Kako stremiti ka istini (22)

Kako se osećate nakon što ste čuli izjave i sadržaj o osobinama ljudskosti o kojima se razgovaralo u zajedništvu tokom ovog proteklog perioda? Da li vam je malo jasnije koje su osobine ljudi koji zaista poseduju ljudskost? (Malo nam je jasnije nego ranije.) Dakle, nakon što ste ovo čuli, jeste li došli do ikakvog zaključka o tome koje su glavne karakteristike ljudi koji poseduju osobine ljudskosti? Da li ste, na osnovu pojedinosti i konkretnih stvari o kojima se razgovaralo u zajedništvu, u stanju da vidite koje su karakteristike nečije ljudskosti? (Na osnovu nedavne Božje besede, sada razumem da ljudi sa osobinama ljudskosti poseduju savest i razum, te da su u stanju da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno.) Čovek koji u svojoj ljudskosti poseduje osobine savesti i razuma posmatra ljude, događaje i stvari i vlada se i postupa na temelju svoje savesti i svog razuma. Njegova gledišta o ljudima i njegova načela za lično vladanje izgrađena su na tom temelju savesti i razuma. To je naročito tačno, zar ne? (Da.) Čovek koji ne poseduje savest i razum ima određene karakteristike u pogledu svojih gledišta o ljudima i svojih načela za lično vladanje. Ljudi koji poseduju savest i razum, s druge strane, takođe imaju određene karakteristike u pogledu svojih gledišta o ljudima i svojih načela za lično vladanje, a te karakteristike uopšte nisu isprazne; one se zapravo otkrivaju i ispoljavaju u svakodnevnom životu ljudi sa savešću i razumom. U kojoj god eri ili u kakvom god društvenom okruženju da neko živi, ako poseduje savest i razum, proživljavaće neke osobine ljudskosti. U svakoj stvari u svom životu ili u većini stvari koje se odnose na misli i gledišta i načela za lično vladanje, jasno će ispoljavati osobine savesti i razuma; to uopšte nije nešto isprazno. Proverite to na ljudima oko sebe – zar nije tako? (Jeste.) Kad neko poseduje savest i razum, imaće ispoljavanja čestitosti i dobrote. Budući da ga njegova savest nagoni i da na njega deluje, on će imati određene granice u načinu na koji se vlada i postupa, a usled funkcije svog razuma i obuzdavajućeg dejstva koje taj razum ima na njega – ili unutar granica njegovog razuma – imaće konkretna ispoljavanja i konkretno proživljavanje. Dakle, da biste utvrdili da li neko poseduje savest i razum, pogledajte njegova stvarna ispoljavanja; pogledajte da li su njegova uobičajena gledišta, načela i granice u pogledu toga kako posmatra ljude i stvari i kako se vlada i postupa, u skladu sa merilima savesti i razuma, te da li je najniža granica tog čoveka u okvirima savesti i razuma i pod kontrolom njegove savesti i razuma. Ako, pri posmatranju ljudi i stvari, kao i pri sopstvenom vladanju i postupanju, čovekova savest i razum ne funkcionišu i ako njega samog njegova savest i razum ne kontrolišu i ne obuzdavaju, onda će se on često pokazati kao neko ko ide protiv savesti i razuma ili kao neko ko je izgubio svoju savest i razum. U svakodnevnom životu, to što ovaj čovek ispoljava i proživljava naprosto su nedostatak savesti i odsustvo razuma. Kad se susretne s raznim stvarima, on samo prosipa izvrnuto rezonovanje, a misli i gledišta su mu naročito ekstremni, tvrdoglavi i nenormalni. Ne bira reči kad govori i u govoru ne pravi razliku između svojih i tuđih ljudi; sve što kaže jeste besmisleno i smeteno. I njegovi postupci često prelaze granice razuma, lišeni su načela, ograničenja, a još i više mudrosti, te su naročito plahoviti; on radi samo sulude i glupe stvari. Bilo da se druži sa drugima ili da rešava stvari, nikada ne može da pronađe ispravna načela ili usmerenje, a još manje ima ikakva načela ili granice u načinu na koji se vlada. Ne zna kako da se vlada; ne zna šta znači vladati se ili kakav čovek bi trebalo da nastoji da bude, niti zna šta je pravi život ili kakvim putem ljudi treba da idu. U svom srcu nema baš nikakav pojam o ovim stvarima; svoje dane provodi u magli, bez ikakvih ciljeva ili bez ikakvog usmerenja. Kad god se s nečim susretne, samo to otaljava, nesposoban da iz toga izvuče ikakvo iskustvo ili pouke ili da izvuče ikakve ispravne puteve primene. Bez obzira na to koliko dugo živi, uvek ostaje nedotupavan i smeten. Poseduju li takvi ljudi savest i razum? (Ne.) Čini se da svakoga dana žive sasvim srećno i s lakoćom, ponašajući se kao bezbrižne lude, ne doživljavajući nikakve poteškoće. Međutim, kad se susretnu s raznim stvarima, što te stvari imaju više veze sa mislima, gledištima i načelima za lično vladanje, oni postaju sve više smeteni i pogubljeni. Posebno kad naiđu na složene ljude, događaje i stvari, nedostaju im čak i najosnovnija mudrost, inteligencija i načela za sopstveno vladanje. Bilo u pogledu kvocijenta inteligencije ili načela za sopstveno vladanje, takvi ljudi ne poseduju osobine ljudskosti. Živeći u ovom svetu, ljudi će se suočavati sa svakojakim ljudima, događajima i stvarima, kao i sa krupnim i sitnim životnim pitanjima. Pravi čovek poseduje savest i razum; kad naiđe na ove ljude, događaje i stvari, on ima načela i poseduje neke relativno ispravne i pozitivne misli i gledišta. Štaviše, kad sa bavi ovim ljudima, događajima i stvarima, donosiće sudove unutar granica razumnosti. Čak i ako nije prihvatio Božje delo i ne razume istinu, i dalje će donositi sudove i baviti se tim stvarima unutar granica savesti i razuma. Kad se suoči sa raznim situacijama, on nije nedotupavan niti smeten, već ga, naprotiv, usmeravaju i obuzdavaju njegova savest i njegov razum, pa će imati osnovna načela o sopstvenom vladanju da bi se tim stvarima bavio. Osim čestitosti i dobrote, još jedna najočiglednija karakteristika ljudi koji u svojoj ljudskosti poseduju osobine savesti i razuma jeste posedovanje osećaja stida. Kad sam ranije besedio o ispoljavanjima čestitosti i dobrote, donekle sam besedio o posedovanju osećaja stida. Osim onoga o čemu sam tada besedio, i dalje ima još mnogo konkretnijeg sadržaja, pa ćemo o njemu danas govoriti.

Budući da neko ko poseduje savest i razum ima funkcionalnu savest i ujedno poseduje razum, izvesno je da će on očito imati karakteristiku nekoga ko u svom vladanju poseduje osećaj stida. Porazgovarajmo najpre o nekim ispoljavanjima posedovanja osećaja stida ili o izrekama na tu temu sa kojima ste se susretali u svakodnevnom životu. Na primer, postoje određene ružne reči za koje sasvim sigurno ne možeš da se nateraš da ih izgovoriš; i sama pomisao da takve stvari izgovoriš čini ti se sramotnom – da li je to posedovanje osećaja stida? (Jeste.) A postoje i neke stvari koje su ružne i rđave; one ne mogu da se iznesu na videlo, a ti sebe ne možeš da nateraš da ih učiniš – da li je to posedovanje osećaja stida? Kad činiš sramotne stvari, u svom srcu osećaš žaljenje i mrziš sebe – da li je to posedovanje osećaja stida? (Jeste.) Koja još ispoljavanja postoje? (Ljudima sa osećajem stida je stalo do njihovog ponosa i, kad je to potrebno, znaju da se postide.) To su stvari kojih svako može da se seti. Na koji se još način može formulisati „posedovanje osećaja stida”? (Rečima da neko ima osećaj sramote.) Zar u svakodnevnom životu često ne kažemo: „Zar nemaš nimalo stida?” (Kažemo.) Na šta se posedovanje osećaja stida uglavnom odnosi? Da li se odnosi na integritet i dostojanstvo? (Da.) Kad čovek poseduje osećaj stida, njemu je naročito stalo do sopstvenog integriteta i dostojanstva. On neće ugroziti svoj integritet niti će koristiti svoje dostojanstvo u zamenu za stvari koje ljudi smatraju dobrim ili za stvari koje su njemu samom korisne. U izvesnom smislu, posedovati osećaj stida znači sačuvati sopstveni integritet i dostojanstvo, čak i ako to znači žrtvovanje ličnih interesa. Kad ljudi sa osećajem stida postupaju, kod njih je savest na delu; to jest, u očima drugih, oni imaju relativno više integriteta i dostojanstva. U svom govoru i postupcima nemaju šta da kriju, već su otvoreni i časni. Ne čine ogavne i pogane stvari, a načela kojih se pridržavaju ili rezonovanje koje izražavaju mogu da istrpe test ljudske provere; drugi ih ne kritikuju iza leđa niti ih ogovaraju. Drugim rečima, ako čovek ima osećaj stida, njegovi načini i metode obavljanja stvari biće relativno otvoreni i časni. On ne pokušava da obavlja ikakve mutne radnje i nije ogavan niti pogan. Granice za postupke takvih ljudi i načini na koje postupaju u osnovi su unutar okvira savesti i razuma. Načela i načini prema kojima se vladaju ljudi sa osećajem stida, kao i ciljevi koje postavljaju za sopstveno vladanje, upravo su takvi. Pored ovih stvari, ljudi sa osećajem stida svakako imaju neka specifična ispoljavanja, te proživljavaju i pokazuju neke konkretne stvari. Odnosno, u određenim stvarima, oni poseduju neke relativno pozitivne misli i gledišta, pa se vladaju i postupaju rukovođeni tim pozitivnim mislima i gledištima. Na primer, kad crkva bira vođe i delatnike na svim nivoima, budući da ljudi sa osećajem stida imaju iskvarene naravi, i oni vole status i imaju ambicije baš kao i svi drugi; i oni žele da ih visoko poštuju i žele da imaju status i veliki ugled među ljudima – u tom pogledu su isti kao i svi ostali. Međutim, način na koji čovek sa osećajem stida stiče status nije u tome da na sve načine pokušava da se razmeće i hvališe kako bi zadobio veliko poštovanje braće i sestara, niti u tome da se besramno nadmeće sa drugima, koristeći neobična sredstva ili nečasne načine da učini pogane stvari. Umesto toga, on želi da bude izabran za vođu na osnovu svojih stvarnih sposobnosti; na primer, postizanjem određenih rezultata u stručnoj oblasti time što koristi svoje jače strane ili podnošenjem teškoće i plaćanjem cene – ili time što kroz dobro proživljavanje svoje ljudskosti čini stvari koje su korisne za braću i sestre – kako bi zadobio priznanje većine braće i sestara i tako bio izabran za vođu. Ako ne bude izabran, i on u sebi oseća izvesnu ogorčenost. Ova ogorčenost je normalno pokazivanje iskvarenosti i sasvim prirodno ispoljavanje iskvarenog ljudskog roda. Međutim, on je u stanju da u toj stvari ispravno postupi: „To što me ljudi nisu izabrali pokazuje da još uvek zaostajem. Možda u nekim oblastima još uvek imam nedostatke. Nisam izabran – ne smem sada da nastojim da se za to tvrdoglavo nadmećem. Da bi me ljudi izabrali, moram makar da imam poželjne osobine u pogledu kova, ljudskosti ili radne sposobnosti. Ako nisam izabran zato što nemam nikakve poželjne osobine, a ipak sam besramno uporan u tome da budem vođa, to bi bilo tako nečasno!” Iako se nakon što izgubi na izborima u sebi oseća donekle razočarano i tužno, u stanju je da razmisli o sebi i spozna sebe, te da uvidi koji su mu nedostaci i mane. Pa, tada posmatra kakve jače strane zapravo ima čovek koji je izabran, zašto su braća i sestre tog čoveka izabrali, u kojim aspektima on obavlja posao bolje od njega i na koje načine je kov tog čoveka bolji od njegovog. Čovek sa osećajem stida će se prema ovoj stvari odnositi razumno; nakon što izgubi na izborima, on nipošto neće pružati otpor, žaliti se, donositi sudove niti upućivati uvrede. Te stvari neće nipošto činiti. Zašto neće činiti te stvari? Zato što ovaj tip čoveka poseduje razum. Čak i kad se susretne s nekim neuspesima i porazima, on ne gubi razum; i dalje živi unutar granica razuma. Stoga će se prema toj stvari odnositi racionalno. Čak i ako ga njegove iskvarene naravi nagone ili na njega deluju tako da se oseća uzrujano, da postane negativan ili da se čak oseća donekle prkosno, budući da poseduje razum, on će u kratkom vremenskom periodu brzo prilagoditi svoj mentalitet i svoje stanje, a zatim će racionalno postupiti povodom gubitka na izborima. Neće se nadmetati za položaj vođe, niti će koristiti nepoštene metode ili načine da postigne svoj cilj; neće činiti stvari kojima prelazi meru. Drugim rečima, u očima drugih, ovaj čovek je isti kao i ostali ljudi sa iskvarenim naravima: on takođe voli status i ima ambiciju i želju da ga zadobije, ali njegova ljubav prema statusu i njegov način da ga zadobije potpadaju pod opseg koji je regulisan osobinom posedovanja osećaja stida unutar njegove ljudskosti. On neće koristiti neobična sredstva da bi zadobio status, niti će se razmetati zarad statusa ili da bi zadovoljio svoju ambiciju i želju, govoreći besramne stvari ne bi li zadobio visoko poštovanje. Takve stvari neće nipošto govoriti niti činiti. Umesto toga, on tiho ulaže napor u stremljenje ka istini i u obavljanje svoje dužnosti. On čini više, a govori manje, nastojeći svim silama da svoju ambiciju i želju za statusom drži pod kontrolom. Nada se da će sopstvenim naporima postići rezultate i bolje obavljati dužnost, pripremajući sebi dovoljan rast kako bi ispunio uslove da služi kao vođa ili delatnik. Ujedno se nada da braća i sestre mogu da vide i prepoznaju njegove napore, te da u budućnosti može da bude izabran za vođu. Čak i ako neko sa osećajem stida ima ambiciju da bude izabran za vođu, on i dalje čini relativno racionalne stvari koje su u okvirima savesti i razuma. Drugim rečima, čak i ako ima ambicije iskvarenog ljudskog roda, njemu je i dalje stalo do sopstvenog integriteta i dostojanstva; ne ugrožavajući sopstveni integritet i sopstveno dostojanstvo, on čini stvari koje se prema mislima i predstavama iskvarenog ljudskog roda smatraju ispravnim, tačnim i relativno pozitivnim. Dakle, čovek sa osećajem stida pokazuje ovaj osećaj stida naročito jasno čak i kad se suoči sa statusom i željom. Čak i ako voli status i želi da bude vođa, njemu je i dalje stalo do sopstvenog integriteta i dostojanstva; to jest, njegove misli i gledišta u pogledu takvih stvari, kao i njegovi načini i načela postupanja, relativno su racionalni i pozitivni. Za početak, on ne izmišlja činjenice da bi obmanom zadobio poverenje ili visoko poštovanje ljudi; uz to, kako bi zadobio visoko poštovanje ljudi, on ne koristi slatkorečivost niti spoljašnji privid koji mogu na prevaru da navedu druge ljude da ga veoma poštuju. Čak i ako voli status i želi da bude izabran za vođu, on ne izmišlja stvari, ne bavi se obmanama niti koristi taktike. Veruje da je osnovno načelo kojeg najviše treba da se pridržava u tome da stvari čini na prizeman i postojan način, mukotrpno se posvećujući svemu onome što Bog zahteva i svemu što je ispravno, trudeći se da to dobro uradi i ulažući više napora u istinu. U sebi razmišlja: „Ako budem više razumeo istinu i budem znao kako da besedim o istini, zar me braća i sestre neće izabrati za vođu?” Nada se tome da će zadobiti priznanje kroz sopstvene napore, praktičnim proživljavanjem ovih ispoljavanja savesti i razuma, a ne kroz izmišljanje. Da to kažemo svakodnevnim jezikom, on želi da zadobije priznanje oslanjajući se na svoje stvarne sposobnosti, stvarne talente i praktičan rad, a onda i da ima priliku da bude izabran za vođu. Dakle, misliš li da takvi ljudi poseduju osećaj stida? (Da.) Da li biste rekli da je ovo objektivna procena ovog tipa čoveka? (Jeste.) Na koji način je objektivna? (Iako ovaj tip čoveka takođe voli ugled i status i ima ambicije i želje, on i dalje može da koristiti merila savesti da sebe obuzda i stalo mu je do sopstvenog integriteta i dostojanstva. Ne bavi se pretvaranjem niti obmanom da bi zadobio visoko poštovanje i poverenje ljudi; umesto toga, on priznanje želi da zadobije kroz istinsko plaćanje cene i ulaganje napora. Smatram da, relativno govoreći, takvi ljudi imaju izvestan osećaj stida.) Ako, kad se suoči sa statusom, neko nema čak ni ispoljavanja savesti i razuma, a ljudi i dalje govore da on poseduje osećaj stida, zar te reči nisu isprazne i nepraktične? (Jesu.) Dakle, pod kojim okolnostima je objektivno, a ne isprazno reći da neko poseduje osećaj stida? To je onda kad taj čovek, u susretu sa raznim stvarima, istinski poseduje ispoljavanja posedovanja savesti i razuma, a to uključuje ispoljavanje osećaja stida koji se nalazi u normalnoj ljudskosti. Da li je osećaj stida nešto što ljudi sa normalnom ljudskošću treba da poseduju? (Da.)

Kakva ispoljavanja ima čovek sa osećajem stida kad se nađe među drugim ljudima? On preduzima praktične korake. Ne oslanja se na sredstva kao što su dodvoravanje i laskanje, stvaranje klika, podbunjivanje drugih, izmišljanje stvari, pribegavanje pretvaranju, obmanjivanju, laganju ili postupanju na jedan način kad je s ljudima nasamo, a na drugi iza njihovih leđa, kako bi zadobio ugled i status koje želi; umesto toga, on predano i neumorno radi. Šta je ovde objektivna činjenica? To da će ljudi sa osećajem stida, budući da imaju iskvarene naravi, sasvim prirodno ispoljiti neke osobine, misli i gledišta, kao i ambicije i želje iskvarenog ljudskog roda; to je sasvim normalno. Ipak, uprkos tome što i oni imaju ambicije i vole status, ljudi sa osećajem stida neće koristiti neobična sredstva da zadobiju status; naprotiv, u praktičnom postupanju oni žele da se oslone na svoje stvarne sposobnosti. Naravno, ako je ovaj tip čoveka u skladu s merilom u pogledu svog kova, ljudskosti i svih drugih aspekata, samo je pitanje vremena kad će biti izabran za vođu. Međutim, u nekoj društvenoj grupi ili na radnom mestu, šta se na kraju događa ovim ljudima koji poseduju savest i razum? Ne samo da neće biti unapređeni ili postavljeni na važne položaje, već će biti čak izopšteni i potisnuti. Oni se ne dodvoravaju i ne laskaju, ne umiljavaju se šefovima niti im daju poklone, a još manje pokušavaju da sa svojim kolegama izgrade dobre odnose. Ne služe se taktikama i obmanama, niti koriste prepredene filozofije za ovozemaljsko ophođenje kako bi igrali dvostruku igru. Kad biste od njih zatražili da te stvari učine, uvek bi se osećali posramljeno; ne bi mogli da se nateraju da ih učine. Kad biste od njih zatražili da se umiljavaju šefovima i da o njima govore isključivo ono najlepše, ne bi mogli da se nateraju da to učine, jer u šefovima ne vide ništa dobro. Ako bi postupili suprotno onome što zaista osećaju i izgovorili laskavu opasku poput: „Šefovi se svakodnevno bave mnoštvom stvari i svesrdno se za nas žrtvuju”, osećali bi se posramljeno, pa bi, nakon što to kažu, sami sebe odalamili. Oni u sebi razmišljaju: „Ovi šefovi po ceo dan provode u jelu, piću i veselju; ugojeni su i rumeni u licu. Pa, kako se to oni svakodnevno bave mnoštvom stvari? Sve su to korumpirani funkcioneri koji ne rade nikakav pravi posao, već samo jedu, piju, bludniče i kockaju se. Sve su to đavoli koji jedu ljudsko meso i piju ljudsku krv!” U sebi osećaju duboku mržnju prema tim ljudima i ne žele da postupe suprotno onome što zaista osećaju i da im upute i jednu jedinu laskavu reč. Osećaju da je izgovaranje laskavih stvari mučno i radije bi umrli nego što bi sebi dopustili da takve stvari izgovore. Iako su donekle zatrovani društvenim trendovima i mogu da kažu neke stvari koje su u suprotnosti sa onim što zaista osećaju, oni imaju granicu; neće otići predaleko i postati ulizice. Ako se dogodi da zaista daju poklone i zatraže usluge kako bi nešto obavili, to je zato što nisu imali drugog izbora. Samo kad su zaista saterani u ćošak i nemaju drugih mogućnosti, oni će postupiti suprotno onome što zaista osećaju i preduzeti nešto slično. Međutim, zažaliće čim to učine, osećajući da su izgubili svoje dostojanstvo i da od sramote drugima ne mogu da izađu na oči. To ostavlja trag u njihovom srcu i tu stvar neće moći da prebole do kraja sopstvenog života. Kad se ljudi sa osećajem stida nađu u određenim posebnim okolnostima u kojima, usled osećaja bespomoćnosti, životnih stega ili spoljašnjeg pritiska, nemaju drugog izbora osim da čine stvari koje dovode do gubitka njihovog integriteta i dostojanstva, za njih to postaje izvor poniženja do kraja života. Kad god na to pomisle, u svom srcu osećaju žaljenje i potmuli bol, zaklinjući se da takvo nešto više nikada neće učiniti.

Posedovanje osećaja stida jeste očigledna karakteristika među osobinama ljudskosti. Ova karakteristika može ljude da zauzda da ne čine stvari koje dovode do gubitka njihovog integriteta i dostojanstva ili da im pomogne da takve stvari čine što manje. Ujedno ljude može da zaštiti od toga da ne prekorače granice savesti i razuma i da im pomogne da odluče da čine relativno pozitivne i ispravne stvari. Ovo je veoma važno. Čak i onda kad su suočeni sa statusom, sopstvenim interesima i novcem, pa čak i zarad toga da bi se snašli i preživeli, ljude sa osećajem stida, u svemu što čine, i dalje sputavaju njihova savest i njihov razum i oni neće prekoračiti ove granice. Ako ih povremeno i prekorače, te učine stvari koje se kose sa njihovom savešću i njihovim razumom, dovodeći do toga da izgube svoje dostojanstvo i svoj integritet, tada će njihov osećaj stida postati još jači, a osećaj prekora iz njihove savesti će se pojačati. A to je zato što će se, čim prekorači granice uspostavljene sopstvenim osećajem stida ili čim se oslobodi kontrole i zauzdavanja koje mu pruža osećaj stida, ovaj tip čoveka osećati još uznemirenije i imaće osećaj još veće krivice, pa će u svom srcu još više kriviti sebe. Dakle, možeš da vidiš da, kad se nađe u prisustvu ljudi sa statusom i položajem, čovek koji ima osećaj stida deluje veoma izolovano i neprilagođeno, ostavljajući na druge čak utisak da je nekakav čudak. Oni koji su u potpunosti lišeni savesti i razuma međusobno se savršeno slažu, dok se u prisustvu takvih ljudi oni sa savešću i razumom osećaju naročito neprijatno. Koliko god da su njihove reči u suprotnosti sa činjenicama, ljudi bez savesti i razuma u sebi ne osećaju uznemirenost niti išta osećaju bez obzira na to koliko su besramne stvari koje izgovaraju. Nasuprot tome, budući da poseduju osećaj stida, ljudi sa savešću i razumom ne samo da sebe ne mogu da nateraju da te stvari izgovore, već se ujedno osećaju nelagodno i nepodnošljivo im je da tako nešto slušaju. Stoga je druženje sa ljudima koji nemaju osećaj stida za njih vrsta mučenja. To mučenje s jedne strane potiče od njihovog sopstvenog osećaja stida, a s druge strane i od toga što su izopšteni. Budući da ih zbog njihovih načela za sopstveno vladanje i rešavanje stvari smatraju veoma neobičnim i čudnim, kao da su potpuno isključeni iz ovozemaljskih poslova, te budući da smatraju da ovi samo glume čestitost, ljudi ih stoga isključuju ili se od njih drže podalje. Prema tome, ovaj tip čoveka biće potisnut među nevernicima, posebno na radnom mestu; rečima nevernika, takvi ljudi nigde nisu dobrodošli. Svi nevernici žele da se popnu na lestvici koristeći se svakojakim neobičnim sredstvima, pribegavajući svim neophodnim metodama da dobiju ono što žele. Nasuprot tome, ljudi sa osećajem stida uvek žele da za život zarađuju pošteno, razumno i pravedno, oslanjajući se na sopstvene sposobnosti. To im ni u jednoj društvenoj grupi neće doneti nikakav uspeh, jer ni u jednoj takvoj grupi pravila igre nisu pravedna; umesto toga, svako sledi prećutna pravila. Oni koji napreduju i uživaju ugled vešti su u tome da žive prema ovim prećutnim pravilima, dok ljudi sa osećajem stida, budući da čuvaju svoj integritet i svoje dostojanstvo, nikada ne mogu da prihvate ta prećutna pravila društva. Oni ta pravila ne razumeju, ne dopadaju im se i tim pre odbijaju da ih koriste. Pa tako, dok unutar grupa ljudi šefovi druge možda unapređuju ili ih visoko cene, ovi ljudi, budući da poseduju osećaj stida, uvek govore i postupaju kruto se držeći pravila, govoreći ono što im je na umu; stoga se povremeno dogodi da na kraju uvrede svoje kolege i šefove, pogađajući u bolne tačke šefova i govoreći upravo one reči koje bi ti šefovi najmanje želeli da čuju. A kad to shvate, već bude prekasno. I šta se na kraju događa? Ma koliko godina da su se trudili ili ma koliko da su dugo na tom poslu, oni nikada ne bivaju unapređeni niti postavljeni na važne položaje. Da li je za ljude sa savešću, razumom i osećajem stida život među takvim ljudima blaženstvo ili agonija? (Agonija.) Kad ne mogu da prozru ovo društvo i ovaj iskvareni ljudski rod, oni na sve načine pokušavaju da se uklope u ovo društvo i među ljude sa kojima žive. Međutim, budući da imaju savest i razum, oni sebe ne mogu da nateraju da čine stvari koje se kose sa njihovim integritetom i dostojanstvom. Pa tako, koliko god da se trude i bez obzira na to koliko napora ulažu ili koliko žrtava podnose, krajnji rezultat je u tome da nikada ne mogu da se uklope u ovo društvo niti među ljude sa kojima žive; među tim ljudima su uvek neprilagođeni, a da čak ni ne znaju zašto. U sebi govore: „Ovo društvo je tako nepravedno. Ako ne znaš kako da se služiš taktikama ili da se ulaguješ i laskaš i stalno želiš da sačuvaš svoj integritet i dostojanstvo ili ostvariš svoje ciljeve, nećeš uspeti ni u jednoj grupi ljudi.” Ovo je iskustvo koje ljudi sa osećajem stida stiču dok preživljavaju u društvu. Kakvo im osećanje na kraju ostaje? Da li im se ovo ljudsko društvo dopada ili su u njega razočarani? (Razočarani su.) Mogu jedino da budu razočarani. Bacaju se u društvo puni nade, osećajući da u društvu dobri ljudi i dalje čine većinu i da u društvu postoje poštenje, pravda i mesto gde ljudi mogu da iznesu svoje argumente. Međutim, nakon toliko godina mukotrpne jurnjave kroz društvo, šta na kraju dobijaju za sebe? Ono što dobijaju jeste spoznaja da u ljudskom svetu ne samo da nema poštenja ni pravednosti, već da je taj svet i zlonameran. Kada tigar nasrne na tebe, ti makar možeš da pokušaš da ga izbegneš; ali kad ljudi krenu na tebe, nećeš imati priliku ni da pokušaš. Ovo je ono sa čime na kraju odlaze; na kraju postaju obeshrabreni i razočarani u društvo i ljudski rod. Oni žele da oponašaju ove ljude služeći se taktikama, dodvoravajući se i laskajući, zbližavajući se sa šefovima i nadređenima, dajući poklone i gradeći dobre odnose sa ljudima, međutim, koliko god da to pokušavaju, nikada ne mogu da nauče kako da te stvari urade; ne mogu glatko da izgovore čak ni nekoliko laskavih reči, a kad pokušaju, na kraju ispadnu budale i postanu predmet podsmeha. Međutim, živeći u ovom društvu, oni nemaju drugog izbora osim da tako postupaju. Svakoga dana savest im je opterećena samooptužbom i osećajem nelagode. Osećaju da u životu za njih nema nade; sve im donosi stres ili agoniju i svakodnevno se osećaju osujećeno. Suočavanje sa različitim problemima koji se javljaju u ovom društvu i u ovoj grupi ljudi za njih je prava agonija, a ta agonija im donosi osećaj ogromne nelagode u srcu. Iako nauče da kažu neke besramne stvari ili da oponašaju druge čineći stvari koje se kose sa njihovom savešću i razumom, u sebi osećaju nelagodu, kao i samoprekor i samooptužbu. I što se u sebi osećaju nelagodnije, u svom srcu sve više mrze ovo društvo i ljudski rod, zar ne? (Da. Osetiće da je ovo društvo nepravedno i počeće da ga mrze.) Mrzeće ljudski rod i mrzeće ovo društvo. Nadaju se da će se pojaviti poštenje i pravednost, nadaju se da će se pojaviti neko ko može da podrži pravdu i poštenje i da će postojati mesto gde ljudi mogu da iznesu svoje argumente. Međutim, to su samo želje; one ne mogu da se ostvare u stvarnom životu; u društvu ne postoji mesto gde ljudi mogu da iznesu svoje argumente. Iako uticaj ovog društva i život među različitim rđavim grupama ljudi dovode do toga da oni nesvesno postanu zatrovani stvarima koje popularizuju i zagovaraju zli trendovi ili stvarima koje su relativno moderne, osećaj stida duboko u njihovom srcu i njihova čežnja za pravdom i pozitivnim stvarima nikada ne nestaju niti se menjaju. U svom srcu, oni se i dalje nadaju da će se pojaviti poštenje i pravednost, tako da ne moraju da se vladaju na način koji je suprotan onome što zaista osećaju, da ne moraju da izdaju sopstveni integritet i dostojanstvo i da ne moraju da žrtvuju svoj osećaj stida zarad zarađivanja za život i preživljavanja, živeći i vladajući se tako besramno. Iako je tako dug boravak u društvu i među iskvarenim ljudima doveo do toga da ovi ljudi poprime neke loše navike i do toga da se prilagode društvenim trendovima, zbog čega izgleda kao da su im savest i razum nagriženi i prikriveni, ako oni jesu prava ljudska bića, njihova savest i njihov razum neće nikada nestati. Budući da njihova savest i njihov razum neće nestati, njihov će osećaj stida uvek biti prisutan. Samo što su, nakon tako dugog boravka u društvu i sticanja mnogo znanja i nakon učenja mnogih filozofija za ovozemaljsko ophođenje, oni u svojoj ljudskosti pokupili neke loše navike i u svojoj naravi poprimili neke stvari od Sotone i đavola, pa su im savest i razum relativno otupeli i tromi. Međutim, sve dok su oni ljudska bića i u svojoj ljudskosti poseduju osobine savesti i razuma, njihov osećaj stida će uvek biti prisutan – ljudi poput ovih mogu da budu spaseni.

Kad čovek poseduje savest i razum, on ujedno poseduje osećaj stida. Neko sa osećajem stida jeste čovek koji ima integritet i dostojanstvo, a takav čovek će voleti pravičnost i pravednost, kao i pozitivne stvari. To jest, sudeći prema njegovoj priroda-suštini, on voli pozitivne stvari; stvar je samo u tome što, pre nego što razume šta su pozitivne stvari, on ne zna šta bi trebalo ili ne bi trebalo da voli. Jednom kad razume šta su pozitivne, a šta negativne stvari, njegova sklonost prema pozitivnim stvarima postaje određenija i preciznija. Ako neko poseduje savest i razum, osnovno ispoljavanje njegovih osobina ljudskosti jeste ljubav prema pravičnosti i pravednosti. Dok živi među drugima, on se nada da prema njemu mogu da se ophode pravično, da nema potrebe da koristi taktike ili lukavstva i da ne mora da sledi nikakva prećutna pravila. Nada se da interakcije među ljudima mogu da budu pravične i da prema ljudima može da se postupa pravedno. To jest, on se nada da stvari mogu da budu jednostavne i jasne: ako si uradio nešto pogrešno, uradio si nešto pogrešno i treba da dobiješ kaznu koju zaslužuješ, a ako nisi uradio ništa pogrešno i dao si svoj doprinos, treba da budeš nagrađen. Ako poseduju veštine, stvarno znanje i praktično učenje, ljude treba poštovati, unaprediti i postaviti na važne položaje. Ako im nedostaju stvarno znanje i praktično učenje, ne treba ih postavljati na važne položaje. Oni sa savešću i razumom uživaju u ovakvim ljudima i dopada im se takvo životno okruženje. Čak i ako su, nakon što su mnogo vremena proveli u društvu, oformili neke loše navike ili su pod uticajem zlih trendova prihvatili neke pogrešne misli i gledišta, pretrpeli neuspehe i udarali u zid, oni na kraju osećaju da je jedino ispravno vratiti se posedovanju osećaja stida. U svojim postupcima, oni će se nesvesno vratiti načelu očuvanja sopstvenog integriteta i dostojanstva. Kad ovaj tip čoveka provede mnogo vremena u društvu i među drugima i podlegne njihovom uticaju, to je kao kad se komad finog žada baci na deponiju smeća i prekrije prljavštinom. Čak i ako je ta prljavština veoma debela i štrokava, suština žada ostaje nepromenjena; jednom kad se ta prljavština ukloni, ono što se otkriva i dalje je komad žada. Prema tome, kad ljudi koji poseduju savest, razum i osećaj stida dođu u Božju kuću, tamošnje životno okruženje, kao i delo koje Bog obavlja i reči koje On izražava, savršeno zadovoljavaju potrebe duboko u njihovom srcu. Koje su potrebe duboko u njihovom srcu? Oni vole pravičnost i pravednost, vole pozitivne stvari, gnušaju se rđavosti, gnušaju se prećutnih pravila društva i gnušaju se međusobnih sukoba, kao i toga da ljudi jedni drugima zabadaju nož u leđa. Ako takvi ljudi dođu u Božju kuću, pa kroz doživljavanje razotkrivanja, suda i grdnje Božjim rečima, a potom i prolaskom kroz Božje kušnje i oplemenjivanje i najzad kroz pokoravanje Božjim rečima i prihvatanje suda i grdnje Njegovih reči malo-pomalo odbacuju različite iskvarene naravi koje se otkrivaju u njihovoj ljudskosti, kao i uobičajenu prljavštinu i loše navike u sebi, oni će tada postati nova ljudska bića. To jest, kad ljudi sa osećajem stida ispune ovo osnovno merilo ljudskosti – prihvatanje istine, pokoravanje Božjim rečima i posmatranje ljudi, događaja i stvari, kao i lično vladanje i postupanje u skladu sa Božjim rečima – oni mogu, na osnovu Božjih reči, da spoznaju svoje iskvarene naravi i različite neispravne misli i gledišta, kao i svoje pogrešne načine vladanja i pogrešne puteve koje su odabrali. Bilo da je čovek te stvari naučio od društva ili su one proistekle direktno iz kvarenja od strane Sotone, ako poseduje osećaj stida, nakon što prihvati Božje reči, on će moći da primenjuje istinu i da postepeno odbaci ove iskvarene naravi, te će za njega tako postojati velika nada da postigne spasenje.

Ako neko nema osećaj stida, onda on naprosto ne poseduje ovaj osnovni uslov ljudskosti – prihvatanje Božjih reči, pokoravanje Božjim rečima i posmatranje ljudi, događaja i stvari, kao i lično vladanje i postupanje u skladu sa Božjim rečima. Zašto on ne ispunjava ovaj osnovni uslov? Zato što ljudi bez osećaja stida nemaju odbojnost prema negativnim stvarima, prema različitim zlim trendovima društva ili prema Sotoninim filozofijama; naprotiv, oni su naročito zainteresovani za te stvari i ta gledišta mogu čak da prihvate, zagovaraju i prenose. Ne osećaju da je to sramotno, niti osećaju da se to kosti sa savešću i razumom. To jest, oni nemaju baš nikakvo osećanje stida. Koliko god da se koriste taktikama ili čine stvari koje se protive njihovim stvarnim osećanjima, oni ne osećaju stid. Ljudi sa ljudskošću i osećajem stida umesto njih osećaju nelagodu, međutim, ne samo da ljudi bez osećaja stida nisu ni najmanje zgroženi time što te stvari čine, već u njima zapravo i uživaju. U toj džinovskoj septičkoj jami koja se zove društvo, ljudi bez osećaja stida su na svom terenu, bez ikakvih osećanja odbojnosti ili mržnje – upravo je to mesto gde se oni zabavljaju. Oni mrze pravičnost i pravednost, a ujedno mrze i kad drugi prema njima postupaju pravedno. Naprosto vole te nepravične i nepravedne metode u društvu, jer im to pruža priliku da na različite neprimerene načine dobiju ono što žele. Za njih je nepravda sjajna, a ti zli trendovi i prećutna pravila su divni. Zašto ih smatraju tako sjajnim? Zato što im različiti trendovi i prećutna pravila ovog rđavog ljudskog sveta omogućavaju da dobiju šta god požele, zadovoljavajući njihove ambicije i želje, kao i njihove različite rđave zahteve. Stoga oni osećaju da je ovaj svet divan. Ako bi se u društvu pojavile pravičnost i pravednost, za te ljude ne bi bilo mesta da prežive i ne bi mogli da ostvare svoje ambicije i želje. Baš zato što je društvo nepravedno i u njemu postoje prećutna pravila, oni imaju priliku da napreduju i za klasu postanu bolji od ostalih. Kad bi u ovom svetu postojale pravičnost i pravednost, ti rđavi ljudi bez osećaja stida ne bi mogli da dođu do izražaja. Prema tome, kad čuju reči pravičnosti i pravednosti, oni prema njima osećaju veliku odbojnost i obuzima ih bes. Nasuprot tome, kad ljudi sa osećajem stida čuju reči pravičnosti i pravednosti, oni u svom srcu osećaju da je život pun svetlosti i imaju nadu. Pošto su videli svetlost, srce im biva oslobođeno. Ako vide da je društvo puno rđavosti i da svi ljudi žive prema Sotoninim filozofijama i postupaju prema prećutnim pravilima, oni osećaju da je put pred njima turoban i lišen svetlosti. Stoga su za ljude sa osećajem stida Božja pojava i delo i istine koje Bog izražava, upravo ono što je njihovom unutrašnjem svetu potrebno, a ujedno i ono čega su u svom srcu žedni i čemu se nadaju. Božja pojava, Božje delo i činjenica da u Božjoj kući vlada istina omogućavaju ljudima sa osećajem stida i osobinama ljudskosti da vide nadu i da vide svetlost. Nakon što su došli u Božju kuću, iako dok govore i postupaju njima i dalje komanduju njihove iskvarene naravi, oni u svom srcu čeznu za pozitivnim stvarima i voljni su da prihvate istinu. U pogledu potreba njihove ljudskosti, njima upravljaju savest i razum, njihove reči i postupci mogu da se zauzdaju i, kad ispolje iskvarenost, oni mogu da spoznaju sebe. Ako mogu da shvate istinu i da postupaju u skladu sa načelima, oni mogu da zadobiju Božje odobravanje. Dok žive u Božjoj kući, oni imaju nadu; pred sobom vide svetlu budućnost i srce im je ispunjeno nadom. Kad god se kaže da „u Božjoj kući vlada istina, da je Bog pravedan i da, gde god da Bog vlada, tu su pravičnost i pravednost”, ljudi sa savešću i razumom u svom srcu osećaju radost i utehu i, naravno, za tim ujedno žude. Šta znači „žudeti”? To znači da se, kad se kaže da „u Božjoj kući vlada istina”, oni u svom srcu osećaju srećno i oslobođeno; duboko u sebi, oni aminuju tim rečima i osećaju nekakvo zadovoljstvo. Kad se kaže da „u Božjoj kući vlada istina i da, gde god da Bog dela, vladaju pravičnost i pravednost”, ljudi koji u svojoj ljudskosti poseduju osobine savesti i razuma u sebi se osećaju posebno ispunjeno. Njihovom životu te dve izjave donose usmerenje i ujedno zadovoljavaju potrebe njihove ljudskosti. Oni ne moraju nužno da razumeju mnogo istine i ne moraju nužno da budu u stanju da primenjuju mnoge Božje reči, ali, već i time što čuju izraz „u Božjoj kući vlada istina”, u svom srcu osećaju posebnu utehu i zadovoljstvo. Sa ovim izrazom se snažno poistovećuju i on uskomeša njihovo srce; to je ispoljavanje potreba njihove ljudskosti. Čovekov stav prema ovom izrazu i ono što on oseća duboko u svom srcu govore mnogo o njegovoj suštini i klasifikaciji. Vidiš, kad Sotone i đavoli čuju da „u Božjoj kući vlada istina”, oni osećaju odbojnost: „Kako to misliš da ’vlada istina’? Nisam video da vlada istina!” Kad čuju da „u Božjoj kući vlada istina”, osećaju se kao da ih to osuđuje i ugrožava im život, pa prema tome osećaju odbojnost; tako Sotone i đavoli reaguju kad čuju ove reči. Nasuprot tome, kad smeteni ljudi i oni koji potiču od životinja čuju ove reči, oni na rečima priznaju da u Božjoj kući vlada istina, ali u svom srcu baš ništa ne osećaju. Ne osećaju nikakvu sreću ni radost, niti se s tim imalo poistovećuju. Iako sa ovom izjavom mogu da se slože i ne protive joj se, ona nije nešto što je potrebno njihovom srcu. Međutim, istinsko ljudsko biće je drugačije. Ono žudi za pravičnošću i pravednošću i njih je žedno, pa kad čuje da u Božjoj kući vlada istina, srce mu se ispuni nadom. Čak i ako naiđe na neke posebne poteškoće i neuspehe ili od antihristâ i zlih ljudi doživi nepravedan tretman, pri pomisli na to da u Božjoj kući vlada istina, srce mu se ispuni nadom, stanje mu postaje sve bolje i bolje, a pojedina ljudska bića čak ispuni bezgranična radost. Osećanja koja istinsko ljudsko biće ima kad čuje reči da „u Božjoj kući vlada istina” razlikuju se od osećanja onih koji su od Sotone i đavola ili onih koji potiču od životinja. Vidiš, kad zec vidi šargarepu i travu, njemu se to dopada i bez prestanka ih gricka. Međutim, kad vuk vidi šargarepu i travu, on oseća odbojnost i kaže: „Šta je ovde tako ukusno? Mislim da su zečevi i kokoške mnogo ukusniji!” I koliko god da mu govoriš da su šargarepa i trava hranljivi, vuk je prema tome potpuno ravnodušan. Dakle, kad ljudi koji su reinkarnirani iz životinja čuju reči da „u Božjoj kući vlada istina”, iako u doktrinarnom smislu priznaju da ove reči jesu tačne, prema njima u svom srcu osećaju odbojnost. Te reči ni najmanje ne prihvataju i nikada neće priznati da su one zasnovane na činjenicama. Nasuprot tome, kad istinsko ljudsko biće čuje da „u Božjoj kući vlada istina i da uz Boga postoje pravičnost i pravednost”, ono se u svom srcu oseća posebno ispunjeno. Oseća da sada ima put i da za njega, kao čoveka, ima nade. Vidiš, ljudi različitih klasifikacija imaju različita ispoljavanja u načinu na koji se odnose prema istoj stvari. Pošto istinsko ljudsko biće ima tako očigledna osećanja prema izrazu da „u Božjoj kući vlada istina”, kad je reč o drugim istinama – koje se odnose na neke konkretne prakse i Božje konkretne pouke ljudima – oni sa savešću i razumom će prema njima osećati naročitu žeđ. Čak i ako im je trenutno, dok njihove iskvarene naravi još uvek nisu nimalo promenjene, donekle teško da primenjuju istinu budući da su mali rastom i da ih je Sotona preduboko iskvario, kad god čitaju ove reči Božje, u svom srcu bivaju ganuti i osećaju nadahnuće. Doneće odluku da se pokore Božjim rečima i da ih primenjuju. Za njih su Božje reči pokretačka sila koja ih nadahnjuje da ostanu na tom putu i, naravno, te reči su za njih praktičan put kojim teže u tome da postanu neko koga Bog voli. Na primer, kad Bog priča priče o Noju, Jovu, Avramu i Petru, ljudi sa osobinama ljudskosti će, nakon što ih čuju, najpre osetiti zavist. U kojoj meri postaju zavidni? Da to iskažemo jednim neprikladnim izrazom, kad to čuju „balave od želje”. To jest, kad čuju da su ti ljudi mogli da poseduju takav strah od Boga i pokornost Njemu, i oni žele da budu takva vrsta ljudi, razmišljajući: „Želim da poput Jova i Noja obožavam Boga i nadam se da ću poput Avrama postići apsolutnu pokornost Bogu, bez ikakvih ličnih primesa.” Oni imaju nekakvu čežnju; to jest, kad čuju priče i svedočanstva ovih ličnosti, srce im se uskomeša i osete nadahnuće. Šta znači to da im se srce uskomeša? To znači da žele da budu takvi ljudi. Osećaju da je dobro da budu takvi ljudi i da je to njihova unutrašnja potreba; smatraju da im to što su takvi ljudi omogućava da udovolje Bogu, da Mu se pokore i svedoče za Njega, te da je to nešto najdivnije, najsmislenije i najvrednije. Prema njihovom mišljenju, ove stvari su najdragocenije i najviše dostojne toga da se čuvaju. Dakle, kad za ove pozitivne stvari čuju, to ih u srcu dotiče; te stvari naročito vole, za njih su posebno zainteresovani i na njih te stvari ostavljaju dubok utisak. Budući da ove stvari savršeno zadovoljavaju njihovu unutrašnju potrebu za pravičnošću i pravednošću i njihovu žeđ za pozitivnim stvarima, te stvari jesu ono što ih zanima i ono bez čega ne mogu u svom životu. Kad je reč o stvarima koje su bezvredne i besmislene, oni za njih nisu zainteresovani. Pre nego što su došli u dodir sa istinom i Božjim rečima, oni su možda pročitali neka svetovna književna dela ili članke o pogledima na život i filozofijama života, međutim, nakon što su počeli da veruju u Boga i susreli se sa Božjim rečima, kad te stvari uporede sa pričama o ličnostima pomenutim u Božjim rečima ili sa istinama Božjih reči, više im se ne dopadaju te stvari iz sveta nevernika; najviše im se dopada ovaj sadržaj koji se odnosi na istinu. Drugim rečima, oni u svom srcu imaju žeđ i čežnju za pozitivnim stvarima, za Božjim rečima i za pričama o ličnostima koje se odnose na istinu. Upravo na tom temelju ljudi mogu, korak po korak, da razumeju istinu i uđu u istina-stvarnost. Za početak, pozitivne stvari, istina, te pravičnost i pravednost jesu potrebe njihove ljudskosti. Sa ovim potrebama u svojoj ljudskosti, kad čuju istinu, oni su u stanju da za njom ispolje žeđ i čežnju i tek tada mogu da odu korak dalje i da je prihvate, pokore joj se i u nju uđu. Samo za takve ljude ima nade da budu pročišćeni i spaseni. Stoga je veoma važno u svojoj ljudskosti posedovati osećaj stida.

Kad bi od nekoga sa osećajem stida zatražio da postupi suprotno svom integritetu i dostojanstvu, on bi se u sebi osećao izmučeno; život sa dostojanstvom i integritetom potreba je njegove ljudskosti. Nadovezujući se na ovo, može se reći da je prihvatanje istine za njega sasvim prirodna stvar; mogli bismo takođe da kažemo da se to za njega podrazumeva i da mu je, samim tim, to relativno lako. Mogli bismo da kažemo da mu je to relativno lako jer, iako ljudi u sebi još uvek imaju iskvarene naravi, već samo u pogledu ljudskosti, ljudima sa osećajem stida je lakše da prihvate istinu. Pored toga, ako ljudi sa osećajem stida imaju određene jače strane, vrline i darove, čim daju neki doprinos i ostvare neki dobitak obavljajući svoju dužnost u crkvi, oni će ih, s obzirom na svoju savest i razum, sasvim normalno podeliti sa drugima. Sotona je iskvario sve ljude, pa kad ljudi sa osećajem stida dele svoja iskustva, razumevanje i dobitke, oni povremeno pokazuju svoje jače strane i vrline. Međutim, pošto poseduju osećaj stida, oni su u svojim postupcima uzdržani i odmereni. Šta je to što im omogućava da bude odmereni? To dolazi iz njihove savesti i iz njihovog razuma. Iako se ponekad razmeću i nesvesno žele da ih drugi izrazito poštuju, zbog svog osećaja stida i uzdržanosti koju im nalaže razum njihove ljudskosti, čak i ako se razmeću, u tome neće u toj meri preterivati niti će biti toliko razuzdani i neobuzdani. Stoga je njihov govor relativno objektivan i racionalan. Na primer, kad njihovo razmetanje dostigne tu meru da počinje da narušava njihov osećaj stida, oni će se obuzdati i prestaće, umesto da se drsko i beskrupulozno hvališu, razmeću, sebe uzdižu i o sebi svedoče ili da bestidno, ne birajući sredstva, od ljudi traže da ih izrazito cene, dive im se i poštuju ih. Uprkos činjenici da i oni sami imaju otkrivanja i ispoljavanja iskvarenih naravi, kao i misli ili želje koje te iskvarene naravi nalažu, ljudi sa osećajem stida će pri obavljanju svoje dužnosti postupati na osnovu savesti i razuma i to na temelju očuvanja sopstvenog integriteta i dostojanstva. Čak i ako ispolje iskvarenu narav, u tome postoje granice. Nasuprot tome, ljudi bez osećaja stida na sve moguće načine pokušavaju da se u svim okolnostima i u svakom okruženju razmeću i uzdižu. Govore bez zadrške, izgovarajući svakojake stvari. Čak prisvajaju zasluge za dobra dela koja su drugi učinili ili posežu za pričom o tuđim nedostacima i greškama kako bi pokazali da su od drugih superiorniji i bolji, govoreći o tome koliko su dobri i kako su u odnosu na druge superiorniji tako što te druge potiskuju i nipodaštavaju. U slučaju pojedinih ljudi, što je prisutno više ljudi, njihova želja da se razmeću postaje sve veća; kad je prisutno malo ljudi, osećaju da želja ne može da im bude zadovoljena. Dakle, što je prisutno više ljudi, to više žele da se razmeću i prave predstavu; što je prisutno više ljudi, oni postaju drskiji i imaju manje osećaja stida – upuštaju se u beskrajne monologe, nesposobni da se kontrolišu. Traže svaku moguću priliku da se razmeću i hvališu, ističući kako su njihov status i položaj plemeniti, kako su izrazito obrazovani, kako je bogato njihovo znanje, kako je visok njihov status u društvu, na kom su nivou bili vođe u Božjoj kući, kakve su doprinose dali i tako dalje. Traže svaku moguću priliku da istaknu svoje izuzetne osobine i pokažu da se od ostalih razlikuju. Bez prestanka se razmeću i, što više govore, postaju sve uzbuđeniji. Ako od njih zatražiš da besede o svojoj spoznaji istine ili o svojim iskustvima u pogledu život-ulaska, reči su im bez ikakvog nadahnuća i kažu tek ponešto. Međutim, kad je reč o tome da se hvališu, da govore o tome kako se od ostalih razlikuju i kakve su doprinose dali, oni pričaju neprekidno i beskrajno, te tako nastavljaju unedogled bez i najmanjeg osećaja stida. Kad s tim pričama završe i više nemaju šta da kažu, govore o tome kako su u mladosti bili najžešće kavgadžije, kako niko nije mogao da ih prebije i kako su neko drugo dete na jedno oko čak oslepeli. Još kažu: „Svi odrasli su govorili: ’Ovo dete nije obično; kad poraste, neće biti običan čovek!’” Zar ljudi koji takve stvari govore nisu lišeni osećaja stida? Oni nemaju osećaj stida; to su razmetanje i hvalisanje. Ljudi bez osećaja stida koriste svaku priliku da se razmeću i uzdignu i spremni su da plate bilo koju cenu kako bi to učinili. Kako god da drugi na njih gledaju, oni nemaju ni trunke stida. Nasuprot tome, ljudi koji poseduju osećaj stida takođe će se razmetati i uzdizati, međutim, čak i ako ne razumeju istinu i nisu prošli kroz grdnju i sud, oni su u takvim stvarima odmereni. Reči su im makar objektivne. Neće reći da mogu da urade stvari koje ne mogu, neće se razmetati niti hvalisati, a još manje će prisvajati zasluge za dobra dela koja su drugi učinili. Neće govoriti čiste izmišljotine niti će izmišljati činjenice. Zašto je to tako? Takve reči oni ne mogu da prevale preko usana. Razmišljaju: „Ako to nisam uradio, zašto bih rekao da jesam?” Pekla bi ih savest. Na primer, ako bi neko sa savešću, razumom i osećajem stida imao loše ocene u školi, iako bi želeo da se pohvali da je dobrog kova i da nije gori od prosečnog čoveka, on će u najgorem slučaju reći: „Vredno sam učio. Sâm sam položio prijemne ispite za nižu i višu srednju školu, a da nikoga nisam morao da podmićujem i kasnije sam jedva upisao višu školu.” On samo kaže: „I ja sam išao na fakultet” i ničim se ne hvali. Ovo se ne može smatrati razmetanjem, jer je to što govori objektivno i istinito. On bi mogao da izostavi stvari zbog kojih se stidi ili zbog kojih gubi obraz, ali nikada nipošto neće reći: „Bio sam sjajan učenik; u svom razredu sam uvek bio među prvih deset najboljih.” Neće izmišljati činjenice, govoriti puke izmišljotine niti pričati o stvarima koje se nikada nisu dogodile. Zbog čega takve stvari ne govori? Zato što u sebi ima savest i osećaj stida. Neki ljudi kažu: „Da li je to zato što neko u njegovoj blizini zna pravu istinu o njemu?” Čak i ako niko o njemu ne zna pravu istinu, on te stvari i dalje ne može da prevali preko usana, jer poseduje osećaj stida i stalo mu je do sopstvenog ponosa. Oseća da je izgovaranje pukih izmišljotina i izmišljanje činjenica previše sramotno, te da u tome nema integriteta ni dostojanstva. Neki ljudi kažu: „Ako drugi ne znaju pravu istinu o njemu, pa, mogao bi malo da se pretvara. Šta ima loše u tome da se malo pretvara?” On to, ipak, ne bi učinio. To je pitanje čovekove prirode; sve se svodi na njegovu klasifikaciju. Ako si neko sa osećajem stida, tvoj govor i tvoji postupci uvek će ostati u granicama posedovanja osećaja stida. Te granice ne možeš da prekoračiš; ako preko njih povremeno i zakoračiš, to je krajnje posebna okolnost. Čim ih prekoračiš, u svojoj savesti osećaš nelagodu i samooptužbu; iznutra se osećaš neprijatno. Prema tome, čak i ako se ljudi sa osećajem stida razmeću i hvališu, u tome postoje mera i granica. Oni nipošto neće besramno i drsko govoriti isprazne reči ili se razmetati kako bi se hvalili i pokazivali, niti će izgovarati puke izmišljotine i izmišljati činjenice kako bi sav dobar rad pripisali sebi. Oni nipošto nisu takvi ljudi. Kad govorimo o posedovanju osećaja stida, u ljudima taj osećaj stida ima određenu funkciju; to nije nešto šuplje. Pošto je osećaj stida osobina ljudskosti, on je nešto što je ljudima urođeno; to nipošto nije efekat izazvan uzdržanošću pred spoljašnjim ljudima, događajima i stvarima. Spoljašnje stvari ne mogu da obuzdaju tvoje misli i postupke; čovekove misli, njegove unutrašnje potrebe, kao i njegova suština i klasifikacija, jesu njegove unutrašnje stvari. Čak i ako neko sa osećajem stida želi da se razmeće ili da sebe uzdigne i svedoči o sebi kako bi među ljudima zadobio malo ugleda, budući da ima osećaj stida, kad te stvari bude činio za to će postojati mera i granica. To jest, njegova savest ga neprestano opominje u srcu: „Činiš li to, ideš predaleko i to je besramno. Ne radi to! Budeš li to učinio, kasnije ćeš se osećati tako osramoćeno i nedostojanstveno kad ljudi budu razotkrili tvoje pravo lice! Ako se ovako vladaš, da li si uopšte ljudsko biće?” Ove ga misli i gledišta uvek obuzdavaju, tako da je uvek prisutna granica kad čini takve stvari. Vidiš, kad se ljudi sa osećajem stida odevaju, čak i ako misle da neki komad odeće izgleda lepo, pa kad se pogledaju u ogledalo ustanove da se on pomalo providi, oni tad smatraju da ne bi bilo dobro da to nose napolju. Drugi kažu: „Pa, šta ima veze ako se providi? Danas se svi tako oblače. Otkriva tek nešto malo, a ti osećaš nelagodu – drugi nose odeću koja mnogo više otkriva i uopšte ih za to nije briga.” Oni kažu: „Nema šanse; ne mogu to da nosim napolju.” Nema sile da bi na ulicu tako obučeni izašli. Zašto je to tako? Naprosto ne mogu da izađu na kraj sa svojim osećajem stida; njihov osećaj stida ih obuzdava. Ljudi sa osećajem stida biće odmereni u načinu na koji se vladaju i rešavaju stvari ili u svom odevanju i doterivanju, dok su ljudi bez osećaja stida sasvim drugačiji. Baš kao što se neki ljudi oblače pristojno onda kad su sa braćom i sestrama, ali se, nakon što dođu kući, oblače sasvim drugačije, noseći sve ono šta nevernici vole da nose – čim stignu kući, neki čak skinu odeću koju su nosili na okupljanju, govoreći: „Zaista ne volim da nosim ovu odeću. Potpuno je demodirana; izgledam kao neka seljačina. Ko bi želeo da nosi ovu odeću!” Bez obzira na to jesu li u društvu braće i sestara ili ne, ljudi koji zaista poseduju osećaj stida uvek se dostojanstveno i pristojno odevaju i doteruju. Čak i da ne veruju u Boga, svejedno bi se tako oblačili i ne bi preterivali.

Kad na okupljanjima besedi o svom iskustvenom razumevanju i deli ga sa drugima, ako se neko sa integritetom i dostojanstvom razmeće i sebe uzdiže, on će u sebi osetiti stid, kao da ga mnoštvo ljudi posmatra, a to osećanje ga opominje: „Nije dobro da kažeš ovo, zar ne? Nije dobro da uradiš ovo, zar ne?” On će se postideti. Drugim rečima, šta god da on govori ili čini ili dokle god da njegove reči ili postupci dosežu, osećaj stida duboko u njegovom srcu neprestano ga opominje, obuzdava i kontroliše. Pa tako, u određenoj meri, reči koje izgovara i stvari koje čini odražavaju relativan stepen integriteta i dostojanstva. Čak i ako ovaj tip čoveka u svojoj ljudskosti ima iskvarene naravi ili određene mane ili je pod uticajem zlih trendova, zbog svoje urođene klasifikacije, on je i dalje sposoban da se podsvesno uporedi sa Božjim rečima kad čuje Njegove reči koje ljude razotkrivaju i sude im. On razmišlja: „Ovom izjavom Bog govori o meni. Imao sam takvo stanje i otkrivanje, a imao sam i takvo ispoljavanje.” On će pokazati stanje i ispoljavanje svesnog upoređivanja sa Božjim rečima. Drugim rečima, kad čovek sa osećajem stida čuje Božje reči koje ljude razotkrivaju i sude im, on će ih podsvesno prihvatiti i podsvesno se sa njima uporediti. Promisliće o sebi na osnovu Božjih reči i priznati da je na taj način iskvaren i da ima ta otkrivanja i ispoljavanja. Duboko u sebi osetiće nelagodu: „Ispostavlja se da i ja imam iskvarenost. Ispostavlja se da sam i ja neko sa nadmenom naravi kako je razotkriveno Božjim rečima. Takođe sam prkosan i neposlušan i nisam dobar čovek. Kako mogu da budem toliko iskvaren? Ranije sam mislio da sam pristojan, da sam dobar čovek sa savešću i razumom koji drugima voli da daje i koji je sklon da sa drugima saoseća i sažaljeva ih. Mislio sam da nakon što prihvatim Božje delo mogu da budem odmah uznesen. Nisam ni pomislio da sam i ja pripadnik iskvarenog ljudskog roda.” Budući da poseduje ovaj osnovni uslov posedovanja osećaja stida, on će prirodno i normalno prihvatiti stvarne činjenice o ljudima koje razotkrivaju Božje reči, a zatim se sa njima uporediti kako bi o sebi promislio i sebe spoznao. To mu pruža veliku priliku da se ispravno suoči sa Božjim rečima, da bez otpora prihvati Božje reči, a zatim da malo-pomalo postigne pokornost. Na čemu se sve ovo zasniva? Zasniva se na tome što on poseduje osećaj stida. Otud je on u stanju da shvati da u njemu postoje neka sramna i rđava otkrivanja iskvarenosti, a zatim je, pod dejstvom svog osećaja stida, u stanju da aktivno odbaci ono što smatra negativnim i sramnim stvarima. Kad čuje izjave, stanja, specifična otkrivanja, pa čak i specifične događaje u Božjim rečima koji razotkrivaju iskvarenu narav ljudskog roda, on je u stanju da shvati da u sebi ima te iskvarene naravi. Prihvatiće ih kako bi o sebi promislio i sebe spoznao. Kasnije, kad se ponovo bude susreo s takvim stvarima, ako postupi suprotno Božjim rečima ili još jednom otkrije stanja koja se razotkrivaju u Božjim rečima, njegov osećaj stida i dalje će ga u srcu opominjati: „Kad to činiš, zar ne ideš protiv Božjih reči? Nisi dobar čovek, niti si neko ko se pokorava Božjim rečima ili voli istinu!” Pošto poseduje osećaj stida, on je u stanju da prihvati razotkrivanje i sud Božjim rečima. Božje reči tada na njega deluju obuzdavajuće i mogu da isprave njegove misli i gledišta. Vidiš, zar funkcija osećaja stida nije veoma velika? (Jeste.) Kad ne razume istinu, taj čovek ima osnovnu moralnu granicu. Kad razume istina-načela ili dokuči pojedinosti Božjih reči, merilo prema kome ga njegov osećaj stida obuzdava više nije njegova moralna granica, niti je to samo granica njegove savesti i razuma, već istina-načela postaju njegova granica. Zar ta granica nije nadmoćnija od granice čovekove savesti i razuma? Zar merilo te granice nije podignuto? (Jeste.) Prvobitno, kad ljudi sa osećajem stida ne razumeju istinu, oni u svojim mislima i gledištima imaju osnovnu moralnu granicu. Nakon što razumeju istinu, njihova moralna granica se podiže i postepeno teži ka istina-načelima. Zar ne misliš da se ovaj tip čoveka promenio? Navešću jedan primer, pa ćete razumeti. Na primer, kad je dolazio u kontakt s drugima, on prvobitno nije iskorišćavao ljude, nije ih tukao niti ih psovao, nije namerno činio stvari da bi druge prevario i naudio im i nije druge obmanjivao ni varao. Mislio je da je takvo postupanje prilično dobro. Da li je uzdržavanje od udaranja i psovanja drugih, kao i od varanja i nanošenja štete drugima, istina-načelo za ophođenje prema ljudima? (To je samo najosnovnije ispoljavanje ljudskosti; to nije istina-načelo.) To je samo moralna granica za način na koji se ljudi sa savešću i razumom vladaju: nastojeći najbolje što mogu da ljude ne tuku i ne psuju ih i da ne rade stvari kojima druge varaju ili im škode. To je samo uzdržavanje od toga da se čini zlo. Međutim, istina-načela su viša od čovekove moralne granice. Ophođenje prema ljudima u skladu sa istina-načelima više nije samo pridržavanje tvoje moralne granice, već je nešto iznad toga. Pa, šta onda Božje reči zahtevaju kad je reč o ovom načelu za ophođenje prema ljudima koje je iznad čovekove moralne granice? (Da se prema ljudima ophodi pravično u skladu sa načelima.) Tako je, da se prema ljudima ophodi na pravičan način. To je istina-načelo. Da li je onda ovo istina-načelo moralna granica? (Ne, ovo načelo je nadmoćnije od moralne granice.) Ovo nije moralna granica; to je istina-načelo koje se zasniva na moralnoj granici i koje je ujedno nadmoćnije od nje. Ovo je pravo načelo za način ophođenja prema ljudima. Uzdržavanje od udaranja i psovanja drugih ljudi i od toga da se čine stvari kojima se drugi varaju ili im se škodi, nije istina-načelo; to je puko uzdržavanje od toga da se čine stvari u negativnom smislu. Međutim, samo zato što se uzdržavaš od toga da to činiš ne znači da imaš načela za način na koji se ophodiš prema ljudima; to što ljude ne tučeš i ne psuješ ih ne znači da su tvoja načela za ophođenje prema ljudima ispravna. Da li je uzdržavanje od toga da ljude udaraš ili psuješ i od toga da ih varaš ili da im naudiš isto što i pravično ophođenje prema ljudima? Nije, zar ne? Ako je u pitanju neko ko te je jednom uvredio ili sa kim se nisi slagao ili je to neko ko ti se ne sviđa, ali je na osnovu svoje ljudskosti i kova on pogodan da bude vođa, da li bi ga izabrao? Ako to odmeravaš načelom da ljude ne tučeš i ne psuješ ih i da ih ne varaš niti da im škodiš, šta bi uradio? Ne bi imao nikakav put koji bi mogao da slediš. Kao iskvareno ljudsko biće, bez tačnih načela za ophođenje prema ljudima, u najboljem slučaju bi rekao: „Nisam ga tukao ni psovao, niti sam rekao da li je dobar ili loš. Nisam ga sputavao, tako da ne možeš da kažeš da sam ga prevario ili da sam mu naudio. U svakom slučaju, on mi se ne sviđa, pa ga neću izabrati.” Da li je to što ga ne biraš pravično ophođenje prema ljudima? (Nije.) Zapravo, ako je taj čovek prikladan kandidat za vođu, treba da ga izabereš; samo to je pravično ophođenje prema ljudima. To što ga biraš ne zasniva se na načelu da ljude ne tučeš i ne psuješ ih i da ih ne varaš ili im ne škodiš, već na čemu? Zasniva se na načelu pravičnog ophođenja prema ljudima kako zahtevaju Božje reči; samo to je istina-načelo. Dakle, neki ljudi razmišljaju: „Ljude ne tučem i ne psujem ih, niti ih varam i škodim im, pa, zar me to ne čini dobrim čovekom?”, na šta Ja kažem: „Nisi dobar čovek. U najboljem slučaju imaš sreće što se uopšte smatraš ljudskim bićem.” Istinski dobar čovek jeste neko ko može da postupa u skladu sa istina-načelima. To jest, kad je reč o tome kako se ophoditi prema ljudima, osim što se uzdržavaš od toga da ljude udaraš, psuješ ih, varaš ih ili im škodiš, prema njima takođe možeš da se ophodiš pravično i pravedno; tek tada si dobar čovek. Da li ovakvom besedom to postaje jasno? (Da.) Moralna granica jeste osnovno načelo za lično vladanje ljudi koji u svojoj ljudskosti poseduju savest i razum. Iako je ovo načelo za lično vladanje u skladu sa savešću i razumom ljudskosti, ono ne može da zameni istina-načela; u poređenju sa istina-načelima, tu i dalje postoji jaz. Neko ko ima moralnu granicu u najboljem slučaju je uobičajen čovek, ali se ne može nazvati dobrim čovekom. Dobri ljudi jesu samo oni koji mogu da se vladaju i postupaju u skladu sa istina-načelima. Na primer, kad je reč o ophođenju prema drugima, već je prilično dobro ako prosečan čovek uspeva da druge ne vara i da im ne škodi, te da ljude ne tuče i ne psuje. Međutim, načela dobrog čoveka za ophođenje prema ljudima uzdižu se iznad ovoga: on je u stanju da se prema ljudima ophodi pravično i u skladu sa istina-načelima. To jest, istinsko ljudsko biće ima moralnu granicu i osećaj stida i poseduje osnovne uslove za to kako da se pravilno vlada. Otud takav čovek ima priliku da postigne to da se prema ljudima pravično ophodi, da se vlada u skladu sa istina-načelima i da postupa u skladu sa istina-načelima. Postoji li razlika između moralne granice i istina-načela? (Postoji.)

Ako u svojoj ljudskosti neko poseduje osećaj stida, onda on ima integritet i dostojanstvo u tome kako se vlada i postupa. Njegova granica je u tome da mora da sačuva svoj integritet i svoje dostojanstvo i da ne sme da ih izgubi. Govoreći svakodnevnim jezikom, takav čovek u osnovi nije izgubio svoju savest; on vodi računa u pogledu toga kako čini stvari, vrednuje dostojanstvo i karakter i ima ljudsku toplinu. Šta god da radi, kad je reč o ličnim interesima, statusu ili novcu, on ima granicu. Ta granica čuva njegov integritet i njegovo dostojanstvo; to jest, on neće ići dalje od onoga što mu integritet i dostojanstvo dozvoljavaju da bi bezobzirno činio stvari koje su neopravdane u pogledu moralne pravde ili ljudske etike. To znači posedovati osećaj stida. Pored toga, ljudi koji u svojoj ljudskosti poseduju osobine savesti i razuma imaju sopstvena gledišta i izbore u pogledu jela, pića i veselja, kao i u pogledu različitih zlih trendova u društvu. Oni nipošto neće slediti zle trendove kako bi živeli u bunilu i razvratu, samovoljno povlađujući sebi i postupajući izopačeno. Prave sopstvene izbore u pogledu zbivanja u ljudskom svetu ili zlih trendova. Ti izbori mogu da se zasnivaju na njihovoj čestitosti i dobroti ili mogu da se zasnivaju na njihovom osećaju stida; to će zavisiti od konkretne stvari. Koliko god da su popularne različite stvari koje se pojavljuju u svetu i koliko god da ih društvo i javnost odobravaju, takvi ljudi duboko u sebi i dalje imaju sopstvene misli i gledišta o tim stvarima i uprkos svemu će praviti sopstvene ispravne izbore. U svom srcu veruju: „Bez obzira na okolnosti, ne smeš da izgubiš svoju ljudskost. U svakom trenutku ti si ljudsko biće. Ne možeš da radiš stvari koje rade zveri. Ne možeš da radiš stvari koje rade đavoli. Sebe ne možeš da izjednačiš sa zverima i đavolima.” Dakle, šta god da rade, njih obuzdavaju njihova savest i njihov razum. Konkretno, to obuzdavanje znači da ih savest i razum neprestano opominju i kontrolišu. Na primer, pretpostavimo da se ovakav čovek i neki drugi čovek bave nekim poslovanjem. Taj drugi čovek ljude neprestano obmanjuje i vara, prodajući stvar od deset juana za tri stotine do pet stotina juana, dok je on prodaje za samo pedeset juana, zarađujući tek toliko da jedva sastavi kraj s krajem. Gledajući kako taj drugi čovek ostvaruje ogroman profit dok on toliko godina radi sa takvom usrdnošću samo da bi zaradio dovoljno da se prehrani, u svom srcu nikad ne može s tim da se pomiri. I on želi da, poput tog drugog čoveka, bude bezobziran, ali onda pomisli: „Kad bih to učinio, to bi se previše kosilo s mojom savešću. Ne mogu sebe da nateram da to uradim! Šta ako budem razotkriven nakon što to učinim? Da li bih time prekršio zakon? Da li bih otišao u zatvor?” Vidiš, on o tome mnogo razmišlja i, prebirajući sve to po glavi, u svojoj savesti oseća neprestanu samooptužbu. Iako ga zaluđuju i na njega utiču razni zli svetovni trendovi i ujedno želi da zaradi više novca kako bi uživao u dobrom materijalnom životu, nakon dugog razmišljanja, on na kraju sebe ipak ne može da natera da druge obmanjuje i vara. Neki ljudi kažu: „Takvi ljudi su naprosto plašljivi, zar ne?” Neki od njih jesu plašljivi, ali neki nisu; njih naprosto obuzdavaju njihova savest i njihov razum i osećaju da ne mogu da obmanjuju i varaju druge. Čak i ako to povremeno učine, kasnije zbog toga zažale, svakodnevno živeći u strahu da će nešto krenuti po zlu i da će im neko pokucati na vrata. U sebi razmišljaju: „Nečasno sam zaradio ovaj novac. Ako ljudi saznaju, hoće li me iza leđa kritikovati? Ovo zasigurno više neću ponoviti. Jedino kad trošim novac koji sam zaradio sopstvenim trudom, um mi je spokojan i jedino tada u snu nemam noćne more.” Nakon što nekoga jednom tako prevari, u dugom periodu mu je zbog toga teško; ne spava dobro, ne može ništa da okusi i uvek u svom srcu oseća nelagodu. Naravno, ovakav tip čoveka u društvu praktično ne postoji. Društvo je puno ljudi koji su od đavola i od životinja; kad je reč o takvom obmanjivanju i varanju drugih, oni ne osećaju baš ništa.

Čak i ako neko sa savešću i razumom često dolazi u dodir sa različitim stvarima koje se odnose na jelo, piće i veselje, njegova savest i njegov razum će i dalje obavljati svoju funkciju. On neće slediti telo niti zle trendove kako bi do krajnjih granica udovoljavao svojim različitim željama. Umesto toga, šta god da jede, pije ili u čemu god da uživa, u tome postoji granica. On razmišlja: „Jesti dobru hranu, nositi lepu odeću i imati vrhunska telesna zadovoljstva – sve su to isprazne stvari. Da li je to zaista ono za šta ljudi žive?” U srcu ovog tipa čoveka, telesna zadovoljstva, jelo, piće i veselje ne mogu da zadovolje potrebe njegovog unutrašnjeg sveta. On razmišlja u sebi: „Ljudi uvek teže tome da uživaju u dobrim stvarima. Sada sam i sâm u njima uživao i ne osećam nikakvu sreću. Šta je zapravo sreća? Kako čovek treba da živi da bi imao pravu sreću? Uživao sam u svom tom jelu, piću i veselju, kao i u različitim telesnim zadovoljstvima – zar se ljudski život sastoji samo od toga? Je li to život? Ako čitav svoj život neko provede tako, težeći samo jelu, piću i veselju i težeći telesnim zadovoljstvima, po čemu se on onda razlikuje od životinje? Ako i ljudi, poput životinja, žive samo za tri obroka dnevno, ne razumeju šta je smisao života, ostaju neispunjeni u svojim mislima, svom duhovnom svetu i svom srcu, te o životu ne razumeju mnoge stvari, u čemu je svrha da iz generacije u generaciju tako žive?” Kad su mladi, ljudi su ispunjeni radoznalošću prema svetu. Postoje mnoge stvari za koje ne znaju i koje nisu videli i brojne stvari koje nisu iskusili, pa osećaju da bi njihov život, ako izađu i hrabro se suoče sa svetom, mogao da bude veoma srećan i ispunjen ili da bi mogli da žive čudesnim i jedinstvenim životom. Međutim, nakon što društvo zaista dožive, oni vide da ljudski rod tako živi iz generacije u generaciju. Od toga da su u mladosti glupi i neuki, pa do toga da mnogo propate i zadobiju određeno životno iskustvo nakon što u društvu neke stvari iskuse – svi tako provode svoj život. Svi prolaze kroz proces težnje za izgledima, slavom i dobitkom i usredsređenost na jelo, piće, veselje i telesna zadovoljstva. U poznim godinama, premda jeste zadobio izvesno životno iskustvo, čini se da čovek ništa nije požnjeo, niti razume šta je smisao života. Zar nije prilično besmisleno da neko čitav svoj život proživi tako? Ljudi često osećaju neobjašnjivu prazninu. To jest, kad u svom srcu o životu zaista razmišljaju i pokušavaju da se prisete nečega smislenog i vrednog, oni ne mogu ničega da se sete i u srcu osećaju potpunu prazninu. Ne znaju zašto je to tako, niti znaju šta bi njihovom srcu trebalo da bude potrebno ili gde bi njihovo srce trebalo da počine. Osećaju da nemaju na šta da se oslone i osećaju duboku zbunjenost, razmišljajući u sebi: „U ovom životu sam dosta toga iskusio i okusio sam različite nedaće i patnje. Zar se život zapravo ovako završava?” Kad pogledaju starije ljude, čini se da su i oni život proživeli na isti način. Tada osećaju da je život ljudi besmislen. Oduvek su težili slavi i dobitku, statusu i telesnim zadovoljstvima. Kad ih nemaju, svim silama se trude da ih dobiju; kad ih dobiju, osećaju mrvicu sreće i neko vreme se malo raduju, ali na duge staze, o sreći tu nema ni govora. Nakon što veći deo svog života provedu u jurnjavi, i dalje osećaju prazninu, bez ičega čega bi se vredelo držati. Uvek imaju osećaj da hvataju vazduh, a ipak se nadaju da će iz toga nešto dobiti. Da li biste rekli da je ovo osećanje dobro? (Nije.) Pa, kako onda nastaje to osećanje? (Tako što sve to jelo, piće i veselje na svetu ne mogu da zadovolje unutrašnje potrebe ljudi.) Da li svi razmišljaju na ovaj način? Kakvi ljudi razmišljaju na ovaj način? (Na ovaj način razmišljaju ljudi sa savešću i razumom.) Kažite Mi, da li bi ljudi bez misli, bez logičkog razmišljanja i oni koji su bezumni, razmišljali na ovaj način? (Ne bi.) Bezumni ljudi jesu oni bez savesti i razuma; oni su od zveri. Oni ne razmišljaju o ovim pitanjima ljudskosti, niti razmatraju ljudski život, budućnost ili to kojim putem treba da idu. Tim stvarima ne pridaju nikakvu pažnju. Zadovoljni su sve dok mogu da jedu i piju. Dan za danom naprosto se provlače, veseleći se svakog dana koji prožive i dan za danom uživaju koliko god mogu. Ne razmatraju ova pitanja koja se odnose na život. Pa, kakve onda veze ove stvari imaju sa savešću i razumom ljudskosti? Ako neko ima savest i razum, on će ispoljiti razumnost u onome što čini. Veoma je važno da ljudi poseduju razumnost. Kad imaju razumnost, ljudi većinu vremena ne žive vodeći se osećanjima, već žive razumno, živeći razumno u sadašnjem trenutku. Oni će razmišljati: „Jesam li u ovom životu zapravo išta zadobio? Da li je vredelo živeti ovaj život? Jesam li uradio išta što ima smisla i što vredi? Da li su stvari kojima težim ono što mi je iznutra potrebno? Jesu li zadovoljene moje unutrašnje potrebe? Nisu zadovoljene i osećam se veoma isprazno. Ni jedna jedina materijalna stvar, pa čak ni porodična privrženost ili prijateljstvo, ne mogu da me u dubini zadovolje. Nijedna od tih stvari nije ono što je mojoj ljudskosti potrebno.” Takav čovek će razumno razmišljati o ovim stvarima. To jest, što bude dublje zalazio u odraslo doba, sve će razumnije posmatrati ove stvari i što više bude bio bez odgovora, osećaće sve veću patnju. Pre nego što dožive ove stvari, ljudi će o nekim stvarima suditi i zamišljati ih u okviru razuma na način koji je isplaniran i u kome se koristi normalna razumnost. Međutim, nakon što prođu kroz proces ovih stvari i osvrnu se unazad, postaju razumniji. Razumno će posmatrati stvari koje su iskusili i stvari koje su proživeli, pa će videti da su sve te stvari isprazne i da nijedna od njih nema smisla. Zašto to kažem? Zato što je sve što ljudi čine zarad hrane i odeće, zarad toga da za svoje telo obezbede tri obroka dnevno i zarad toga da očuvaju telesna zadovoljstva. Nadmeću se za slavu i dobitak i međusobno se takmiče. Ako čitav svoj život neko proživi samo zarad ovih stvari, živeći poput životinje, on od nje tad nije mnogo napredniji; u takvom životu nema nikakve vrednosti. Ljudi sa ljudskim razumom će o ovim stvarima razmišljati u svom srcu. Prema tome, kad dostignu određeno životno doba, zbog tih životnih obrazaca koji se neprestano ponavljaju, zbog pravila igre i načina rešavanja stvari osetiće u sebi umor, odbojnost, zgroženost i da im je svega preko glave. I dok budu osećali da su u svim tim stvarima uživali i iskusili ih, a da ipak nisu ništa požnjeli i da nisu zadobili nikakve stvarne, opipljive stvari koje istinski zadovoljavaju potrebe njihove ljudskosti, u njima će se na kraju pojaviti osećanje praznine. U tim okolnostima, ljudi sa savešću i razumom dalje će istraživati, tragati i napipavati u mraku: šta je zapravo istinski ljudski život? Kako zapravo treba proživeti svoj život? Neki pametni ljudi tražiće put u životu i pokušaće da pronađu veru u religiji. Upravo u tom kontekstu pojedini ljudi dolaze u Božju kuću. Oni otkrivaju da jedino Božje reči i istina, put i život koje Bog pruža ljudskom rodu, mogu da zadovolje njihove potrebe. Kad istražuju pitanja poput toga šta su vrednost i smisao života, jedino Božje reči mogu da im daju odgovore. Tek tada se u njima javlja žeđ za Božjim rečima, potom prihvataju Božje reči i zatim odlaze korak dalje tako što im se pokoravaju. Njihova žeđ za Božjim rečima, njihovo prihvatanje ovih reči i pokoravanje njima, sve se to zasniva na njihovom životnom iskustvu i proističe iz njihovog razmišljanja o nekim stvarima koje su iskusili u životu.

Da li osećate da je ovo o čemu smo upravo razgovarali u zajedništvu apstraktno? Možete li to da razumete? (Nije apstraktno. Možemo da razumemo.) Ovaj sadržaj nije ni apstraktan ni šupalj; sve su to stvari koje čovek može da vidi i sa kojima može da dođe u dodir u stvarnom životu. Ako neko misli da beseda o savesti i razumu ljudskosti nema veze sa stvarnim životom i oseća da je ovaj sadržaj veoma šupalj i apstraktan, kao da se dešava u nekom drugom svetu i da je previše udaljen od ljudi, onda taj čovek ima problem, zar ne? Ne razumeš pitanja koja se odnose na lično vladanje i u svom ličnom vladanju nemaš ni savesti ni razuma. Šta si ti onda zapravo – đavo ili životinja? Teško je reći, ali, u svakom slučaju, nisi ljudsko biće. Ljudi sa savešću i razumom mogu da prepoznaju misli ili ispoljavanja koji se odnose na savest i razum ljudskosti i da se sa njima poistovete. Ako neko ne može da se poistoveti sa ovim pozitivnim mislima ili ispoljavanjima, ali može sa onim negativnim, to pokazuje da u sebi nema ni savesti ni razuma. Neki ljudi koji nemaju savest i razum osećaju čak i duboku odbojnost prema mislima, gledištima i načinima ličnog vladanja koji se odnose na savest i razum ljudskosti, smatrajući ih sramnim, odvratnim ili prezrivim – to su ljudi koji nemaju osobine ljudskosti. Ljudi bez osobina ljudskosti osećaju snažnu odbojnost prema ispoljavanjima savesti i razuma ljudskosti, a ujedno ne mogu da uoče različite konkretne misli, ponašanja i načela primene koje ispoljava ljudskost onih ljudi koji imaju savest i razum. Pošto to nisu ljudi iste vrste, oni ne mogu da ih uoče. Kažite Mi, mogu li životinje da razumeju na osnovu kojih načela ljudi postupaju ili zašto tako postupaju? (Ne.) Životinje to ne znaju. Šta životinje znaju? Znaju šta treba da rade i kada to treba da rade – samo te utvrđene stvari: kada da jedu, koliko dugo da se igraju i gde ih vlasnici obično vode. A zašto ih vlasnici tamo vode ili zašto ih ne vode, to su stvari koje ne znaju. Takođe ne znaju zašto se količina hrane koju dobijaju razlikuje zimi i leti, niti znaju namere svojih vlasnika u pozadini svega onoga što za njih čine. One znaju jedino ovo: „U svakom slučaju, moj vlasnik je dobar prema meni. Moj vlasnik mi svakog dana daje ukusnu hranu, a takođe mi pravi društvo i štiti me. Dobar je prema meni, pa je zato on moj vlasnik. Drugi ljudi me ne hrane niti prema meni postupaju dobro, pa zato oni nisu moji vlasnici i sa njima nisam blizak.” Životinje znaju samo ove jednostavne stvari. Slično tome, ljudi koji su od životinja nikada neće moći da razumeju niti da dokuče ova pitanja koja se odnose na ljudskost, lično vladanje, kao i na misli i gledišta. Čak i ako ih podučavaš, sve što će od tebe naučiti biće samo doktrine. Međutim, razumevanje nečega u smislu doktrine nije istinsko razumevanje; oni ne razumeju implikacije, niti razumeju vrednost stvari kojima ih podučavaš. Prema tome, ljudi koji su od životinja ne mogu da razumeju kad se govori o pitanjima koja se odnose na savest i razum ljudskosti. Đavoli te stvari mogu da razumeju na doktrinarnom nivou, ali ih ne prihvataju. Prema ovim izjavama osećaju odbojnost i gnušanje, smatrajući da prosipaš bombastične reči i da su to izjave koje nemaju veze sa stvarnim životom ljudskog roda. Bilo da je reč o tome da li ih ne prihvataju ili ne mogu da ih razumeju, Ja ove stvari o ličnom vladanju ne govorim da bi ih slušali oni koji su od đavola ili od životinja. Ako su oni voljni da ih prihvate kao doktrine, to je u redu; ako nisu voljni, nemam ništa protiv. Ljudi su razvrstani prema svojoj vrsti – ne mogu da budu primorani. Klasifikacija koju imaš će odrediti stvari koje voliš. Ako nemaš ljudskost i nisi od ljudskog roda, onda nećeš razumeti reči koje se odnose na istinu i nećeš biti voljan da ideš putem kojim ljudi treba da idu. Samo će ljudi koji pripadaju ljudskoj klasifikaciji biti voljni da slušaju ove teme koje se odnose na lično vladanje i na istinu. Ako neki ljudi nisu voljni da slušaju i to ne mogu da razumeju, ne moraju ni da slušaju. Takvi ljudi ne pripadaju ljudskoj klasifikaciji, a istina se ne izgovara da bi je oni slušali.

Kad je reč o telesnim potrebama u životu ljudi koji u svojoj ljudskosti imaju savest i razum – kao što su jelo, piće i veselje – upravo smo pomenuli da, kako te stvari budu više doživljavali i s njima se više budu susretali, oni će o njima neprestano razmišljati. Što više u životu doživljavaju jelo, piće, veselje i telesna zadovoljstva, u svom srcu više osećaju da su te stvari besmislene i isprazne. Čak i ako ne mogu da prestanu da tako žive, oni u tome ne pronalaze radost; naprotiv, osećaju se krajnje bespomoćno. To stanje ih dalje podstiče da tragaju da shvate pitanja poput onih o smislu života i o tome zašto ljudi žive. Prema tome, kad prihvate Božje delo i na ova pitanja dobiju odgovore, oni u svom srcu osećaju veliko zadovoljstvo i smatraju da je to zaista pravi put u ljudskom životu. Kad takav čovek prihvati opskrbu istinom Božjih reči, on oseća da različite pozitivne stvari i različiti zahtevi koji se u Božjim rečima stavljaju pred ljude savršeno zadovoljavaju potrebe u njegovoj ljudskosti ili da su, u određenoj meri, s tim potrebama usklađeni. Stoga će on spremno prihvatiti Božje reči i Božje zahteve prema ljudima; on veruje da je to zaista put kojim ljudi treba da idu i da su to zaista načela za lično vladanje koja ljudi treba da poseduju. Budući da on ima takve potrebe i takva razmišljanja, Božje reči su njegova opskrba i mogu da mu postanu blagovremena pomoć. Kad prihvati opskrbu Božjih reči, on će imati želju i rešenost da Bogu udovolji i da postane istinsko ljudsko biće u skladu sa Božjim zahtevima. Na primer, pravednici koje Bog pominje, kao što su Noje, Avram, Jov i Petar – priče o tome kako su se oni pokorili Bogu i prihvatili Njegove naloge jesu ono za čim ovaj tip čoveka u svom srcu posebno žudi i čemu se divi. On se nada da će jednoga dana i sâm moći da ima istinsku i apsolutnu pokornost Bogu, baš kao Noje, Avram i ostali, a ujedno očekuje da će jednoga dana moći da zadobije Božje odobravanje i da postane jedan od pravednika o kojima Bog govori. Žudi za tim da bude dobar čovek, pravedan čovek. Priče o ovim pravednicima koje Bog kazuje duboko ga dotiču, a priče o njima i njihov stav prema Bogu često dotiču i nadahnjuju njegovo srce. Budući da u svojoj ljudskosti poseduje osobine savesti i razuma, on je u stanju da ove ličnosti koje se pominju u Božjim rečima posmatra kao uzore i primere na koje će se ugledati; ujedno je to znak da on ima savest i razum. Naravno, takva vrsta ispoljavanja takođe je osnovni uslov da bi čovek mogao da prihvati Božje reči i pokori im se, te da bude pročišćen i spasen. Sudeći prema ispoljavanjima takvog čoveka i prema onome što on pokazuje tokom procesa doživljavanja života, on makar nije otupeo i bezosećajan. Nije neko bez misli, niti je neko ko nema nikakve poglede na život, stvarnost ili na stvari kao što su jelo, piće i veselje. On ima mišljenje, ima sopstvena gledišta i, povrh toga, ima pozitivne misli i gledišta. To jest, prema različitim stvarima u životu, on nije otupeo i bezosećajan, već o njima, naprotiv, razmišlja. Naročito nakon što doživi svakojake teške periode, neuspehe i padove, te okusi životne radosti i tuge, on još i više oseća da će mu život biti isprazan i bezvredan bude li se tako nastavilo; da će to biti bez ikakve vrednosti i smisla bude li kroz ovaj svet samo prošao i tako se vladao; i da na kraju neće ništa zadobiti bude li nastavio da se tako vlada. S tim će se nerado pomiriti i to će mu delovati neshvatljivo: „Da li ljudi treba zaista tako da žive, tako što čitav svoj život provode na ovaj način? U čemu je svrha da se iz generacije u generaciju tako živi?” Vidiš, iako na kraju ne dolazi do zaključka o tome kako ljudi treba da žive, on o tome makar razmišlja. Nije se prepustio jelu, piću, veselju i uživanju u telesnoj udobnosti, porodičnoj privrženosti ili sreći porodičnog života, provlačeći se kroz svoj život tek tako u izmaglici. Njegov stav prema životu nikako nije puko provlačenje, jer, vođen razumom, on često razmišlja. Stvari kao što su jelo, piće, veselje i telesna zadovoljstva nipošto neće zadovoljiti potrebe njegovog srca. U tim okolnostima, on će tražiti stvari koje mogu da zadovolje potrebe njegovog srca. Napokon, jedino Božje reči i Božje delo mogu da pruže odgovore na ova životna pitanja o kojima on razmišlja, te da zadovolje potrebe njegovog srca.

Ako neko naprosto tako provodi svoj život, iz dana u dan, iz godine u godinu, nikad ne razmišljajući o tome kojim putem treba da ide ili kako treba da živi; ako, nakon što doživi neuspehe, padove, teške periode i nedaće i okusi životne radosti i tuge, i dalje o ovim stvarima uopšte ne razmišlja, nema nikakve poglede na život niti na to kako treba da se vlada, već nastavlja da teži slavi, dobitku, statusu i zadovoljstvu, čak bivajući posebno predan tome da se prepušta različitim zlim trendovima – a o tome nema nikakvu svest, niti oseća potištenost ili bol i ne oseća da je takav život isprazan – onda takav čovek sasvim sigurno nije ljudsko biće. Da jeste, čim dostigne određeno životno doba, razmišljao bi o ovim životnim pitanjima. Pojedini ljudi u svojim dvadesetim godinama počinju da razmišljaju o životnim pitanjima: „Generacija mojih baka i deda, kao i generacija mojih roditelja, sve su živele na taj način. Hoću li i ja živeti poput njih, stupiti u brak i dobiti decu u određenom životnom dobu, pa da to bude sve od čitavog mog života? Da li zaista živim samo da bih odgajao decu i produžavao vrstu? Ako čitav svoj život čovek proživi tako, to je besmisleno. Ako generacija za generacijom tako živi, nije li to ipak isprazno?” Oni u svom srcu nejasno osećaju da je budućnost prazna i neizvesna. Osećaju: „Ako čitav svoj život čovek samo teži jelu, piću, veselju i telesnim zadovoljstvima, a potom dobije i odgaji decu, ne bi li se u njegovoj starosti ta deca brinula o njemu i dostojno ga sahranila, kako bi u miru mogao da uživa u svojim poznim godinama – ako za tim ciljem juri, onda bi njegov život time bio lišen svakog smisla!” I pre nego što uopšte zaista počnu da doživljavaju život, oni već vide da je put pred njima mračan i lišen svetlosti; već su videli svaku unapred isplaniranu životnu fazu koja pred njima leži. U sebi nejasno osećaju da je takav život besmislen i da nemaju čemu da se raduju! Kad uđu u svoje dvadesete godine, pojedini ljudi počinju da razmišljaju o tome da osnuju porodicu, izgrade karijeru i žive dobrim životom, kao i o tome da svojim roditeljima omoguće da uživaju u dobrom životu. A ima i nekih ljudi koji uvek imaju ambicije; uvek žele da se obogate ili postanu funkcioneri, da za klasu postanu bolji od ostalih i da donesu čast svojim precima. Bez obzira na to jesu li pod uticajem roditelja ili društva, ukratko, oni ne znaju da razmišljaju o životu. Čvrsto veruju da se život svodi jedino na dobru hranu, lepu odeću i dobar život i ne razmatraju ništa drugo. Pojedini ljudi dožive brojne neuspehe pre nego što jasno uvide da ovo društvo i ljudski rod nisu tako dobri kao što ljudi zamišljaju, pa počinju da razmišljaju o tome kako da žive životom koji ima vrednost i smisao i koji se ne proživi uzalud. Takvi ljudi čine veoma malu manjinu. Ukratko, svi oni koji razmišljaju o vrednosti života i shvataju da ljudi, dok su živi, moraju da se posvete praktičnim stvarima, jesu ljudi koji imaju savest i razum. Činjenica da o ovim stvarima mogu da razmišljaju pokazuje da su njihove vrednosti drugačije od vrednosti ostalih. Njihove vrednosti se ne svode na to da dobro jedu, da uživaju u lepim stvarima, da napreduju, da se istaknu u odnosu na ostale, da imaju dobre izglede u ovom životu i da se na tome završi. Ima mnogo ljudi sa dobrim izgledima, poput onih visokorangiranih funkcionera – čeka li ih išta dobro na kraju? Žive li srećno? Pogledaš li pažljivo njihov život iza kulisa, ni oni nisu srećni. To te navodi da osetiš da ćeš, ako i sâm budeš težio statusu i izgledima, baš poput njih, i ti biti nesrećan. Ljudi sa mislima normalne ljudskosti razmišljaće: „Ti visokorangirani funkcioneri nisu srećni, što dokazuje da je put kojim idu pogrešan. Koji je onda ispravan put kojim ljudi treba da idu i koji njihovom srcu zaista može da donese utehu?” Ljudskom srcu je potrebno nešto što će ga utešiti. Taj izvor utehe nisu materijalna zadovoljstva poput novca, luksuznih domova ili skupih automobila, niti je to neko od poverenja ko s ljudima može hrabro da se suoči sa nedaćama, a još manje su to savršen brak ili odana deca. Nijedna od tih stvari ne može zaista da donese utehu ljudskom srcu. Ono što zaista može da donese utehu čovekovom srcu jesu stvari koje su njegovom srcu potrebne. Potrebno mu je da dobije određene odgovore; to jest, postoje neke stvari koje ljudi tokom života žele da razumeju: odakle ljudi dolaze? Kada će umreti? Ko kontroliše smrt? Postoji li u životu nešto što se zove sudbina? Ko upravlja sudbinom? Ako roditelji upravljaju njome, ko onda upravlja sudbinom roditelja? Roditelji ne mogu da kontrolišu ni sopstvenu sudbinu, pa mogu li onda da kontrolišu sudbinu svoje dece? Takođe, kako ljudi treba da se vladaju? Kako treba da se vladaju da bi im život bio vredan i da ne bi uzalud prošli kroz ovaj svet? Ako ljudi imaju dušu, nakon što umru, ima li njihova duša kuda da ode? Ako duša ima kuda da ode, da li je to povezano sa ovim životom? Šta u ovom životu ljudi moraju da urade da bi im duša nakon smrti otišla na neko dobro mesto? Kako mogu da izbegnu odlazak na loše mesto ili da to preokrenu? Sve su to pitanja o kojima ljudi treba da razmišljaju. Kad o ovim pitanjima razmišljaju, ali ne mogu da dobiju odgovore, da li se u sebi ljudi osećaju izmučeno? (Da.) Što više ostaješ bez odgovora, to veću izmučenost osećaš i manje si raspoložen da uživaš u životu, porodičnoj privrženosti ili romantičnoj ljubavi, jer koliko god da u njima uživaš, te stvari mogu samo privremeno da ispune prazninu u tvom srcu. Kad jednom završiš sa uživanjem u tim stvarima, duboko u sebi ćeš osećati još veću prazninu, jer stvari koje privremeno poseduješ ili u kojima uživaš samo otupljuju tvoje srce i zadovoljavaju tvoje privremene potrebe; one ne mogu da pruže odgovore na pitanja o kojima razmišljaš. Na kraju krajeva, koliko god novca da imaš, u koliko god dobrom materijalnom životu da uživaš ili koliko god pored sebe da imaš dece koja te poštuju, ništa od toga ne može da odgovori na ta pitanja duboko u tvom srcu, niti išta od toga može da ti pomogne da pronađeš odgovore koje želiš. To jest, stvari u kojima u ovom životu uživaš, stvari koje si već dobio, ne mogu da ti kažu kakva će biti tvoja budućnost, kuda ćeš otići nakon što se ovaj život završi, niti da li ćeš biti kažnjen ili nagrađen. Na ova pitanja niko ne može da ti dâ tačan odgovor i tačne odgovore ne možeš da pronađeš u knjigama niti u bilo kakvim izvorima. Razmišljajući o ovim pitanjima, ako možeš nejasno da osetiš da je život prazan – da je uživanje u porodičnoj privrženosti prazno, da je uživanje u romantičnoj ljubavi, braku i sopstvenoj porodici prazno, da je uživanje u odanosti sopstvene dece prazno i da je uživanje u stvarima kao što su jelo, piće i veselje potpuno prazno – i što više u tim stvarima budeš uživao i budeš ih zadobijao, taj osećaj praznine postaje jači i teži – onda ćeš sve više osećati da je za utehu tvom srcu potrebno nešto drugo. To će te dalje podstaći da tragaš za stvarima koje tvom srcu mogu da donesu utehu i da tragaš za životnim odgovorima i za životnim putem. Kad te stvari ne mogu da se dobiju, ljudi zauzimaju bespomoćan, površan stav prema svetovnim zbivanjima: „Naprosto ću živeti ovako. U svakom slučaju, ljudi tako prožive čitav svoj život.” Koliko god da su lepe stvari koje neko sa savešću i razumom poseduje ili u kojima uživa, za njega je sve to isprazno. On nije poput onih ljudi koji su isti kao zveri, koji se nikad ne zasite ma koliko da su pojeli i koji nikad nisu zadovoljni ma koliko da uživaju, pa još i razmišljaju: „Za ljude je najbolje da tako uživaju čitav svoj život. U ovom životu, bolest je najgora stvar koju čovek može da ima, a novac je najgora stvar koja čoveku može da nedostaje.” To je logika ljudi koji su reinkarnirani od životinja. Ova izreka – „Bolest je najgora stvar koju čovek može da ima, a novac je najgora stvar koja čoveku može da nedostaje” – jeste životna filozofija do koje oni dolaze nakon što dožive život. Međutim, kad ove reči čuje neko ko ima savest i razum, on pomisli: „Biti siromašan zaista deluje loše; kad ti zatreba novac, a nemaš ga, to te dovodi u nepriliku. No, može li to što imaš novac da reši problem praznine? Ne može ni najmanje da ga reši. Muka je imati i previše novca. Uvek ima ljudi koji za njim žude i ne znaš gde je bezbedno da ga čuvaš. Ne deluje sigurno da ga držiš u banci, ne osećaš nikakvu sigurnost kad ga investiraš, a ionako ne možeš toliko da potrošiš. Ako novac trošiš na zadovoljstva jela, pića i veselja, živeći u luksuznom domu, vozeći skupe automobile i uživajući u tome da ti se drugi ulizuju, dive ti se i izrazito te poštuju, dok te ljudi prate i okružuju kud god da kreneš, poput roja zunzara koje oko tebe neprestano zuje, ne ostavljajući te ni na trenutak – nakon što tokom vremena u ovim stvarima budeš uživao, prema njima ćeš osetiti unutrašnju odbojnost i pomislićeš kako bi bilo divno pronaći neko mesto gde možeš nakratko da se malo smiriš i umiriš svoj um. Čak i ako možeš da putuješ širom sveta i proširiš svoje vidike, kasnije, kad se u sebi umiriš, i dalje ćeš osećati da je takav život besmislen i osećaćeš još veću prazninu.” Zapravo, kad prema svemu ovome ljudi osećaju prazninu, njihovom je srcu potrebna uteha. To jest, kad dostignu određeno životno doba i dostignu određenu fazu na životnom putu, o životu će imati mnogo pitanja i nedoumica koje ne razumeju, a na koje će im biti potrebno da dobiju odgovore i koje će morati da reše. Ako ta pitanja ne mogu da budu rešena, oni mogu da žive samo poput hodajućih leševa, nerado se noseći sa svime i njihovi će pogledi na sve biti posebno negativni i pasivni, umesto da budu aktivni. To su neka od osećanja o životu koja imaju ljudi koji u svojoj ljudskosti poseduju savest i razum.

Nakon što dostignu određeno životno doba, osim što imaju određena osećanja o životu, ljudi sa savešću i razumom će doći do izvesnih spoznaja o ljudskom životu i razmišljaće o različitim pitanjima. Budući da imaju savest – ili, tačnije rečeno, budući da takvi ljudi imaju srce i duh – pod neprestanim dejstvom svoje savesti i razuma, oni će u različitim životnim fazama razmišljati o raznim pitanjima: kako se treba ophoditi prema svakojakim ljudima? Kako se treba ophoditi prema sopstvenim roditeljima i deci? Na šta se zapravo svodi život? Šta su u životu zapravo jelo, piće i zadovoljstvo, kao i slava, dobitak, status i izgledi? Nakon što dožive različite životne faze, čak i ako ne razumeju istinu, oni će o životu izvesti određene zaključke. Budući da razmišljaju, oni će izvući zaključke. Ti zaključci mogu da budu objektivni ili mogu da budu samo lične spoznaje. Ali su ljudi sa savešću i razumom makar već prošli kroz određene stvari tokom doživljavanja života. Sa određenom količinom životnog iskustva, oni će osetiti: „U ovom životu mnoge se stvari ne odvijaju onako kako čovek želi; mnoge stvari su van čovekove kontrole. Kao da je, negde u nevidljivom svetu, Nebo sve to uredilo.” Ovo je spoznaja do koje dolaze kroz doživljavanje života, a to je ujedno i jedan od njihovih dobitaka. U pogledu ljudskosti, ovaj dobitak je veoma pozitivna i prirodna vrsta razmišljanja podstaknuta funkcijom savesti i razuma. Zašto imaju takvo razmišljanje? Zato što se u procesu doživljavanja života mnoge stvari odvijaju onako kako oni to žele, ali i kako ne žele, mnoge su u skladu sa njihovim željama i mnoge to nisu. Tokom doživljavanja tih stvari, oni će neprestano izvlačiti pouke i na kraju doći do zaključka: ljudi imaju sudbinu. Bez obzira na to da li se čovekov život odvija glatko i onako kako on to želi ili je pun teških perioda i razočaranja, bez obzira na to da li on podrazumeva patnju ili blaženstvo, sudbina ipak postoji. Na toj osnovi, oni će razmišljati o pojedinim pitanjima: „Izvesno je da ljudi imaju sudbinu, no, da li je ljudi sami biraju? Da li je kroje čovekovi roditelji? Ne čini se da je tako. Ako sudbinu dece kroje i o njoj odlučuju njihovi roditelji, onda bi se svaki roditelj nadao da će njegovo dete napredovati, istaći se u odnosu na ostale i imati srećan život koji se odvija onako kako on to želi. Međutim, zašto se moj život nije odvijao u skladu sa željama mojih roditelja, niti u skladu sa mojim sopstvenim željama? Jasno je da o sudbini ne odlučuju ljudi. Reći da ljudsku sudbinu kroji priroda prazna je priča; to je apsolutno nemoguće. Svakako postoji Suveren, Nebo, koji tu stvar uređuje u nevidljivom svetu.” Nakon što dožive pojedine životne faze, oni dolaze do izvesnih spoznaja. Odnosno, za neke životne faze koje još uvek nisu doživeli, oni izvode određeno razumevanje i uvide od svojih roditelja ili predaka; naravno, i to su spoznaje o životu. Pre svega, oni veruju u sudbinu, a na tom temelju veruju i da Nebo postoji. Da li je ovo objektivno? (Jeste.) Možda će neki ljudi reći: „To što govoriš nije objektivno. I mi smo ljudska bića, ali na taj način ne razmišljamo.” Kad kažemo da ljudi sa savešću i razumom razmišljaju o životnim pitanjima, to ne znači da oni naprosto sede besposleni i o tome razmišljaju četrdeset pet minuta kao da su na školskom času, pa zatim dođu do odgovora. Naprotiv, kako stare i doživljavaju sve više stvari, i ne primećujući, oni stiču spoznaje o životu. Te spoznaje se ne dešavaju preko noći, niti dolaze nakon godinu dana. Možda počev od svoje tridesete godine života, oni počinju da doživljavaju život i da stupaju u dodir sa društvom i drugim ljudima; nakon što postepeno dožive različite stvari, oni malo-pomalo sakupljaju iskustvo, što ih dovodi do takvog zaključka. To jest, nakon što dostignu određeno životno doba i prekorače pojedine životne staze, ljudi sa savešću i razumom će, pre svega, verovati da ljudi imaju sudbinu i da je njihova sudbina pod suverenošću i uređenjem Neba; oni izvlače taj zaključak. Šta još zaključuju? „Bez obzira na to da li u ovom životu čovek uživa u blagoslovima ili trpi nedaće, da li je siromašan ili bogat, da li postaje visokorangirani funkcioner ili je samo običan čovek, ništa od toga ne zavisi od njega.” Razmisliš li o tome iz ljudske perspektive, ko ne bi želeo da bude funkcioner, da uživa u dobrom materijalnom životu i da ima srećan život bez teškoća u kome se sve odvija onako kako on to želi? Međutim, takve težnje ne moraju nužno da se ostvare; svako ima drugačiju sudbinu. Na primer, dok su mladi, neki ljudi izgledaju neupadljivo i neugledno, ali kad odrastu postignu uspeh; ljudi to ne mogu da shvate. Recimo da postoji devojka koja je odmalena imala poseban poriv da se istakne; dobro joj ide učenje i izuzetno je lepa. Međutim, šta se na kraju s njom dešava? Udaje se za neku bitangu, svakodnevno dobija batine, a deca koju ima nisu tako lepa kao što je zamišljala; sva izgledaju čudno i neprivlačna su. Ona je tako ambiciozna, tako lepa i ima toliko udvarača, pa ipak, nakon što je iscrpela sve svoje mogućnosti, na kraju je izabrala bitangu; to je nešto što ljudi nikada ne bi očekivali. Ili uzmimo da postoji neki drugi čovek koji je posebno ambiciozan i sanja o tome da, kad odraste, postane general ili guverner provincije. I šta se s njim dešava? Kad odraste, zarađuje za život tako što se bavi poljoprivredom. Prilično je obrazovan, po ceo dan nosi naočare i ume rečito da govori. Kud god da ode, drugima pripoveda istorijske i druge priče. Nema toga što on ne zna, od astronomije do geografije, a ume i da proriče sudbinu. Međutim, na kraju ništa ne postiže i ostaje poljoprivrednik čitavog svog života. Iz ovih stvari se može videti da čovekovu sudbinu tokom celog života uređuje Nebo. Čak i ako imaš dobre težnje i želje, one ne moraju nužno da se ostvare; a čak i ako ih nemaš, možda ti se neočekivano posreći. Ovim se ispunjava izreka nevernika da „Nebo ima oči”. To je u potpunosti pod suverenošću i uređenjima Stvoritelja. Osim toga, ko god da je sada siromašan neće nužno biti siromašan čitavog svog života. Kad je neko siromašan, njegova supruga može da ga gleda s nipodaštavanjem i da ga napusti. Pa ipak, nekoliko godina kasnije, njegov posao napreduje i on postaje milioner, vozi luksuzne automobile, živi u vili i kiti se zlatom i srebrom. Njegova supruga tada želi da se vrati, ali bi on radije izabrao da se više nikada ne oženi nego što bi nju primio nazad. Vidiš, njegova supruga naprosto nema sreće; suđeno joj je da bude siromašna. Hoće li u ovom životu čovek biti siromašan ili bogat, to je van njegove kontrole. Nikada ne znaš kad bi mogao da se obogatiš i nikada ne znaš zbog čega bi mogao da postaneš siromašan. Neki bogati ljudi misle da će biti imućni čitavog svog života, pa na siromašne gledaju s visine i ignorišu ih. Pa ipak, nekoliko godina kasnije, oni osiromaše, a oni ljudi koje su nekada maltretirali i ignorisali sad su od njih bogatiji i ne pada im na pamet da na njih obraćaju pažnju. Osim što shvataju da je to hoće li biti bogati ili siromašni van njihove kontrole, do kakvih još spoznaja o životu dolaze ljudi sa savešću i razumom? Neki ljudi kažu: „Čak i ako ne radiš dobre stvari, u ovom životu nemoj da činiš zlo. Nebo ima oči! Pogledaj onu porodicu; pokvareni su još od generacije svojih baka i deda, druge uvek varaju i nanose im štetu. I šta im se na kraju desilo? Njihovog unuka je stigla odmazda; rođen je sa invaliditetom. Zato nemoj da činiš zlo. Nebo ima oči; ako činiš zlo, pre ili kasnije ćeš se suočiti sa odmazdom!” Ljudi sa savešću i razumom doživljavaju mnoge stvari i mnogo pate kad ne razumeju istinu. U trenutku kad zagaze u svoje pedesete ili šezdesete godine, imaće različite spoznaje o životu. Te spoznaje se na kraju svode na postojanje sudbine i Neba, na to da je u nevidljivom svetu ljudska sudbina pod suverenošću i uređenjima Neba, da se, nakon što umru, ljudi suočavaju sa odmazdom, da čovek ne treba da čini zlo i da, bez obzira na to kakvo zlo čovek počini, Nebo ima oči i posmatra. Nemoj da misliš da drugi nemaju pojma da si počinio zlo; ljudi možda ne znaju, međutim, Nebo svakako zna. Dugove koje duguje u ovom životu, čovek mora da vrati u sledećem, a da bi se oni vratili možda bude potrebno čak i nekoliko životnih vekova. Vidiš, od prastarih vremena sve do danas, svi oni koji su počinili previše zla doživeli su loš kraj i suočili su se sa odmazdom. Neki su počinili previše ubistava i bili su kažnjeni; stotinama godina se nijednom nisu reinkarnirali kao ljudi. Neprestano su se reinkarnirali kao krave i svinje, a nakon što bi bili poklani, ponovo bi se reinkarnirali kao svinje i krave, prolazeći kroz ovaj ciklus iz generacije u generaciju. To znači suočiti se sa odmazdom. Čak i ako ne razumeju istinu, ljudi sa savešću i razumom i dalje mogu da imaju određena osećanja o životnim pitanjima, da spoznaju neke pozitivne stvari i da na kraju dobiju neke pozitivne odgovore. Ovi pozitivni odgovori im omogućavaju da izvedu određena načela za lično vladanje koja ljudi treba da poseduju, kao i put ličnog vladanja kojim ljudi treba da idu. Živeći čitav svoj život na ovaj način, oni makar mogu da čine manje zla i da budu pošteđeni određene kazne. Što više životnog iskustva ima i što više spoznaja o životu zadobije, čovek može ispravnije da se suoči sa svojim izgledima i sa budućnošću i više može da prepusti stvarima da teku svojim prirodnim tokom, dozvoljavajući svemu da se dogodi onako kako će se desiti, umesto da silom i namerno sve te stvari pokušava da kontroliše. Na primer, kad je reč o stvarima kao što su izgledi i brak sopstvene dece ili o tome kako se deca ophode prema starijima, roditelji će prepustiti stvarima da teku svojim prirodnim tokom i ispravno će se sa njima suočiti, umesto da posežu za veštačkim sredstvima ili ekstremnim ponašanjem kako bi svim tim stvarima manipulisali. Dakle, kad neko ima ove spoznaje o životu, on u određenoj meri može da se povinuje uređenjima Neba i uređenjima sudbine, te da čini manje bezumnih stvari ili da ih uopšte ne čini.

O ljudskom životu mogu da se steknu mnoge spoznaje. Osim onih o kojima smo upravo razgovarali u zajedništvu, do kojih ste još spoznaja došli? (Da su rođenje, starenje, bolest i smrt takođe van kontrole ljudi.) Tako je, rođenje, starenje, bolest i smrt jesu van kontrole ljudi. Vidiš, neki ljudi budu izvrsnog zdravlja, ali se onda prehlade i umru za nekoliko dana. S druge strane, neki ljudi budu bolešljivi, tokom cele godine uzimaju lekove, pa ipak dobro zađu u osamdesete. Kad će čovek umreti, takođe je van njegove kontrole; to nije nešto što sâm može da izabere. Koje još spoznaje o životu postoje? (Da su romantična ljubav i brak takođe van čovekove kontrole.) Ljudi u to vreme ne mogu da prozru mnoge stvari, ali kad zađu u određene godine, doći će do izvesnih spoznaja. Na primer, mnogo je toga što ljudi ne mogu da stvore; to se ne menja shodno ljudskoj volji, niti ona o tome odlučuje. Kažite Mi, kad je reč o čoveku koji može da razmišlja o ovim pitanjima i može da dođe do ovih spoznaja o životu, nakon što čuje Božje reči, zar mu se srce znatno ne razvedri? (Da.) Ako iz Božjih reči može da dobije odgovore, može li onda da prihvati Božje reči? Hoće li priznati istinitost Božjih reči? (Hoće.) Nakon što dožive pojedine životne faze, ljudi sa savešću i razumom će doći do izvesnih spoznaja o životu. Najosnovnija tačka među tim spoznajama jeste vera u sudbinu i vera da Bog postoji. Na tom temelju, kad dođu pred Boga, Božje reči im daju odgovore i ujedno im pružaju put, potvrđujući spoznaje koje su zadobili u procesu doživljavanja života i ujedno im pružajući konkretne odgovore. To jest, Božje reči savršeno dopunjuju pojedine specifične detalje koje u procesu doživljavanja života oni nisu uspeli da spoznaju, pomažu im da bolje razumeju i da čvršće veruju da Bog postoji, kao i to da je van svake sumnje da Bog nad ljudskom sudbinom ima suverenost. Taj temelj su imali od samog početka i do takvih odgovora su već došli u procesu doživljavanja života. Kad dođu pred Boga i iz Božjih reči razumeju istinu, zbog Božjih reči još čvršće veruju u Njegovo postojanje i u činjenicu da On ima suverenost nad ljudskom sudbinom. To jest, Božje reči im omogućavaju da potvrde da su njihove spoznaje ispravne i tačne. Prema tome, na temelju toga što imaju spoznaje o životu, oni još čvršće veruju da Bog zaista postoji i da je Njegovo postojanje neosporno, iako On ne može da se vidi niti da se dotakne. I pre nego što su došli pred Boga, oni su već zapravo imali svest i osećaj o tome. Kad iz Božjih reči dobiju potvrdu, njihova vera prirodno raste; umesto da postanu sumnjičaviji, oni imaju više vere u Boga i čvršće veruju u Njegovo postojanje. Shodno tome, manje im je teško da prihvate Božje reči nego što je to slučaj sa većinom ljudi. Baš kao u slučaju Jova – koja je bila njegova spoznaja o životu? „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). Pre nego što ga je Bog kušao i pre nego što se Bog s njim suočio, on je to već osećao. Zato je, kad ga je Bog kušao, on u svom srcu još čvršće verovao da je to Božje delo i da je to nepogrešivo. To jest, kad ga je Bog kušao, Jov nije kretao od nule u bogopoznanju, u dolaženju u dodir s Božjim delima i njihovom spoznavanju ni u spoznavanju Njegove suverenosti; naprotiv, on je već bio razumeo i shvatio Božja dela i Božju suverenost. Na tom temelju, dodatno je potvrdio da su njegovo znanje i spoznaje ispravni i da Bog zaista tako postupa. Nakon što su zadobili spoznaje o životu, kad ljudi sa savešću i razumom dođu pred Boga, njima gotovo uopšte nije teško da prihvate Božje reči. Oni još čvršće mogu da veruju da su Božje reči ispravne. Samo što u njihovim spoznajama o životu nedostaju mnogi detalji, a to ih navodi da još čvršće veruju i potvrde da je njihovo znanje ispravno, što u njima ne ostavlja nikakve sumnje u Boga. Budući da u Boga nemaju sumnje i čvrsto veruju u Njegovo postojanje, da li im je teško da prihvate Božju suverenost i Njegove reči? U poređenju sa onima koji u Božje postojanje uopšte ne veruju niti ga priznaju ili koji ga dovode u pitanje, da li je njima to lakše? (Jeste.) Čak i ako ih ometaju njihove iskvarene naravi, njihov stav prema Božjim rečima i istini je makar izgrađen na temelju toga što čvrsto veruju, bez ikakvih sumnji, da je Bog Suveren nad ljudskim rodom. To jest, kad ih Bog kuša ili ih grdi i sudi im, kao prvo, oni makar ne poriču Božje postojanje; kao drugo, ne dovode u pitanje Božju suverenost; i kao treće, ne odbacuju Božju suverenost. Umesto toga, oni se samo usredsređuju na to da razreše sopstvene iskvarene naravi. To stanje se razlikuje od stanja ljudi koji uopšte ne veruju da Bog postoji ili koji su prema Bogu sumnjičavi. Kad je reč o onima koji uopšte ne veruju u Božje postojanje, nakon što se na njih spuste Božja grdnja i sud ili kad Bog postavi okruženja da ih disciplinuje, oni pre svega Bogu pružaju otpor. Oni poriču Božje postojanje, govoreći: „Ovo nije božje delo; bog nikada ne bi tako postupio!” ili „Gde je bog? Ovo je ljudsko maslo!” Oni ispoljavaju ponašanja i daju izjave koji su tipični za bezvernike. U isto vreme, oni koji su sumnjičavi prema Bogu uvek se pitaju: „Da li je ovo Božje delo? Naprosto ne verujem da bi Bog tako postupio. Bog voli ljude i o njima se brine; da li bi On tako sprovodio svoju suverenost? Mislim da ne bi. U svakom slučaju, to ne želim da prihvatim; ako nešto nije u skladu sa mojim predstavama, ja to ne prihvatam!” Vidiš, stavovi ove dve vrste ljudi prema Božjoj grdnji i sudu, disciplini i kušnjama se razlikuju. Kad je reč o ljudima koji u svojoj ljudskosti poseduju osobine savesti i razuma i istinski veruju u Božje postojanje, kad Bog postavi okruženja da ih kuša, oni se prema okruženjima koja je Bog uredio pre svega odnose iz perspektive stvorenog ljudskog roda. Prema Stvoritelju i Bogu se u svom srcu odnose sa stavom pokornosti. Njihov stav nije stav preispitivanja, odbacivanja ili poricanja; naprotiv, oni veruju: „Ovo je Božje delo; ovo je pod Božjom suverenošću.” Premda se i u njima mogu pojaviti buntovništvo i predstave i premda mogu pokušavati da se raspravljaju, njihov stav prema tim okruženjima makar glasi: „Ovo je Božje delo; Bog nad svim ima suverenost.” Štaviše, oni makar neće sumnjati u to da li Bog zapravo postoji; to je nešto što se naprosto neće dogoditi. Prema tome, koje god da delo Bog na njima izvršava, njihov stav prema Bogu jeste stav stvorenog ljudskog bića prema Bogu, a ne prema običnom čoveku. Zar se stav prema Bogu ljudi sa savešću i razumom ne razlikuje od stava bezvernikâ i onih ljudi koji u Njega sumnjaju? (Razlikuje se.)

Bezvernici se prema Bogu odnose kao da je On prazan vazduh, pa se prema Njemu čak ophode kao prema običnom čoveku ravnom sebi. Oni koji sumnjaju u Boga, kad im se ništa ne dešava, imaju isprazne i nejasne uobrazilje o Bogu; kad se susretnu s problemima, u njima se rađaju svakojake sumnje, nedoumice, pa čak i skepticizam prema Bogu. Međutim, oni koji imaju savest i razum, budući da su u svom srcu sigurni da Bog postoji i sigurni su u Božji identitet i suštinu, ma kakvo buntovništvo ili predstave da se u njima javljaju prema Bogu, makar se prema Bogu odnose sa stavom stvorenog bića prema Stvoritelju. Da li se takav čovek i prethodna dva tipa čoveka veoma razlikuju? (Da.) Ovaj čovek neće biti skeptičan prema Bogu, niti će se prema Bogu odnositi kao prema običnom čoveku. Zašto govorimo o ovoj razlici? Zato što kod čoveka sa ljudskošću, koje god iskvarene naravi da on otkriva i bez obzira na to da li se u njemu javljaju predstave ili buntovništvo prema Bogu, sve to nastaje u okvirima savesti i razuma njegove ljudskosti. Kao prvo, on Boga neće proklinjati; kao drugo, neće donositi sud o Bogu niti će na Boga huliti; i kao treće, neće se opirati delu koje Bog obavlja na njemu. U najgorem slučaju on može da pokuša da se raspravlja ili da nerado prihvata datu situaciju ili da nevoljno prihvati takvo delo Božje. Međutim, on se prema Bogu makar odnosi kao da je Bog, pa čak i ako ima neka ispoljavanja buntovništva, ona su ograničena na okvire savesti i razuma. Nasuprot tome, ljudi koji Boga poriču, kad se ne suočavaju ni sa kakvom situacijom, nemaju svest o tome da li Bog postoji. Međutim, kad naiđu na neku situaciju, veruju da im je Bog učinio nešto nepovoljno – možda ih disciplinuje ili im oduzima nešto kako bi izgubili neke lične interese – pa će u svom srcu bezobzirno donositi sud o Bogu, proklinjati Boga i huliti na Boga, bez i najmanje bogobojažljivog srca. Njihov stav prema Bogu razlikuje se od stava ljudi sa savešću i razumom. Oni se usuđuju da Boga proklinju, a to proklinjanje nije tek samo buntovništvo; Boga proklinju bez ikakvog uzdržavanja ili ustezanja. Zašto se ne uzdržavaju niti ustežu? Zato što nisu ljudi i nemaju savest ni razum; prema Bogu se odnose baš kao da je najobičniji čovek u njihovoj blizini. Pa, ako se Božje reči dotaknu njihovih problema, prema Bogu se odnose kao prema neprijatelju, razmišljajući: „Ako su tvoje reči za mene nepovoljne, naljutiću se i uzvratiću ti udarac! Sve dok me se tvoje reči i postupci ne tiču, s tobom neću imati problema. Ako se desi nešto što šteti mojim interesima ili ako mi zapreti hapšenje, onda ću u tren oka poreći i odbaciti boga!” Takođe će u svom srcu reći: „Verovati u boga je besmisleno – još moramo da trpimo progon i ugnjetavanje. Što se mene tiče, ja neću da trpim ovu muku!” Vidiš, u njima se u svakom trenutku javljaju misli o odustajanju od sopstvene vere u Boga i o tome da Ga napuste. Kad se susretnu sa stvarima koje se ne odvijaju prema njihovim željama, obuzimaju ih takve misli i žele da se udalje od Boga. Ovo je najuobičajenije stanje đavolâ i bezvernikâ. Čim se susretnu sa stvarima koje su za njih nepovoljne, ti ljudi žele da poreknu Boga, da prestanu da veruju u Boga, da odbace Božje ime i da pobegnu. Ne samo da napuštaju Božje ime, nego se još žale da Bog ne može da ih zaštiti ili da sačuva njihove interese. Neki ljudi čak govore: „Da li Bog zaista postoji? Može li On zaista da ima suverenost nad svime?” A drugi kažu: „Nije lako služiti Bogu; biti blizak s kraljem podjednako je opasno kao i ležati s tigrom!” Vidiš, oni se usuđuju da izgovaraju nečuveno buntovne stvari. Ako se prema Bogu istinski odnosiš kao da je Bog i istinski veruješ da Bog postoji, razmatrajući to iz savesti i razuma normalnog čoveka, da li bi, kad se susretneš sa stvarima koje su za tebe nepovoljne, tako sudio Bogu i hulio na Njega? Ne bi, jer ti savest to naprosto ne bi dozvolila, pa ti se takve misli ne bi uopšte ni pojavile. Da li bi onda i dalje govorio takve stvari? Takve reči ti nikada ne bi prešle preko usana. Kad se ti đavoli i bezvernici susretnu sa stvarima koje su za njih nepovoljne, oni će Boga proklinjati i na Njega huliti, te će na kraju Boga napustiti i prestati da veruju. Ima i nekih ljudi koji, kad se susretnu sa stvarima koje se ne odvijaju prema njihovim željama, protestuju tako što stupaju u štrajk, obustavljaju svoj rad i odbijaju da izvršavaju svoje dužnosti. Jednom je postojao jedan bezvernik koji je činio zlo i Božjoj kući doneo teške gubitke. Božja kuća ga je smenila, a kad je bio raspoređen u običnu crkvu, on je to odbio, govoreći: „Ako me rasporedite u običnu crkvu, neću jesti. Umreću na licu mesta!” Neka braća i sestre su ga tada orezali i sa njim su razgovarali u zajedništvu. Rekao sam: „Zar niste glupi što se spuštate na nivo takvog čoveka? To je đavo koji pokazuje svoje pravo lice, pa, zašto ga uzimate tako ozbiljno?” Da je ljudsko biće, da li bi on mogao da uradi tako nešto? Kome se on protivi? Ostavljajući po strani činjenicu da je počinio toliko zla i Božjoj kući doneo tako teške gubitke – u kom slučaju je potpuno opravdano i ispravno da se Božja kuća njime pozabavi – makar i da nije počinio nikakvo zlo, zar ne bi bilo ispravno da ga Božja kuća smeni i zato što je nesposoban da obavlja posao? To je postupanje prema načelima, pa, kakav je to onda besramni manevar pokušavao da izvede? Pokušavajući da izvede taj besramni trik, bio je razotkriven, a to je bio još i veći razlog da bude oteran. Može da ide kud god poželi; crkva jedino treba da ukloni njegovo ime i time će staviti tačku na to. Ovo je đavo, pa, zašto ga uzimate tako ozbiljno? Uzimati ga ozbiljno je idiotski; zar đavola možete da urazumite? Ovaj bezvernik nema savest ni razum, čini svakojake pogane stvari i pokušava da izvodi besramne trikove, misleći da, ako to uradi, Božja kuća neće moći da odreaguje. S takvim čovekom je lako postupiti; samo ga pošaljite daleko i to je to – daleko od očiju, daleko od srca. Zar prema bezverniku koji je đavo nije glupo odnositi se kao da je normalan čovek? Đavo ni najmanje ne prihvata istinu i, bez obzira na to kako veruje, neće zadobiti istinu. Ako s njim razgovarate u zajedništvu o istini, zar to nije uzaludan trud? Ako želite da on bude pročišćen i spasen, to je nemoguće. On je naprosto đavo koji pokazuje svoje pravo lice i treba ga ukloniti. Tako treba postupati sa bezvernicima.

Ti smeteni ljudi koji su po klasifikaciji životinje ne priznaju Boga iz dubine svog srca i prema Bogu se ne odnose kao da je Bog, niti poštuju Božje telo ili imaju strah od Boga na nebu; važna im je samo lična korist. Ako danas dobiju blagoslove koji su im od koristi, govore: „Bog je dobar, bog je veliki, bog je pravedan, bog je plemenit!” Međutim, ako im Bog jednoga dana oduzme koristi i učini da pate, oni će Boga poreći i izdati, čak govoreći: „Nije nužno tačno da je bog u potpunosti dobar; više ne verujem u boga!” Ako Božja kuća raspodeli neke pogodnosti i dopusti im da nešto dobiju besplatno, oni se osećaju srećno i govore: „Bog toliko voli ljude, bog je tako divan! Veličam boga u svom srcu!” Postaju toliko srećni da skaču od radosti, a noću čak mogu smejući se da se probude iz snova. Ako im se kaže da to više nije besplatno, odmah menjaju ploču i postaju nesrećni. Više ne govore da je Bog divan ili da brine za ljude, već umesto toga donose sud da je Božja kuća previše škrta i da u njoj nema ljubavi; držanje im se tako brzo menja. Imaju li takvi ljudi savest i racionalnost? (Nemaju.) Ljudi bez savesti i razuma nemaju osećaj stida. Kad imaju koristi, kažu da je Bog dobar; kad ne mogu da imaju koristi, menjaju ploču i kažu: „Bog nije dobar, nema boga.” Zaista su u stanju da takve stvari izgovore. Čas govore jedno čas drugo, kao da im je ličnost podvojena; oni su ti koji kažu da je Bog dobar, a takođe i ti koji kažu da Bog nije dobar. Na čemu se njihove reči zasnivaju? Zasnivaju se naprosto na tome kakvi su im izgledi da nešto zadobiju; ako nešto ne mogu da zadobiju, kažu da Bog nije dobar – takve stvari zaista mogu da izgovore. Uopšteno govoreći, ako neko sa savešću i razumom takve stvari kaže, u sebi će osećati krivicu: „Oh, nemam savesti. Bilo je neumesno to što sam upravo rekao. U budućnosti to ne smem da govorim. Kad jednom nešto kažeš, to više ne možeš da povučeš; tim rečima je otkrivena moja ljudskost.” Tada će o sebi promisliti i sebe spoznati. Ljudi koji su reinkarnirani iz životinja neće o sebi promišljati ni spoznati sebe. Šta god da kažu, misle da za to postoji opravdanje; jedno govore kad su srećni, a sasvim drugo kad su nesrećni. Nemaju osećaj stida i nemaju integritet niti dostojanstvo, te ih nije briga kako drugi na njih gledaju. Dakle, imaju li oni Boga zapravo u svom srcu? Ako ćemo tačno – nemaju. Objektivno govoreći, kad im je Bog potreban, kažu da On postoji, da je On sa njima, da im On daruje blagodat i pomaže im, te da On nad njima bdi i štiti ih. Međutim, kad ih Bog prekoreva i disciplinuje, usled čega izgube obraz i osećaju se osramoćeno, te kad osećaju da je to što Bog čini za njih nepovoljno, kažu da Bog nije dobar i prema Bogu počinju da budu skeptični. Recite Mi, kakvu savest i razum imaju takvi ljudi? Prema Bogu se odnose baš onako kako se odnose prema ljudima, nimalo ne poštujući nikakve granice savesti. Još se usuđuju da se s Bogom svađaju i raspravljaju i da na Njega saspu salvu uvreda, bez i najmanjeg strahopoštovanja ili straha od Boga. Nakon toga zažale: „Oh, izneverio sam Boga!” Međutim, kad se s takvim stvarima ponovno susretnu, i dalje postupaju na isti način. Nikada u svom srcu neće imati pravi strah od Boga; u njihovom srcu nema mesta za Boga. Međutim, neko ko zaista ima savest i razum u svom srcu ima utvrđeno mesto za Boga i zbog tog utvrđenog mesta je iskreniji, usrdniji i ima više poštovanja prema Bogu nego prema bilo kome drugom. Ta iskrenost, ta usrdnost i to poštovanje predstavljaju njegov stav prema Bogu usled dejstva osnovne savesti i razuma koje poseduje. Dakle, u bilo kom trenutku, bilo da je slab ili negativan ili da je doživeo neuspeh ili je bio disciplinovan, on tu granicu neće prekoračiti. Koliko god da su velike poteškoće sa kojima se susreće ili koliku god bol da trpi, tu granicu neće prekoračiti, jer je istinsko ljudsko biće. Veruje da Bog postoji i da On ima suverenost nad sudbinom ljudi, pa tako neće prekoračiti granicu savesti i ogrešiti se o Boga, niti će Boga namerno proklinjati, Bogu se opirati ili se protiv Boga buniti a da je svestan da to čini. To što se uzdržava da to namerno čini znači da ga njegova savest i njegov razum obuzdavaju. Naravno, pod dejstvom svoje savesti i svog razuma, takođe može da učini neke stvari koje neko sa normalnom ljudskošću treba da čini. Na primer, kakvo god delo da Bog obavlja ili koje god reči da Bog izgovara koji nisu u skladu s njegovim predstavama, on neće namerno donositi sud niti će to komentarisati. Prema ovim stvarima može ispravno da se odnosi ili da traga za istinom kako bi razrešio sopstvene predstave; u svojoj podsvesti ima osnovnu granicu. Budući da veruje da Bog postoji, usled dejstva svoje savesti i svog razuma imaće ova promišljanja. Nakon promišljanja, imaće osnovni stav i osnovna načela za to kako da se odnosi prema Bogu. Jedino na temelju ovih osnovnih načela ljudi mogu da održe svoj odnos s Bogom kao odnos stvorenog bića prema Stvoritelju, održavajući takav ispravan, normalan i pravilan odnos. Samo kada je uspostavljen takav odnos, ljudi mogu normalno da prihvate Božje reči, da se normalno pokoravaju Božjim rečima i da ih primenjuju. Recite Mi, mogu li ljudi koji često proklinju Boga, ljudi koji u tren oka žele da prestanu da veruju u Boga i ljudi koji se na Boga tek tako žale i mrze Ga, da prihvate Božje reči? Mogu li da primenjuju Božje reči? (Ne mogu.) Stav takvih ljudi prema Bogu jeste stav đavola prema Bogu. Budući da prema Bogu imaju takav stav, mogu li đavoli da se prema Božjim rečima odnose kao prema istini? Nikada. Jedino stvorena ljudska bića prema Božjim rečima mogu da se odnose kao prema istini. Jedino kad se prema Božjim rečima odnose kao prema istini, ljudi mogu da budu voljni da prihvate Božje reči, a zatim i da im se pokoravaju, primenjuju ih i u njih zakorače, te da na kraju budu pročišćeni i spaseni.

Neko ko u svojoj ljudskosti poseduje osobine savesti i razuma ima osnovno načelo u načinu na koji se odnosi prema Bogu, a to je da ima nameru da se pokorava. Šta god da mu se dešava, on nipošto neće proizvoljno donositi sud, već će se moliti Bogu i tragati za istinom; to je ispoljavanje koje bi normalan čovek trebalo da ima. Ako su čovekova ispoljavanja u skladu sa savešću i razumom normalne ljudskosti ili ako on poseduje regulisanje, obuzdavanje i kontrolu od strane savesti i razuma, onda je taj čovek istinsko ljudsko biće i neko koga Bog namerava da spase. Ako postupa bez regulisanja, a kamoli obuzdavanja od strane savesti i razuma i ako je smeten; ako želi da ima dobar stav prema Bogu, ali nikad nije u stanju da ga ima, ne zna tačno kako treba da se odnosi prema Bogu i ne zna kojih bi načela pred Bogom ljudi trebalo da se pridržavaju kako bi bili ispravni – ako ništa od toga ne zna, već je samo smeten i zbunjen, postupajući dobro u prisustvu dobrih ljudi i postupajući zlo u prisustvu zlih ljudi, kakav je on tip čoveka? Kad je u prisustvu ljudi koji imaju savest i razum, on ne čini nikakve zle stvari, ali to ne znači da je on neko sa ljudskošću. Ako je u prisustvu zlih ljudi, činiće zle stvari. Kad zli ljudi proklinju Boga, on takođe postaje sumnjičav prema Bogu; kad zli ljudi poriču Boga i o Njemu donose sud, on ne oseća odbojnost, ne koristi nikakvo raspoznavanje i svejedno nastavlja da se sa zlim ljudima druži. On nikada ne štiti rad Božje kuće, Božje svedočanstvo ili interese crkve, već postupa kao posmatrač, ne znajući čak šta je tačno, a šta netačno. Takav čovek je jedan od onih koji su reinkarnirani iz životinje; on nipošto nije ljudsko biće. Nasuprot tome, pre nego što se susretne sa Božjim delom, čovek sa savešću i razumom ima osnovno poštovanje, strahopoštovanje ili strah prema Nebu koje ljudi mogu da dostignu. Za njega je Nebo, u najmanju ruku, sveto, pravedno i uzvišeno. Nakon što prihvati Božje delo i razume neke istine koje Bog zahteva da ljudi poseduju, pod dejstvom svoje savesti i svog razuma, čak i ako ne razume tako mnogo istina, on može da shvati razum i stav koje bi ljudi trebalo da imaju prema Bogu. Bilo da se radi o Božjem identitetu ili o različitim aspektima Njegovog tela, imaće izvesnu meru poštovanja, straha i strahopoštovanja. Još i bolje, na temelju toga što razume neke istine, on može da ima strah od Boga. Prema Bogu se ne odnosi ležerno, nemarno, proizvoljno ili bez poštovanja, već se prema Njemu odnosi sa velikom pažnjom i oprezom. Naročito kad se to odnosi na Božje delo, Njegovo svedočanstvo, Njegovo ime, Njegov identitet i status i prinose Bogu, kao i na Božje reči, Božje zahteve i konkretno uputstvo od Boga, on je posebno pažljiv i oprezan. Prema ovim stvarima se odnosi sa bogobojažljivim srcem i sa stavom punim poštovanja. Ne postupa s njima površno, niti stvari otaljava i obavlja ih reda radi, već je u stanju da se prema njima odnosi ozbiljno, sa poniznim srcem i stavom prema svim vidljivim ili nevidljivim stvarima koje se odnose na Boga. To je stav koji bi neko sa savešću i razumom, pre svega, trebalo da ima prema Bogu. Kad ne razumeš istinu, možda nemaš sasvim tačno razumevanje reči „Bog”, niti razumeš Božji identitet i suštinu ili Božju narav, ali imaš izvesnu meru poštovanja i straha prema Nebu. Nakon što razumeš Božje delo, doživiš Božje delo i prihvatiš Božje reči, u šta će se pretvoriti tvoje strahopoštovanje i tvoj strah od Boga? Pretvoriće se u iskrenost, usrdnost i strah ili u užas i drhtanje; to je stav prema Bogu koji bi čovek sa savešću i razumom normalne ljudskosti trebalo da formira. Ako neko godinama veruje u Boga i tvrdi da veruje da Bog postoji i priznaje Božje postojanje, a ipak nikada, usled dejstva savesti i razuma, nije formirao stav koji bi trebalo da ima prema Bogu, onda je lako zamisliti šta tom čoveku iznutra nedostaje. Ako mu nedostaju samo iskrenost i usrdnost prema Bogu, ali još uvek poseduje malo strahopoštovanja i straha prema Bogu, onda se može reći samo to da taj čovek nije naročito dobar; on možda jeste ljudsko biće, ali ne i naročito dobro ljudsko biće. Možda su ga previše ozbiljno zagadili i na njega uticali Sotonini zli trendovi u društvu ili je previše duboko zatrovan i previše mu je ispran mozak. Bez obzira na to, ako imaš strah od Boga, onda si još uvek makar ljudsko biće. Ako nemaš ni najmanju iskrenost niti strah prema Bogu i Boga se ni najmanje ne bojiš, onda se može reći da nisi ljudsko biće; nedostojan si da se nazoveš ljudskim bićem i ne ispunjavaš merilo ljudskog bića. Kad je reč o svim vidljivim ili nevidljivim stvarima koje se odnose na Boga, ako se prema njima odnosiš nemarno, bezbrižno i površno ili se prema njima odnosiš čak na sirov i varvarski način, onda nisi ljudsko biće. Razlog za to je što ti nedostaju čak i regulisanje i obuzdavanje od strane savesti i razuma u načinu na koji se odnosiš prema Bogu, a to je dovoljno da ilustruje problem i dovoljno da se neko poput tebe okarakteriše kao neko ko nije ljudsko biće. Dok nisi verovao u Boga i dok nisi došao u Božju kuću, to što ti nedostaju jasno poštovanje ili ispravan stav prema Bogu se moglo opravdati, pa o tebi nisu donošeni strogi sudovi; ali sada kad veruješ u Boga, ako, tokom vremena dok slediš Boga i prihvataš opskrbu Njegovih reči života, u tebi još uvek ne mogu da nastanu iskrenost, usrdnost i strah prema Bogu, a tvoj stav prema Njemu ostaje sirov i varvarski – ne samo da ti nedostaje strah, već si tako ležeran i nemaran, baš kao što je i Sotonin stav prema Bogu – onda se može reći samo to da neko takav poput tebe nema savesti ni razuma. Ako se i prema Bogu čak tako odnosi, bez obuzdavanja od strane savesti i razuma, da li je takav čovek i dalje ljudsko biće? On nije ljudsko biće.

To je otprilike sve o čemu ćemo razgovarati u zajedništvu kad je reč o različitim aspektima ljudske savesti i ljudskog razuma. Bez obzira na to o kojim ispoljavanjima savesti i razuma govorimo, sva ona uključuju određene ljudske misli, gledišta i ponašanje. Nijedan od ovih aspekata nije isprazan – neki uključuju to kako se odnositi prema ljudima, događajima i stvarima; neki uključuju to kako pristupiti filozofijama za ovozemaljsko ophođenje i različitim aspektima života; a neki treći uključuju to kako se odnositi prema istini i Bogu. Na koji god aspekt da se usredsredite, istaknuta osobina nekoga sa savešću i razumom je u tome da njegovo vladanje i postupke obuzdavaju i kontrolišu savest i razum. On u svojim postupcima ima granice i okvire – to je njegova određujuća osobina. Samo kad poseduje tu osobinu, on ispunjava osnovni uslov da postigne spasenje. Da li razumete? (Da.) Postoji li nešto što ne razumete? Što se tiče tri aspekta o kojima smo danas razgovarali u zajedništvu – da čovek sa savešću i razumom poseduje osećaj stida, da je u stanju da promisli o životu i da ima osnovno poštovanje i strah prema Bogu – smatrate li da u nekom od njih ne možete da se pronađete? Osećate li da je ijedan od njih isprazan? (Ne. Smatramo da u svakom od njih možemo da se pronađemo.) Hajde da onda na ovom mestu završimo naš današnji razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

1. jun 2024. godine