Kako stremiti ka istini (21)

Nedavno smo u zajedništvu razgovarali o nekim ispoljavanjima povezanim sa savešću i razumom koja ukazuju na odsustvo ljudskosti, zar ne? (Da.) Kroz navođenje nekih negativnih primera, razotkrili smo određena ispoljavanja ljudi koji u svojoj ljudskosti nemaju savest i razum. Dakle, kroz razgovor o ovim negativnim primerima, da li ste naučili kakva ispoljavanja u svom životu treba da poseduju ljudi sa savešću i razumom? (Kroz Božju besedu o nekim ispoljavanjima ljudi koji nemaju savest i razum, shvatio sam da ljudi sa normalnom ljudskošću treba da imaju osećaj stida, te da bi, kad im se nešto dogodi, trebalo da budu u stanju da o tome razmišljaju i tome pristupaju racionalno.) Ima li još neko nešto da doda? (Kroz Božju besedu, shvatio sam da neljudi pokazuju ispoljavanja nepopustljivosti i tvrdoglavosti, dok ljudi sa normalnom ljudskošću mogu da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno i znaju šta je tačno, a šta netačno; oni mogu da prihvate pozitivne stvari i posmatraju ljude, događaje i stvari na relativno objektivan i racionalan način. Štaviše, oni imaju osećaj stida; kad urade nešto pogrešno, mogu da priznaju svoje greške, da ih odmah isprave i da se pokaju.) Jednostavno rečeno, u osnovi se to svodi na ove stvari. S jedne strane, oni sa savešću i razumom u stanju su da se pravilno ophode prema ljudima, događajima i stvarima, a mogu i da objektivno procenjuju i posmatraju ljude, događaje i stvari. S druge strane, oni takođe imaju osećaj stida i rade stvari na osnovu svoje savesti i razuma. Pošto govorimo o savesti i razumu, hajde da porazgovaramo o specifičnom karakteru koji bi ljudi trebalo da poseduju u svojoj savesti i koji bi ljudi trebalo da ispoljavaju. Ranije smo rekli da ljudi sa savešću poseduju dve osobine: jedna je čestitost, a druga je dobrota. To jest, osim što je neko u stanju da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno i što zna šta je tačno, a šta netačno, neko ko poseduje atribut i karakteristiku savesti i razuma je, u najmanju ruku, čestita i dobra osoba. U vezi sa ovom čestitošću i dobrotom postoje određene pojedinosti. To se ne odnosi na to da neko spolja deluje prilično neposredno ili da se čini da on nije zao, da se ne upušta ni u kakva očigledna ponašanja činjenja zla ili činjenja loših dela – to se ne odnosi na ova spoljašnja ispoljavanja o kojima ljudi razmišljaju u svojim predstavama. Naprotiv, to znači da neko ima određena ispoljavanja koja su u skladu sa suštinom čestitosti i dobrote u specifičnim situacijama.

Hajde da prvo porazgovaramo o čestitosti i dobroti. Glavna ispoljavanja sadržana u savesti jesu čestitost i dobrota. Hajde da ovo, pre svega, sagledamo u smislu ličnog vladanja. Kako se na osnovu načina nečijeg vladanja može utvrditi da li je taj čovek čestit i dobar? Ljudi sa savešću obično imaju granicu za svoje vladanje; to znači da u svom srcu imaju merilo o tome kako da se vladaju. Na primer, kad s drugima dolaze u kontakt, oni ih ne iskorišćavaju. Da li je ovo merilo za lično vladanje? (Jeste.) To da se drugi ne iskorišćavaju kad se sa njima dolazi u kontakt jeste osnovno merilo za lično vladanje. Ljudi sa savešću i razumom imaju granicu u pogledu načina svog vladanja, načina na koji rešavaju stvari i načina na koji dolaze u kontakt s drugima, a ona je u tome da ljude ne iskorišćavaju. Bilo da dolaze u kontakt s nekim ko je siromašan ili s nekim ko je bogat, oni tu osobu ne iskorišćavaju. Oni razmišljaju: „Novac drugih ljudi pripada njima samima. Koliko god da sam siromašan, ne smem da ih iskorišćavam.” Ako im nedostaje novca ili im je potrebna pomoć, pa čak i ako vide da je neko drugi bogat, oni ga nipošto neće iskoristiti. Ako im neko pomogne, naći će način da mu se oduže i neće stvari nipošto ostaviti na tome. Na primer, ako ih neko počasti obrokom, oni će tražiti priliku da i njega počaste ili će dati sve od sebe da pomognu kad je tom drugom potrebna pomoć. Smatraju da se jedino takvim vladanjem u svom srcu mogu osećati mirno. Vidiš, zar to nije posedovanje granice za sopstveno vladanje? (Jeste.) Ovo je ujedno i merilo za lično vladanje. Ljudi sa savešću to mogu da postignu. Ako nekome duguju novac ili uslugu, u svom srcu uvek osećaju nespokoj i stalno će tražiti priliku da se toj osobi oduže. Mogli bi da joj se oduže u novcu ili u materijalnim stvarima ili bi mogli da joj pomognu u skladu sa svojim mogućnostima onda kad se ta osoba suoči s nekom poteškoćom. Samo tako u svom srcu mogu da se osećaju spokojno, te da ne osećaju da su dužni. Ako ne dobiju priliku da toj osobi uzvrate ili nemaju mogućnosti da joj se oduže, zauvek će osećati da su joj dužni. Kad tu osobu budu videli, uvek će osećati da ne mogu da je pogledaju u oči i neće moći mirne duše da jedu ili spavaju. Teret će im pasti sa pleća i srce će im biti spokojno tek kad se toj osobi oduže. Samo takvi ljudi jesu oni koji poseduju savest, razum i osećaj stida. Dolaziš li u kontakt sa ovakvom vrstom čoveka, on ti baš nikada neće ništa dugovati i nikada mu nećeš biti poverilac. Zar se ovim ne ispoljava posedovanje savesti? (Da.) To da se drugi ne iskorišćavaju jeste granica koju ljudi ove vrste imaju za svoje lično vladanje, a to se ujedno može nazvati i načelom njihovog vladanja. Oni naprosto moraju da postupaju na takav način; ne budu li to radili, u svom srcu će se osećati nelagodno i uvek će imati osećaj samooptužbe. Da li je to ispoljavanje čestitosti ili dobrote savesti? (To je čestitost.) Čestitost je ovde malo izraženija. Ima li u tome i dobrote? (U tome ima i dobrote – odsustvo želje da iskoristiš druge i odsustvo želje da drugi pretrpe štetu ili gubitak.) U tome što se ne želi da drugi pretrpe gubitak postoji element dobrote. Pa, da li onda ovo načelo njihovog vladanja ima ikakve veze sa njihovom ličnošću? (Nema.) Ima li ikakve veze sa onim čemu su ih učili porodica ili društvo? (Nema.) Da li to ima ikakve veze sa tim da li su oni siromašni ili bogati? (Nema.) Da li ima veze sa njihovom pronicljivošću? (Nema.) Samo je jedna stvar važna, a ona je u tome da to ima veze sa njihovom savešću i razumom i da ima veze sa njihovom klasifikacijom. Oni se tako vladaju samo zato što unutar svoje ljudskosti poseduju osobine čestitosti i dobrote, kao i savest i razum ljudskosti. To nije rezultat ljudskog obrazovanja. Čak i ako roditelji zaista podučavaju svoju decu, oni mogu da ih nauče samo nekim doktrinama za lično vladanje – roditelji ne mogu da promene priroda-suštinu svoje dece i nipošto nisu u stanju da svoju decu navedu da stvari obavljaju na osnovu savesti i razuma. Dakle, ovo načelo ličnog vladanja u osnovi potiče od njihove ljudskosti. To što imaju ovakvo načelo i granicu za svoje lično vladanje nije rezultat uticaja neke druge osobe; to u potpunosti potiče iz njihove sopstvene priroda-suštine, kao i iz njihove savesti i njihovog razuma. Prema tome, ako čovek poseduje osobine čestitosti i dobrote, onda, u njegovom svakodnevnom životu i tokom njegovog vladanja i rešavanja stvari, bilo da je on bogat ili siromašan, pronicljiv ili to nije, bilo da je shodno svojoj ličnosti brz i efikasan ili spor i staložen, razdražljiv ili blag – ništa od toga nije bitno. Šta je bitno? Bitno je to da ima granicu za svoje lično vladanje; on ima granicu ili osnovno načelo za svoje lično vladanje, a to je da ne iskorišćava druge. Ovo „neiskorišćavanje drugih” znači da ne želiš da iskoristiš druge i da druge nikada ne iskorišćavaš. Ova granica i ovo načelo ličnog vladanja potiču iz njegove ljudskosti; oni nastaju usled njegovih osobina ljudskosti. Stoga je činjenica da on ima takvo načelo ličnog vladanja neraskidivo povezana sa njegovom savešću, kao i sa čestitošću i dobrotom njegove ljudskosti. To jest, samo ako u svojoj ljudskosti čovek poseduje osobine čestitosti i dobrote, on će imati to načelo ličnog vladanja da druge ne iskorišćava; to načelo proizlazi iz osobina čestitosti i dobrote u njegovoj ljudskosti. Recite Mi, osim što su čestiti i dobri, da li ljudi sa osobinama ljudskosti imaju osećanje stida i osećaj srama? (Da.) Oni bi radije sami pretrpeli gubitak nego što bi druge iskoristili. Ako nekoga iskoriste, uvek će osećati da mu nešto duguju. Kad god tu osobu budu videli, osećaće se kao lošiji ljudi; u srcu će osećati nelagodu i nestabilnost i uvek će hteti da traže priliku da se oduže. Ako od nekog drugog pozajme novac i nisu ga u potpunosti vratili, u srcu će se osećati nelagodno. Čak i ako nenamerno neko pokrene tu temu, oni će osetiti kako su se zacrveneli u licu, biće im neprijatno, pa će biti čak i nespokojni. Ako o toj stvari neko malo oštrije progovori, oni će poželeti da propadnu u zemlju, osećajući se zaista previše postiđeno da bilo koga pogledaju u oči. Da li ova ispoljavanja ukazuju na to da neko poseduje osećanja stida? (Da.) Sve su to ispoljavanja koja pokazuju ljudi sa osobinama ljudskosti, a podstaknuta su njihovom savešću. Ako ovakav tip čoveka nešto duguje ili ako duguje neku uslugu, on se u svom srcu oseća nelagodno, baš kao da je učinio nešto sramotno. Često oseća prekor sopstvene savesti i na sve moguće načine nastoji da se drugoj strani oduži. Neki rade više poslova; neki prodaju svoju najdražu imovinu; neki rasprodaju porodični imetak; a neki se čak i razbole, ali nisu voljni da troše novac na odlazak kod lekara – radije bi sami podnosili siromaštvo i iscrpljenost kako bi uštedeli novac i što pre otplatili svoje dugove. Neki ljudi to ne razumeju, pa kažu: „Da neko drugi zarađuje onoliko koliko ti zarađuješ, on bi još odavno kupio auto i kuću. Ti sav svoj novac koristiš za otplatu dugova, živeći teškim životom – zar to nije previše glupo? Ako nemaš mogućnosti da vratiš novac, onda ga naprosto nemoj ni vraćati.” Ali taj čovek razmišlja: „Kako bih tako mogao da se vladam? To da se vladam na takav način značilo bi da mi uveliko nedostaje savest – da li bih onda uopšte bio čovek? Da na dobar život potrošim tuđ novac – po čemu se to razlikuje od toga da trošim prljav novac? Da li bi savest mogla da mi bude mirna? Prisvojiti ono što drugima pripada je tako ogavno i prljavo! Nije mu bilo lako da zaradi svoj novac. Već mi je učinio veliku uslugu kad mi je tada pozajmio novac i na tome sam mu beskrajno zahvalan; moram što pre da mu ga vratim. U svom vladanju, čovek mora da postupa prema savesti i da bude dostojan poverenja; jedino kad troši novac koji je sȃm zaradio, čovek može da se oseća mirno. To da druge ne iskorišćava i da ljudima ne duguje jeste najosnovnija granica ličnog vladanja.” Vidiš, ljudi sa savešću poseduju najosnovnije, ispravno načelo za obavljanje stvari. Iako između ciljeva koje taj čovek postavlja za svoje lično vladanje i istina-načela još uvek postoji velika udaljenost, kad je reč o ličnom vladanju, načelo ličnog vladanja ovakve vrste čoveka da druge ne iskorišćava dovoljno je da pokaže da on poseduje osobine čestitosti i dobrote u svojoj ljudskosti. Kad je reč o pitanju iskorišćavanja drugih ili dugovanja, iz načela ličnog vladanja o kome ovi ljudi govore može se videti da su oni relativno čestiti i dobri. Oni ne koriste izopačeno rezonovanje, niti postupaju nerazumno. Oni kažu: „Taj čovek mi je priskočio u pomoć i pozajmio mi je novac onda kad mi je bilo najteže; to je već bila ogromna usluga. Ako mogu da vratim taj novac, trebalo bi to odmah da uradim.” Nije li ovo ispoljavanje čestitog vladanja? (Jeste.) U najmanju ruku, oni imaju duh pravednosti, a njihova ljudskost nije zla. S druge strane, kako razmišljaju zli ljudi? „Ko ti je rekao da mi tada pozajmiš novac? Zar nisi mogao da mi ga naprosto ne pozajmiš? Sȃm si hteo da mi ga pozajmiš. Ako ja neću da ga vratim, neću ga ni vratiti. Upotrebiću tvoj novac za poslovanje i ostvariću veliki profit; ti ionako novca imaš napretek. Pored toga, kad je novac u mojim rukama, moj je i mogu da ga trošim kako ja hoću. A što se tiče toga da li ću ti ga vratiti, to zavisi od mog raspoloženja. Kad budem imao novca, vratiću ti ako budem dobro raspoložen – možeš to da smatraš neočekivanim dobitkom. Ako ti ga ne vratim, ti tu ništa ne možeš; nisam ti potpisao nikakvu potvrdu o dugu, pa čak i da me tužiš, nećeš dobiti na sudu.” Ovo je mentalitet zlih ljudi. Nije li to nerazumno? (Jeste.) Način na koji zli ljudi razmišljaju potpuno je suprotan onome kako razmišljaju čestiti ljudi. Razmišljanje čestitih ljudi je veoma časno. Rečima nevernika, oni su puni razumevanja i razumni su, u svakom pogledu su obzirni prema drugima i cene privrženost i pravednost, cene razboritost i ljudskost. Oni ne postupaju nerazumno i ne koriste izopačeno rezonovanje. To je čestitost. A kako razmišljaju čestiti ljudi? „Nije mu bilo lako da zaradi svoj novac. Čak i ako ima mnogo novca, on je njegov, on nije tu da bi ga ti koristio. To što ti je pozajmio novac bila je usluga; kad nekome nešto duguješ, preuzeo si dug i tada imaš odgovornost i obavezu da ga vratiš.” Vidiš, zar njihov način razmišljanja nije častan? Zar nisu razboriti? Zar nisu puni razumevanja i razumni? (Jesu.) Ovo je ispoljavanje čestitosti. Ako čovek u svojoj ljudskosti poseduje osobinu čestitosti, on će ovako razmišljati. Biće pun razumevanja, razuman i razborit – to je ispoljavanje posedovanja ljudskosti. Ispoljavanje odsustva ljudskosti jeste postupanje poput zlog čoveka: nerazumno postupanje, odbijanje da se uvidi razum, divljanje, šefovanje i gazdovanje, stalno korišćenje izopačenog rezonovanja, neshvatanje čak ni rezonovanja ljudskosti i potpuno podbacivanje u tome da se bude pun razumevanja i razuman, a samim tim još i veće podbacivanje u tome da se dosegne nivo primenjivanja istine. Ljudi koji u svojoj ljudskosti poseduju osobine čestitosti i dobrote su puni razumevanja i razumni su; to što govore je veoma pošteno i razumno, ima ljudsku notu i pije vodu. Samo takvi ljudi poseduju uslove za prihvatanje istine. Kad čuju Božje reči, jedino ljudi sa takvim osobinama ljudskosti mogu da osete: „Božje reči su tako ispravne, ovo je zaista istina! Ovako bi ljudi trebalo da se vladaju. Ljudi bi trebalo da imaju granicu u svom ličnom vladanju. Ljudi sa savešću i razumom bi ovako trebalo da se ophode prema drugima i na ovaj način bi trebalo da se vladaju i da rešavaju stvari. Božje reči su tako ispravne!” Vidiš, osobine čestitosti i dobrote unutar njihove ljudskosti daju im osnovne uslove za prihvatanje istine, omogućavajući im da izgovore „amin” i prihvate istinu nakon što je čuju, a da pritom prema njoj ne osećaju otpor, da ih ona ne odbija i da je ne odbacuju. Oni osećaju da su Božje reči ispravne, potpuno u skladu sa potrebama normalne ljudskosti, sposobne da zadovolje potrebe u ljudskom srcu, kao i da su te reči ono što ljudi sa normalnom ljudskošću treba da poseduju, te da samo istina može da ih zadovolji i da poboljša njihovu ljudskost. Prema tome, samo ljudi koji u svojoj ljudskosti poseduju osobine čestitosti i dobrote mogu da budu žedni istine, mogu da znaju da su Božje reči istina onda kad ih čuju, mogu potom da u svom srcu prihvate istinu i mogu da primenjuju istinu jednom kad je razumeju.

U načelu ličnog vladanja da se drugi ne iskorišćavaju, osobine ljudskosti koje neki čovek jasno ispoljava jesu čestitost, dobrota i osećaj srama. Naravno, osim što ne duguju usluge niti novac, ljudi sa savešću i razumom pokazuju još jedno ispoljavanje neiskorišćavanja drugih, a to je da kad drugi ljudi njih iskoriste, pa oni istrpe gubitak, oni im zbog toga ne zameraju, te drugima ponekad čak mogu i da daju stvari a da od njih to niko nije ni tražio. Ako neko stalno pokreće pitanje vraćanja svog duga, ti ljudi se osećaju neprijatno: „Stalno to spominješ, kao da te ja pritiskam da vratiš svoj dug. Zapravo, to mi nikada nije bila namera. Možeš to da vratiš kad god budeš imao novca; ne budeš li imao novca i ostaneš li mi zauvek dužan, i to je u redu. Ako si uporan u tome da mi ne platiš, ja neću zahtevati da mi vratiš dug. Ako možeš da ga vratiš, učini to; ako ne možeš, smatraću to dobrotvornim prilogom.” Vidiš, oni takođe imaju i ovakvu vrstu ispoljavanja i ovu granicu za svoje lično vladanje. Pretpostavimo da od njih neko zatraži da pozajmi nešto što im je veoma važno i što visoko cene. Čak i ako nisu previše bogati, kad druga osoba kaže da to želi da pozajmi, oni pomisle: „Mora da je u teškoj situaciji čim traži da od mene nešto pozajmi, pa bi trebalo da mu to pozajmim.” Na primer, recimo da tokom užurbane poljoprivredne sezone, neko od tog čoveka zatraži da pozajmi vozilo. To vozilo je i njemu samom potrebno, pa ako ga pozajmi toj osobi, njegov sopstveni rad će biti u zakašnjenju. Međutim, pošto je po svojoj ljudskosti dobar, on ga ipak pozajmljuje, govoreći toj osobi samo da ga, čim završi sa korišćenjem, što pre vrati. Nekoliko dana kasnije, ta osoba vraća oštećeno i pokvareno vozilo, pa taj čovek mora sȃm da ga popravi. Oseća se pomalo iznervirano, ali nije previše ljut, razmišljajući u sebi: „Zaboravi, komšije smo i stalno se viđamo; neću mu to zameriti.” Eto koliko je on velikodušan u načinu na koji se ophodi prema ljudima; čak i kad pretrpi gubitak, on oko toga ne podižu galamu. Iako su svi podjednako ljudi, načela i granice ljudi za njihovo lično vladanje se međusobno razlikuju. Neki ljudi mogu da daju u dobrotvorne svrhe, dok drugi ne samo da to ne mogu, već žele i da iskoriste druge. Iako se ova vrsta relativno čestitog i dobrog čoveka oseća pomalo iznervirano nakon što pretrpi gubitak, on ne odlazi da se s drugom stranom svađa, niti se sa njom prepire ili zahteva nadoknadu; on naprosto ovako ispoljava trpeljivost. Ako mora da izađe da nešto obavi i pozajmi nečije vozilo, nakon što ga upotrebi, on ga opere i rezervoar napuni do vrha. Kad ga vrati vlasniku, vozilo uopšte nije oštećeno i on vlasniku vozila takođe plati nadoknadu po najvišoj dnevnoj tarifi za iznajmljivanje takve vrste vozila. Neće dozvoliti da se taj čovek oseća iskorišćeno. Smatra da je to ono što bi i trebalo da uradi. Neki ljudi kažu: „Da li je ovoj vrsti čoveka stalo jedino do sopstvenog ponosa?” Kad je reč o pripadnicima iskvarenog ljudskog roda, koliko njih može da dostigne ovaj nivo samo zarad svog ponosa? Nevernici često kažu: „Koliko vredi nečiji ponos?” i „Koliko vredi savest?” Niko ne bi potegao za novčanikom samo da bi održao privid ili da bi naveo druge da pomisle kako on ima savest i ljudskost. Svakom čoveku su materijalne stvari i novac važniji od samog života. Kazati nešto lepo, uljudno ili neiskreno i laskavo da bi se stvorio privid jeste nešto što su ljudi kadri da učine, ali se od sopstvenog novca zapravo nije lako odvojiti kako bi se pomagalo drugima – mali je broj ljudi koji to mogu da urade. To mogu da postignu samo oni koji u svojoj ljudskosti poseduju osobine čestitosti i dobrote. Takvi ljudi obavljaju stvari na osnovu načela: „Radije bih pretrpeo mali gubitak nego da te iskoristim.” Ukoliko tako ne postupe, u srcu se zbog toga osećaju loše. Kad od drugog nešto pozajmi, ovaj tip čoveka počesto ne samo da svog zajmodavca ne iskoristi, već na kraju ponekad još dodatno plati iz sopstvenog džepa. Na primer, kad od nekoga pozajmi vozilo, on ga natoči gorivom i opere i na kraju vlasniku plati po najvišoj dnevnoj ceni iznajmljivanja takvog vozila. Računajući to na ovaj način, zar mu ne ispadne skuplje nego da je naprosto stvarno iznajmio neko vozilo? (Da.) Kad bude vraćao vozilo, ako ga vlasnik nekoliko puta dobro zagleda i pregleda, onaj koji ga je pozajmio se iznutra oseća nelagodno, zabrinut da bi vlasnik mogao da uoči neka mesta gde je vozilo oštećeno i da zahteva odštetu. Na kraju, nakon što ga proveri, vlasnik kaže da nema nikakvih problema, prilično je zadovoljan i uzgred napominje da to vozilo on može da pozajmi kad god to poželi u budućnosti. Tek tada se ovi ljudi u svom srcu osećaju spokojno, razmišljajući: „Ah, ima poverenja u mene; to je sve što mi je potrebno da čujem!” Vidiš, šta oni traže u načinu svog vladanja? Oni ne nastoje da druge iskoriste; samo nastoje da u svom vladanju budu dostojni poverenja i da ih drugi ne gledaju s visine. Recite Mi, da li je neko u stanju da ovako postupa zato što mu je stalo do ponosa, zato što je kukavica, zato što je siromašan i nema ambicija ili zato što se plaši da ga drugi ne gledaju s visine? To nije ni zbog jedne od ovih stvari. Najosnovnije načelo za interakciju sa drugima koje poseduje čovek sa savešću jeste u tome da druge ljude ne iskorišćava. On traži jedino spokoj uma. Čak i ako sȃm pretrpi gubitak ili zbog toga živi teškim životom, on druge ne krivi niti traži da s njima poravna račun. On samo nastoji da postupa u skladu sa sopstvenom savešću i da nikome ništa ne duguje. Šta god da radi, on smatra da mora da postupa na takav način da ne oseća krivicu, da ga njegova savest ne optužuje i da nikoga ne iskoristi; ne čini ništa zbog čega bi ljudima bio dužan i što bi ljude navelo na to da ga iza leđa kritikuju. Tako može da postupa ne zato što je siromašan ili zato što ima slabu ličnost, a još manje zato što je sujetan; naprotiv, upravo ga osobine njegove ljudskosti – čestitost i dobrota – pokreću da radi te stvari. Naročito kad je reč o tome da se u interakciji s ljudima drugi ljudi ne iskorišćavaju, on se ponaša na posebno dobar i čestit način.

Pretpostavimo da se neko suočava s finansijskim problemima, pa kad dođe u kontakt s nekim ko je dobrostojeći, taj čovek mu iz milosrđa dȃ neke stvari koje kod kuće više ne koristi. Onaj koji ih dobija u sebi pomisli: „To što mi je dao ove stvari znači da me ne gleda s visine; učinio mi je uslugu. Pa, kako da mu se odužim? Ne mogu da priuštim skupe poklone – sve što imam jesu sveže povrće sa njive i jaja od naših domaćih kokošaka iz slobodnog uzgoja. Njemu do tih stvari možda nije mnogo stalo, ali je to ono najbolje što mi siromasi imamo, to su najpristojnije stvari koje možemo da ponudimo. Daću mu malo toga kako bi mogao da okusi nešto sveže; to je ujedno i znak moje zahvalnosti.” Dobrostojeća strana mu je zapravo dala stvari koje ni njoj samoj više ne trebaju, ali je onaj koji ih je dobio to umeo ispravno da shvati. On ne bi rekao: „Dao si mi stvari koje ne koristiš i do kojih ti nije stalo – nije li to kao da me samo odbacuješ, poput nekog prosjaka? Da te stvari zaista koristiš, da li bi mi ih i dalje dao? Zašto mi nisi dao one lepe stvari koje poseduješ?” Tako ne bi razmišljao onaj čovek koji zaista ima savest i razum. On bi samo pomislio: „To što mi je dao ove stvari znači da me ne gleda s visine.” Čak i ako mu drugi ljudi upute neke neprijatne primedbe, pa se on iznutra oseti pomalo uznemireno, on tom pitanju može i dalje ispravno da pristupi i ne pokušava da se pravda; štaviše, u stanju je da svom dobročinitelju uzvrati onim što smatra najlepšim stvarima koje ima, a shodno sopstvenoj porodičnoj situaciji i finansijskim prilikama. Vidiš, njegovo načelo za interakciju i ophođenje sa drugima je u tome da ih ne iskoristi. Iako se ovo načelo ne čini izvanrednim i predstavlja opštepoznatu istinu na koju je većina ljudi navikla, njega ne može svako da se pridržava, niti ga svako posmatra kao najosnovnije načelo ličnog vladanja – a još manje je to nešto što svi cene. Kad se s drugima druže i komuniciraju, ljudi koji su zaista čestiti i dobri pridaju veliki značaj tome da ljudima ne duguju ili da ih ne iskorišćavaju. Bez obzira na to da li uživaju u udobnom životu ili žive u siromaštvu, ono što traže u svom vladanju i rešavanju stvari jesu unutrašnji mir i to da ih sopstvena savest ne optužuje. Jedino ljudi od ove vrste teže tome da se na ovaj način vladaju. Bez obzira na to u kojoj se epohi ili u kakvom društvenom okruženju nalaze ili u kojoj su grupi ljudi, oni koji mogu tako da se vladaju čine to zato što u okviru svoje ljudskosti poseduju osobine čestitosti, dobrote i osećaja stida. Nasuprot tome, ako neko, u okviru svoje ljudskosti, te osobine ne poseduje, on neće imati granicu u svom ličnom vladanju, a čak i ako je ima, neće moći da je održi. Zbog čega ne može da održi granicu u svom ličnom vladanju? To je prvenstveno zato što u svojoj ljudskosti ne poseduje osobine čestitosti, dobrote i osećaja stida. Neki ljudi kažu: „Zar takvi ljudi ne mogu da makar ponekad održe granicu u svom vladanju?” Mogu u posebnim okolnostima. Ponekad zaista deluje da su u stanju da održe granicu; to su posebne okolnosti. Ponekad uspevaju da druge ne iskoriste ili da im ne ostanu dužni zato što okolnosti za to nisu prave ili zato što ne mogu da pronađu pogodnu priliku. Na primer, ako budu pozajmili stvari ili novac i ne vrate ih, doći će do posledica: snosiće osudu javnog mnjenja ili će zakonski odgovarati, ljudi će ih kritikovati iza leđa ili možda čak neće moći da ostanu u svom selu, zaseoku ili zajednici. Od toga se uzdržavaju samo zato što su na to prinuđeni i nemaju drugog izlaza; budući da su bespomoćni, oni nevoljno vraćaju dug svom dobročinitelju ili se privremeno uzdržavaju od toga da ga iskoriste. Međutim, ovaj tip čoveka koji ne može da održi granicu u svom ličnom vladanju nikada samoinicijativno ne postupa ovako, jer u svojoj ljudskosti naprosto ne poseduje osobine kao što su čestitost, dobrota i osećaj stida. Nasuprot tome, tip čoveka koji zaista može da se uzdrži od toga da druge iskorišćava čini to samoinicijativno i to je nešto što on prirodno ispoljava ili je on sȃm uspostavio ovu vrstu načela i granice za svoje lično vladanje. To što ima ovakvo načelo za svoje vladanje očigledno predstavlja prirodno ispoljavanje koje proizlazi iz njegove savesti i razuma, a to prirodno ispoljavanje se u potpunosti zasniva na tome što poseduje osobine čestitosti i dobrote; na njega drugi ne utiču, niti ga na to primorava njegova okolina. To je naprosto nešto što on prirodno ispoljava, što je potrebno njegovoj ljudskosti i što je potrebno njegovom unutrašnjem svetu. Ovo je adekvatan osnov da se kaže da ovaj tip čoveka u svojoj ljudskosti urođeno poseduje osobine čestitosti i dobrote. Ne bude li tako postupao, on to neće moći da uskladi sa svojom savešću, pa će se u sebi osećati nespokojno; osećaće sramotu što je živ i osećaće se previše poniženo da bi se pojavio pred ljudima. Shodno tome, on se na ovaj način ponaša sasvim prirodno. Recite Mi, mislite li da je važno ovo načelo ličnog vladanja da se drugi ne iskorišćavaju? (Jeste.) To da se drugi ne iskorišćavaju čini se kao osnovno načelo vladanja koje je veoma neupadljivo, ali je ono važan pokazatelj koji odražava one osobine koje neko ima u svojoj ljudskosti. Zar nije tako? (Tako je.)

Ljudi koji ne iskorišćavaju druge pokazuju još jednu vrstu ispoljavanja. Na primer, recimo da im neki relativno dobrostojeći čovek ponudi nešto čega ima napretek ili mu samo stoji neiskorišćeno. Osećajući da druge ne mogu da iskorišćavaju a da im nešto ne daju zauzvrat i ne želeći da ikome duguju uslugu, oni kažu: „Trenutno mi to zaista nije potrebno, ali hvala ti na tvojoj dobroti.” Šta misliš, da li su ljudi pohlepni? Kad vide lepe stvari, da li se ljudima one sviđaju i da li žele da u njima uživaju? Svima se one sviđaju i svako u njima želi da uživa, ali među ljudima postoje razlike. Na primer, većina ljudi voli da koristi računare poznatih robnih marki koji su dobrog kvaliteta, brzi i imaju oštru sliku. Neki ljudi nemaju novca i ne mogu da priušte računar, pa uvek žele da iskoriste druge. Kad vide da neko koristi računar poznate robne marke, često od njega traže da ga pozajme, pa ga još i koriste bez dozvole vlasnika ili onda kad on nije tu. Kad je tom vlasniku računar potreban, oni čak izmišljaju izgovore i nateraju vlasnika da umesto toga koristi njihov sopstveni računar. Pošto vidi da će oni naprosto nastaviti da ga koriste i da ga neće vratiti, vlasnik nema drugog izbora nego da kupi novi računar. I baš tako, oni prisvajaju računar prvobitnog vlasnika, a da ne osete ni najmanji prekor sopstvene savesti. Da li takav čovek ima ljudskost? Da li on ima savest? (Nema.) Da li je on čestit i dobar čovek? (Nije.) Čestit i dobar čovek nipošto ne bi uradio tako nešto. Pretpostavimo da neko drugi kupi nov računar i, videvši da ovaj čestiti i dobri čovek koristi spor računar, on mu ponudi svoj stari. Taj čestit i dobar čovek smatra da bi prihvatanje toga predstavljalo iskorišćavanje i to odbija. Ovaj drugi kaže da za taj računar može da mu plati samo nekoliko desetina juana, ali čestiti čovek zna da je to očigledno čin milosrđa i oseća da to ne može da iskoristi. Zato on smišlja načine kako da uštedi novac, računajući da bi se, čak i ako uštedi nekoliko stotina juana da ga otkupi, to smatralo kupovinom po sniženoj ceni. Ako onaj drugi odbije novac, onda on neće pristati na tu ponudu; nipošto neće prihvatiti milostinju. Recite Mi, da li je on tvrdoglav? Nevernici kažu da je ovakav čovek tvrdoglav i beskompromisan, ali se u toj nespremnosti na kompromis ogleda vrlina u pogledu osobina ljudskosti. Kakva vrlina? On veruje da, bez obzira na okolnosti, mora da zadrži svoja načela i granice za svoje lično vladanje; samo tada može da ima unutrašnji mir i da se oseća staloženo. On misli da bi, ukoliko bi iskoristio druge, to bilo nepošteno i ne bi imao obraza da stane pred njih, a ukoliko bi koristio tuđe stvari, zbog toga bi se osećao nelagodno, lice bi mu crvenelo od stida i u sebi bi se osećao neprijatno. Neki ljudi kažu: „Ali onaj drugi je voljan da mu dozvoli da ga koristi.” Da li to što je onaj drugi voljan znači da ga on time ne bi iskorišćavao? Čak i ako je onaj drugi voljan, to je i dalje iskorišćavanje. Iskorišćavanje je uvek iskorišćavanje; priroda toga se ne menja zbog spremnosti onog drugog – suština ostaje ista. On razmišlja: „Kupovinom tako dobrog računara za nekoliko desetina juana bih očigledno iskoristio tog čoveka. Ja to nipošto ne mogu da prihvatim. Ako uštedim dovoljno novca, kupiću ga. Ako ne uštedim, jednostavno ću koristiti svoj stari računar, naprosto radi unutrašnjeg mira.” Vidiš, zar to nije granica za njegovo lično vladanje? (Jeste.) On može da održi ovu granicu u bilo kojim okolnostima. Neko želi da mu dȃ nešto tako sjajno, on ima priliku da dobije nešto tako dobro – nevernici na to gledaju ovako: „Budala si ako to ne uzmeš. Bila bi prava šteta da to ne iskoristiš!” Međutim, on ne misli tako. On smatra da zbog toga nije budala i da sebe ne može da obmanjuje – iskorišćavanje je iskorišćavanje. Misli da bi se, kad bi iskoristio druge, u srcu osećao nespokojno, da ne bi mogao ugodno da živi, da bi se dok koristi taj računar osećao nelagodno, te da ne može tako da se vlada. Vidiš, on neće preći ovu granicu za svoje lično vladanje – zar to nije savest koja deluje u njemu? (Jeste.) U svojoj ljudskosti on poseduje osobine čestitosti i dobrote, a njegova savest obavlja svoju funkciju, pa je on u stanju da održi ovu granicu. Drugim rečima, ovu granicu on može da održi zato što njegova savest neprestano obavlja svoju funkciju, dajući mu svest i navodeći ga da oseća sledeće: „Pogrešno je to uraditi, neprikladno je to učiniti. Ja to ne mogu da uradim.” Njegova savest ga stalno podstiče, sputava i reguliše, omogućavajući mu da održi granicu u svom ličnom vladanju. Na kraju, on možda bude mogao sebi da priušti da kupi ono što mu je ponuđeno i onda će on to koristiti ili to možda nikada ne bude mogao da priušti, te to počne da koristi neko drugi, ali on se u tom slučaju ne oseća uznemireno. Po ovom pitanju, on je makar održao tu granicu i to načelo svog ličnog vladanja. Čovek sa osobinama ljudskosti uspostavlja načela i granice za svoje lično vladanje i neprestano ih održava. Čak i ako se susretne sa situacijom koja se tiče njegovih interesa, pa se u tom trenutku nađe u iskušenju, njegova savest će ga neprestano podsticati i sputavati. Na kraju, čak i ako drugi misle da su interesi ovog čoveka oštećeni ili da je tu prednost iskoristio neko drugi, a sȃm taj čovek se na trenutak možda i oseti pomalo uzrujano ili nezadovoljno, zahvaljujući funkciji njegove savesti, srce će mu se ubrzo smiriti. On će pomisliti: „Uvek je bolje da se drugi ne iskorišćava. Makar imam unutrašnji mir i ne osećam grižnju savesti.” To je ono čemu on teži. Ovo je funkcija koju savest ima kod ljudi: ona ih neprestano reguliše i sputava, omogućavajući im da donose prave odluke. Kad se čovek suoči sa sopstvenim interesima, moralnošću ili čak sa nekim iskušenjima, njegova savest će neprestano sputavati, regulisati i korigovati njegovo ponašanje. Konačno, u ogromnoj većini slučajeva, ljudi sa osobinama ljudskosti će izabrati da se odreknu sopstvenih interesa kako bi zadobili mir i spokojstvo svoje savesti. U posebnim okolnostima, i neki od ovih ljudi imaju trenutke kad pređu granicu svoje savesti, da bi nakon toga usledili osuda i nespokoj unutar njihove savesti; neki taj nespokoj i krivicu u sebi nose čak do kraja svog života. To je funkcija savesti. Drugim rečima, ljudi koji u svojoj ljudskosti imaju osobine čestitosti i dobrote povremeno će praviti greške i, pod posebnim okolnostima, takođe će prelaziti granicu svoje ljudskosti i kršiti načela ličnog vladanja koje su sami za sebe uspostavili, ali će posledično istrpeti osudu sopstvene savesti. Ako ne budu mogli da nađu priliku da se za to iskupe ili im okolnosti to ne budu dozvolile, oni će živeti sa unutrašnjom osudom, nespokojem, samoprekorom i krivicom. Ovo su normalna ispoljavanja koje pod svim okolnostima poseduje čovek koji ima savest i razum i koji u svojoj ljudskosti poseduje osobine čestitosti i dobrote.

Ova ispoljavanja ljudi koji poseduju osobine čestitosti i dobrote su, iz perspektive ljudskosti, relativno obična i svakodnevna, nisu ni uzvišena ni natprirodna, niti baš plemenita, a u očima čoveka znače samo to da neko ima malo integriteta i da živi sa malo dostojanstva. Međutim, u Božjim očima, osobine čestitosti i dobrote u okviru ljudskosti, koje takvi ljudi proživljavaju, jesu dragoceni. Pošto ovaj ljudski rod duboko poštuje rđavost, a nikoga nije briga za savest ili razum, ljudi koji su čestiti i dobri bivaju iz društva izopšteni. Osnovna načela ličnog vladanja kojih se oni pridržavaju i koje proživljavaju, široke mase u društvu ismevaju, preziru i osuđuju. Kako ih ljudi ismevaju? (Ljudi za njih kažu da su budale, neprilagodljivi i glupi.) Upravo tako stoje stvari. U ovom društvu, ljude sa normalnom ljudskošću drugi ismevaju, nipodaštavaju, preziru i osuđuju; oni ne mogu da zadobiju priznanje drugih ljudi, niti njihovo odobravanje. Ako se u nekoj grupi ljudi uvek držiš svojih načela ličnog vladanja, ti živiš veoma iscrpljujućim životom. Sa čim god da se susretneš, svakoga dana osećaš gušenje i bes, pa razmišljaš: „Šta nije u redu sa tim što se ovako vladam? Zašto me drugi ismevaju? Ljudi uvek govore: ’Koliko vredi savest?’ Savest je najdragocenija stvar. Ako nema savest, da li je čovek uopšte čovek?” U bilo kojoj grupi nevernika, ljudi poput tebe su predmet ismevanja i izopštavanja; niko te ne odobrava i niko ne staje na tvoju stranu. U svom ličnom vladanju si čestit i držiš se načela, a ljudi kažu: „Šta možeš da kupiš time što se pridržavaš načela? Hoće li ti to što se držiš načela doneti naklonost nadređenih? Ako se budeš držao načela, hoće li te svi odobravati? Ako se u ovom društvu držiš načela, onda si najveća budala koja postoji; potiskivaće te i na kraju nećeš moći da sastaviš kraj sa krajem!” Zato ti razmišljaš: „Šta je loše u tome što se držim načela? Zašto to što sam čestit i dobar čovek dovodi do toga da me ismevaju, izopštavaju i potiskuju?” Na kraju zaključuješ da su ljudi do srži iskvareni, da među njima nema ni jednog jedinog dobrog čoveka, da su svi oni đavoli i Sotone! Kažeš da se vladaš čiste savesti, da želiš da se vladaš na dostojanstven i čestit način, da želiš da u svemu postupaš prema pravilima i da se oslanjaš na sopstvene veštine kako bi zaradio za život a da ne pribegneš nikakvim nepoštenim radnjama, no, vladajući se na taj način, vrlo lako se može desiti da te u društvu maltretiraju; dovoljno je samo malo manipulacije, pa da ljudi s tobom lako izađu na kraj. Kakve god veštine da imaš, izopštavaju te i potiskuju. Osećaš da na ovom ljudskom svetu nema mesta razumu i da ovakav život previše guši. Živeti među ovim ljudima nije poput toga kao da si u ogromnoj bačvi za farbanje, već kao da si u mašini za mlevenje mesa – živog će te samleti. Čak i ako te živog ne samelju, umrećeš od iscrpljenosti, svakoga dana svog života idući protiv svoje volje u stanju fizičkog i mentalnog zamora, a svaka tvoja reč i svaki tvoj postupak biće izdaja tvoje sopstvene volje. Dok neprestano hodaš po takvoj tankoj žici, i dalje te ismevaju kao budalu i kao nekoga ko je neprilagodljiv, ko ne zna da daje poklone svojim nadređenima niti da gradi veze sa svojim kolegama. Vladaš se prema načelu da druge ne iskorišćavaš, a drugi ljudi, ipak, na sve moguće načine pokušavaju da iskoriste tebe i ti to ne možeš čak ni da izbegneš. Na kraju odradiš gomilu posla, ali nadređeni te ne primećuju, dok sve zasluge prigrabe drugi. Nakon što počneš da veruješ u Boga, uviđaš da u Božjoj kući postoji pravičnost, da je Bog pravedan i da, čak i ako neki ljudi postupaju nepravedno, u Božjim rečima postoji istina, u Božjim rečima postoji pravednost, Bog ima pravednu narav i u Božjoj kući vlast imaju istina i pravednost. Kažeš: „Dakle, u Božjoj kući dobri ljudi mogu da napreduju. Mogu da otvorim svoje srce i da izgovorim sve reči koje sam zadržavao u sebi. Mogu da upotrebim sve jače strane i talente koje imam. Život u Božjoj kući je zaista miran i radostan; drugi ljudi me više nikada neće potiskivati i izopštavati. Tako je divno verovati u Boga i doći u Božju kuću! Da ne verujem u Boga, živeo bih kao hodajući leš i, što bih duže živeo, osećao bih se sve više iscrpljeno i izmučeno; ne bih mogao da pronađem pravac u životu, srce bi mi obuzela tama i ne bih mogao da vidim svetlost niti budućnost. To bi zaista bilo bolno!” Pre nego što ovakvi ljudi počnu da veruju u Boga i zadobiju istinu, oni osećaju da u životu nemaju put i da im je budućnost sumorna i lišena svetlosti. Nakon što pretrpe neke neuspehe i padove i iskuse mnoge teškoće, ne samo da u svoj život posumnjaju, već još više osećaju da nema svrhe živeti. Čak osećaju da bi radije umrli nego živeli među takvim ljudima i u takvom svetu! Ljudi ne žive srećno čak ni poput ptica na nebu, niti slobodno poput riba u moru – ptice makar mogu da cvrkuću kad to požele, da lete po nebu bez ikakvih prepreka i imaju svoje sopstveno parče netaknute zemlje. Ljudi koji žive u ovom svetu nemaju čak ni pravo ni slobodu da govore iskreno; svakodnevno žive noseći masku i mogu da izgovaraju samo stvari koje ne žele da kažu, idući protiv onoga što u sebi zaista osećaju – nemaju drugog izbora nego da takve stvari govore, ali se, čim to učine, osećaju zgroženo. Zašto život mora da bude tako težak? Gledajući lica onih oko sebe, ljudi od ove vrste osećaju gađenje, u srcu imaju osećaj odbojnosti i gnušanja, ali ne mogu da ih izbegnu ili da ih se klone, pa sa njima i dalje moraju da se mešaju. Ponekad razmišljaju o tome da se tako naprosto provlače kako bi se prehranili i izdržavali svoje porodice, ali s tim ipak ne mogu da se pomire. Osećaju da u životu ljudi moraju da teže nečemu što ima smisla, da moraju da prožive ljudsko obličje, da govore istinu i da održe granicu u svom ličnom vladanju, te da je to ono najmanje što bi ljudi trebalo da postignu. Smatraju da ako čak ni to ne može da postigne, onda čovek i nije čovek. Ali bez puta kojim bi išli, oni su bespomoćni i mogu jedino da se kroz život provlače zbunjeni i ošamućeni, jedva sastavljajući kraj sa krajem. Naročito kad naiđu na neke poteškoće i kad su na izmaku snaga, u sebi osećaju ogromnu izmučenost: „Zašto živimo? Zar samo zato da bismo svakodnevno govorili laži i da bismo se mešali sa ovim ljudima koji čak ni ne liče na ljude, i da bismo se samo provlačili iščekujući smrt? Pošto ću, pre ili kasnije, svakako umreti, umesto da se provlačim iščekujući smrt, mogao bih naprosto sada da umrem i da se svega toga što pre oslobodim.” Iako ljudi žele da se svega toga oslobode, retko se dešava da se neko usudi da to i učini; zabrinuti su da, budu li umrli na taj način, neće imati način da se opravdaju svojim roditeljima i voljenima, a u svom srcu takođe imaju sumnje: „Da li će me ovakva smrt zaista osloboditi? Ako me zaista oslobodi, to bi bilo dobro, međutim, ako me ne oslobodi, onda bi to bilo još gore.” Tako se ljudi muče u ovakvom bolu. Eto, koliko su jadni oni koji nisu zadobili istinu. Ljudi osećaju da u životu uvek postoji nada i nešto čemu mogu da se raduju, ali duboko u svom srcu osećaju da te stvari postaju sve nejasnije i udaljenije. I što im se te stvari čine nejasnijima i udaljenijima, ljudi se u svom srcu sve više muče i pate. Svi takvi ljudi se nadaju da će održati granicu svoje savesti i svoja načela ličnog vladanja, te da neće živeti na način protivan svojoj volji. Pred sebe ne postavljaju stroge zahteve, niti u svom životu postavljaju veoma visoke ciljeve – ne traže veliko bogatstvo i visok položaj, već samo da žive spokojno. Pa ipak, ne mogu da se pridržavaju ni tako jednostavnih načela ni tako jednostavne granice u svom ličnom vladanju, pa svakodnevno žive kao hodajući leševi, osećajući se krajnje iscrpljeno. Ta iscrpljenost nije fizički umor, niti je to bol koji donosi bolest, već je to iscrpljenost i tela i uma. Ova iscrpljenost je osećaj težine koji nastaje kad čoveku potone srce; ona poput gromade pritiska njihovo srce, ispunjavajući ih unutrašnjom teskobom i bolom. Ali ipak, oni i dalje moraju da se suočavaju sa životom i svim vrstama ljudi, događaja i stvari, pa samo skupljaju snagu i nastavljaju dalje iz dana u dan, provodeći svoje dane usred teškoća, živeći ekstremno bolnim životom. Neki ljudi žele da idu da gledaju pekinšku operu. Vide da se zapleti u pekinškoj operi vrte oko toga kako je život glavnog junaka težak i pun prepreka i padova, pri čemu izvođač na kraju uzvikuje: „Kakva patnja…”, pa se oni sa bolom u srcu s tim poistovećuju. Zašto se s tim poistovećuju? Zato što taj izvođač izgovara ono što je u njihovom srcu. Ako živiš prema svojoj savesti, život u ovom svetu nije nimalo lak i nikuda ne vodi; udaraćeš u zidove, trpećeš padove i na svakom koraku ćeš biti izložen mučenju. Pokušaš li da budeš loš čovek, zao čovek ili rđav čovek, kud god da kreneš, odlično ćeš prolaziti, za tebe neće biti nikakvih prepreka. Ako si čestit i dobar čovek i u svojoj ljudskosti poseduješ osobine čestitosti i dobrote, čak i ako tvoja čestitost i dobrota budu uprljani ili čak ukaljani, pa u sebi budu sadržavali neke primese nakon što u društvu iskusiš razne stvari, osobine čestitosti i dobrote u tvojoj ljudskosti nikada se neće promeniti i niko neće moći da ih promeni. Čak i ako se više ne usudiš da govoriš istinu ili da braniš načela i granice svog ličnog vladanja, duboko u svom srcu čeznućeš za tim da govoriš istinu, da braniš načela svog ličnog vladanja, da održiš granicu svoje savesti i da zadobiješ osećaj unutrašnjeg mira i spokoja.

Nakon što ovaj tip čestitog i dobrog čoveka počne da veruje u Boga, Božja kuća – crkva – za njega je mesto čistote i spokoja, kao i mesto gde njegovo srce može da pronađe mir i oslobođenje. Naravno, može se reći i da je to mesto gde on može da stremi ostvarenju svojih životnih težnji i mesto koje mu omogućava da u svom životu vidi svetlost i da se više ne oseća izgubljeno u pogledu toga kako bi trebalo da usmeri svoje lično vladanje. Dakle, za nekoga sa savešću i razumom, Božja kuća je njegov pravi dom. Ovaj dom nije dom u telesnom ili materijalnom smislu; on je pre bezbedno mesto gde on može da veruje u Boga i da Mu se pokori jednostavnog, ogoljenog i otvorenog srca. Može se nazvati i sigurnim utočištem. Kako ono beše glasi izreka? Božja kuća je luka u kojoj mogu da se usidre čestiti i dobri ljudi koji poseduju osobine ljudskosti. To jest, oni tu mogu da bace svoje sidro; više ne moraju da jure unaokolo, već su u stanju da prihvate istinu i pronađu svoj pravac i put u životu, tako da im srce bude zadovoljno. Stoga, istinsko ljudsko biće oseća istinsko zadovoljstvo u srcu tek kada dođe u Božju kuću; čovek sa savešću i razumom oseća da je pronašao svoj pravi dom, mesto koje njegovom srcu omogućava da zadobije mir i spokojstvo, tek onda kad se vrati u Božju kuću i vrati pred Stvoritelja. Iako su njegove težnje u vezi sa njegovim ličnim vladanjem i sa načelima prema kojima se vlada daleko od primene istine, on makar oseća da je u Božjoj kući i u crkvi njegovo srce zadobilo mir i utehu. To je razlika koju ovaj tip čoveka oseća između boravka u Božjoj kući i boravka u svetu; u tome je razlika u njegovom srcu. Zato, kad ovaj tip čoveka dođe u Božju kuću, njegovo srce zadobija utehu i mir; on oseća da je isključivo Božja kuća ono mesto gde on može da teži svom pravcu u životu, a ujedno je i okruženje koje mu je najpotrebnije i, naravno, mesto za kojim čezne. On voli da bude tu i voljan je da živi i da se vlada u ovakvom okruženju; naravno, to je njegova lična želja. U pogledu ove njegove lične želje, okruženje Božje kuće, način na koji Bog dela, Božji zahtevi za ljude i svi ostali aspekti već su dovoljni da zadovolje potrebe njegove ljudskosti, pa on s unutrašnjim mirom stremi ka istini i postupa u skladu sa Božjim zahtevima. Prema tome, da li će čovek moći da stremi ka istini zavisi u potpunosti od njegove ljudskosti. Samo ako njegova ljudskost poseduje osobine dobrote i čestitosti, ako on voli pravičnost i pravednost, ako voli da dolazi u Božju kuću i zadobija unutrašnji mir i spokojstvo ili ako je njegovo srce zadobilo potpunu utehu nakon dolaska u Božju kuću i dolaska pred Boga, on može da se skrasi kako bi slušao Božje reči, prihvatio ih i pokorio im se; tek tada može da se smiri kako bi stremio ka istini i bio ispravno stvoreno biće. Odnosno, tek kada čovek dođe u okruženje Božje kuće i njegovo srce zadobije utehu, a zbog razumevanja istine njegovo se srce oseti ispunjenim, te se ostvare njegove životne težnje i ciljevi kojima teži – samo pod ovim osnovnim uslovima, on ima priliku da stremi ka istini. Ovo je specifično ispoljavanje onih koji poseduju osobine ljudskosti. Naravno, kad je reč o stremljenju ka istini, vrlo je važno to da li neko poseduje osobine ljudskosti. Ako neko ne poseduje osobine ljudskosti, on u osnovi ne ispunjava uslove za stremljenje ka istini.

Hajde da sada porazgovaramo o ostalim ispoljavanjima čestitosti i dobrote u čovekovoj ljudskosti. Upravo sam rekao da ljudi koji u svojoj ljudskosti poseduju osobine čestitosti i dobrote uspostavljaju osnovno načelo za svoje druženje i interakcije sa drugima, kao i u načinu na koji se vladaju i rešavaju stvari – da ne iskorišćavaju druge ljude. Naravno, to je ujedno i granica za njihovo lično vladanje. Osim što druge ne iskorišćava, ovakav čovek ima još jedno ispoljavanje: spreman je da sa drugim ljudima saoseća i da im pomaže, a spreman je i da im daje. U očima drugih, ovakvi ljudi su pomalo glupi – previše su dobrodušni, lako poveruju drugima i nad njima se sažale i, premda ni sami nisu baš imućni, vole da daju. Vole da se suprotstave nepravdi; kad vide da se neko suočava sa poteškoćama, oni ne stoje skrštenih ruku i ne pretvaraju se da to ne vide, već aktivno pokušavaju da pomognu. Čak i ako nemaju sposobnost da pomognu, svejedno imaju dobre namere. Kad vide da se neko suočava sa poteškoćama, osećaju da, ako mu ne priteknu u pomoć, ne bi mogli da se pomire sa svojom savešću. Čak i ako druga osoba ne traži pomoć, oni ipak osećaju da bi trebalo da joj pomognu. Nakon što dobije njihovu pomoć, ta druga osoba se samo zahvali i sve ostane na tome, ali tom čestitom i dobrom čoveku to ne smeta; kad se kasnije neko drugi zaista bude suočavao sa poteškoćama, on će mu svejedno pomoći. Ljudima ovo deluje pomalo neuko ili glupavo; tom čoveku drugi savetuju da prestane da ukazuje dobrotu, govoreći mu da bi, kad već ljudima pomaže, trebalo da mu neko makar iskaže zahvalnost. Nakon što to čuje, on razmišlja: „Da nam se iskaže zahvalnost zato što pomažemo ljudima? Koliko je truda potrebno da se nekome pomogne? Zašto toliko komplikovati stvari?” Eto u kojoj meri oni nisu komplikovani; naprosto su spremni da pomažu drugima. Reci Mi, misliš li da spremnost da se pomogne drugima ima ikakve veze sa čovekovom ljudskošću? (Ima.) Oni zaista ne traže nikakvu nadoknadu. Ima li na ovom svetu ikoga ko nema nikakvih želja i prohteva? (Nema.) Pa, kako onda ovakav čovek može da pomaže drugima, a da zauzvrat ništa ne traži? U slučaju većine ljudi, koje to posebne okolnosti moraju da postoje ili kakav mora da bude njihov odnos sa nekim čovekom da bi mu pomogli? Jedna od tih okolnosti je najbliža vrsta odnosa – krvno srodstvo. Pored toga, čovek kome pomažu mora da bude sposoban čovek ili mora da postoji nekakva korist koja se može zadobiti iz toga što se njemu pomaže, pa da od pomaganja ima isključivo koristi, ali ne i štete. Ovo su jedini mogući slučajevi. Osim u tim slučajevima, ko bi bez razloga drugima pomagao? Tačnije rečeno, ljudi ne pomažu drugim ljudima besplatno; mora da postoji nekakva korist koja će se zadobiti. Čak i ako nema trenutne koristi, ipak je nužno da postoji nekakva dugoročna korist. U svakom slučaju, oni pomažu samo onda kad iz toga mogu nešto da zadobiju. Elem, što se tiče ljudi koji su spremni da pomažu drugima, na stranu to koliko pomažu i da li ono oko čega pomažu ima ikakvu vrednost – bilo da je nešto veliko ili nešto trivijalno – odakle dolazi njihova spremnost da drugima pomognu? Ima li to veze sa njihovom ljudskošću? (Da.) Na koji se aspekt ljudskosti to odnosi? (Na dobrotu.) To ima veze sa dobrotom; kad u svojoj ljudskosti poseduju osobinu dobrote, ljudi su spremni da pomognu drugima. Na primer, recimo da takav čovek vidi da neki brat ili sestra postaje negativan i slab. Zapravo, on sȃm nije crkveni vođa i sa tim bratom ili sa tom sestrom ima samo običan odnos, ali kad ih vidi kako su negativni i slabi, oseća se uznemireno i u svom srcu ima breme. Ako im ne pomogne, peći će ga savest, pa će pomisliti: „Iako moj sopstveni rast nije veliki i ne razumem mnoge istine, ipak je dobro da pokušam da ispunim svoje obaveze. Nakon što čuju šta imam da kažem, možda će uspeti da preispitaju sebe i prestanu da budu negativni – zar to ne bi bilo dobro?” Dakle, u slučaju da neko postane negativan i slab – osim ako mu to promakne – čim to bude primetio, on traži priliku da s tim čovekom razgovara u zajedništvu. Ako ni on sȃm ne ume jasno da besedi, pronalazi odlomak Božjih reči kako bi sa njim razgovarao u zajedništvu. Ukratko, kombinacijom podsticanja, usmeravanja i čitanja Božjih reči tom čoveku, taj čovek na kraju shvata Božje namere, više nije negativan i može normalno da obavlja svoju dužnost, što tom dobrom čoveku pruža osećaj zadovoljstva. On naprosto ne može da podnese da vidi da su ljudi negativni i da zabušavaju ili da osećaju bol i patnju; on jedino želi da ih uteši i podrži. Ako taj drugi čovek ostane negativan, on oseća da bi trebalo da ispuni svoju odgovornost. Kad, zahvaljujući njegovom savetu i usmeravanju, taj čovek više ne bude negativan, on u sebi oseća veliku radost i smatra da je takvo vladanje sasvim dobro. Ne traži nikakvu korist; sve se svodi samo na to da bi se on, kad je u mogućnosti da nekome pomogne, a to ne učini, osećao nelagodno i imao bi grižnju savesti. Recite Mi, mislite li da su ova grižnja savesti i ovaj osećaj nelagode ispoljavanja i otkrivenja osobina ljudskosti? (Da.)

Neki ljudi su skloni tome da sa drugima saosećaju. Naravno, posmatramo li to iz određene perspektive ljudskosti, to bi mogla da bude i ljudska slabost, jer ti ljudi ponekad mogu da saosećaju sa zlim ljudima i da im pomažu, ali tu slabost ne mogu da promene. Nakon što pomognu nekom zlom čoveku, taj zli čovek se izvuče i napreduje, ali onoga ko mu je pomogao i dalje gleda sa visine i ignoriše ga. Takvi ljudi se u sebi osećaju uznemireno, govoreći: „Zašto je takav? Kad mu je bilo teško i kad je tražio moju pomoć, ja sam sa njim saosećao i pomogao sam mu – a sada, kad napreduje i živi dobro, on me ignoriše.” U svom srcu, oni to ne mogu da shvate; ne mogu da prozru suštinu zlih ljudi. Posle nekog vremena, ako još jedan zli čovek zatraži njihovu pomoć, možda će s njim ipak saosećati, ali će prvo proveriti da li je taj čovek zao. Ako taj čovek nije toliko odvratan i prilično je jadan, prema njemu će ipak imati saosećanje. Kad vide neku braću i sestre koji obavljaju svoju dužnost sa punim radnim vremenom, ali su im porodice siromašne i u životu se suočavaju sa teškoćama, oni pomisle: „Uprkos svom velikom siromaštvu, oni i dalje mogu da obavljaju svoju dužnost – e, to su dobri ljudi! Ja živim u bogatstvu; ne budem li im pomogao, osećaću se kao da prema njima nisam ispravno postupio. Trebalo bi da im nešto dam i da im pomognem, kako bi mogli da kupe nešto odeće ili svakodnevne potrepštine.” Vidiš, oni su dobrodušni; kad vide da ljudi doživljavaju teškoće, ne mogu a da s njima ne saosećaju i da im ne pomognu. Među ljudima postoje dobri ljudi, zli ljudi, a takođe i neuki ljudi. Dobri ljudi su u stanju da daju i pomažu drugima, zli ljudi su u stanju da čine svakakve zle stvari, a razne neuke ljude drugi uvek iskorišćavaju i naređuju im, pa ovi mogu da učine svakakve gluposti; oni su u različitoj meri neuki. Ukratko, ima svakakvih ljudi. Ljudi koji poseduju osobine ljudskosti skloni su da saosećaju sa drugima. Druge uvek vide kao jadne, u ljudima uvek vide nešto jadno i uvek mogu da vide u čemu treba saosećati s ljudima; njihova savest u sebi sadrži element blagosti. To jest, kad vide da se neko suočava sa teškoćama, da se susreće s bolnim situacijama ili kako ga zli ljudi maltretiraju ili prema njemu nepravedno postupaju, oni u sebi postanu ogorčeni i sa takvim ljudima saosećaju; uvek imaju saosećajno srce. Zapravo, njihove sopstvene prilike možda i nisu mnogo bolje od tuđih i možda i njih same drugi ništa manje ne maltretiraju, ali pošto u svojoj ljudskosti imaju dobrotu, oni nikada ne mogu a da ne saosećaju sa drugima. Kad se ljudi suočavaju sa teškoćama ili trpe bol, oni ne stoje skrštenih ruku i ne ignorišu ih. Ponekad, pod uticajem društvenog okruženja – nakon što vide da je ljudima stalo samo do sebe dok svoje bližnje ignorišu – poželeće da se suzdrže od toga da drugima pomažu, ali u tome nikad ne uspevaju; kad vide siromašnog čoveka koji nema šta da pojede, neko vreme se dvoume, da bi mu na kraju ipak pomogli. Na primer, pretpostavimo da nekoga uhvati ozbiljna prehlada – kašlje, kija i ima visoku temperaturu. Neki ljudi se plaše da se ne zaraze, pa se od njega drže podalje. S druge strane, dobrodušni ljudi ne mogu a da za tog čoveka ne pokažu zabrinutost: „Prehladio si se; jesi li uzeo neki lek?” Ako taj čovek nema novca za lekove, oni će potrošiti sopstveni novac da mu ih kupe. Vidiš, kad dobrodušan čovek vidi da je neko bolestan i da pati, on ne stoji skrštenih ruku. To jest, kad se ljudi nađu u teškoćama, kad su suočeni sa patnjom ili teškim neprilikama, ljudi sa osobinama ljudskosti uvek to mogu da osete i uvek su u stanju da shvate da je ovima potrebna pomoć. U istom su okruženju kao i svi ostali, ali su posebno osetljivi na stvari koje drugi ne mogu da osete. Zašto je to tako? Naprosto, nemaju svi ljudi isto srce. Ma koliku bol da neko preživljava, ljudi koji nemaju ljudski osećaj za to se ne raspituju, kao da to ne mogu da primete. Ljudi koji imaju ljudski osećaj, budući da u osobinama njihove ljudskosti postoji element dobrote, nikada ne mogu a da ne saosećaju sa onima oko sebe koji doživljavaju bol i teškoće, a zatim, vođeni svojom savešću, priskaču u pomoć – u tome ne bi mogao da ih sprečiš čak ni kad bi pokušao. Oni to ne čine očekujući da će drugi pamtiti njihovu dobrotu, niti u nadi da će oni silno hvaliti njihovu ljudskost i njihov karakter; naprosto su voljni da to učine, a to što čine im pruža osećaj unutrašnje utemeljenosti. Ovo su misli i ponašanja koja proizlaze iz osobina ljudskosti; niko ne može da ih promeni i niko ne može da ih ograniči. Stvari koje oni čine ili načini na koje se vladaju i načela prema kojima to čine, čisto su prirodna otkrivenja normalne ljudskosti. Ova prirodna otkrivenja ljudskosti u potpunosti dolaze iz njihovog srca. Na taj način se ponašaju dobrovoljno; niko im ne govori da to rade, niti oni jure za ikakvom koristi. Naprosto su spremni da to učine, a jedino im činjenje takvih stvari pruža mir; ne budu li ih učinili, u sebi se osećaju nelagodno. Čak i kad naiđu na nekog zlog čoveka koji se suočava sa teškoćama, oni znaju da zlim ljudima ne bi trebalo da pomažu, ali ujedno pomisle: „Da li postajem surov?” Čak i ako tom zlom čoveku ne pomognu, njihovo saosećanje ostaje nepromenjeno i prirodno će se ponovo otkriti u odgovarajućem okruženju i sa pravim ljudima. To je osobina ljudskosti. Osobine ljudskosti su urođene i, naravno, takođe mogu da se otkriju u bilo koje vreme i na bilo kom mestu; veoma su prirodne, veoma čiste i veoma jednostavne. Prema tome, kad neko u svojoj ljudskosti poseduje osobine čestitosti i dobrote, to ne dolazi od onoga čemu su ga naučili roditelji ili društvo, niti je to pod uticajem bilo kakvog okruženja; to su urođene osobine nečije ljudskosti.

Neki ljudi vole da daju. Misliš li da ljudi koji vole da daju drugima moraju da budu i imućni? Moraju li to da budu ljudi koji su prebrodili mnoge životne brodolome i postali razočarani u smrtni svet? Moraju li to da budu ljudi koji su uživali u svom bogatstvu i raskoši sveta – i koji su sve to prozreli – pa su na uživanje u materijalnim stvarima počeli da gledaju sa ravnodušnošću? Moraju li to da budu ljudi čija je ličnost relativno bezbrižna i velikodušna? Ne, ne moraju da budu takvi. Među ljudima koji u svojoj ljudskosti poseduju osobine čestitosti i dobrote, postoji i tip čoveka koji živi posebno štedljivim načinom života. Ako mu, dok jede, ispadne zrno pirinča, on mora da ga podigne i pojede, jer ne može da podnese pomisao da ono propadne uludo. Kad pere zube i umiva se, on koristi vrlo malo vode. Kad mu je odeća već stara, ne može da podnese da je baci; samo je opere i nastavi da je nosi. Kad kupuje stvari, pažljivo planira i raspoređuje budžet, kupujući one koje su jeftine sve dok im je kvalitet prihvatljiv. Pošto je ovakav čovek toliko štedljiv, znači li to da je on škrt? (Ne znači.) Ovakav čovek je posebno štedljiv kad je reč o njemu samom, ali nije škrt kad je reč o drugima. Na primer, kad vidi da je nečiji život težak, on mu dȃ neke svoje stvari, poput odeće ili kućnih aparata. Neki ljudi kažu: „Da li je on neki milosrdni siromah?” Nije u tome stvar – on samo oseća da su drugi prilično jadni, pa uvek želi da im pomogne. Zapravo, ni on sȃm nije imućan ni bogat i nije u potrazi za nečim kad drugima pruža pomoć. Naprosto ima takvu ljudskost; voli da drugima pomaže i to je ujedno njegovo načelo prema kome se vlada. Da li je i ovo osobina ljudskosti? (Jeste.) Osnovno načelo ovakvog čoveka u ophođenju prema drugima jeste u tome da pomogne onda kad bi trebalo da pomogne i da saoseća onda kad bi trebalo da saoseća. Kad se drugi ljudi suočavaju sa teškoćama, on će im ponuditi svoju ljubav i pomoći će im praktičnim postupcima; kad drugima nešto nedostaje, on im daje svoje stvari. U njegovim osobinama ljudskosti uvek postoji takva spremnost; u njemu te misli uvek mogu da se pojave ili on uvek može da oseti bol onih oko sebe kojima su potrebni pomoć i saosećanje. Da li to u njemu deluje savest? (Da.) Takva osobina ljudskosti nije određena ličnošću, već je posledica funkcionisanja savesti. Stoga, on ima taj mentalitet – ili tu osobinu ljudskosti – da je spreman da pomaže drugima. Kad je ljudima potrebna pomoć i kad je od njega zatraže, ne samo da on saoseća, već i iskreno pomaže; čak i ako mu to oduzima nešto vremena i mora da im dȃ neke stvari, on je na to spreman. Ova spremnost se, u najmanju ruku, zasniva na dobroti u nečijoj ljudskosti. Ako u svojoj ljudskosti nema dobrote, kao prvo, čovek neće imati subjektivnu spremnost da pomogne drugima, a kao drugo, neće osećati saosećanje kad ga oni zamole za pomoć, niti će ljudima iskreno pomoći. Ako neko nema tu iskrenost, on će to obaviti samo reda radi i prema tebi će biti površan. Iz obzira prema ugledu ili iz pristojnosti ili zato što ga pokreće određeni njegov interes, preko volje će učiniti nešto malo; u suprotnom, pribojava se da bi jednoga dana mogao da se nađe pod tvojom komandom ili da bi jednoga dana mogao da mu budeš od koristi – iz mnogo razloga može da prihvati to što će ti pomoći. Međutim, onaj čija ljudskost zaista ima osobinu dobrote nije pasivan u načinu na koji pomaže ljudima i, naravno, još manje pomaže nevoljno ili preko volje; naprotiv, ta spremnost urođeno postoji u osobinama njegove ljudskosti. On drugima pomaže dobrovoljno, iskreno i samoinicijativno. Na primer, pretpostavimo da ti je u nečemu potrebna njegova pomoć. Kad od njega zatražiš pomoć, on će prema tebi osetiti veliko saosećanje i pomoći će ti sa velikim elanom, iskrenošću i spremnošću. Možda mu poveriš da za tebe nešto obavi ili da umesto tebe prenese poruku ili ti je možda potreban neki predmet – kakva god da ti je pomoć od njega potrebna, ukratko, on će se prema tom pitanju odnositi iskreno, revnosno, ozbiljno i odgovorno.

Ljudi koji u svojoj ljudskosti poseduju osobine čestitosti i dobrote veoma su ozbiljni i odgovorni kad im drugi povere rešavanje nekih stvari. Na primer, ako takav čovek ide u grad da nešto obavi, a neko drugi ga zamoli da mu pomogne tako što će kupiti neki lek, dok ga kupuje on razmišlja: „Da li da uzmem zapadnjački ili kineski lek? Zapadnjački lek deluje brzo, ali iritira želudac. Ako ga bude uzimao, možda će imati nuspojave. U tom slučaju, pitaću ima li neki kineski lek koji je relativno efikasan i ne iritira želudac.” Vidiš, on veoma pažljivo razmatra stvari. Kad neko ko je odgovoran i ko ima osobinu dobrote pristane da pomogne drugom čoveku da nešto obavi, on će mu pomoći da odabere stvari koje su mu potrebne na način koji je iskren, ozbiljan i odgovoran. On možda nije toliko ozbiljan kad se bavi sopstvenim stvarima, pa kad za sebe kupuje stvari naprosto kupi bilo šta što mu se čini kako treba, međutim, kad za druge obavlja stvari, posebno je pažljiv i posebno odgovoran. U sebi pomisli: „Pošto mi je ovu stvar poverio, to znači da o meni ima visoko mišljenje; moram ovo da mu uradim kako treba. Povrh toga, to uopšte nije teško. Mogu to da završim kao od šale. Moram da se pobrinem da on bude zadovoljan onim što uradim. Ipak, ne znam kakav mu lek odgovara, a njemu se žuri da što pre kupi lek za svoju bolest, pa ću mu naprosto kupiti pomalo i od kineskog i od zapadnjačkog leka.” Nakon što kupi lek i donese ga, taj drugi čovek bira lek za koji se baš ispostavi da je onaj koji mu je potreban. Vidiš, u ono što radi on se unosi srcem i čini to ozbiljno, tako da je ta stvar rešena prilično besprekorno. Međutim, kad je reč o nekom ko je neodgovoran i ne poseduje osobinu dobrote, ako ga zamoliš da ti pomogne tako što će ti kupiti lek, i on će pristati, s tim što će, nakon što ode u apoteku, samo nasumično kupiti neki lek koji odgovara bolesti i nakon toga će se vratiti. Pitaš ga koju količinu leka treba da uzimaš svakog dana i da li ima nekih kontraindikacija, a on kaže: „Ne znam. Pročitaj uputstvo sȃm. Bilo kako bilo, ja sam otišao i nabavio sam ti lek.” Na kraju, zapadnjački lek koji je kupio ne smeju da uzimaju ljudi koji su skloni alergijama, a ispostavlja se da si ti upravo taj slučaj. Pa je taj lek kupljen uzalud, a ti ipak moraš sȃm da odeš i da kupiš neki drugi lek. On tu stvar nije odradio za tebe, a sada mu još duguješ i uslugu. Da li si u sebi srećan? (Ne.) Kako je rešena ova stvar? Nije dobro rešena. Stvar si poverio pogrešnom čoveku; nisi našao pravog čoveka. Moraš da pronađeš nekoga ko poseduje osobine ljudskosti. Ako je takvog čoveka teško pronaći, kad nekome poveriš da ti pomogne tako što će ti kupiti lek, tad moraš da mu daš još nekoliko uputstava i da mu jasno objasniš stvari. Ako mu ne daš uputstva, a čovek kome si to poverio jeste neko ko nema ljudskosti, onda ta stvar sasvim sigurno neće biti dobro obavljena; da ne spominjemo da je bačen novac, nego ćeš mu još dugovati i uslugu. Ako pronađeš nekoga ko poseduje ljudskost, on će učiniti sve što je u njegovoj moći da tu stvar završi za tebe. Budući da ima iskreno srce i može da preuzme odgovornost, te zato što u svojoj ljudskosti poseduje osobinu dobrote, kad stvari rešava za tebe, on može o tebi da vodi računa i da razmotri stvari umesto tebe, kupujući stvari koje su ti potrebne po razumnoj ceni. Nasuprot tome, kad nešto rešava za tebe, neko bez osobina ljudskosti će to odraditi samo reda radi i prema tebi će biti površan. Biće slatkorečiv, ali kad tu stvar bude rešavao, uopšte se neće raspitati za cenu, niti će upoređivati ponude; samo će ti nasumično nešto kupiti. Ako ove dve vrste ljudi ne uporediš, reklo bi se da i jedni i drugi mogu da rešavaju stvari. Međutim, kad za tebe nešto rešavaju ljudi sa osobinama ljudskosti, bićeš zadovoljan. Oni imaju ispoljavanja ljudskosti; mogu da zadovolje tvoje potrebe i da razmotre stvari umesto tebe. Imaju takvu iskrenost. To dokazuje da su dobri, da su prava ljudska bića i da su dostojni toga da im se nešto poveri. S druge strane, kad nekome ko nema osobine ljudskosti poveriš da nešto reši, on to neće uraditi kako treba. Čak i ako stvari povremeno dobro uradi, on to ne čini sa iskrenošću – to je samo puka sreća. Kažeš mu: „Ovaj lek je bio baš dobar. Čim sam ga uzeo, skoro odmah mi je bilo bolje.” Bilo bi u redu da mu to nisi rekao, ali sada kad si mu to rekao, tvoj dug zahvalnosti prema njemu postaje sve veći. Očigledno je da je išao da završi nešto za sebe, ali ipak mora da ti kaže: „Vidiš? Tamo sam otišao samo zbog tebe.” Zatražiće ti uslugu, a ti do kraja života nećeš moći da mu se odužiš za ovaj maleni dug zahvalnosti; u suštini si upao u zamku zlog đavola. Međutim, neko sa ljudskošću ti neće tražiti usluge ma koliko da je dobro rešio neku stvar za tebe. Kad mu izraziš svoju zahvalnost, on kaže: „Nije to bilo ništa posebno. Bilo mi je usput.” Vidiš, on govori samo istinu. U stvarnosti, već je odradio odličan posao i mnogo ti je pomogao. Čak se ni ljudi koji su ti najbliži prema tebi možda neće ponašati na ovaj način, ali će čovek sa osobinama ljudskosti moći da uradi ono što ne mogu čak ni tvoji voljeni. On prilično dobro rešava stvar i ne traži ništa zauzvrat. Uvek osećaš da mu duguješ uslugu, pa mu s vremena na vreme daš nešto voća ili neku drugu stvar i uvek ga imaš na umu kad se pojavi nešto dobro. Međutim, u svojoj glavi, on ne smatra da je učinio nešto krupno, osećajući da to što ti je pomogao da nešto završiš od njega praktično nije zahtevalo nikakav trud i da je to bila sasvim normalna stvar. Takođe ti kaže da će ti i ubuduće pomoći bude li ti oko nečega bila potrebna pomoć. Vidiš, zar među ljudima ne postoje razlike? (Da, postoje.) Da ti kažem, ljudi sa ljudskošću poseduju osobine čestitosti i dobrote i, bez obzira na okolnosti, takvi ljudi su najpouzdaniji. Samo su takvi ljudi dostojni poverenja, jer imaju granicu za svoje postupke. A granicu za svoje postupke imaju zato što poseduju takve osobine ljudskosti kao što su čestitost i dobrota.

Kad je reč o ljudima koji nemaju osobine ljudskosti, čak i ako je u pitanju neko koga nikada nisi uvredio, sve dok činiš nešto što se tiče njihovih interesa, oni će tražiti priliku da ti se osvete. Nasuprot tome, kad je u pitanju neko ko ima osobine ljudskosti, makar i da si ga ranije povredio ili si mu čak ugrozio interese, on te nipošto neće mrzeti niti će ti se svetiti. Čak i ako u razgovoru sa tobom ima pomalo loš stav ili njegove reči zvuče pomalo grubo ili ti pomalo drži pridike, to su normalna ispoljavanja koja potiču iz ljudskosti – on nipošto neće beskrajno pokušavati da se osveti niti će te zauvek mrzeti kao što bi to učinio zao čovek. Na čemu se to zasniva? Zasniva se na granici koju on ima za svoje lično vladanje. Upravo zato što ima savest i razum i zato što u svojoj ljudskosti poseduje osobine čestitosti i dobrote, on nikada neće prekoračiti svoju granicu za svoje lično vladanje. Ako ga neko uvredi, čak i ako želi da se osveti, savest mu to nipošto neće dozvoliti. Ako je ljut, samo će izgovoriti neke ljutite reči da bi se malo izduvao i na tome će se završiti – nipošto neće učiniti ništa da se osveti. To je osobina čoveka sa ljudskošću. Vidiš, čak i kad neke ljude niko nije uvredio, oni i dalje žele da muče druge; žele da se s njima nadmeću i protiv njih bore, pitajući se stalno kako da protiv njih skuju zavere iza njihovih leđa. I to je osobina ljudskosti – to je osobina koju zli demoni i zli đavoli imaju u svojoj ljudskosti. Nasuprot tome, neko ko u svojoj ljudskosti poseduje osobine čestitosti i dobrote ne može sebe da natera da muči druge. Kad bi radio takve stvari, savest bi ga prekorila i disciplinovala. Čak i ako ga Bog ne disciplinuje, Sveti Duh ga ne prekori, a ni braća i sestre ga ne prekore, njegova savest ga drži pod kontrolom. Kad čoveka obuzdava njegova savest, on u svojim postupcima ne odlazi u krajnosti i ima granicu za ono što radi. Čak i ako ga uvrediš, povrediš ili čak učiniš nešto čime prevršiš svaku meru, on neće želeti da se s tobom razračunava. U najgorem slučaju, samo će te izbegavati i ignorisati i sa tobom se neće družiti, neće komunicirati niti će raditi sa tobom. Ali ti nipošto neće nauditi niti će pokušati da te prevari; iza tvojih leđa protiv tebe neće kovati zavere niti će koristiti taktike da te uhvati u zamku – nipošto neće raditi takve stvari. Pogledajte i vidite koji su ljudi oko vas ljudi ovog tipa – to su dobri ljudi najvišeg kvaliteta. U interakciji sa njima možeš da se osećaš krajnje opušteno. Čak i ako ih do te mere povrediš da budu potpuno shrvani, oni će te u najgorem slučaju u sebi mrzeti, više neće želeti da se obaziru na tebe i nikada s tobom neće biti prijatelji, ali protiv tebe neće kovati zavere, niti će tražiti priliku da ti se osvete, a još manje će reći: „Osveta je najslađa kad se posluži hladna”. To su istinska čestitost i dobrota. Sposobnost da se ovo postigne nipošto nije nešto što može da se odglumi; ovo je istinska osobina ljudskosti. Samo će čovek koji poseduje osobine ljudskosti imati ispravna načela i granice za svoje lično vladanje. Dok s njim budeš komunicirao i s njim se družio, u njemu ćeš moći da vidiš ova ponašanja i ispoljavanja, kao i ova prirodna otkrivenja njegove ljudskosti.

Budući da se klasifikacije ljudi razlikuju, različite su i njihove reakcije na razne stvari. Vidiš, kad ti zli ljudi, oni koji su reinkarnirani iz đavola, iskorišćavaju druge, kakva im je reakcija ako ih neko razotkrije? Reći će: „A ko to druge ne iskorišćava? Zar prednosti nisu tu da bi se iskoristile? Šta je loše u tome da se malo okoristiš? Ako postoji prilika da se okoristiš, a ti to ne učiniš, zar nisi budala i magarac?” To je logika razbojnika. Oni u svom srcu nemaju svest o savesti, nemaju osećaj sramote, niti osećaju ikakav stid. Pošto nemaju savest, nemaju ni merilo za prosuđivanje o pitanju iskorišćavanja drugih. Njihovo načelo je da prednosti treba da se prigrabe, a kad ih jednom prigrabiš, one su tvoje. Ako ih ne prigrabiš bio bi to gubitak i zbog toga bi ispao budala. Zar to nije logika razbojnika? A kako ljudi koji su reinkarnirani iz životinja gledaju na pitanje iskorišćavanja drugih? Ako im kažeš: „To što radiš je iskorišćavanje – nije dobro da druge ljude iskorišćavaš i nije dobro da im nešto duguješ”, šta oni misle? „Ova korist pripada meni. Ako ih iskoristim, ništa im ne dugujem. Šta je loše u tome da se nešto iskoristi? To da si u stanju da nešto iskoristiš jeste veština; ako nemaš tu veštinu, bićeš na gubitku.” To je logika bitange. Oni nemaju granicu, nemaju osećaj sramote, ne osećaju stid, a još manje imaju bilo kakav osećaj savesti. Oni nemaju merilo da o bilo čemu prosuđuju. Čak i ako im kažeš koje je tačno merilo, oni to ne smatraju merilom i ne znaju da je to merilo tačno. Nemaju racionalnost normalnog čoveka i ne mogu da zaključe šta je tačno a šta netačno. Po ceo dan provode u izmaglici; ništa što ćeš im reći ne može da im donese jasnoću niti da ih navede da razumeju. Naprosto su smetenjaci. Međutim, ljudi sa savešću i razumom poseduju osobine ljudskosti. Ako nekoga nenamerno iskoriste i ti im na to ukažeš, u sebi će osetiti uznemirenost i pocrveneće u licu: „Zar sam ga iskoristio? Kako to nisam uvideo? Pa, još da mi neko drugi na to ukazuje – kakva sramota!” Reći će: „Koliko god da sam ga iskoristio, moram sve to u potpunosti da mu vratim – mogao bih na to čak i da dodam neku kamatu.” Oni moraju da pronađu način da poprave tu situaciju. Ne žele da ih prati glas da su neko ko voli da iskorišćava druge. Kad bi bili takvi, osećali bi se potpuno osramoćeno. Prema tome, kad im neko zaista ukaže na njihov problem, oni neće pokušavati da se opravdaju – neće reći: „Nisam ga iskoristio, a nisam to ni želeo.” Neće posezati za takvom logikom obične bitange kako bi se raspravljali i pravdali. Pošto u sebi imaju element čestitosti, čim neko to pomene, s tim će se suočiti ispravno, učiniće sve što je u njihovoj moći da to nadoknade i da drugu stranu obeštete, te više nikada takvu stvar neće ponoviti; a ako je ponove, odalamiće sebe same. Za njih je ponižavajuće to što je njihov postupak neko razotkrio i što ih ljudi iza leđa sada kritikuju i grde ih u lice. Svoju sramotu nemaju gde da sakriju i želja im je da pronađu neku rupu u zemlji u koju bi se uvukli; više bi voleli da im se u životu takva stvar nije ni dogodila. Pošto imaju savest, nakon što druge iskoriste, u srcu osećaju stid. Previše im je neprijatno da se pravdaju, smatrajući da je to što su uradili previše sramotno, pa ostaju bez teksta, nemaju šta da kažu u svoju odbranu; jedino žele da drugu stranu obeštete. Ovakvi ljudi se razlikuju od zlih ljudi i đavola. Ma koliko da su sramotne stvari koje čine, đavoli ne znaju za stid. Kad ljudi sa osobinama ljudskosti čuju za takve stvari, odmah se zacrvene u licu: „Za ovo zna toliki broj ljudi; kako ponižavajuće!” Osećaju se postiđeno i potpuno osramoćeno, a u srcu su naročito uzrujani i nespokojni. Vidiš, povodom jedne te iste stvari, ljudi različitih klasifikacija duboko u svom srcu imaju različite poglede i stavove. Zbog razlika u osobinama njihove ljudskosti, povodom jedne te iste stvari, razne vrste ljudi imaju različite stavove. Ako čovek oseća stid, to dokazuje da ima i osećaj srama, što zauzvrat dokazuje da poseduje osobine ljudskosti. Nasuprot tome, ako čovek nema osećaj sramote, pa nakon počinjenih zlih dela i sramotnih postupaka pokušava da se raspravlja u svoju odbranu ili čak odbija da prizna šta je uradio i pravi se lud, to je čovek bez osobina ljudskosti. Ljudi koji nemaju osobine ljudskosti u najmanju ruku nisu čestiti i dobri ljudi; nemaju ljudskost ni razum i nedostojni su toga da se nazivaju ljudima. Kad zli ljudi i đavoli rade loše stvari i čine zla dela, a njihovi neprijatelji u njih upiru prstom i zasipaju ih uvredama, oni im odmah uzvraćaju uvredama, smatrajući da na to imaju potpuno pravo. Još i čine sve što je u njihovoj moći da se opravdaju i odbrane, iznoseći uvrnuto rezonovanje kao da je to zapravo zdravo rezonovanje, govoreći drsko i bez prestanka – razum do njih naprosto ne dopire i potpuno su besramni! Što se tiče ljudi reinkarniranih iz životinja, kad druge ljude iskoriste i zbog toga budu kritikovani, u sebi osećaju da im je naneta nepravda, pa takođe čine sve što je u njihovoj moći da smisle izgovore i razloge. Kad se pravdaju, takođe govore slatkorečivo i nadugačko i, poput zlih ljudi, takođe nemaju osećaj srama. Pošto su to životinje bez svesti o savesti, koje po ceo dan provode u izmaglici i nisu sposobne da u bilo čemu raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno, otud oni nemaju svest kad su u pitanju ovakve stvari; kako bi pokušali da zabašure to što su uradili, daju neke lažne izgovore, a zatim tu stvar smatraju rešenom. Ne misle da je posredi problem u njihovom vladanju; dokle god iznose dovoljno izgovora i razloga, smatraju da mogu da izbegnu odgovornost i da niko neće saznati za ono što su učinili. Sebe će zavaravati, razmišljajući: „To je već prošlost. Nikada nisam uradio nešto takvo, nikada nisam napravio tu grešku. Nemojte misliti da sam loš čovek. Makar nisam neko ko druge iskorišćava. Pogledajte koliko sam dobrodušan i pun dobrote i koliko za druge imam razumevanja!” Vidiš, to je neko ko je smetenjak. Jedino su ljudi koji poseduju osobine ljudskosti naročito osetljivi na ovakva pitanja koja se tiču dostojanstva. Čak i da niko ne zna šta su uradili, budu li to oni sami uvideli, u sebi će osećati nespokojstvo i krivicu, pa čak i to kao da ih drugi ljudi posmatraju. Ako nekoliko ljudi koji ih dobro poznaju zaista sazna za ono što su oni uradili, osećaće se još nespokojnije i biće ih previše sramota da pokušaju da se opravdaju. Učiniće sve što je u njihovoj moći da to brzo nadoknade i takvu stvar više nikada neće ponoviti, smatrajući je previše sramotnom! To su različita ispoljavanja tri klasifikacije ljudi povodom jedne te iste stvari.

Upravo smo spomenuli da ljudi sa osobinama ljudskosti obično imaju načela u načinu na koji se ophode prema drugima. Kad izveštavaju ili pružaju informacije o nečijoj situaciji ili kad nekoga procenjuju, mogu da ga posmatraju i da se prema njemu ophode na osnovu svoje čestite i dobre ljudskosti. Čak i ako ne razumeju istinu, ipak imaju neke osnovne granice. Na primer, oni će prosečnog čoveka proceniti ovako: „Nije uradio ništa loše. Živi pristojno. On je običan čovek u svetu i može se smatrati bezazlenom osobom.” Vidiš, oni će, na osnovu sopstvene savesti, ispravno proceniti prosečnog čoveka. Mogu čak i da se ispravno ophode prema onima koji su ih u prošlosti uvredili, povredili ili naštetili njihovim interesima, kao i da ih procenjuju. Time se još više otkrivaju osobine čestitosti i dobrote koje ovi ljudi imaju u svojoj ljudskosti. To jest, prosečnog čoveka oni mogu ispravno da procene – ako je dobar, on je dobar, a ako nije dobar, oni će ga takvim i nazvati. Ako se od njih zatraži da lažu, ne mogu to da učine; osećaju da bi time išli protiv svoje volje. Oni naprosto kažu onako kako jeste i nazivaju stvari pravim imenom. I prema ljudima koji su ih uvredili oni mogu da postupaju u skladu sa ovim načelom. Čak i ako postoji neko ko im se ne sviđa ili prema kome osećaju odbojnost, ako se od njih zatraži da o tom čoveku izveste ili da ga procene, radije neće zauzeti stav, govoreći: „Bojim se da moja procena ovog čoveka ne bi bila objektivna zato što prema njemu imam lične zamerke i osećam ozlojeđenost, pa se uzdržavam. Možete da ga procenite na osnovu toga kako su ga svi ostali procenili.” To je ono što ljudi sa osobinama ljudskosti u osnovi mogu da postignu. Naročito kad neko sa statusom i dalje može pošteno da se ophodi prema drugima, time se još više otkrivaju osobine njegove ljudskosti. Način na koji se neko sa statusom ophodi prema ljudima jeste ono što drugima može zaista da omogući da jasno vide da li u svojoj ljudskosti on poseduje osobine čestitosti i dobrote. Kad neko nema status, čini se da može da se pošteno ophodi prema ljudima i njegove su procene o njima relativno objektivne. Samo po sebi, to ne mora ni na šta da ukazuje – kad ima status, vidi kako se on ophodi prema onima koji su ga uvredili ili povredili i kako se ophodi prema onima koji su ga prethodno isključivali ili ga čak namerno potiskivali. Pošto ljudi koji u svojoj ljudskosti zaista imaju osobine ljudskosti poseduju čestitost i dobrotu, kad imaju status, oni mogu ispravno da se ophode prema onima koji su ih u prošlosti uvredili, povredili ili su ih čak namerno potiskivali. Kad ne razumeju istinu, moguće je da oni neće moći da se prema ljudima ophode u skladu sa istina-načelima sa potpunom tačnošću, ali oni takođe imaju svoje granice i načela u načinu na koji se ophode prema ljudima. Na primer, u crkvi, ako druga braća i sestre izaberu određenog pojedinca za kandidata ili za vođu, a ispostavi se da je taj čovek neko ko ih je ranije uvredio, oni nipošto neće namerno ometati niti kočiti izbor kad vide da sva braća i sestre kažu da taj čovek nije loš i da se promenio. Možda im se taj čovek lično mnogo ne dopada, ali ako Božja kuća koristi tog čoveka i braća i sestre ga izaberu, oni će, u okolnostima u kojima tog čoveka nisu potpuno prozreli, rešavati stvari po pravilima i postupati u skladu sa načelima. Oni se prema tom čoveku neće nipošto nepošteno ophoditi zato što prema njemu imaju lične zamerke, niti će ga namerno maltretirati ili mučiti. Povremeno, zbog svojih iskvarenih naravi ili slabosti svoje ljudskosti, mogli bi – u posebnim okolnostima – da ga verbalno podbadaju stvarima koje ne bi trebalo izgovarati, jer svi imaju iskvarene naravi i niko nije besprekoran. Međutim, oni mogu da se drže osnovnih načela; to jest, neće proganjati i potiskivati ljude sa kojima su u neprijateljstvu niti će im se svetiti samo zato što oni sami imaju status. Ako se to sporadično i dogodi, njihova će ih savest nakon toga optuživati, poručujući im: „Pogrešno je to što si uradio. Sada kad imaš status, iskoristio si moć kojom raspolažeš da bi se tim ljudima osvetio – to nije primereno!” Preispitaće sebe, njihova savest će ih optuživati, a povrh toga, njihov razum će ih sputavati da druge ljude potiskuju i da im se svete i regulisaće njihovo ponašanje, neprestano ih podsećajući: „To nije primereno.” Tako će biti odmereni u svom govoru i neće odlaziti u krajnost u stvarima koje čine. Ovo su neka osnovna ispoljavanja ljudi sa savešću i razumom normalne ljudskosti u načinu na koji se ophode prema drugima. Čak i ako, pod uticajem svog raspoloženja, privremeno požele da se ustreme na ljude prema kojima imaju zamerke ili koji su im u prošlosti naštetili, pa čak i ako bi drugi ljudi smatrali potpuno razumnim da im se oni sada svete, oni su i dalje odmereni u onome što čine i imaju granicu koju nipošto neće preći. Kad bi mogli da pređu svoju granicu i ludački se svete, tad ne bi bili neko ko u svojoj ljudskosti poseduje osobine čestitosti i dobrote. Upravo zato što imaju slabosti ljudskosti i žive u okviru normalne ljudskosti, oni takođe osećaju mržnju i bes prema onima koji su ih povredili, a ujedno žele da se osvete. Međutim, budući da njihova ljudskost poseduje osobine čestitosti i dobrote i pošto ih njihova savest i njihov razum sputavaju i regulišu, nakon što požele da se nekome osvete, savest će ih prekoriti, a razum kontrolisati, pa će u sebi pomisliti: „Zaboravi na to. To bi bilo neprimereno. To što su ranije uradili nije me zaista povredilo, a čak i ako im se sada osvetim, time se neće rešiti nikakvi problemi.” Osloniće se na razum da uspostave kontrolu i da sebe obuzdaju, dok istovremeno ubeđuju i urazumljuju sebe. Ako, povrh toga, ujedno razumeju i neke istine, onda će njihovo ponašanje u tom pogledu postati još bolje i usklađenije sa istina-načelima. Ukratko, kad je reč o tome kako se ophode prema drugima, oni će s vremena na vreme otkrivati osobine čestitosti i dobrote u svojoj ljudskosti i često će otkrivati neke misli i ponašanja koji su vođeni osobinama ljudskosti. Često se može čuti kako kažu: „Zaboravi na to. Budem li se spustio na njihov nivo, zar ne bih bio baš kao oni? Osim toga, to što se dogodilo ostalo je u prošlosti. Svi smo odrasli ljudi – ima li smisla da se na ovaj način vraća milo za drago?” Imaće neke misli i gledišta proizašle iz osobina ljudskosti koje će ih obuzdavati. Naravno, radi se i o tome da njihove misli i gledišta, koji nastaju pod vođstvom njihove savesti i razuma, neprestano regulišu, sputavaju, kontrolišu i obuzdavaju njihove reči i postupke. Nakon toga, te misli o tome da se drugima osvete koje prelaze granice razuma u njihovom će srcu postajati sve bleđe i bleđe. Pod neprestanim ispravljanjem od strane savesti i razuma, u kombinaciji sa stremljenjem ka istini i sve većim sazrevanjem sa godinama, misli i postupci onih koji u svojoj ljudskosti poseduju osobine kao što su čestitost i dobrota će – kako ovi ljudi budu stremili ka istini – sve više naginjati ka pozitivnom, sve više će se usklađivati sa istina-načelima i postajaće sve više regulisani. To jest, kroz ovaj proces, ljudi će postepeno otpuštati mržnju, otpuštati zamerke i otpuštati razne lične probleme koji su nastali njihovim sopstvenim uskogrudim razmišljanjem. Ako čoveka vode i obuzdavaju isključivo savest i razum, on može naprosto samo da otpusti mržnju i zamerke, te da jednostavno kaže: „Zaboravi, to je u prošlosti.” Međutim, ako može da stremi ka istini i da je razume, čovek neće biti ograničen samo na to da prosto otpusti i pusti da stvari prođu i završe se; naprotiv, on će biti u stanju da primeni istina-načela i da, vođen savešću i razumom, živi ispravnije, rešavajući ta pitanja i ophodeći se prema onima u odnosu na koje je imao razne zamerke onako kako Bog tome podučava. Prema tome, samo ako čovek ima osnovna načela za ophođenje prema drugima i na tom temelju takođe razume istinu, on može postepeno da uđe u istina-stvarnost i da počne da postupa u skladu sa istina-načelima.

Načela prema kojima se ljudi sa savešću i razumom ophode prema drugima sputana su osobinama čestitosti i dobrote u njihovoj ljudskosti. Prema tome, ljudi koji u svojoj ljudskosti ne poseduju te osobine čestitosti i dobrote nemaju načela u načinu na koji se ophode prema drugima. Vidiš, kad neki ljudi nemaju status, ako ih neko povredi ili gleda s visine, a to da se osvete prevazilazi njihove sposobnosti, oni deluju veoma poslušno, kao da je način na koji se vladaju prilično velikodušan, pa bi mogao da pomisliš da su prilično dobri i nikada nećeš videti da su se osvetili ikome ko ih je uvredio, ali se time ne može odrediti kakve osobine njihova ljudskost zapravo ima. Trebalo bi da pogledaš kako se ophode prema ljudima – da li mogu pošteno da se ophode prema ljudima, da li na osnovu savesti i razuma mogu da se ophode prema onima koji su ih u prošlosti uvredili, te da li mogu da imaju načela u ophođenju prema ljudima – kad imaju status, glavnu reč i moć odlučivanja. To ti govori koja je zapravo nečija klasifikacija. Kad nemaju status, ljudi bez osobina ljudskosti pretvaraju se da su veoma pristojni. Kad to da se drugima osvete prevazilazi njihove sposobnosti, ne usuđuju se da traže osvetu, ali u svom srcu pamte svaku uvredu. Misli su im pune mržnje, pune osvete i prepune načina da muče ljude i protiv njih kuju zavere. Čekaće svoj trenutak i tražiti prilike da se osvete, iščekujući da vide kako oni koji su ih u prošlosti uvredili doživljavaju svoj pad. Kad jednom steknu status i kad taj status učvrste, njihov stav prema onima koji su ih u prošlosti uvredili ili koji su sa njima u sukobu potpuno se razlikuje od stava kakav bi imali ljudi sa savešću i razumom. Oni naprosto moraju da se osvete i razbijaće glavu tražeći načine da to učine. Nipošto neće otpustiti svoju mržnju, niti će otpustiti bilo kakve zamerke. Nipošto neće biti poput ljudi sa osobinama ljudskosti, koji bi rekli: „Zaboravi na to. Prošlo je toliko godina. Sasvim mi dobro ide, a to što su oni uradili zaista me nije povredilo. Osim toga, šta bi se postiglo osvetom?” Oni nipošto neće reći: „Zaboravi”; u svom srcu vodiće računicu. Kad imaju status, kažu: „Zar si mislio da sam zaboravio na svoju mržnju? Ranije si me uvredio, povredio i potisnuo – zar si mislio da će to tek tako proći? To je nemoguće! Sada imam status; stvari su drugačije nego ranije – kako bih mogao da ti se ne osvetim? Iskoristiću moć kojom raspolažem da ti pokažem za šta sam sposoban, da bi znao da ja nisam običan čovek!” Njihov unutrašnji svet pun je mržnje, a misli su im prepune načina da se osvete i načina da poraz pretvore u pobedu, nastoje da to učine tako da niko ne zaboravi koliko su opasni, te da ih ljudi više ne gaze kao pre, već da ih se plaše. Vidiš, zar se ovakav tip čoveka ne razlikuje od nekoga sa osobinama ljudskosti? (Razlikuje se.) O čemu on neprestano razmišlja u svojoj glavi? „Pokazaću ti koliko sam opasan. Pokazaću ti da sa mnom nema šale. Ima da se plašiš kad god me vidiš i više ti nikada neće pasti na pamet da me gaziš!” Reci Mi, misliš da on ove misli može da sprovede u delo? (Može.) Svakako da može. Srce mu je ispunjeno mržnjom, a povrh toga, njegova klasifikacija je klasifikacija đavola i nema merilo kojim bi procenio da li je takvo razmišljanje ispravno ili pogrešno. Kad tako razmišlja, nema savest i razum koji bi ga zauzdali – ništa ne može da ga zauzda niti reguliše. Dok te rđave, podmukle stvari neprestano bujaju i prelivaju se u njemu, on takođe neprestano kuje zavere i traži prilike da učini stvari koje želi da učini. Sada ima status – njegova prilika je konačno stigla. Recite Mi, da li mislite da će popustiti? Nipošto neće popustiti. Prigrabiće ovu priliku i iskoristiće moć kojom sada raspolaže da sve svoje misli pretvori u stvarnost, da izdejstvuje da ga se plaše oni koji su ga u prošlosti povredili i njihovi neprijatelji, pokazujući svima koliko je kompetentan i sposoban, navodeći sve te ljude da mu se u svom srcu dive i stičući status u njihovom srcu. Naredno što će učiniti biće da te ljude osramoti, te da iskoristi reči i postupke da ih potisne i na njih se obruši. Gledaće ko ga je u prošlosti uvredio, pa će razmišljati: „Moram da ih pošaljem da propovedaju jevanđelje na najtežem, najopasnijem mestu koje postoji. Ako ne budu hteli da idu, orezaću ih. Ako ni posle toga ne budu otišli, ocrniću ih i izopštiti! A svakoga ko se za njih zauzme zadesiće ista sudbina!” Neki ljudi su ga u prošlosti uvredili, a sada su izabrani za vođe, ali su mu i dalje podređeni. On razmišlja: „Kakvu propoved mogu da održim da potpuno uništim njihov ugled? Ako se budu dobro ponašali i slušali me u svim stvarima, daću im šansu da počnu ispočetka. Ali ako budu neposlušni, ako im budem odbojan, ako mnome ne budu zadovoljni, pa još budu hteli da prijave moje probleme, moraću da im pokažem neke stvari! Učiniću sve što je u mojoj moći da navedem braću i sestre da ih uklone i smene i postaraću se da nikada ne mogu da preokrenu stvari! Poslaću ih na neku farmu da obrađuju zemlju ili gaje svinje. Ako i dalje ne budu slušali, pronaći ću im neko najopasnije mesto na koje mogu da odu i obavljaju svoju dužnost, gde u svakom trenutku policija može da ih uhapsi!” I samo razmišljanje o takvim stvarima već je veoma ozbiljno; time se već prelaze granice. To što može tako da razmišlja već dokazuje da on zapravo nema nikakvu savest ni razum. A ako te stvari zaista može i da učini, onda, povrh toga što nema savesti ni razuma, u sebi takođe ima element đavolske prirode. Ne samo da mu je srce lišeno ljudskosti, već ono sadrži i đavolsku prirodu. Zar on nije đavo? Kad ovakav čovek nema status, on je prilično dobar u tome da se prerušava i da trpi stvari. Usavršio se u tome da „spava na pruću i liže žuč”. Naučio je iz izreka „Osveta je najslađa kad se posluži hladna” i „Dok si živ, imaš šansu”, kao i „Srce premijera je dovoljno veliko da u njega uplovi čamac”. Sve do sada se prerušavao i, konačno, njegovo je pravo lice razotkriveno. Kakav je to bednik? On nije čovek, on je đavo. Slobodno pogledaj koji su to ljudi pristojni kad nemaju status, a, istoga časa kad ga dobiju, odmah izgledaju sasvim drugačije. Brzo se raspituju gde su i šta rade svi oni koji su ih uvredili i o tome koje dužnosti trenutno obavljaju. Zatim traže prilike da s tim ljudima započnu nevolje i da preuveličaju njihove probleme, proganjajući te ljude do te mere da postanu poslušni i predaju im se, a u tom trenutku oni veruju da je rad crkve dobro obavljen. Ovakvi ljudi su zli đavoli i moraju brzo da budu smenjeni. Ne budu li smenjeni, patićeš zajedno sa ostalima – pre ili kasnije, ustremiće se i na tebe.

Kakav čovek treba da bude izabran za crkvenog vođu? S jedne strane, on treba da ima breme za obavljanje svoje dužnosti i da bude odgovarajućeg kova. S druge strane, njegova ljudskost treba da bude čestita i dobra i treba da bude u stanju da se prema ljudima pošteno ophodi. Kad nije imao status, zapravo je bilo neke braće i sestara koji su ga uvredili ili su s njim bili u sukobu, međutim, nakon što postane vođa, on prema tim ljudima može ispravno da se ophodi, unapređujući ih onda kad ih treba unaprediti i koristeći ih onda kad ih treba koristiti. Neki ljudi mu kažu: „Taj čovek je ranije loše govorio o tebi”, ali on to može da otpusti. On daje prioritet radu Božje kuće, govoreći: „Božjoj kući su trenutno potrebni ljudi. Ako su prikladni za obavljanje ove dužnosti, trebalo bi da ih iskoristimo.” Ko god da pokušava da poseje razdor, taj vođa ne potpada pod taj uticaj. Čak i ako je reč o čoveku koji se prema njemu najgore ophodio, ako je taj čovek u skladu sa načelima Božje kuće za korišćenje ljudi, vođa će ga po potrebi iskoristiti. Ostavljajući po strani to da li takav čovek vodi računa o Božjim namerama, kakav mu je kov ili to da li on može dobro da obavlja posao, samo u pogledu klasifikacija ljudi, on je apsolutno istinski čovek. On može pošteno da se ophodi prema ljudima, naročito prema onima koji su s njim bili u sukobu ili prema onima koji su ga u prošlosti potiskivali, povredili ili čak vređali ili maltretirali – prema svima njima on može ispravno i pošteno da se ophodi. To je dovoljno da se kaže da je taj čovek dovoljno čestit i dobar; on je u skladu sa načelima i ispunjava uslove da ga Bog usavrši. Neki ljudi kažu: „Da li je onda taj čovek neko ko stremi ka istini? Kad ne bi stremio ka istini, zar ne bi bio nesposoban da se ovako ophodi prema ljudima?” Da li je to tačno? Recite Mi, čak i ako neko ne stremi ka istini, dokle god u svojoj ljudskosti prirodno poseduje osobine čestitosti i dobrote, da li će moći da ima osnovno načelo u načinu na koji se ophodi prema ljudima? (Da.) Kad bude imao status, da li će moći da otpusti lične zamerke, da ljudima ne zamera ranije učinjene nepravde i da se prema ljudima ne ophodi na osnovu svoje lične ozlojeđenosti? Moći će to da postigne. Ako ne možeš da postigneš čak ni to, kako uopšte možeš da se nadaš da ćeš primenjivati istinu i pokoravati se Božjim rečima? Ako ti je čak i to nedostižno, ti nisi čestit i dobar čovek; moglo bi se ujedno reći da nisi čovek koji poseduje osobine ljudskosti – nisi čovek. Ako nisi čovek i nemaš savest ni razum, odakle ti pravo da pokušavaš da stremiš ka istini? Ako ne ispunjavaš osnovne uslove za pokoravanje Božjim rečima i stremljenje ka istini, nećeš moći da zadobiješ istinu i nedostojan si toga da se nazoveš čovekom. Ako prema ljudima ne možeš pošteno da se ophodiš, možeš li da voliš istinu? Možeš li da primenjuješ Božje reči? Ako ne možeš da otpustiš čak ni sitne lične zamerke, pa možeš da se osvetiš svakome ko ti je štetan ili ko te je ranije uvredio, a još nemaš nikakva merila savesti i razuma, da li ćeš moći da primenjuješ Božje reči? Nema šanse! Prema tome, prilikom izbora vođe, prvo bi trebalo da pogledaš kako se neki čovek ophodi prema drugima; to je jedno od merila za procenu toga da li neko ima osobine ljudskosti. To jest, ko god da ga je u prošlosti uvredio, taj čovek ne pamti stare zamerke, nikada se nikome nije osvetio, a ostaje isti čak i nakon što zadobije status. Moguće je da će se ponašati superiorno, da će pomalo imati želju za statusom ili uživati u prednostima statusa, ali on, po potrebi, koristi one koji su ga u prošlosti uvredili i prema njima se ophodi onako kako bi i trebalo – možda u svom srcu pamti tu ozlojeđenost, ali ne čini ništa da bi se osvetio. Neko ko nema osobine ljudskosti to ne može da postigne; zveri to ne mogu da postignu, a đavoli još manje. To mogu da postignu samo ljudi koji poseduju savest. Kad ljudi koji poseduju savest bilo šta čine, savest ih podstiče i iznutra reguliše njihovo ponašanje, a razum zauzdava njihove impulse i plahovitost; štaviše, zauzdava i reguliše njihove iracionalne misli i ponašanja. Čak i ako imaju status, neće učiniti stvari kako bi se svetili drugima. To je jasan znak da neko ima osobine ljudskosti. Pogledajte ljude oko sebe – svaki onaj koji je ovakav jeste istinski čovek. Moguće je da je njegov kov prosečan, da nije visoko obrazovan i da je još uvek prilično mlad; moguće je i da spolja ne deluje kao da je pun elana, niti da naročito mnogo stremi, a moguće je i da u budućnosti neće stremiti ka istini – ali takav čovek je makar neko na koga možeš da se osloniš, zar ne? (Da.)

Nakon što smo završili razgovor u zajedništvu o ispoljavanjima čestitih i dobrih ljudi u pogledu načina na koji se ophode prema drugima, hajde da sada porazgovaramo o tome koja su konkretna ispoljavanja i karakteristike ovog tipa čoveka onda kad uradi nešto pogrešno i počini prestupe. Kao iskvareno ljudsko biće, ako u svojoj ljudskosti poseduje osobine čestitosti i dobrote, nakon što uradi nešto pogrešno, bilo da je toga svestan ili ne, on će razmisliti o svojim rečima i postupcima i ispitaće ih. Ako je nekome naneo štetu ili ako o sebi od nekog dobije negativnu povratnu informaciju ili negativnu procenu, on će sebe ispitati: „Koje moje reči su bile pogrešne? Šta sam uradio pogrešno? Jesam li imao ikakve namere dok sam tada govorio? Da li sam ciljao na tu osobu? Jesam li ja zaista kriv što sam za nju izazvao loše posledice? Da li je ta osoba previše osetljiva ili u svom razmišljanju ja tada nisam bio dovoljno pažljiv i koristio sam neprikladne reči?” Često će sebe ispitivati i imaće stav poniznog vladanja. Taj stav proizlazi iz njegove čestitosti i dobrote i, naravno, takođe dolazi iz njegove razumnosti. To je jedan aspekt. Nadalje, ako sopstvenim preispitivanjem otkrije da ima neke probleme ili ako mu drugi ukažu na njegove probleme, osetiće uznemirenost i srce će mu preskočiti: „Da li sam pogrešio u načinu na koji sam ovome pristupio? Možda nije trebalo tako da postupim? Tom prilikom nisam to uradio namerno i nisam imao nikakve namere.” Kao iskvareno ljudsko biće, u nekim posebnim okolnostima ili povodom nekih posebnih pitanja, on može da kaže: „Nisam to uradio namerno niti sam to učinio sa ikakvim namerama”, kako bi sačuvao svoj ponos, ali će u sebi osećati krivicu. Dok sebe bude neprestano ispitivao i bude razmišljao o sebi, bude li otkrio da je to što je uradio zaista bilo pogrešno, ponovo će se osećati nelagodno, osećajući da nije trebalo tako da postupi; osećaće žaljenje i uznemirenost i nastojaće da pronađe načine da nadomesti to što je učinio ili prilike da to ispravi, čak se aktivno izvinjavajući i priznajući svoju grešku. Nakon što otkriju da su uradili nešto pogrešno, ljudi sa osobinama ljudskosti prvo će u srcu osetiti nalet uznemirenosti, u licu će se zacrveneti, a u glavi će im dobovati; to su normalne reakcije koje potiču iz savesti. Na čemu se zasnivaju ove normalne reakcije? Zasnivaju se na tome da čovek u svojoj ljudskosti poseduje osobine čestitosti, dobrote i razumnosti. Ta ispoljavanja ovi ljudi poseduju ne zato što žele da sačuvaju sopstveni ponos, niti zato što su se osramotili ili što su ih drugi gledali s visine, već zato što osećaju krivicu i sebe prekorevaju jer su učinili nešto pogrešno, smatrajući da nije trebalo tako da postupe. To je stav priznavanja sopstvenih grešaka, a to je i reakcija koja proizlazi iz osude njihove savesti i funkcije njihove razumnosti. Oni će odreagovati; nipošto neće biti sasvim obamrli, neće pokušavati da se besramno raspravljaju i opravdavaju, niti će pokušavati da pronađu načine da izbegnu odgovornost, već će radije imati stav aktivnog priznavanja i prihvatanja, kao i spremnosti da snose odgovornost. Budući da u svojoj ljudskosti ovaj tip čoveka poseduje osobine čestitosti i dobrote, njegova osećanja stida su krajnje očigledna. Uradi li nešto iole pogrešno, istoga časa kad mu na to neko ukaže, on neće moći da sakrije sopstveni stid. Ako bi se makar i malo raspravljao, osećao bi se ovako: „Jasno je da je to moja krivica, a oni su to već jasno objasnili, pa zašto da se onda i dalje raspravljam?” Bez odlaganja će priznati svoju grešku, osećaće se potpuno osramoćeno i poželeće da propadne u zemlju. Jesu li to efekti savesti i razuma? (Jesu.) Ako je to što je on uradio poznato velikom broju ljudi, njega će još više biti stid da drugima izađe na oči i nastojaće da pronađe načine da to nadomesti i ispravi ono što je učinio. To jest, nakon što čovek sa savešću i razumom učini nešto pogrešno, on ima osnovni stav priznavanja sopstvene greške; u stanju je da prihvati tu činjenicu i ima osećanje stida. Nadalje, ne radi se samo o tome da će on priznati sopstvenu grešku i ostaviti stvari na tome; ujedno će nastojati da pronađe načine da to nadomesti. Budući da ima savest, u to što radi on se unosi srcem; nakon što se suoči s nekom situacijom, on to uzima k srcu i prema toj situaciji se odnosi ozbiljno i odgovorno, ulažući svoj um u promišljanje o problemu koji je pred njim i posmatrajući ga ozbiljno, umesto da bude površan, da to samo otaljava, a još i manje izbegavajući odgovornost. On može da snosi odgovornost, da svoju grešku prihvati ozbiljno i svim srcem, a zatim da govori i postupa odgovorno, nastojeći da gubitak svede na najmanju moguću meru. On nipošto nije poput ljudi koji su nalik đavolima, koji pobesne istoga časa kad ih neko kritikuje jer su uradili nešto pogrešno, koji razmišljaju o svakom mogućem načinu da izbegnu i sa sebe skinu odgovornost, koji se služe svim mogućim sredstvima da krivicu svale na drugoga i koji se prave da su sveci koji nikada ne čine ništa pogrešno. Za one koji su reinkarnirani iz životinja, u bilo čemu što rade, još i više dolazi do izražaja to da ne znaju šta je tačno a šta netačno. Ukažeš li im na to da su uradili nešto pogrešno, oni to priznaju, međutim, ako ih pitaš u čemu su pogrešili, kažu: „Ne znam, ali pošto kažeš da grešim, onda grešim.” Ipak, nakon što se ponovo budu susreli sa takvom stvari, i dalje će to raditi na isti način. Koliko god pogrešnih ili zlih stvari da urade ili koliko god iskvarenih naravi da otkriju, uvek se na kraju vraćaju na tih nekoliko istih rečenica: „Šta sam pogrešno uradio? Zar je bilo pogrešno to što sam toliko godina patio i plaćao cenu? Da ne verujem u Boga i da nemam savest i razum, da li bih mogao toliko da patim?” Oni koji su reinkarnirani iz životinja su prostodušni i na kraju uvek izgovaraju tih nekoliko istih rečenica. Međutim, ljudi koji su nalik đavolima mnogo su lukaviji od onih koji su reinkarnirani iz životinja; oni će koristiti različita sredstva i metode da počine zlo i zaluđuju ljude, pa neki ljudi koji su mali rastom i nemaju nikakvu sposobnost raspoznavanja zaista mogu da budu obmanuti. Ukratko, kad urade nešto pogrešno, đavoli to nipošto neće priznati. Ne samo da ne priznaju da su oni ljudi sa iskvarenim naravima, već žele čak i to da ljudi pomisle kako su sveti i nedodirljivi, besprekorni ljudi koji nikada ne prave greške. Kakvo god zlo da učine, uvek iznose razloge zbog kojih su to uradili i uvek nastoje da se opravdaju. Na kraju izjavljuju da su nesposobni da čine zlo, da imaju razlog čak i ako urade nešto pogrešno, da nisu ljudi sa iskvarenim naravima, da nikada neće uraditi ništa pogrešno i da su naprosto sveci i besprekorni ljudi. Međutim, ljudi koji u svojoj ljudskosti poseduju osobine savesti i razuma su drugačiji. Budući da su to čestiti ljudi koji nisu nepošteni niti lažljivi, ako im kažeš da su uradili nešto pogrešno, makar i da to nisu uradili ili da to nema nikakve veze s njima, oni su spremni da to prvo prihvate. Nakon što im drugi kažu: „Da li si ti lud? Ako to prihvatiš, moraćeš da snosiš odgovornost”, oni će na to: „I ja sam učestvovao u tome što se desilo; i sȃm sam bio uključen.” U stanju su da to prihvate; stav im je pošten i čestit. I oni će ponekad poželeti da izbegnu odgovornost, ali će onda razmisliti: „Čemu izbegavati odgovornost za nešto što svako ko ima oči može da vidi da se dogodilo? Štaviše, Bog ispituje najdublje odaje ljudskog srca. Ako si umešan u to što se desilo, Bog te neće tek tako pustiti. Pred Bogom su svi ljudi ogoljeni, a sva njihova dela i postupci izlaze na svetlost dana. Hoćeš li uspeti da pobegneš pred Bogom? Prema tome, ovo pitanje treba rešavati prema pravilima; svako treba da preuzme odgovornost koja mu pripada. Ako sam u ovoj stvari kriv, snosiću odgovornost. Spreman sam da prihvatim kaznu, a spreman sam i da prihvatim orezivanje. Prihvatiću kako god da Božja kuća postupi sa mnom; na kraju krajeva, bio je moj izbor da postupim pogrešno.” Vidiš, kad urade nešto pogrešno i suoče se s tim da će biti orezani, s jedne strane, imaju stav prihvatanja; s druge strane, u stanju su da to shvate ispravno. S treće strane, pošto ovaj tip čoveka ulaže svoj um u promišljanje o datoj situaciji i u sopstveno preispitivanje nakon što uradi nešto pogrešno, bude li se ponovo susreo sa istom vrstom stvari, razmisliće o tome kako da izbegne da napravi grešku. Budući da poseduje osećanje stida i stalo mu je do sopstvenog ponosa, on je u stanju da se pokaje kad uradi nešto pogrešno.

Nevernici često kažu: „Taj ima obraz kao đon.” Kad je reč o ljudima koji su bez savesti i razuma, čak i ako sto puta urade istu pogrešnu stvar, oni neće imati osećaj stida niti osećaj krivice. Oni nisu ljudi! Nakon što jednom ili dvaput uradi istu pogrešnu stvar, ako je neko čovek, osetiće sledeće: „Sada sam stvarno preterao. Hoću li se ikada promeniti?” Postaće zabrinut i nespokojan i doći će pred Boga da se pomoli i ispovedi svoje grehe. Čak će se pitati da li za njega ima pomoći – imaće to pogrešno shvatanje. Pošto mu je stalo do sopstvenog ponosa i ima osećaj stida, on smatra: „Već nekoliko puta sam napravio ovakvu grešku; hoće li se Božja kuća mnome pozabaviti? Da li je Bog od mene odustao? Isuviše me je sramota da bi me Bog spasao!” Kakva god pogrešna razumevanja da ima o Bogu, ukratko, nakon što uradi nešto pogrešno, ovaj tip čoveka će u svakom slučaju steći neko iskustvo i izvući pouke, pa će nastojati da pronađe svaki mogući način da to nadomesti i ispravi svoje greške, težeći tome da ih više ne ponovi. U sebi će pomisliti: „Ne tražim da drugima udovoljim, ali moram makar da budem u miru sa samim sobom. Jedino kad sam u miru sa samim sobom mogu da odgovaram Bogu u Njegovom prisustvu. Ako nisam u miru čak ni sa samim sobom, kako bih mogao da imam drskosti da se suočim sa Bogom?” Ako neko ima takve misli, njega sasvim sigurno pokreću osobine savesti i razuma u njegovoj ljudskosti. Ako nemaš takve misli, svaki put iznova ćeš praviti iste greške i, povrh toga, nećeš želeti da čuješ niti da prihvatiš ono što bilo ko drugi govori; možda čak nikada nećeš imati stav pokajanja, niti ćeš ikada želeti da priznaš činjenice ili svoje greške, a kamoli da snosiš odgovornost. Postoje i oni koji mrze svakog onog ko ukaže na njihove greške; s njim se spore, zagorčavaju mu život, pa ga čak napadaju i svete mu se. Takvim ljudima nema pomoći; to su ljudi bez osobina ljudskosti. Međutim, ljudi koji poseduju osobine ljudskosti nipošto neće postupati na ovaj način. Nakon što jednom ili dvaput naprave istu grešku, oni će razmišljati: „Kako to da sam i dalje u stanju da napravim istu grešku?” Oni su u stanju da tragaju za istinom kako bi to razrešili. Da li bi rekao da je to stav da se napravi zaokret? (Jeste.) Biti sposoban da promisliš o sebi kad uradiš nešto pogrešno i biti spreman da ispraviš sopstvene greške – to je stav da se napravi zaokret. Kakvi ljudi onda poseduju stav da naprave zaokret? Nije li to stav koji može da se javi samo kod onih ljudi čija ljudskost poseduje osobine savesti i razuma? (Jeste.) Ako ne poseduju savest i razum ljudskosti, hoće li ljudi napraviti zaokret? (Neće.) Hoće li osetiti duboko žaljenje i mrzeti sebe? (Neće.) Hoće li uzeti k srcu pogrešne stvari koje su uradili i prestupe koje su počinili? Sigurno neće, zar ne? Tačnije rečeno, ljudi bez savesti nemaju srce, pa se u ono što rade neće unositi srcem, niti će se unositi srcem kad urade bilo šta pogrešno. Pošto nemaju srce, o sebi neće razmišljati niti će prihvatiti istinu; nemaju tu sposobnost. Kad im drugi kažu da su uradili nešto pogrešno, samo ljudi sa savešću prema tome mogu da se odnose usrdno i svim srcem, da uzmu to k srcu, a zatim da osete krivicu i žaljenje. Samo na osnovu osećanja krivice i žaljenja oni mogu da naprave zaokret, a jedino kad naprave zaokret mogu imati priliku da se pokore Božjim rečima i da praktično postupaju i vladaju se prema Božjim rečima i istina-načelima. Međutim, ljudi bez savesti nikada ne osećaju krivicu ni žaljenje; kakvo god zlo da učine, nikad to ne uzimaju k srcu. Koliko god da drugi razotkrivaju njihove probleme, oni to ne uzimaju zaozbiljno i o to se oglušuju. Budući da nemaju savest, prema tome se neće odnositi usrdno i svim srcem, niti će o tome svim srcem promišljati i razmišljati. Pošto se u promišljanje o sebi ne unose srcem, oni neće osetiti žaljenje niti krivicu, a bez žaljenja i krivice, neće napraviti zaokret. U tom slučaju, ovom tipu čoveka je apsolutno nemoguće da prihvati istinu i pokori se Božjim rečima; naprosto je čovek za koga ne postoji nikakva nada da će postići spasenje. Prema tome, iz ljudske perspektive, nije stvar u tome da Bog ne spasava ove ljude koji nemaju osobine ljudskosti; naprotiv, radi se o tome da pošto neko ne poseduje osobine ljudskosti – osnovni uslov za postizanje spasenja – taj ne može da prihvati istinu niti da joj se pokori, čime je nada da će on postići spasenje praktično svedena na nulu. Imajući to u vidu, postoji direktna veza između posedovanja osobina ljudskosti i postizanja spasenja; upravo tako stoje stvari. Ako ne poseduješ osobine ljudskosti, nećeš priznati čak ni to kad uradiš nešto pogrešno, niti ćeš to uzeti k srcu, promišljeno se prema tome postaviti, usrdno o tome razmišljati, osetiti krivicu i kajanje, a zatim to ispraviti i promeniti. Ne možeš li da napraviš zaokret čak ni onda kad je u pitanju nešto tako jednostavno poput pravljenja greške, onda ćeš još manje biti sposoban da napraviš zaokret kad je reč o otkrivanju iskvarenih naravi. Budući da su iskvarene naravi u direktnoj suprotnosti sa Bogom, one su po svojoj prirodi i suštini mnogo ozbiljnije od toga da se učini nešto pogrešno. Ne budete li uspeli da spoznate svoje iskvarene naravi i ne budete li tragali za istinom kako biste ih razrešili, biće vam veoma teško da ih razrešite. Budući da su iskvarene naravi urođeno duboko ukorenjene, ukoliko nisi neko ko stremi ka istini, neće biti načina da ih razrešiš, pa samim tim nećeš imati načina da ostvariš promenu u svojoj život-naravi. U tom slučaju, nije reč o tome hoće li ti biti teško da postigneš spasenje – nego će ti to biti nemoguće. Prema tome, čovekovi stav i reakcija nakon što uradi nešto pogrešno ili počini prestup neposredno zavise od toga da li on poseduje osobine ljudskosti. Veoma je važno da to jasno uvidite.

Pogledajte ljude oko sebe i razaznajte da li, nakon što urade nešto pogrešno, oni to sami priznaju i prihvataju, da li osećaju žaljenje i uznemirenost i da li se nakon izvesnog vremena preokrenu – to jest, da li u pogledu svojih misli, stavova i ponašanja naprave zaokret. Ako se ne preokrenu, onda oni stopostotno nisu ljudi. Ako kroz jedenje i pijenje Božjih reči, prosvećenje Svetoga Duha, uticaj svog okruženja ili pomoć braće i sestara – kojim god sredstvima da se čovek preokrene – on u svom srcu ima pošten stav prihvatanja istine, sve manje se opravdava – čak u toj meri da s tim potpuno prestane – i, sudeći prema njegovim rečima i postupcima, oseća žaljenje i uznemirenost zbog greške koju je ranije napravio i želi da pronađe priliku da to nadomesti, onda za tog čoveka postoji nada da će postići spasenje; to je čovek koji poseduje osobine ljudskosti. Međutim, nakon što naprave grešku, neki ljudi to ne uzimaju k srcu. O učinjenoj grešci nikada ne govore, svoju grešku ne priznaju, sebe detaljno ne analiziraju niti se osećaju uznemireno. Čini se da uopšte nemaju nameru da se preokrenu; obamrli su i tupavi, po ceo dan provode u bezbrižnoj razdraganosti i uopšte ne osećaju da su napravili grešku. Čak i ako to budu priznali, samo olako preko toga prelaze i na tome se sve završi. Baš poput besramnih bitangi, u jednom trenutku priznaju svoje greške, da bi ih već u sledećem opet napravili i nastavljaju da ih priznaju čim ih naprave. Kao da se šale ili glupiraju; ne shvataju stvar ozbiljno. Posmatraju to kao dečju igrariju, kao neki postupak i formalnost, umesto da prihvate ono što se dogodilo i duboko se u svom srcu promene. Kakav je to čovek? To nije ljudsko biće. On ne zna kako da se vlada, niti zna kakav put da izabere za svoje vladanje. On ove stvari ne razume; posmatra ih kao krajnje jednostavne i površne. Nakon što uradi nešto pogrešno, čak i ako tada ništa ne kaže, on naknadno uvek smišlja načine da sebe opravda i opere svoje ime. Koristeći priliku koju pružaju okupljanja ili trenuci kad svi pokrenu to pitanje, on uvek želi da svima stavi do znanja i objasni ono što bi želeo da kaže u sopstvenu odbranu – šta je tada mislio i kako je postupio, da su mu namere bile dobre, da su mu ciljevi bili ispravni, da nije uradio ništa pogrešno. Ne samo da zbog svojih grešaka i prestupa on ne oseća žaljenje, već ne želi ni da ih prizna, pa još želi da izbegne odgovornost i da od nje bude oslobođen, nadajući se da će sačuvati sopstveni imidž u očima svih drugih. I premda, dok govore, takvi ljudi zvuče lepo, sudeći prema njihovim ispoljavanjima u svim oblastima, oni ne priznaju niti prihvataju činjenicu da su napravili grešku. Da li bi onda rekao da će oni napraviti zaokret? Neće. Oni s vremena na vreme pokrenu to pitanje, pa to čak moraju da ispričaju svima koji za to ne znaju. Nakon što to ispričaju, smišljaju svaki mogući način da se pokažu u dobrom svetlu radeći druge stvari kako bi popravili svoj imidž koji je u tom prethodnom slučaju narušen, ne bi li tako pridobili ljude. Nakon što se neko vreme budu pristojno ponašali i kad svi zaborave šta su oni ranije uradili, oni ponovo počinju da razmišljaju o tome da sebe uzdižu i da svedoče o sebi. Stalno nabrajaju koliko su doprinosa dali Božjoj kući, koliko su dobrih stvari uradili za Božju kuću i od kolikih su gubitaka poštedeli Božju kuću. Oni naprosto nemaju nameru da naprave zaokret; nemaju osećaj stida. Kad ljudi koji nemaju osećaj stida prave greške i čine prestupe, oni ne samo da ne naprave zaokret, već postaju još i gori. U sebi razmišljaju: „A ko to nije pravio greške? Ta greška koju sam ranije napravio zapravo i nije bila ništa. I, osim toga, nisam jedino ja bio umešan. Ali ne smem to da kažem. Svi moraju da vide da se lepo ponašam i da imam pokajnički stav, a zatim ću uraditi neke dobre stvari da to nadomestim kako bih sa toga svima skrenuo pažnju i malo ih pridobio – zar to neće upaliti?” U svom srcu, oni ne veruju da Bog sve ispituje. Te stvari žele da rade pred drugima; misle da Bog ne može da vidi šta oni misle u svom srcu – to da Bog ispituje najdublje odaje ljudskog srca, za njih je samo doktrina. Oni ne znaju da Bog ispituje i ne priznaju niti veruju da Bog može da ispituje najdublje odaje ljudskog srca, pa je sve što rade namenjeno tome da drugi vide. Duboko u sebi, oni su nepopustljivi i pružaju otpor. Opiru se istini, opiru se prihvatanju činjenica, opiru se priznavanju sopstvenih grešaka, a još se više opiru tome da naprave zaokret. Oni ne prave zaokret – zar to ne ukazuje na problem? Koliko god velike greške da naprave ili koliko god velike prestupe da učine, oni ne prave zaokret. Oni su baš poput Pavla, koji se protivio Bogu i koga je Bog direktno oborio, ali je on ipak mislio da je prilično dobar. Ovaj tip čoveka razmišlja: „Budem li trčao tamo-amo, davao se, pridobio mnogo ljudi i doneo mnogo plodova propovedanjem jevanđelja, dajući doprinose da se iskupim za svoje grehe, u tom slučaju bi Bog trebalo da mi dȃ krunu. Krune su za ljude poput mene. Ne dobijem li ja krunu, ko će je dobiti? Šta je tako strašno ako se pogreši? Nakon što sam se protivio Bogu, u redu je sve dok sam voljan da to ispravim. Budem li u budućnosti samo više propovedao jevanđelje, Bog neće upamtiti moje prestupe.” Vidiš, kakav je njegov stav prema Bogu? Kakav je njegov stav prema istini? To je stav lišen ljudskosti; to je stav đavola. Božje reči, istinu ili ispravan put u životu, on nikada ne posmatra kao stvari koje treba da izabere i kojima treba da stremi. Nikada nije imao nameru da napravi zaokret i ama baš nikada neće pognuti glavu i ispovediti svoje grehe, niti će ikada priznati svoje greške i priznati poraz. U njegovom rečniku ne postoje reči „neuspeh” i „greška”, a kamoli reč „prestup”, tako da se ovaj tip čoveka neće pokajati. Da li bi onda rekao da ovaj tip čoveka ima savest i razum? Da li u svojoj ljudskosti on poseduje osobine čestitosti, dobrote i osećanje stida? (Ne.) Nipošto ih ne poseduje. Koliko god da je veliki prestup počinio, čak i kad su mu činjenice tu pred očima, on u svom srcu ne oseća krivicu. To je zastrašujuće! Ako si neko sa savešću, sasvim sigurno ćeš osećati krivicu kad uradiš nešto pogrešno i počiniš prestup. Ako zaista napraviš veliku grešku i naneseš gubitke Božjoj kući, osećaćeš toliku tugu da ćeš poželeti da si mrtav, proklinjaćeš sebe i smatraćeš da si nedostojan da živiš pred Bogom; međutim, ljudi poput Pavla nemaju ovakvu vrstu žaljenja. U Božjoj kući često vidimo da, nakon što izgovore jednu jedinu laž ili urade jednu jedinu stvar kojom se krše načela, neki ljudi u svom srcu neprestano osećaju prekor, pa osete kao da im je sa srca pao težak teret tek onda kad svoju grešku priznaju drugima. Priličan je broj takvih ljudi. Kakve god greške da naprave, u stanju su da o sebi razmišljaju, a u isto vreme to mogu da smatraju upozorenjem i da opomenu sebe da ne ponove tu istu grešku. Ako je čoveku stalo do sopstvenog ponosa i ima osećaj stida, a povrh toga ima i razum, nakon što uradi nešto pogrešno, biće ga previše sramota da pokušava da se opravda ili da izbegava odgovornost i svaljuje krivicu na druge. Umesto toga, voljan je da preuzme odgovornost, povremeno oseća krivicu i uznemirenost, a zatim napravi zaokret. Neki ljudi se osećaju osramoćeno kad urade nešto pogrešno i počine prestupe, osećajući prevelik stid da bi se suočili sa Bogom i braćom i sestrama, dok oni bez osobina ljudskosti ta osećanja nemaju. Vidiš, iako su oba tipa ljudi ljudska bića, neki od njih, ako se iza njihovih leđa proširi glasina da su se s nekim spanđali – a to može biti nešto o čemu su u svojoj glavi samo nakratko razmišljali – čim čuju da nekoliko ljudi o tome priča, osećaju se potpuno osramoćeno i previše postiđeno da bi ikoga pogledali u oči. Ljudi sa osećajem stida imaće takva ispoljavanja. Ipak, neke ljude nije briga čak ni kada ih uhvate u krevetu sa nekim: „Šta sam pogrešno uradio? Zar se nismo samo malo zabavljali? Šta je u tome tako strašno? Zar to danas nije uobičajena pojava?” Vidiš, ovo je očigledno drugačije, zar ne? Ako ljudi sa osobinama ljudskosti budu čuli da drugi o njima makar i raspravljaju, u toj meri će se osećati postiđeno i tužno da neće biti u stanju da jedu, osećajući preveliku sramotu da bi se pred drugima pojavili i smatrajući da ne mogu dalje da žive, dok neke ljude nije briga čak ni kad budu uhvaćeni u krevetu sa drugom osobom. Ljudi se naprosto međusobno razlikuju; ako čovek nema osećaj stida, on nije ljudsko biće. Mogu li ljudi bez osećaja stida da zadobiju istinu? Ljudi bez savesti i razuma ne vole istinu. Razlog je u tome što ne mrze greh, zle stvari ili negativne stvari. Pored toga, kad urade nešto pogrešno, oni nemaju osećaj stida i drsko pokušavaju da izbegnu odgovornost. Shodno tome, ovaj tip čoveka neće nikada svojom voljom doći pred Boga da prihvati sud i grdnju Božjim rečima, svojevoljno priznati svoju iskvarenost niti će se dobrovoljno pokoriti istini; on nema takvu potrebu, misli da je to nepotrebno i da mu to ne treba. Međutim, kad je reč o ljudima koji zaista imaju savest i razum, budući da ih u svim aspektima njihova načela i granice za njihovo sopstveno vladanje navode da osećaju da su Božje reči i Božji zahtevi prema ljudima ono što im je potrebno, oni su voljni da postupaju prema Božjim rečima; ne budu li to uradili, u sebi osećaju nelagodu. Ako čuju i razumeju Božje zahteve, ali prema njima ne postupaju, s jedne strane, osećaju da braća i sestre motre na njih, a s druge, važnije strane, osećaju da ih Bog potajno posmatra i da, kud god da odu, ne mogu da pobegnu od Njegovog ispitivanja. Razmišljaju: „Šta god da kažeš, Bog to zna. Uradiš li nešto pogrešno, a to ne priznaš, ne osećaš žaljenje, ne uzimaš to k srcu, ne ispraviš to i ne napraviš nikakav zaokret, kako će Bog gledati na to?” Ovo pitanje – „Kako će Bog gledati na to?” – dolazi, s jedne strane, iz njihovog verovanja u Boga i priznavanja Boga, a s druge strane, ono uglavnom dolazi iz funkcije njihove savesti i razuma. Dakle, kad se sve sabere i oduzme, čovekova savest i razum određuju potrebe njegove ljudskosti, put kojim on korača, a još više njegova načela i stavove prema svim vrstama stvari. Naravno, oni određuju i to da li čovek može da krene putem stremljenja ka istini, a još u većoj meri određuju to da li na kraju čovek može da postigne spasenje.

Sadržaj današnjeg razgovora u zajedništvu bio je u potpunosti posvećen raznim trivijalnim životnim pitanjima koja se odnose na ljudskost, baveći se time da li, u svom vladanju i postupanju, čovek voli da iskorišćava druge, da li je srdačan i voljan da pomogne drugima i sa njima saoseća, da li je voljan da daje, kakva su njegova načela u ophođenju prema drugima, te kakvi su stavovi i gledišta čoveka kad uradi nešto pogrešno. Iako su ove stvari trivijalna životna pitanja – neka veoma neupadljiva ispoljavanja ljudskosti u svakodnevnom životu ljudi – ono što u pozadini ona odražavaju jesu osobine čovekove ljudskosti. Vođeni savešću i razumom, ljudi sa osobinama ljudskosti pridržavaće se osnovnih moralnih granica, dok ljudi bez osobina ljudskosti naprosto ne razumeju šta su granica ljudskosti i načela ličnog vladanja. Dakle, time da li čovek poseduje savest i razum određuje se put kojim on korača. Moglo bi se reći i da to određuje čovekovu budućnost i odredište – upravo tako stvari stoje. U redu, na ovom mestu ćemo završiti naš današnji razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

18. maj 2024. godine