, neki ljudi to nikad ne zaboravljaju, pa kasnije razmišljaju o tome koji metod bi mogli da iskoriste kako bi Mi pronašli neku manu i osvetili se. Na primer, jednom prilikom sam nekom čoveku rekao nešto poput: „Ti uvek skuvaš previše hrane, zašto naprosto ne napraviš odgovarajuću količinu?” On je o tome razmišljao: „Kažeš da ne mogu dobro da dokučim koju količinu hrane treba da napravim. Zar time ne nagoveštavaš da nisam baš bistar, zar mi ne govoriš da ništa ne valjam? Zašto onda ti ne pripremiš obrok!” Nakon što sam Ja kuvao, pa je i tada preostalo nešto malo hrane, on naglas nije ništa rekao, ali je u sebi pomislio: „Ni ti ne umeš da skuvaš odgovarajuću količinu, zar ne? Pronašao sam priliku da ti vratim istom merom. Razotkrio si moj problem, pa ću i ja razotkriti tebe!” On je stalno pokušavao da iznađe načine da Me napadne. Neki ljudi kažu: „Da li to znači da Ti zameraš svakom onom ko Te napadne? Dakle, u redu je da drugi budu napadnuti, ali ne i Ti?” Imaju li ti ljudi pravo kad to kažu? (Ne.) Nekom drugom prilikom zamolio sam nekoga da pospremi sto, a on je rekao: „Nisam ja taj koji je napravio ovaj nered na njemu!” Kazao sam mu: „Čak i da nisi, svejedno možeš da ga pospremiš.” On je rekao: „Čak i ako ga pospremim, moram jasno da stavim do znanja da nisam ja taj koji je napravio taj nered na njemu.” Zamolio sam ga da sredi stvari u kredencu, a on je rekao: „Te stvari u njemu nisam ja kupio!” Kazao sam: „Nisi ih ti kupio, ali zar ne možeš da ih pospremiš? Zašto kad god Ja nešto kažem, tome se ne pridaje veliki značaj? Da bi mogao da ih pospremiš, ti naprosto moraš da shvatiš ko je te stvari kupio?” Da li je on znao je li to što govori ispravno ili pogrešno? On je izražavao izvrnutu argumentaciju, zar ne? (Jeste.) Rekao sam mu da izražava izvrnutu argumentaciju, ali je u svom srcu on u to ostao neuveren, smatrajući da Moj poseban status znači da ostali moraju da trpe sve ono što kažem, kao da Ja zloupotrebljavam svoj autoritet. Je li njegovo razmišljanje bilo ispravno? (Nije.) Kasnije sam video da on uopšte ne prihvata istinu i da, ma šta Ja rekao, on u svom srcu to neće prihvatiti, pa na njega više nisam gubio vreme – mogao je da radi šta poželi, a Ja bih preko toga prelazio i to mu tolerisao. Iako imam ovaj identitet i status, postoji previše ljudi koji Me ne slušaju i koji Mi se protive. Lično sam video mnogo braće i sestara koji prema Meni nemaju poštovanja. Mnogo je ljudi koji su prema Meni prkosni i na Mene ogorčeni, mnogo je ljudi koji su na Mene ljubomorni i u svom srcu Me mrze, mnogo je ljudi koji Me gledaju s visine i omalovažavaju, mnogo je ljudi koji Me iza Mojih leđa osuđuju i mnogo je ljudi koji Me javno ismevaju i rugaju Mi se. Kako sam se prema njima ophodio? Tokom više od trideset godina Svog rada ni jednoj jedinoj osobi se nisam osvetio. Nikoga nisam mrzeo, niti sam, nakon što sam preuzeo Svoj status, ikoga mučio zbog činjenice da prema Meni nije imao poštovanja sve dok Moj identitet nije javno otkriven. Ni jedan jedini put nisam uradio takvo nešto. Štaviše, ti ljudi su Meni učinili neke grube ili štetne stvari, a Ja ih nikad nisam pozvao na odgovornost. Međutim, o ovakvim problemima moram da besedim povezujući ih s istinom kako bih svima pomogao da steknu sposobnost raspoznavanja – to je za sve korisno. Ipak, u vezi sa stvarima koje su ti ljudi uradili, mnogi ljudi nemaju sposobnost raspoznavanja. Oni te stvari ne shvataju ozbiljno, kao da one nisu vredne pomena. Zar to nije problem? Dakle, o takvim stvarima je i te kako potrebno besediti kako bi se na taj način svima pomoglo da steknu sposobnost raspoznavanja. Pošto kažeš da veruješ u Boga, prema tebi se ophodim kao da si vernik. Postavljam ti zahteve na osnovu dužnosti koju izvršavaš, pa zar to ne bi trebalo da uradiš? Zar ne bi trebalo da imaš pokornost? (Da.) Ja imam ovaj identitet i s pozicije ovog identiteta i statusa ti postavljam zahteve, pa prema onome što ti kažem treba da se odnosiš sa stavom stvorenog bića. Ti izvršavaš svoju dužnost; ne bi trebalo da daješ nikakve druge primedbe, ne bi trebalo da izražavaš izvrnutu argumentaciju i ne bi trebalo da Mi protivrečiš. To je minimum racionalnosti i ispoljavanja ljudskosti koje kao stvoreno biće treba da imaš. Ali tom čoveku ne samo da je nedostajao takav stav, nego je i koristio izvrnutu argumentaciju. Da li je on znao šta je ispravno a šta pogrešno? Nije. Ljudi koji ne znaju šta je ispravno a šta pogrešno su lišeni ljudskosti, zar ne? (Tako je.) Može se sa sigurnošću reći da oni nemaju ljudskost. Ako obična osoba od tebe zatraži da pospremiš sto i da središ kredenac, a ti to ne želiš da uradiš ili smatraš da je ta druga osoba obična osoba i da nema prava da od tebe traži da to uradiš, u tom slučaju možeš da izabereš da to ne uradiš. Međutim, te dve stvari koje si pomenuo, „Nisam ja taj koji je napravio ovaj nered na njemu!” i „Nisam ja kupio te stvari u kredencu!” – da li je to nešto što bi rekao čovek sa savešću i razumom? Zar to nije krajnje nerazumno? (Jeste.) Kad ti se ovako obrati obična osoba, ti se ponašaš prkosno, međutim, sad ti se Ja obraćam, a ti se i dalje usuđuješ da sa Mnom koristiš izvrnutu argumentaciju i da sebe braniš prividnom logikom. Šta činjenica da možeš da koristiš ovakvu izvrnutu argumentaciju govori o tvom karakteru? Rekao si: „Nisam ja taj koji je napravio ovaj nered na njemu!”, što znači: „Onaj ko je na stolu napravio ovaj nered treba i da ga pospremi; bilo kako bilo, ja to neću uraditi!” Odbio si da uradiš zadatak koji je trebalo da uradiš, pa si još koristio i izvrnutu argumentaciju. Da li je ovo način na koji čovek s normalnom ljudskošću treba da obavlja stvari? Ako je ovaj zadatak ono što treba da uradiš, zar ne bi trebalo da to ne govoriš? Zar to što si u stanju da to kažeš ne znači da ne znaš šta je ispravno a šta pogrešno? Ne bi li to odbio i kako tu stvar ne bi uradio, čak si iskaljivao sopstveni bes, govoreći kako nisi ti napravio taj nered, niti si ti taj koji je kupio te stvari, pa nećeš to ni da pospremaš. Smišljao si izgovore i koristio si izvrnutu argumentaciju da izbegneš da to uradiš. Nije li tvoje rezonovanje previše izvrnuto? Dopustio si da takva izvrnuta argumentacija pređe preko tvojih usta i to si učinio s drskom samouverenošću, pa čak i sa ohološću. Takav čovek ne zna šta je ispravno a šta pogrešno, zar ne? On nema ljudskost, zar ne? (Nema je.) Ja te nisam takvim okarakterisao zato što imam ovaj identitet i status i zato što si Mene napao. Čak i da si odbio i pokušao da se svađaš kad je neko drugi od tebe tražio da to uradiš, Ja bih te, kao posmatrač, i dalje procenio na ovaj način, zato što to što si rekao nije u skladu sa ljudskošću, nije ispravno, to je izvrnuta argumentacija, jeres je i laž. Ti to nisi smatrao pogrešnim, već si čak smatrao da je to zdravo rezonovanje; to je dovoljno da pokaže šta se nalazi unutar tvoje ljudskosti. Baš u tom trenutku ti to nisi mogao da zadržiš u sebi, nego ti je izletelo. To je prirodno ispoljavanje, a prirodno ispoljavanje odražava čovekovu ljudskost i suštinu. Zašto kažem da odražava čovekovu suštinu? To što gajiš takve misli i takva gledišta nije nešto privremeno, i takve misli i takva gledišta nisu bili izazvani nečim što sam Ja rekao; naprotiv, te misli i ta gledišta jesu nešto o čemu već dugo razmišljaš, danima i mesecima – povrh toga, budući da ti se neke stvari nisu dopale, stvorio si predstave, srce ti buja od nezadovoljstva i prkosa. Na trenutak si izgubio kontrolu i sadržaj tvog srca je bio razotkriven. Šta je bilo razotkriveno? To da nemaš savest i razum i da ti je ljudskost previše zla, previše zastrašujuća. Ako biste od gorepomenutog čoveka zatražili da prihvati istinu, on to ne bi mogao da učini. Ako biste od njega zatražili da spozna svoje iskvarene naravi, to bi mu još manje bilo moguće. Onaj koji nema ljudskost je na istom nivou kao zver. Ja tog čoveka nisam ovako okarakterisao zato što Mi je slučajno uradio nešto pogrešno ili zato što Mi je rekao nešto lažno; već zato što je to naprosto priroda onoga što je on uradio. Okarakterisati ga na ovaj način nije nepravično niti nepravedno. Čak i da je ovim rečima nekog drugog napao, da sam to video, Ja bih ga svejedno procenio na ovaj način. To je objektivna, pravedna izjava. Mogao je da kaže tako apsurdne stvari, da izrazi takvu besmislenu argumentaciju i to što je uradio je bilo prirodno ispoljavanje. Recite Mi, zar to nije razotkrivanje njegove priroda-suštine? Zar to nije razotkrivanje njegove prave ljudskosti? To ga je otkrilo. Šta je to otkrilo? Otkrilo je da on nema ljudskost. Ljudi bez ljudskosti ne znaju šta je ispravno a šta pogrešno, pa mogu da iznesu bilo kakvu izvrnutu argumentaciju i jeres, izgovarajući te stvari sa takvom drskom samouverenošću. Nakon što progovore, oni nikad ne znaju da su njihove reči pogrešne, i nikad ne priznaju šta je u njihovim rečima bilo pogrešno. Nikada o sebi ne razmišljaju niti prihvataju da budu orezani, i šta na kraju kažu? „Nisam to namerno rekao. Zar mi to u trenutku besa nije naprosto izletelo?” Da li je to uopšte moralo da bude namerno? Ti si to već prirodno otkrio i već je razotkriveno kakva ti je ljudskost. Činjenica da i bez razmišljanja to možeš da kažeš dokazuje da su te reči dugo prebivale u tvom srcu, pa kad se susretneš sa ovakvim okruženjem, one bivaju prirodno otkrivene. To u potpunosti može da odrazi tvoj karakter. Da si o tome razmislio pre nego što si to rekao, to možda nužno ne bi bila istina, i moglo bi da bude čak i pretvaranje, dok ovo još i više razotkriva tvoj karakter. Ljudi bez ljudskosti ne znaju šta je tačno a šta netačno, pa čak izvrću ispravno i pogrešno, i izražavaju izvrnutu argumentaciju kao da je zdrav razum. Kako god im ti predočavao činjenice i sa njima se ubeđivao, oni naprosto neće priznati da su pogrešili. „Kako mogu ja da pogrešim? Vi ste ti koji su pogrešili! Gledate me s visine, vidite da sam smeran, da nemam talente i da u društvu nemam nikakav uticaj niti status, pa me maltretirate!” Iznose gomilu izvrnutih argumenata i jeresi, ali nikad ne kažu prirodu pogrešnih stvari koje su uradili i iskrivljene argumentacije koju su izgovorili. Ma koliko pogrešnih stvari da urade, oni ih ne priznaju. Da li bi osoba sa normalnom ljudskošću imala ovakvo ispoljavanje? Ljude čiji su savest i razum zdravi ne moramo čak ni da pominjemo – svako sa imalo savesti i razuma bi zasigurno shvatio da ljudi tokom svog života prave brojne greške. Konkretno, neki ljudi govore ili rade stvari koje ne bi trebalo da kažu i urade, a zatim tokom celog svog života osećaju kajanje i uznemirenost, pa u svojoj savesti sebe optužuju i prekorevaju. Kad zađu u doba veće razumnosti i zrelosti, sve više znaju koje reči treba reći i koje stvari treba uraditi, a koje reči ne treba reći i koje stvari ne treba uraditi. Njihova savest i razum će neprekidno regulisati njihovo ponašanje i misli. A posebno ako čovek može da prihvati istinu, nakon što prihvati neke istine, njegova će se savest i njegov razum razvijati u pozitivnom smeru, a pogrešne reči koje je nekada izgovorio, lažna gledišta koja je nekad izrazio i pogrešne stvari koje je nekad uradio, malo pomalo, nastaviće da se pojavljuju u njegovim mislima. Stalno će o njima razmišljati, promišljati i razmatrati ih, a zatim će tražiti Božje reči i upoređivaće sebe s Božjim rečima, i sve više će osećati da je samo obična osoba, da je napravio mnogo grešaka i da je rekao mnogo pogrešnih reči, da ima brojne pogrešne misli i gledišta i da je u prošlosti uradio mnogo blesavih, neukih i glupih stvari, kao i stvari koje ljudi smatraju gnusnim. I bez posmatranja toga sa nivoa Božjih reči i istine, već samim posmatranjem toga sa razumevanjem stečenim na osnovu brojnih godina iskustva, čovek može takođe da neprekidno rezimira ove probleme u svojoj ljudskosti, i ove greške i prestupe. To je normalno i to jesu iskustvo i dobici koje osoba s ljudskošću koja zna šta je ispravno a šta pogrešno naposletku treba da ima nakon što dostigne određenu starost i prihvati određene istine. Međutim, oni koji ne znaju šta je ispravno a šta pogrešno, čak i ako dožive šezdeset ili sedamdeset godina, ostaju tako glupi, neuki i tvrdoglavi ljudi i neće se promeniti. Očekivati da se takvi ljudi promene, isto je što i očekivati da svinja poleti. To se naprosto neće nikada dogoditi. Takvi ljudi se neće promeniti, jer oni ne znaju čak ni šta je ispravno a šta pogrešno. Ako bi od osobe koja ne zna šta je ispravno a šta pogrešno zatražio da prihvati istinu, time bi joj zagorčavao život, jer joj je to naprosto nedostižno i ona ne zna šta je istina. Za nju je nemoguće da prihvati istinu. Kao da od daltoniste zatražiš da naslika sliku. Da li bi on normalnim bojama mogao da naslika sliku? (Ne bi.) Ako bi od čoveka koji nema sluha zatražio da peva, on bi uvek falširao. Kako god da peva, on ne može da peva a da ne falšira, pri čemu i dalje smatra da peva u tonalitetu, dok svi drugi falširaju. Njegovo merilo za procenjivanje nije ispravno, pa nikad neće znati šta je ispravno a šta pogrešno. Da li sada razumete? (Da.)

Ovim sadržajem o kome smo besedili, koja se činjenica saopštava ljudima? Saopštava im se da budući da ljudi koji su lišeni ljudskosti nemaju savest i razum, taj osnovni uslov, oni nemaju osnovno merilo za procenjivanje i regulisanje sopstvene ljudskosti. Kao rezultat toga, njihova ispoljavanja deluju veoma neobično onima koji imaju savest i razum. Oni uvek izražavaju izvrnutu argumentaciju i jeresi, i iskazuju neosnovana gledišta. Naprosto nisi u stanju da shvatiš šta se dešava. Sada ste dobili odgovor, zar ne? (Da.) Dostigne li ova osoba tačku u kojoj s njom postaje nemoguće složiti se, onda više ne treba da se družite. Ako ta osoba još uvek nije dostigla tu tačku, te i dalje možete da se složite u prihvatljivoj meri, nastojte da s njom razgovarate i komunicirate što je manje moguće kako biste izbegli da vam se ona popne na glavu. U svim oblastima rada trenutno ima mnogo posla, pri čemu mnogi zadaci zahtevaju veliku energiju. Neki ljudi smatraju da su prezauzeti i nemaju vremena da se zamaraju ovim jeresima i lažima. I ovo gledište je pogrešno, jer ne doprinosi sticanju sposobnosti raspoznavanja. Kad čuješ neku jeres ili zabludu i smatraš da u njoj ima nečeg čudnog, treba to da zabeležiš. Nakon toga tragaj za istinom kako bi to jasno raspoznao i saznao šta je zapravo pogrešno u vezi sa tom zabludom. Budeš li se obučavao na ovaj način i tako praktično postupao, steći ćeš sposobnost raspoznavanja. Međutim, kad je reč o pomenutom tipu čoveka, s njim nema potrebe besediti o istini kako bi se ispravila njegova gledišta, jer on naprosto to ne može da razume. To je kao da neko vidi da jaje padne s drveta, pa zatim govori kako jaja rastu na drveću. Zapravo je kokoška ta koja je na drvetu snela jaje. On nije video tu kokošku, već samo to jaje kako pada, pa je došao do ovog zaključka. Šta god da mu kažeš, on ne shvata i uporan je u tome da jaja rastu na drvetu. Nije li to glupo? (Jeste.) Možeš li da dopreš do takve osobe? (Ne.) Ako do nje ne možeš da dopreš, više joj se ne obraćaj. Ne gubi vreme. Za sve ove godine video sam previše apsurdnih ljudi. Većina tih ljudi je prilično puna elana; mogu da izvršavaju neku dužnost i nisu previše izdajnički nastrojeni niti zli, pa im ležerno nešto kažem i kakav bude rezultat? Kažem li im nekoliko reči istine, to im je nedostižno. Ako govorim o spoljašnjim stvarima, ne mogu da podnesu da to slušaju. Zato tim ljudima više ništa ne želim da govorim, jer je razgovor s njima previše zamoran, a Ja imam previše posla da obavim, previše važnih tema da o njima govorim. Ne mogu da stignem ni da prođem kroz sve važne teme, pa kako bih uopšte mogao da se gnjavim s ovim ljudima? Sada kada smo ovoliko besedili o istini, mnoge su stvari postale jasne, prave činjenice su izašle na videlo i različiti tipovi ljudi će zaista biti razvrstani prema svojoj vrsti. Kad je reč o ovom tipu apsurdnog čoveka, samo neka bude razvrstan i to je to. Mi nemamo vremena da se s njim ubeđujemo niti da ispravljamo njegova pogrešna gledišta, zar ne? (Tako je.) Hajde da za danas na ovom mestu završimo naš razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

16. mart 2024. godine

a. U originalnom tekstu na kineskom jeziku, ime „Čeng” u sebi sadrži naznake o moralnoj ispravnosti.