Kako stremiti ka istini (26)

Nedavno smo u zajedništvu razgovarali o temi ovaploćenog Boga. Ova tema se odnosi na praktičnu primenu „otpuštanja” u okviru šire oblasti „Kako stremiti ka istini”, pa smo razgovarali o „otpuštanju sopstvenih predstava i uobrazilja o Bogu” unutar teme „otpuštanja prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu”. O tom aspektu smo nekoliko puta razgovarali, raspravljajući uglavnom o tome kako se ophoditi prema ovaploćenom Bogu. Taj sadržaj smo podelili na dve teme. Možete li da Mi kažete koje su to teme? (U vezi sa ovaploćenim Bogom, Bog nam je dao dva ispravna načela primene: prvo je da Ga ne poredimo sa Bogom na nebu, a drugo je da Njega ne pominjemo u istom dahu sa iskvarenim ljudskim rodom.) Razgovarali smo o nekim pojedinostima ove dve teme, uključujući neka ispoljavanja normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga. To je obuhvatilo razgovor o tome koja konkretna načela ovaploćeni Bog poštuje i pridržava ih se u životu, postojanju, Svom vladanju i delanju među ljudima. Razgovor o ovim temama služi tome da se ljudima omogući da shvate i saznaju koja ispoljavanja ovaploćeni Bog, ova osoba sa posebnim identitetom, pokazuje dok živi među ljudima. Uglavnom smo razgovarali na temu normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga, i razgovarali smo o mnogim konkretnim stvarima. Nakon što ste to čuli, kakvo je to dejstvo imalo na vas? Da li imate manje predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu ili su u vama nastale neke nove predstave? (Imamo manje predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu.) Dakle, da li je razgovor u zajedništvu o ovoj temi ljudima koristan da bi upoznali ovaploćenog Boga? (Da, jeste.) To je prilično dobro.

Naš razgovor na temu ovaploćenog Boga prvenstveno se vrti oko konkretnih otkrovenja i praktičnih postupaka u vezi sa normalnošću i praktičnošću ovaploćenog Boga, sa ciljem da se ljudima pruži konkretnije shvatanje ovaploćenog Boga, ove osobe sa posebnim identitetom. Dakle, kako sve više shvatate normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga, smatrate li da sve više osećate da je On samo normalna osoba, ništa naročito, i da, kako sve više shvatate normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga, sve manje osećate Njegovu auru božanstva? Imate li takve misli? (Ne. Slušajući neke primere koje je Bog naveo i u kojima je bilo reči o nekom praktičnom proživljavanju i otkrovenjima ovaploćenog Boga, osećam samo da je Božji spoljni lik običan i normalan, ali da ispoljavanja Njegove normalne ljudskosti uveliko nadilaze ona kod ljudi; to su stvari koje mi ne možemo da postignemo. Božja normalna ljudskost ne sadrži nikakve iskvarene naravi, nadmenost ili lažljivost, kao ni ljudski ponos ili raspuštenost. Iako, gledano spolja, ovaploćeni Bog deluje obično i normalno, Njegovu veličinu čovek može da vidi iz Njegove poniznosti. Tako osećam.) Kad se poznati ljudi, slavni ljudi ili velike ostvarene ličnosti među ljudskim rodom obično predstavljaju u raznim aspektima, da li oni pričaju o svojoj normalnosti, praktičnosti, običnosti i jednostavnosti? (Ne.) Ako se neki pripadnik iskvarenog ljudskog roda predstavlja sa ciljem da ga drugi upoznaju, on sebe nipošto neće opisati kao običnog, jednostavnog i normalnog. Naprotiv, u svom predstavljanju i u svojim opisima, on će nastojati da ljude navede da smatraju kako se on od drugih razlikuje, kako je izvanredan, veliki i kako poseduje nadljudske sposobnosti. Bio bi još srećniji ako bi neko mogao da ga doživi kao izuzetnu osobu. Pogledajte kako iskvareni ljudi sebe predstavljaju. Kao prvo, opisaće koliko su savršeni, bez ikakvih nedostataka ili mana. Takođe će se razmetati time koliko je čuveno njihovo porodično poreklo, koliko je plemenit njihov status, koje akademske kvalifikacije poseduju i šta je to izuzetno u njihovom izgledu. Čak i ako imaju mladež na licu, moraju da pronađu jedinstven način da ga opišu, govoreći: „Vidi, čak je i položaj ovog mladeža neobičan; kažu da su ljudi sa mladežom na ovom mestu predodređeni da budu bogati ili plemeniti.” Kad je reč o njihovom izgledu, oni će razmetljivo isticati kako je svaka crta na njihovom licu jedinstvena i koja pozitivna tumačenja u fiziognomiji postoje za svaku crtu njihovog lica, kao što su predodređenost da budu bogati ili plemeniti ili sposobnost da postanu istaknuti, te da su među ljudima oni prevelika riba za baru u kojoj se nalaze. Osim toga, oni naročito uživaju u tome da se razmeću svojim talentima i vrlinama u određenim oblastima, time kako su njihovo mišljenje i ideje izvanredni i drugačiji, kao i u hvalisanju time koja su postignuća ostvarili u kojoj grupi, kako ih poznate ličnosti veličaju, kako o njima imaju visoko mišljenje, zavide im i dive im se odnosno koje su velike doprinose ostvarili u kojoj delatnosti i koliko ih njihovi šefovi cene. Bez obzira na to da li je to što govore istina, u svakom aspektu sopstvenog predstavljanja, oni nastoje da ljude uvere u to kako se oni od ostalih razlikuju, da su među ljudima jedini i neponovljivi, jedinstveni, oni koji nadmašuju sve obične ljude. Na sve ljude gledaju snishodljivo; sve druge vide kao proste i obične ljude, dok su jedino oni najveći, najplemenitiji i najneobičniji. Pitaš li ih o njihovim akademskim kvalifikacijama, reći će da su diplomirali na prestižnom fakultetu, da imaju zvanje magistra ili doktora nauka, dok su u stvarnosti pohađali samo običan fakultet. Nikada ne govore o sopstvenim nedostacima, manama, iskvarenim naravima, aspektima svog lošeg karaktera niti o pogrešnim stvarima koje su uradili. Dokle god se radi o tome da sebe predstave kako bi ih drugi upoznali, svim sredstvima će nastojati da se prave važni, da sebe veličaju i lepo zapakuju, opisujući sebe izuzetno velikim, izvanrednim i neobičnim. Čak i ako se razbole, reći će da je to „bolest bogataša”, navodeći ljude da o njima pomisle kako su nežni, razmaženi i drugačiji od ostalih. Bez obzira na sve, ljudima neće dozvoliti da o njima pomisle da su samo obični, prosti ljudi. Naprotiv, svim sredstvima nastoje da ljude navedu da se na njih ugledaju, da o njima imaju visoko mišljenje i da im se dive. Osećaju se još zadovoljniji sobom ako ljudi mogu da ih slede i da za njih sačuvaju mesto u svom srcu. Kažeš li im da su obični i normalni, da su pripadnici širokih narodnih masa, osećaju da su sasvim izgubili obraz i da si im zaista povredio ponos; baš kao da će ih to ubiti. Tokom celog svog života, tragaju za tim da budu jedinstveni i izvanredni. Zbog svojih iskvarenih naravi i takvih želja, mnogi ljudi često neguju spoljašnju sliku kako bi delovali veoma uzvišeno, otmeno i plemenito, a spoljašnje držanje koje imaju, njihove reči i njihovi postupci u velikoj meri odražavaju izgled neke velike ličnosti. Bude li im neko u bilo kojoj grupi rekao: „Na prvi pogled sam te uočio u ovoj gomili; na osnovu tvog pogleda, tvojih crta lica i tvoje harizme, mogu da zaključim da nisi obična osoba”, oni će biti presrećni. Tu stvar će preuveličavati do neslućenih proporcija i do kraja života te reči neće silaziti sa njihovih usana, pa će se svuda hvalisati: „Ljudi me na prvi pogled prepoznaju u gomili i vide da sam vođa, da sam prevelika riba za svoju baru, da nisam obična osoba!” Oni naročito vole da budu takvi ljudi, naročito vole da sebe pozicioniraju kao izvanredne, neobične ljude koji se razlikuju od ostalih, koji su čak jedinstveni. Mnogi obraćaju posebnu pažnju na poznate ljude, na slavne ljude i na one sa statusom i položajem u društvu, obraćajući pažnju na sve vesti o njima, na njihove reči i postupke i njihov svakodnevni život. Svrha te pažnje nije radi zabave, već da bi ih oponašali i sledili. Šta god da ti ljudi jedu i oblače, šta god da je među njima popularno, ovi to oponašaju. O kojim god temama da ovi ljudi razgovaraju, i oni o tome razgovaraju. Oni to prate veoma pažljivo, u strahu da iz čitavog trenda ne budu izostavljeni, u strahu da neće biti u toku i da će ih gledati s visine. Oni samo žele da se istaknu i da budu izvanredni ljudi u masi, i nipošto nisu spremni da budu normalni, obični ljudi. Iako su prosečnog kova, nemaju vrline niti talente i poseduju urođena stanja koja su u svakom smislu vrlo obična i uobičajena, neki ljudi svejedno nisu voljni da budu obični, nisu spremni da budu niko. Umesto toga, doteruju se tako da budu veoma uzvišeni i otmeni ili sebe opisuju kao veoma neobične, a ne kao neke nikogoviće. Neki se čak silno trude da bi oponašali velike ličnosti, sposobne i kompetentne ljude, kao i one sa vrhunskim veštinama. Oni posmatraju šta ti ljudi rade, govore i diskutuju, i oponašaju ih, težeći tome da poput njih postanu izvanredne velike ličnosti, te da više ne budu obični, prosti ljudi. Stoga, kad u zajedništvu razgovaramo o normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga, neki ljudi neizbežno pomisle: „Ljudi sebe zdušno veličaju, predstavljaju se i razmeću kako su toliko drugačiji od ostalih, tako izvanredni i veliki, a Ti Sebe uvek opisuješ kao tako normalnog i praktičnog. Nije li to pomalo nerazumno? Nije li to pomalo glupo? Ti si ovaploćeni Hristos, sa tako plemenitim identitetom, sa tako velikim oreolom i tako velikom krunom na Svojoj glavi. Kako Sebe možeš da opisuješ kao običnu, normalnu i praktičnu osobu? I, plašeći se da ljudi u to neće poverovati, Ti čak navodiš toliko primera da bi dokazao kako si normalan, praktičan i običan. To je, sasvim prirodno, donekle zbunjujuće.” Iako se to ne uklapa u ljudske predstave, činjenice zaista tako stoje. Konkretna otkrovenja normalnosti, praktičnosti i običnosti ovaploćenog Boga upravo su takva; to je činjenica, Ja to ne mogu da izmislim. Neki ljudi kažu: „Zar ne bi trebalo da makar pomeneš neke primere koji će ljude navesti da osete da si drugačiji od ostalih, da si izvanredan i da su Tvoj identitet i Tvoj lik naročito uzvišeni i impozantni?” Pa, žao mi je što ću vas razočarati, ali zaista nema takvih primera. U stvari, Moji opisi načina na koji se vladam i postupam u životu i na delu su istinska otkrovenja ovaploćenog Boga; u toj meri su objektivni. Sve to je onako kako zapravo jeste; nema nikakvih primera koji bi ljude naveli da Mene vide kao nekog ko je drugačiji od ostalih, izvanredan, veliki ili kao nekog ko poseduje uzvišen, impozantan lik. Neki ljudi kažu: „Zar ne možeš nešto da izmisliš? To bi u ljudskom srcu ostavilo bolji utisak, a ne bi ljude razočaralo. Ti Sebe opisuješ kao tako normalnog i praktičnog, kao sasvim običnu osobu; Tvoj lik nije nimalo uzvišen! Ko će Te i dalje obožavati i na Tebe se ugledati? Ako se ljudi na Tebe ne ugledaju niti Te obožavaju, mogu li u svom srcu da i dalje imaju mesto za Tebe?” Ja kažem da za time zaista ne tragam. Sasvim Mi je u redu ako se na Mene ne ugledate niti Me obožavate; s tim u vezi se ne opterećujem. Neki ljudi kažu: „Ako se ljudi na Tebe ne ugledaju niti Te obožavaju, da li se to i dalje zove Božje sledbeništvo?” Hoćeš li se na Mene ugledati ili ćeš Me obožavati – te stvari nisu važne; za njih Me zaista nije briga. Ako se na Mene ne ugledaš niti Me obožavaš, ali u svom srcu možeš da razmišljaš o svakoj reči koju kažem, o svakom aspektu istine o kome besedim, da ih prihvatiš kao Božje reči, da se vladaš, postupaš i posmatraš ljude i stvari na osnovu tih reči, to je dovoljno – Moje reči neće biti uzalud izgovorene. Recimo da se na Mene ne ugledaš niti da Me obožavaš, ali te reči koje izgovaram i propovedi koje propovedam dovedu pred Boga, omogućavajući ti da znaš kako da stremiš ka istini, omogućavajući ti da znaš kako da postupaš u skladu sa istina-načelima kad se susretneš sa svakom stvari, da naučiš kako da se vladaš i postupaš, da naučiš kako da izvršavaš dužnost stvorenog bića, da znaš kako da budeš odan Bogu i kako da izvršavaš svoju dužnost na način koji je u skladu sa merilom, da znaš kako da se pokoriš Bogu, da se bojiš Boga i kloniš zla i, naposletku, omogućavajući ti da odbaciš svoje iskvarene naravi i da te Bog zadobije. U tom slučaju Moje reči neće biti izgovorene uzalud, a njihova svrha će biti postignuta. A kad je reč o Meni, dovoljno je ako prema Meni možeš da se ophodiš ispravno, odnoseći se prema Meni pravično i razumno u skladu sa načelima. Moji zahtevi prema vama nisu visoki. Prethodno sam pomenuo tri načela za našu komunikaciju: budite iskreni prema Hristu, poštujte Ga i poslušajte Njegove reči. Dovoljno je ako možete praktično da postupate u skladu sa ova tri načela. Meni nije potrebno da Me ljudi obožavaju, niti Mi je potrebno ljudsko divljenje ili veliko poštovanje. Nije mi potrebno da ljudi u svom srcu nose Moj lik. Te stvari Me ne zanimaju. Mnogi ljudi naročito obožavaju ličnosti čiji je lik uzvišen, ličnosti koje se od drugih razlikuju, koje su izvanredno sposobne i izuzetne, verujući da ovaploćeni Bog ne može da bude normalan, praktičan i običan Sin čovečji. Oni koji Me nikada nisu sreli prirodno pretpostavljaju da je Moj lik uzvišeniji od lika običnih ljudi, da je posebno impozantan. Ne smeš nipošto tako da razmišljaš. Ja uopšte nisam impozantan; prilično sam mali rastom i nisam visok. U svakodnevnom životu, Moje reči i postupci su naročito normalni i praktični. Svi aspekti Mog svakodnevnog života – kako se odevam, Moja odeća, hrana, mesto stanovanja i prevoz – naročito su obični. Nikada ne težim tome da budem neponovljiv, niti ikada težim tome da budem jedinstven. Samo težim tome da stvari obavljam poštujući pravila, da se vladam shodno Svom položaju, da dobro izvršavam Svoje delo, ispunjavam Svoju službu i da govorim jasno i temeljno ono što treba reći. To su Moja načela za sopstveno vladanje i postupanje. Nemam ljudsku težnju da budem drugačiji, da budem izvanredan i veliki, niti ikada tragam za tim da Me u gomili ljudi prepoznaju na prvi pogled. Čak i ako Me u gomili ne prepoznaš, neću uopšte biti tužan niti uznemiren, niti ću ikada osetiti da sam izgubio obraz i, naravno, svakako neću reći da Me vređaš.

Kad govorim, delam i dolazim u kontakt sa vama, bilo da besedim o bilo kom aspektu istine ili besedim radi rešavanja problema u bilo kom aspektu ili samo ćaskam o svakodnevnim stvarima ili o nečemu pričam, uvek težim tome da Me razumete i, o kojim god stvarima da govorim, to činim da bi ljudima bilo od koristi. Naravno, ako je to beseda o problemima koji se odnose na istinu, još je bitnije da to ljudima omogući da zadobiju načela za primenu istine i da pronađu puteve za rešavanje tih problema. Ako je to samo ćaskanje o svakodnevnim stvarima, onda je to još normalnije, jer je to potreba normalne ljudskosti. Na šta se odnosi ova potreba normalne ljudskosti? Ona znači da je ljudima ponekad potrebno da komuniciraju i sa drugima podele ono što vide i čuju u svom svakodnevnom životu. Razgovor o svakodnevnim stvarima, ćaskanje i razmena mišljenja sa drugima sve su to potrebe savesti i racionalnosti normalne ljudskosti. Razmena mišljenja za Mene još češće znači to da ti se pomogne da bolje shvatiš ovaj svet, ovo društvo i ovaj ljudski rod i da ti se ujedno saopšti kako treba da posmatraš određene stvari koje se događaju u ovom društvu i među ovim ljudskim rodom, kako da razumeš zle trendove, kako da razumeš razne stvari i kako da razumeš svakojake ljude. Čak i dok ćaskam ili razgovaram o svakodnevnim stvarima, Ja ću povremeno ili ukratko raspravljati o nekim bitnim pitanjima koja se odnose na ljude, događaje i stvari. Dakle, bez obzira na priliku, kad ljudi sa Mnom dolaze u kontakt, ono što o Meni vide, čuju i shvate jeste da uopšte nisam izvanredan, već da sam sasvim normalan, praktičan i običan. Živeći sa takvim ljudskim izgledom, osećam se naročito slobodno i opušteno dok živim s ljudima. Ako misliš da su bilo koji Moji postupci izvanredni i različiti od postupaka ostalih odnosno da se neki deo Mojih spoljašnjih crta lica ili neki drugi Moj aspekt razlikuju od onih kod ostalih ili da su naročito izvanredni, budeš li tako razmišljao, u tom slučaju ću se osećati veoma nelagodno i neprijatno. Zaista Mi se ne dopada kad ljudigovore takve stvari, a takođe Mi se zaista ne dopada kad Me ljudi na taj način gledaju. Posebno neki ljudi, kad Me po prvi put sretnu, posmatraju Me, proučavaju pogled u Mojim očima, Moje crte lica, pažljivo slušajući svaku reč koju koristim i ton u Mom glasu, želeći da vide da li sam toliko izvanredan i različit od drugih kako su oni zamišljali. Kažem da za tim nema potrebe; nema potrebe da Me posmatrate ili proučavate. Ja sam sasvim obična i normalna osoba. Kad sa Mnom dolaziš u kontakt, treba da budeš opušten, slobodan i rasterećen. Ako stalno posmatraš i proučavaš, što više proučavaš bićeš sve umorniji i postajaćeš sve više zbunjen. Ako Me proučavaš i posmatraš, prema tebi ću osećati sve veću odbojnost i gađenje. Kako god da Me proučavaš, ako ne shvataš ono što govorim, ne znaš na šta se Moje reči zaista odnose ni koja istina-načela tu treba shvatiti, u čemu je onda svrha tvog proučavanja? Tvoje proučavanje je još odvratnije. Jednom je neko rekao – ne znam da li je dugo posmatrao ili je to slučajno video – da u Mojim očima postoji neka svetla tačka i da je taj jedan pogled bio dovoljan da pokaže da sam Bog. Pitao sam ga: „I šta si još video? Jesi li video da se Duh Božji na Mene spušta poput golubice? Jesi li video dvosekli mač kako izlazi iz Mojih usta? Jesi li video čitavo Moje telo kao stub svetlosti? Jesi li video gvozdenu šipku u Mojoj ruci? Kažeš da si video neku svetlu tačku u Mojim očima, ali je to što kažeš pogrešno. U Bibliji se navodi: ’Njegove su oči kao užareni oganj’. Sudeći prema tvom shvatanju, trebalo je da vidiš Moja dva oka poput užarenog ognja da bi zapazio nešto od Božje božanske aure, ali ti si samo video svetlu tačku, što znači da omalovažavaš Boga.” Recite Mi, zar ovaj čovek nije napravio budalu od sebe? Nije li ovo ispoljavanje malog rasta? (Jeste.) Kažem ti, ne moraš da posmatraš niti da proučavaš ove stvari. I samo slušanje ovih reči koje izražavam dovoljno je da ti omogući da uđeš u istina-stvarnost i da kreneš putem spasenja. Ako si uporan u posmatranju, koji će problemi nastati? Ne samo da će rezultati izostati, već takođe nećeš moći ni najmanje da spoznaš Boga, a tvoje će predstave o Bogu postati još snažnije. Ovaploćeni Bog nije uopšte povezan sa Božjom ličnošću niti sa Božjim istinskim telom o kome On govori niti sa Božjim likom koji je Bog prorekao u Knjizi otkrivenja niti sa Božjim likom koji je ljudski rod video u zapisima iz prošlosti. Prema tome, kako god da posmatraš ovaploćenog Boga, On je uvek normalan i praktičan, obična osoba; On ti neće pokazati stranu koja je izvanredna ili različita od one kod drugih ljudi. Dakle, šta ovim rečima hoću da kažem? Naprosto ti kažem da ne treba da posmatraš niti da proučavaš ovaploćenog Boga. Što Ga više proučavaš, Bog će biti sve dalje od tebe. Ako Ga ne proučavaš, već se samo pokoravaš i u stanju si da prihvatiš istinu, Sveti Duh će te prosvetiti i prosvetliti, usmeravajući te da shvatiš istinu. Ako Ga uvek posmatraš i proučavaš, Sveti Duh će te napustiti. Kad te Sveti Duh napusti, biće to kao da ti se vid potpuno zamračio i ne možeš ništa da razaznaš. Kad čitaš Božje reči, nećeš ih razumeti; kad ti se bilo šta dogodi, nećeš biti u stanju da to prozreš niti ćeš znati šta da uradiš, a kad s drugima razgovaraš u zajedništvu, nećeš znati odakle da počneš. Osećaćeš se tako neprijatno i bićeš izgubljen čak i kad radiš najjednostavniju stvar koju si nekad mogao da uradiš. Tada stvari krenu sasvim po zlu. Jesu li to dobri znaci? (Nisu.) Dakle, kad se ti znaci pojave, moraš brzo da se preokreneš i da prestaneš da posmatraš i proučavaš Boga. A to nemoj da radiš ni kad se ti znaci ne pojave. Zašto to ne bi trebalo da radiš? Taj put ne vodi nikuda; to nije put kojim treba da ideš. Put kojim treba da ideš u sleđenju Boga je da prihvatiš istinu i pokoriš se Bogu, a ne da posmatraš, proučavaš ili ispituješ Boga. Posebno kad je reč o ovaploćenom Bogu, ako Ga nikada nisi video i ne znaš kako On izgleda, kad Ga prvi put sretneš, normalno je da Ga pažljivo odmeriš. Nakon što Ga odmeriš, o Njemu stičeš neki utisak i možeš da uporediš Njegov glas sa glasom koji govori na snimcima propovedi: „Znači tako izgleda ovaploćeni Bog, toliko je visok, tako se oblači. On je zaista normalan, praktičan i običan – sve to je istina, baš kao što je opisano u Božjim rečima.” To je dovoljno; tu se zaustavi. Nemoj stalno da se trudiš da tu stvar u svom srcu proučavaš. Nadalje treba pažljivo da slušaš ono što Bog besedi, da razmisliš o tome koji aspekt istine se odnosi na stvar o kojoj Bog besedi, da to brzo pribeležiš, a zatim da upotrebiš svoje srce da o tome razmišljaš i da, nakon što to shvatiš, to sprovedeš u delo. Ovo je ispravan način postupanja sa Hristom – ovaploćenim Bogom. Bez obzira na to kako besedim, bez obzira na sadržaj o kome besedim, kad se on tiče ovaploćenog Boga, Ja uvek nastojim da vas navedem da upoznate Božju normalnost, praktičnost i običnost, umesto da Ga dovodite u vezu sa nekim ko je izvanredan, veliki, jedinstven ili od drugih različit ili da Ga tako spoznajete. Svaka stvar o kojoj govorim, svaki primer koji navodim, povezani su sa ovom temom normalnosti, praktičnosti i običnosti ovaploćenog Boga. Ja nipošto neću izmišljati ništa da vas dovedem u pogrešno uverenje da sam Ja od drugih različit, izvanredan ili veliki, da imam držanje nekog vođe, velikodušnost nekog velikana ili širinu uma i visinu nekog velikog čoveka. Da ti nešto kažem, nikad nisam razumeo šta znače „visina” ili „širina uma” niti o tim aspektima razmišljam ili se u njih unosim srcem. O čemu razmišljam? Razmišljam o kojim temama da sa vama razgovaram u zajedništvu, a koje mogu da vas odvedu u istina-stvarnost, o tome koje teme mogu da vas podstaknu, vode, da vam pomognu i da vas usmeravaju, tako da imate volju i rešenost da patite i platite cenu, da budete u stanju da stremite ka istini, da dobro izvršavate svoju dužnost i postignete spasenje. Uvek razmišljam o kojim temama da govorim i koje propovedi da propovedam, kako bi ljudi mogli da krenu putem spasenja, da ispunjavaju svoju dužnost na način koji je u skladu s merilom i da postanu istinska stvorena bića. O kojoj god temi da govorim, uvek težim tome da vam pomognem da postanete stvorena bića koja su u skladu sa merilom, da naučite da se pokorite Bogu i razvijete bogobojažljivo srce. Nikad ne razmišljam o tome koje reči da kažem koje će učiniti da se na Mene ugledate odnosno koje stvari da uradim koje će vas navesti da Mi se divite, pa da u svom srcu osetite da sam nedokučiv poput neke slavne ili velike osobe; u Svom srcu nemam nijednu od tih stvari. Nikad nisam razmišljao o tome kako treba da govorim, o Svom načinu govora ili o tome kako treba da se doteram kako bih vas naveo da osećate da sam veoma uzvišen, kako bih vam onemogućio da Me dokučite ili da do Mene doprete i da delujete kao krajnje beznačajni i neuki. U Svom srcu nikada ne razmišljam o tim stvarima i nikada ne govorim niti postupam tako da zaštitim Svoj status, lik ili identitet; samo svesrdno obavljam Svoju službu.

Ponekad, kad sam umoran, odem tamo gde žive braća i sestre da se prošetam i razgledam. Ponekad šetam i po poljoprivrednom gazdinstvu, pa posmatram povrtnjake, svinje i ovce. Kad vidim mače, takođe ga pomilujem, zagrlim i s njim razgovaram. Kad vidim neko slatko štene, i njega zagrlim. Bila je tu jedna kuja koja je okotila više od deset štenaca. Pred ljudima je bila tako srećna, kao da je zaslužila nekakvu pohvalu. Pohvalio sam je govoreći joj: „Sada si zadovoljna sobom, zar ne? Vidiš, okotila si tako mnogo štenaca. Zaista si uradila dobar posao. Odlično, svaka čast!” Mazio sam je i grlio oko vrata. Osim toga, posećujem štenare, poljoprivredno zemljište i povrtnjake, osvrćući se svuda; zaista je lepo. Recite Mi, da li te velike ličnosti odlaze na ta prljava, smrdljiva, neuredna mesta? Ne odlaze. Pogotovo ne na mesta poput štenara i svinjaca koji zaudaraju – većina ljudi tamo nerado odlazi. Ni ja ne volim smrad ni neprijatne mirise, ali je malo smrada od šteneta podnošljivo. Ponekad se štenci o Mene taru, ljube Me i ližu po licu, a ja ih grlim. Životinje su krajnje jednostavne; svojim gospodarima veruju i ne moraju da budu na oprezu, pa s njima mogu do mile volje da se igraju i da s njima budu u kontaktu. Život im je tako jednostavan. Neki ljudi stalno govore da vole pse, da vole male životinje, te da brinu o malim životinjama, a kad od njih zatražiš da štene zagrle, to nisu voljni da učine. Kažu: „Psi su prljavi i smrdljivi, a možda čak imaju i viruse!” Ja kažem: „Previše dramiš. Zar ne voliš male životinje? Ne bi se reklo da ih voliš.” Nisu li takvi ljudi prilično licemerni? (Jesu.) Sebe ne smatraju običnim ljudima; misle da su plemeniti, da imaju ugled i da su velike ličnosti, pa kako bi mogli da dolaze u kontakt s tim malim životinjama koje ljudi smatraju beznačajnim? Čak i ako ih dodirnu, moraju brzo da operu i dezinfikuju ruke, pa se još i presvlače, a kad se vrate kući odmah se okupaju. U toj meri drže do čistoće. Recite Mi, nisu li takvi ljudi čudni? Ako zaista ne voliš male životinje, ne pretvaraj se. Kad jednom vide da se pretvaraš, ljudi će znati da si previše licemeran i neiskren, zgadićeš im se čim te vide i imaće loš utisak o tebi. Ako ne voliš životinje, nipošto se ne pretvaraj da ih voliš niti pokušavaj da sebe predstaviš u dobrom svetlu. Što više nastojiš da sebe predstaviš u dobrom svetlu, u očima drugih ćeš biti odvratniji i lošiji. Neuporedivo je bolje biti pošten i iskren. Ako ne možeš da budeš pošten i iskren, to dokazuje da imaš problem u svojoj ljudskosti. U svakom slučaju, normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga jesu činjenica, a činjenica je i Njegova običnost. U kontaktu sa Njim, mnogi ljudi su te stvari videli i znaju da to jesu činjenice. To su činjenice koje bi ponajviše trebalo da shvatite i da znate. Ovaploćeni Bog je takva obična, normalna osoba, a to se kosi sa ljudskim predstavama. Kad bi se On ponašao poput pripadnika iskvarenog ljudskog roda, hvaleći se koliko je drugačiji od drugih, bez obzira na to je li učinio nešto veliko ili manje važno, i pokušavajući da se od drugih izdvoji, to bi moglo da bude u skladu sa ljudskim predstavama. S jedne strane tu su razna ispoljavanja iskvarenog ljudskog roda, a s druge tu je ovaploćeni Bog koji, uprkos tome što izražava tako mnogo istine, i dalje pokazuje ispoljavanja koja su normalna poput onih kod obične osobe – koja od tih ispoljavanja jesu pozitivna stvar koja je ljudima korisna? Koja od njih su negativna stvar koje se ljudi gnušaju i odbacuju je? Jeste li u stanju da to sada donekle raspoznate? (Da.) Onda više ne moramo da zalazimo u detalje; hajde da nastavimo sa temom od prošlog puta.

Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o još jednoj temi otpuštanja predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu: o tome da se ovaploćeni Bog ne pominje u istom dahu sa iskvarenim ljudskim rodom, zar ne? (Da.) U okviru te teme, naveo sam neka konkretna ispoljavanja ovaploćenog Boga u načinu na koji se On vlada i postupa iz perspektive Njegove ljudskosti, kao i neka ispoljavanja Njegove narav-suštine – da On ne obmanjuje, ne nadmeće se, ne bori se, ne kuje zavere, ne ponižava druge, ne sveti se, ne namamljuje i tako dalje. Od svega toga, prošli put smo pomalo razgovarali o tome da On ne obmanjuje, ne nadmeće se i ne bori se. O kom ispoljavanju ovoga puta treba da razgovaramo? (O tome da On ne kuje zavere.) Činjenica da On ne kuje zavere, baš kao i to da On ne obmanjuje, ne nadmeće se i ne bori se, takođe je načelo prema kome se ovaploćeni Bog, ova obična osoba, vlada i postupa. Naravno, ovo načelo se takođe odnosi na Njegovu ljudskost-suštinu i na Njegovu narav. Činjenica da On ne kuje zavere takođe je konkretno ispoljavanje narav-suštine ili jedan aspekt ličnog vladanja ovaploćenog Boga, ove obične osobe. Da li je lako shvatiti izraz „ne kuje zavere”? Da li ga svi razumete? (Da.) Najosnovnije značenje izraza da se ne kuju zavere jeste u tome da se ne spletkari i da se ne pribegava taktikama ili lukavim smicalicama. Odnosno, kad sam u kontaktu sa vama i kad sa vama komuniciram, bilo u poslu ili u svakodnevnom životu, Ja sam uvek pošten i iskren. Ne pribegavam taktikama, ne bavim se lukavim smicalicama niti spletkama. Umesto toga, Ja govorim istinito, kazujući ono što Mi je u srcu i saopštavajući vam stvari onakvima kakve jesu. Protiv vas ne kujem zavere niti vas obmanjujem. Neću koristiti kitnjast rečnik da bih zadobio vaše poverenje, a zatim vas naveo da se dajete, da patite i da platite cenu. Jeste li Me videli da radim takve stvari? (Ne.) Kad vas to upitam, vi ćete zasigurno odgovoriti odrečno, no, možete li da navedete neki primer da to i ilustrujete? Bude li svako od vas mogao da navede jedan primer, onda će ta činjenica biti nepobitno dokazana i zaista ćete tu stvar u određenoj meri razumeti – da ne kujem zavere. Na primer, neko kaže kako je u svetu savladao neke veštine i da određenu profesiju razume. Sticajem okolnosti u Božjoj kući postoji posao ili zadatak koji se odnosi na tu profesiju koju je taj čovek savladao. Ja mu kažem: „Ti razumeš ponešto o toj profesiji, a u Božjoj kući sticajem okolnosti postoji posao u toj oblasti. Da li, na osnovu svog stručnog znanja i prema pravilima ili načelima te svoje oblasti, možeš dobro da izvršavaš taj posao? Ako si voljan, onda je taj posao tvoj.” Ima li u ovome ikakvih reči kojima se kuju zavere ili se bilo ko iskorišćava? Ima li ikakvih reči u kojima se krije nekakva spletka? (Nema.) Jeste li sigurni da nema? (Sigurni smo.) Budući da si sebe preporučio i da si se predstavio kao da tu profesiju razumeš, a Ja sam upoznao stanje stvari u vezi sa tobom, dodelio sam ti ovaj posao. Ako si voljan da ga izvršavaš i kažeš: „Prihvatam ovo od Boga; preuzimam ovaj posao, ovu dužnost”, to jest, javljaš se dobrovoljno da ga izvršavaš, onda treba dobro da ga izvršavaš. Ako nisi voljan, možeš u lice da Mi kažeš da tu dužnost ne želiš da izvršavaš. Da li bih te Ja prisiljavao? (Ne.) Shodno Mojim načelima za postupanje prema ljudima, Ja te ne bih prisiljavao. Neću te nipošto terati, primoravajući te da stvari radiš shodno Mojoj ličnoj volji. Čak ni kad nešto ne želiš da radiš, Ja te na to neću terati niti ću, budući da imam ovaj identitet, postupati kao da Moje reči moraju da imaju neku težinu ili da, poput reči nekog cara, one moraju da budu konačne i nepromenljive. Prema ljudima se odnosim tolerantno; dajem ti slobodu da sam odabereš. Posao uvek uređujem na osnovu potreba rada Božje kuće. Ako postoje ljudi s iskustvom u datoj oblasti odnosno oni sa znanjem u toj oblasti koji su voljni da taj posao izvrše i koji mogu bolje da ga obave, onda je to sasvim sigurno sjajno. Ukoliko ga niko ne razume, u tom slučaju, uz sposobnosti koje imamo, radimo najbolje što možemo i u meri u kojoj to možemo. To je Moje načelo. Ako si zadužen da izvršiš određeni posao, ali kažeš: „Ne želim da ga izvršim. Ne dopada mi se da me ljudi iskorišćavaju niti da me Božja kuća usmerava; sâm donosim svoje odluke”, onda je to u redu, Božja kuća te neće koristiti. Izvršavanje sopstvene dužnosti jeste nešto što činiš spremno i svojevoljno. Nakon što počnu da veruju u Boga, tek pošto su ljudi spremni da svoju dužnost izvršavaju, crkva može da im uredi posao. Ako nisi voljan da svoju dužnost izvršavaš, Božja kuća te neće primoravati, a još manje ću Ja koristiti Svoj identitet ili status da te primoram da izvršavaš crkveni posao. Upravo shvatajući istinu, Božji izabrani narod izvršava svoju dužnost i obavlja posao. Kad ljudi ne shvataju istinu, Božja kuća ih neće primoravati niti će od njih zahtevati da svoju dužnost izvršavaju, a Ja ću još manje ljude primoravati da u potpunosti postupaju shodno Mojoj volji. Stoga, ako želim da nešto uradiš, reći ću to direktno. Nipošto neću pribegavati taktikama, neću davati neodređene nagoveštaje niti ću koristiti prikriveni jezik da bih te naveo da shvatiš šta mislim. To neću raditi. Ako imaš rast i osećaj bremena da izvršiš određeni posao za Božju kuću, pitaću te direktno: „Jesi li voljan da preuzmeš ovaj posao?” Ili ću to reći još direktnije: „Samo preuzmi ovaj posao.” Ja govorim bez uvijanja, narodskim rečnikom. Ukoliko si čovek, možeš da razumeš. Ne moraš da treniraš moždane vijuge razmišljajući i dešifrujući šta Moje reči zaista znače niti zašto sam ih izgovorio. Neću te primoravati da razbijaš glavu razmišljajući o značenju Mojih reči; reći ću ti direktno. Kakvo god da je doslovno značenje Mojih reči, one to i znače. Osim toga, zašto od tebe tražim da izvršiš taj posao? Zato što si ti osoba koja u Božjoj kući izvršava svoju dužnost i voljan si da u Božjoj kući izvršavaš svoju dužnost. Stoga imaš obavezu da u Božjoj kući preuzmeš svaki onaj posao koji zahteva tvoj doprinos. Koji god posao ili koji god zadatak da ti poverim, u potpunosti ti ih poveravam zato što te smatram Božjim vernikom. Treba da ih prihvatiš kao svoju odgovornost, obavezu i dužnost; tako je ispravno učiniti. Bilo da ti se poverava posao ili ti se dodeljuju zadaci, sve to je zarad toga da izvršavaš dužnost stvorenog bića, a ujedno i da bi tragao za istinom i zadobio istinu izvršavajući svoju dužnost. Ovde nema nikakvog transakcionog odnosa, niti te Ja nagovaram ili obmanjujem. Sve ove reči koje se izgovaraju i zadaci koji se dodeljuju su pozitivni i otvoreni; nema nikakvih tajni. Nisu obuhvaćene nikakve veze sa novcem, materijalnim stvarima ili interesima, niti ima ikakvog odnosa iskorišćavanja ili iskorišćenosti. Nipošto nije reč o tome da Božja kući koristi tvoje vrline, veštine ili profesionalno znanje da bi iz njih profitirala; Božja kuća to nipošto neće raditi. Izvršavanje sopstvene dužnosti u potpunosti proizlazi iz spremnosti i volje; Božja kuća nikad nikoga ne prisiljava. To što prihvataš ovu dužnost jeste ono što, kao stvoreno biće, treba da uradiš. Izvršavanje ove dužnosti ujedno je put da bi iskusio Božje delo i postigao spasenje. Izvršavanjem svoje dužnosti, ti učiš da se pokoravaš Bogu, zadobijaš istinu i time dobijaš to da te Bog prihvata, pamti i priznaje. To su plodovi koje treba da požnješ na osnovu onoga što si posvetio. Prema tome, ovaj posao treba da prihvatiš kao svoju dužnost, bez ikakvih sumnji ili nedoumica. Šta god da želim da uradiš, Ja ću ti reći istinito. Volim da govorim otvoreno. Nema potrebe da te ubeđujem kao nekog trogodišnjaka, da okolišam, da ti govorim u oblandama i da pričam lepe stvari. To neću raditi. Ako umeš da pevaš ili plešeš i poseduješ ta urođena stanja, kad ti se uredi da izvršavaš tu dužnost, onda to treba da prihvatiš. Ako kažeš: „Sudeći prema mojim urođenim stanjima, za ovu dužnost nisam sasvim kvalifikovan. Da li je u redu da je ne izvršavam?” U redu je. To je tvoja sloboda; Ja te neću prisiljavati.

Šta god da kažem odnosno šta god da od vas tražim da uradite, u tome nema nikakvog kovanja zavera. Kad razgovaram sa starešinama i delatnicima, pitam ih: „Kako se u poslednje vreme odvija crkveni život? Pridošlice su počele da žive crkvenim životom – kakve probleme i dalje imaju? Jesu li oni razrešeni? Kako razmišljaju nakon gledanja filmova ili iskustvenih svedočenja iz Božje kuće?” Neke starešine i delatnici ne mogu da odgovore. U svom srcu razmišljaju: „Nastojiš li da me na prevaru navedeš da otkrijem svoje pravo stanje? Proveravaš li da li sam uradio ikakav stvarni posao? Moram da odgovorim oprezno i ne smem da budem nepažljiv! Mogu da govorim o poslu koji je dobro obavljen, međutim, ako neki posao nije završen ili nije dobro obavljen, to nipošto ne smem da pominjem. Čim to pomenem, razotkriće se problem!” Stoga, kad izveštavaju o svom poslu, uvek im reči treba kleštima izvlačiti i strašno se plaše da ne razotkriju probleme. Takvi ljudi imaju komplikovan um. Kad ih nešto pitam, reči su im zapravo na vrhu jezika, ali ih odmah ne izgovaraju. Moraju o tome da razmisle i da to obrade u svom umu: „Zašto to pitaš? Kako na odgovarajući način mogu da odgovorim, pa da, s jedne strane, Ti ne saznaš pravu situaciju, a da, s druge strane, budeš zadovoljan?” U stvari, ni jednu jedinu reč koju izgovaram Ja mentalno ne obrađujem. U kom sam stanju kad postavljam pitanja? Kad nekoga vidim i znam za koji je posao odgovoran, Ja odmah razmišljam o tome koje konkretne zadatke on može da izvrši, sa kojim problemima će se u svom radu najverovatnije susresti i sa kojim bi se teškoćama mogao suočiti. Razmišljajući o tome, pitam ga direktno: „Kako se u poslednje vreme odvija crkveni život u crkvama za koje si odgovoran? Jesu li sve crkvene starešine i delatnici prikladni? Znaju li braća i sestre kako da jedu i piju Božje reči? Da li se većina njih bavi duhovnim posvećenostima? Da li u slobodno vreme uče himne i plesove? Kako napreduje rad na jevanđelju?” Svako pitanje koje postavim direktno je i neposredno, bez ikakvog proveravanja ili skrivenih motiva. Razmatram samo rad i ljudski život-ulazak. Kako god da odgovoriš, to ne znači da ćeš biti proveravan niti ću išta od toga protiv tebe iskoristiti; ne postoji opasnost da ćeš sebe odati ili da će nešto protiv tebe biti iskorišćeno. Naprosto nastojim da o poslu nešto saznam, ne raspitujem se namerno ni o čijoj situaciji niti mi je cilj da se ikim pozabavim niti da ikoga uklonim s dužnosti. Crkva se ne upušta u klasnu borbu niti u frakcijske sporove – ona obavlja stvaran posao. Kad vidim braću i sestre ili starešine i delatnike, ponekad naprosto poželim da ležerno proćaskam, kažem nekoliko srdačnih reči i da porazgovaram o nekim svakodnevnim stvarima. Ponekad takođe pitam kakvi još problemi postoje u crkvenom radu. Sve što govorim jeste svakodnevni rečnik, sve su to iskrene reči. Na primer, pitam vas: „Kako se u poslednje vreme odvija crkveni život? Mogu li braća i sestre da imaju koristi od svakog okupljanja? Može li život crkvenim životom da pomogne u rešavanju stvarnih problema?” Neki ljudi odgovaraju: „U poslednje vreme crkveni život nije dobar. Iako se okupljamo, nema velikih dobitaka i ključni problemi ne mogu da se reše.” Ja zatim pitam: „U čemu je problem?” Većina ljudi ne ume da odgovori. Recite Mi, da li u Mom pitanju postoji ikakva zamka? Krije li se u njegovoj pozadini nekakva spletka? Ne, uopšte se ne krije. Naprosto pitam da bih nešto saznao o poslu i dokučio stanje stvari, pa da s vama mogu da besedim o istini i da rešim probleme. Kako god da odgovorite, nećete biti proveravani. Neki relativno jednostavni ljudi mogu da govore istinito. Oni kažu: „Braća i sestre su upravo prihvatili Božje delo i još uvek nemaju mnogo iskustva. Tokom okupljanja nemaju ništa da kažu. Kad čitaju previše Božjih reči, ne mogu da ih shvate, a onda im se još i prispava, pa te reči do njih i ne dopiru. Ne znamo kako to da rešimo.” Ja kažem: „To se lako rešava. Svako može prvo da otpeva neku himnu, zatim da malo pleše, a onda da pročita neke Božje reči. Oni koji su shvatili mogu da govore o svom shvatanju, a oni sa iskustvom mogu da govore o svom iskustvu. Oni koji ništa ne shvataju ili nemaju iskustva mogu takođe da iznesu svoje stvarne teškoće i da dozvole iskusnoj braći i sestrama da im pomognu da ih reše. Neće li okupljanja time biti plodonosna? I onima niskog rasta to može biti poučno.” Vidiš, zar se time problem ne rešava? Kad ćaskam s ljudima i ponekad postavim neko pitanje, neki ljudi sa komplikovanim umom razmišljaju: „Pitanje Ti je prilično direktno. Ne znam zašto me to pitaš. U svom odgovoru moram da budem pažljiv!” Kažem ti da si pogrešno shvatio. S kim god da razgovaram odnosno koja god pitanja da postavljam, krajnji cilj je uvek da se problemi otkriju i reše, da ti pomažem i da te usmeravam, kao i da ti pomognem da rešiš probleme. Kao prvo, cilj nije da budeš ogoljen i da ispadneš glup. Kao drugo, cilj nije da se proveri da li govoriš istinu odnosno da li si naivna osoba. Kao treće, cilj nije u tome da na prevaru budeš naveden da otkriješ svoje pravo stanje. Kao četvrto, cilj je još manje da se proveri da li si kompetentan da izvršavaš posao odnosno da li možeš da obavljaš stvaran posao. Zapravo, na koji god način da s tobom razgovaram, sve to je sa ciljem da ti pomognem i usmeravam te da izvršavaš svoju dužnost, da dobro obavljaš posao i rešavaš probleme. Neki ljudi preterano razmišljaju o Mojim jednostavnim pitanjima, krajnje uplašeni da tu ima nekog skrivenog značenja. Neki čak gaje sumnje da protiv njih kujem zavere. Očito želim da ti pomognem da rešiš probleme, a ti pogrešno misliš da protiv tebe kujem zavere. Zar Mi time ne činiš nepravdu? (Da.) Dakle, o čemu se ovde radi? Ljudsko srce je lažljivo! I premda ljudi naglas mogu da kažu: „Ti si Bog, moram da Ti govorim istinu i da prema Tebi budem iskren. Sledim Te, verujem u Tebe!”, duboko u sebi tako ne razmišljaju. Koliko god da su Moja pitanja obična i jednostavna, ljudi ih često tumače na preterano osetljiv način. Svojim pretpostavkama, a zatim i svojim ispitivanjem, oni prolaze kroz brojne zaokrete i naizgled pronalaze konačan odgovor, dok je u stvarnosti to daleko od prvobitne namere Mojih reči. Očigledno je da je to krajnje jednostavno pitanje, ali oni o njemu previše razmišljaju. Zar takvi ljudi nisu previše osetljivi? Šta god da pitam, srce im ubrza nakon što to čuju: „Zašto to pitaš? Kako da odgovorim tako da Tebi udovoljim, a da ne otkrijem nikakve mane? Šta treba prvo da kažem, a šta nakon toga?” U roku od tri do pet sekundi, reči izlaze bez ikakvog odlaganja. Mozak im je brži od računara. Zašto je tako brz? U stvari, ovaj proces im je uveliko postao duboko usađen; to su im uobičajeni trik i stil u bavljenju ljudima i u rešavanju stvari. Oni protiv svih kuju zavere. Dakle, koliko god da su Moja pitanja jednostavna, oni o njima previše razmišljaju, verujući da imam nekakav motiv ili cilj. U svom srcu razmišljaju: „Odgovorim li istinito, zar neću razotkriti svoje pravo stanje? To je isto kao da sebe izdajem. Ne mogu da dozvolim da saznaš moje pravo stanje. Pa, kako bi onda na odgovarajući način trebalo da odgovorim? Kako da Tebe usrećim i da budeš zadovoljan, da o meni imaš dobar utisak i da nastaviš da me koristiš?” Pogledajte koliko su ti ljudi lažljivi! Um tih ljudi je previše komplikovan. Kako god da s njima razgovaram, oni će sumnjati i ispitivati. Mogu li takvi ljudi da primenjuju istinu? Mogu li da budu prikladni da ih Bog koristi? Ne mogu nikako. Ovo je stoga što je um takvih ljudi previše složen, nije nimalo jednostavan; svako ko je s njima duže vremena u kontaktu to može da vidi. Ljudi su naročito dobri u kovanju zavera, no, jesam li Ja, u razgovoru i komunikaciji sa vama, protiv vas ikada kovao zavere? (Ne.) Bilo da želim da saznam tvoje lično stanje ili kako napreduje tvoj rad, cilj je uvek da ti pomognem, da rešim probleme u radu. Čak i ako grešiš, pa te zadese orezivanje ili uklanjanje s dužnosti, Ja protiv tebe neću kovati zavere niti ću te mučiti. Gotovo je čim problem bude rešen. Božja kuća protiv tebe neće kovati zavere niti će te mučiti, a Ja ću još manje tvoje mane koristiti protiv tebe, odbijati da se toga okanem ili smišljati načine da na tebe bacim ljagu i sve navedem da te izopšte i odbace, pa da se osetiš beznadežno i samostalno daš ostavku. To nipošto neću učiniti. Ako nisi prikladan da budeš starešina ili delatnik, u najgorem slučaju ću reći: „Kov ti je previše loš i nedostaje ti duhovno razumevanje. Nisi prikladan da budeš starešina ili delatnik. Čak i da budeš izabran za starešinu ili delatnika, ne bi mogao da izvršavaš stvaran posao.” Božja kuća te zbog toga nipošto neće mučiti niti će protiv tebe kovati zavere.

Postoje načela prema kojima Božja kuća ljude unapređuje i koristi, ali i za vrstu ljudi koje ne koristi, za one ljude koje ona neguje i za one koje ne neguje; sve to se zasniva na potrebama rada Božje kuće. Ko god da biva unapređen i koristi se, cilj je da on bude negovan tako da može dobro da izvršava svoju dužnost i da zna kako da doživi Božje delo, kao i da bude u stanju da preuzme posao i postupa u skladu sa istina-načelima. Koji god problem da se rešava, cilj je u tome da se tom čoveku omogući da shvati više istine i da nauči kako da izvuče pouke i stekne sposobnost raspoznavanja iz raznih ljudi, događaja i stvari sa kojima se susreće. Time mu je lakše da u svim aspektima uđe u istina-stvarnost. Nije reč o tome da te neko iskorišćava za pružanje usluga, a još manje da te iskorišćava kako bi se popunilo otvoreno mesto jer se ne može pronaći nijedna prikladna osoba, da bi ti zatim bio oteran kad se pojavi neko ko je prikladan. Stvari tako ne stoje. Zapravo, ovim ti se pruža prilika da se obučavaš. Ako stremiš ka istini, bićeš postojan; ako ne stremiš ka istini, i dalje nećeš moći da budeš postojan. Nipošto nije reč o tome da će, budući da joj se ne dopadaš, Božja kuća pronaći nešto što bi protiv tebe iskoristila i tražiti priliku da te ukloni. Kad Božja kuća kaže da će te negovati i unaprediti, ona će te istinski negovati. Važno je to kako ti stremiš ka istini. Ako ni najmanje ne prihvataš istinu, u tom slučaju će Božja kuća dići ruke od tebe i više te neće negovati. Nakon određenog vremenskog perioda negovanja, neki ljudi bivaju smenjeni sa dužnosti zato što im je kov loš i ne mogu da izvršavaju stvaran posao. Pojedini, tokom perioda negovanja, ni najmanje ne prihvataju istinu, postupaju samovoljno i prekidaju i ometaju rad Božje kuće, pa bivaju smenjeni s dužnosti. Drugi pak uopšte ne streme ka istini, idu putem antihristâ, stalno rade zarad slave, dobitka i statusa, pa bivaju smenjeni s dužnosti i uklonjeni. Sve ove situacije se rešavaju shodno načelima Božje kuće za korišćenje ljudi. Božja kuća će, ipak, negovati one koji mogu da prihvate istinu i da streme ka istini čak i ako oni počine prestupe time što su učinili određene greške. Ako taj čovek nije neko ko može da prihvati istinu i ako ne prihvata istinu kad ga zadesi orezivanje, onda on treba neposredno da bude smenjen s dužnosti i uklonjen. Neki ljudi kažu: „Zar ovo nije kao kad nekog sasvim iscediš, a zatim ga odbaciš? Zar to nije iskorišćavanje ljudi?” Recite Mi, da li je Božja kuća ikada ikoga smenila s dužnosti, uklonila i više ga nije negovala zato što u njemu nije preostala nikakva vrednost da se iskoristi? Da li se takva stvar ikada dogodila? (Nije.) Dakle, u kojim okolnostima Božja kuća ljude smenjuje s dužnosti ili ih uklanja? (Božja kuća nekoga smenjuje s dužnosti ili ga uklanja jedino onda kad on ne može da preuzme posao odnosno kad izaziva prekide i ometanja i čini zlo.) Niko bez razloga ne biva smenjen s dužnosti. Neki imaju loš kov i ne mogu da izvršavaju konkretan posao. Neki poseduju određeni kov, ali ne izvršavaju konkretan posao niti štite interese Božje kuće; ne izvršavaju posao za koji su sposobni, nisu spremni da se bave radom crkve i to ih zamara, nisu spremni da pate i plate cenu i nisu spremni da vređaju ljude. Takvi ljudi ne mogu da izvršavaju stvarni posao, pa moraju da budu uklonjeni; nije primereno da oni i dalje zauzimaju taj položaj. Ne samo da oni koče rad crkve, već utiču i na život-ulazak Božjeg izabranog naroda. U takvoj situaciji, oni moraju da imaju samosvest i da što pre podnesu ostavku, omogućavajući onima koji mogu da izvršavaju stvaran posao da taj posao i preuzmu. Neki ljudi ne izvršavaju stvaran posao, a ipak uživaju u prednostima statusa, pa još izazivaju ometanja i prekide. Uvek su zabrinuti da će Višnji otkriti njihove probleme i smeniti ih s dužnosti, pa kad dođe vreme da o svom poslu izveste, pretvaraju se da postavljaju neka pitanja kako bi tragali za istinom i delovali naročito preduzimljivo, želeći da na Višnjeg ostave dobar utisak i da dokažu da jesu ljudi koji tragaju za istinom i koji mogu da izvršavaju stvaran posao. Višnji ljude ne unapređuje i ne koristi na osnovu toga da li oni umeju dobro da govore, da li su vešti u postavljanju pitanja odnosno toga da li su oštroumni, već naprotiv ljude bira i neguje na temelju toga da li ti ljudi vole istinu, da li streme ka istini i da li mogu posvećeno da izvršavaju svoju dužnost. Ima i nekih ljudi koji ne samo da ne izvršavaju konkretan posao niti štite interese Božje kuće, već i izazivaju prekide i ometanja i izdaju interese Božje kuće. Radnim aranžmanima Božje kuće jasno je predviđeno šta nije dozvoljeno raditi i šta treba raditi, ali oni ne primenjuju ni jednu jedinu stavku i čak bezobzirno čine nedela. Bilo je mnogo takvih ljudi i svi oni su smenjeni s dužnosti. Bez obzira na datu situaciju, kad Božja kuća te ljude unapređuje, uvek je to sa ciljem da se oni neguju i povedu u istina-stvarnost, u nadi da će moći dobro da izvršavaju crkveni posao i da ispunjavaju dužnosti koje bi trebalo da ispune. Čak i ako ne znaš kako da obaviš neki posao zato što si glup i nemaš uvid odnosno zato što ti je kov loš, dokle god stremiš ka istina-načelima, imaš ovaj osećaj odgovornosti, spreman si da dobro obavljaš ovaj posao i možeš da štitiš rad crkve, Božja kuća će te i dalje negovati čak i ako si u prošlosti učinio određene gluposti. Iako im je kov pomalo loš, neki ljudi i dalje mogu da izvršavaju određeni jednostavan posao. Iako svojom besedom o istini radi rešavanja problema ne mogu da postignu dobre rezultate, oni mogu da štite rad crkve. O kojem god aspektu istine da se razgovara u zajedništvu na svakom okupljanju, oni su u stanju da to prihvate, da budu poslušni i pokorni. Ako bilo koji posao ne bude dobro obavljen, oni iz toga mogu da izvuku pouke. Iako im je kov pomalo loš, njihovo srce može da stremi ka istini. Nakon izvesnog perioda rada, oni napreduju, a rezultati su im sve bolji i bolji. U Mojim očima, za takve ljude postoji nada da postignu spasenje. Većina ljudi veruje da će oni koji su dobrog kova najverovatnije postići spasenje. Prema Mom mišljenju, ne mora nužno da bude tako. Ključno je da ljudi moraju da streme ka istini kako bi mogli da zadobiju delo Svetoga Duha, da odbace svoje iskvarene naravi i postignu spasenje. Neki ljudi imaju prosečan kov i rezultati njihove dužnosti takođe su prosečni, ali nakon godina zalivanja i opskrbe koji dolaze od Božje kuće, oni svoje srce počinju da ulažu u istinu i zaista počinju da shvataju neke istine. Takođe stiču neka praktična iskustva, mogu da prozru neke stvari i mogu da reše određene probleme, ostvarujući sve veći napredak u crkvenom radu. To je prilično dobro; takve ljude vredi negovati. Iako za ovaj posao možda nisi u potpunosti kompetentan, Višnji te u njegovom obavljanju makar donekle potvrđuje. Recite Mi, da li je uređivanje dužnosti za ljude iskorišćavanje tih ljudi? (Ne.) Koliko god posla da si u stanju da izvršiš odnosno kakav god da ti je kov, time što si unapređen i korišćen ne bivaš iskorišćen. Naprotiv, namera je u tome da se ova prilika iskoristi da bi ti se omogućilo obučavanje u obavljanju posla i da bi bio usavršen kroz svoje stremljenje ka istini i kroz naporan rad i preuzimanje teškog bremena. S jedne strane, to je tvoje lično usavršavanje; s druge strane, to je ujedno ostvarenje dela Božje kuće. Istovremeno si pripremio dobra dela i ostvario dobitke u svom ličnom život-ulasku. Kako je to samo dobro! Dve muve jednim udarcem. Neki od onih koji su otkriveni i uklonjeni jednom su rekli: „Pokušavaš li da me iskoristiš da pružam usluge za Božju kuću? Ne dolazi u obzir! Nisam toliko glup!” Oni su čak u stanju da izuste takve reči – da li oni istinski veruju u Boga? Da li takvi ljudi razumeju istinu? Po čemu je to što se ljudima uređuje da izvrše neku malu dužnost isto kao da se oni iskorišćavaju? Ako si zaista neko ko razume istinu, treba da razumeš Stvoriteljeve namere i treba da ispuniš dužnost stvorenog bića. Time se ispunjava nečija odgovornost i obaveza kao čoveka. Ako nemaš čak ni toliko savesti i razuma, da li si dostojan da se nazivaš stvorenim bićem? Ako zaista imaš savest i razum, prema svojoj dužnosti bi trebalo ispravno da se odnosiš. Ako za nju poseduješ kov, treba da stremiš ka istini. Ako si spreman da samoinicijativno obaviš svoj deo, Božja kuća će za tebe urediti da izvršiš određeni posao, da preuzmeš breme. Time se protiv tebe ne kuju zavere niti bivaš iskorišćen, već time bivaš unapređen, negovan, omogućava ti se obuka i bivaš odveden u istina-stvarnost. Toliko je jednostavno. Neki ljudi kažu: „Sada sam star, ponestalo mi je elana i moja fizička snaga je na izdisaju. Više ne želim da preuzimam ovo breme. Mogu li da se povučem?” Kažem da je to u redu, ali, pre nego što se povučeš, moraš o tome pažljivo da razmisliš. Ako to nije zaista usled fizičkih razloga, već zato što su ti se lične misli promenile, predomišljaš se, plašiš se patnje, plašiš se da se ne umoriš, bojiš se da se ne popneš previsoko a da zatim doživiš težak pad, stalno imaš tu misao i gledište da je usamljeno biti na vrhu – onda moraš da budeš oprezan. Ne odbijaj ovaj nalog, ovu posebnu dužnost; o tome moraš pažljivo da razmisliš. Takve prilike su retke i ne događaju se često – zaista su retke, zar ne? Možda ćeš biti uporan, govoreći: „Ne moraš da me ubeđuješ. O tome sam dugo razmišljao i već sam odlučio. Ne možeš da me ubediš; naprosto više ne želim da podnosim ovaj umor. Svi ostali se osećaju prijatno, zašto jedino ja treba da budem tako umoran? Da li mi je suđeno da patim? Nisam spreman da trpim takvu patnju! Nisam spreman da se pomirim sa sudbinom! Crkva ne treba da kuje zavere protiv mene; ja nisam crkveni rob, niti sam se prodao crkvi!” Ne bi trebalo da nastavljaš sa ovim neprijatnim rečima; kažeš li i reč više time ćeš učiniti previše grehova i moraćeš da preuzmeš odgovornost za reči koje si izgovorio i za odluke koje si doneo. Kao prvo, u Boga veruješ da bi dobio blagoslove; nisi se prodao Božjoj kući. Kao drugo, kad bi želeo da se prodaš Božjoj kući, Božja kuća bi i dalje morala pažljivo da razmotri da li ti imaš tu vrednost, da li bi bilo korisno to što te kupuje. Stoga, ako misliš da Božja kuća kuje zavere protiv tebe i želi da te iskoristi da pružaš usluge, ti pogrešno razmišljaš, jer su merila prema kojima Božja kuća procenjuje ljude u tome da li oni iskreno veruju u Boga, da li vole istinu i da li mogu da budu poslušni Božjim rečima i pokore se Bogu. Božja kuća bira i neguje ljude na osnovu ovih merila. Ako o Božjoj kući imaš toliko loše mišljenje, u tom slučaju nemaš savest niti razum, i krajnje si bezvredan. Ne samo da te Božja kuća neće koristiti da izvršavaš svoju dužnost, već će i što pre morati da ukloni tebe, bezvernika. Ako u Boga ne veruješ iskreno, treba što pre da napustiš Božju kuću; nemoj da se provlačiš u Božjoj kući. Nije ti mesto u Božjoj kući; Božjoj kući nisu potrebni takvi ljudi. Odlazi što pre.

Bilo da ćaskam ili zvanično besedim i propovedam, Moj cilj u svakoj reči koju izgovorim, u svakoj stvari o kojoj govorim i u svakom aspektu istine o kome besedim jeste u tome da vam omogućim da spoznate svoja sopstvena iskvarena stanja, da prepoznate svoje mane, nedostatke, nesposobnosti i teškoće i, još važnije, da spoznate svoje sopstvene iskvarene naravi i ispoljavanja iskvarenosti u raznim kontekstima i okruženjima. Kad jednom spoznate svoje iskvarene naravi, sebe ćete dublje razumeti, imaćete jasniju sliku o sebi, postaćete malo razumniji. I sebe ćete uporediti s Božjim rečima i u Božjim rečima ćete pronaći relevantna načela primene i puteve primene da biste razrešili sopstvene teškoće, bilo da je reč o rešavanju iskvarenih naravi koje otkrivate u svakodnevnom životu, bilo da je reč o vašim nedostacima u ljudskosti. Postepeno ćete odbacivati te iskvarene naravi i različite sotonske misli i gledišta koje Bog prezire i, primenom istine, postići ćete istinske promene u svojim gledištima na stvari i u svojim život-naravima. Jedino je ovaj put u skladu sa Božjim namerama. U svim ovim rečima koje govorim, bilo da s vama ćaskam u svakodnevnom životu ili zvanično besedim i propovedam, svaka od njih se izgovara na osnovu vašeg stvarnog stanja. Te reči izgovaram budući da sam uvideo vaše potrebe. Iako su činjenice koje navodim u izvesnoj meri možda donekle obrađene, ovi primeri su reprezentativni slučajevi odabrani na osnovu činjenica vašeg ispoljavanja iskvarenosti i vaših postupaka. Korišćenjem ovih činjenica i primera, Ja razotkrivam iskvarene naravi i priroda-suštinu ljudskog roda tako da ljudi o sebi mogu da razmišljaju, a to će doneti dobre rezultate. Prema tome, o kojoj god temi da besedim, u njoj, kao prvo, nema nikakvih zamki; kao drugo, nema nikakvih spletki; i kao treće, nema nikakvog ispitivanja. Sve to je sa ciljem da vam se omogući da bolje razumete Božje namere i Božje zahteve, da postignete to da ljude i stvari posmatrate, vladate se i postupate saglasno istina-načelima i da, naposletku, dođete pred Boga, budete Mu pokorni i bojite Ga se. Sve ovo su činjenice. Dakle, kad s vama komuniciram ili ćaskam o nekim stvarima koje se događaju u svakodnevnom životu ili kad zvanično razmenjujemo mišljenja u vezi sa poslom i ispitujem vas, koliko god godina da je prošlo, nakon što se na to osvrnete, da li u Mojim rečima vidite ikakve spletke ili zamke? (Ne.) Ima li ikakve namere da budete iskorišćeni? Ima li ikakve namere da budete ucenjeni? (Nema.) Da li ste sigurni? (Sigurni smo.) Na primer, neko je odgovoran za uzgajanje životinja na farmi. Pitam ga koliko je dana potrebno da bi kokoš snela jaje, a on razmišlja: „Šta ovim pitanjem hoćeš da postigneš? Nastojiš li da proveriš da li dobro hranim kokoške? Kako onda treba pravilno da odgovorim? Kažem li da one snose po jedno jaje dnevno, to nije nešto što je zaista moguće; značilo bi da lažem. Kažem li da snesu po jedno jaje na svaka dva ili tri dana, hoćeš li Ti pomisliti da kokoške ne hranim dobro i da im nisam dao hranu bogatu hranljivim materijama? Kako onda treba pravilno da odgovorim?” Taj čovek u svom srcu nastavlja da razmišlja i uopšte ne odgovara. Postavljajući ovo pitanje, Ja zapravo nisam imao nikakvu drugu nameru; naprosto želim da saznam informacije o tome kako se uzgajaju kokoške. Međutim, čim pitam, taj čovek to previše proučava i nastoji da pogodi šta tim pitanjem hoću da postignem. Recite Mi, da li je teško imati posla sa takvim ljudima? Da li je uopšte moguće normalno komunicirati kad si u kontaktu s takvim ljudima? Postaje nemoguće komunicirati. Imam jednu naviku: uvek volim da razgledam i proveravam stvari. Ponekad otkrijem neke probleme. Ako je u pitanju čistoća u životnoj sredini, onda to treba dovesti u red. Ako je nešto u vezi sa osobljem, treba sprovesti prilagođavanja. Ako je nešto što se tiče profesionalnih veština, u tom slučaju treba da se konsultujemo i učimo. Nakon što se problemi otkriju, treba ih otkloniti. Mnogi su problemi slučajno otkriveni i rešeni tokom svakodnevnih razgovora; neki stvarni problemi su lako rešeni. Stoga, kad sa Mnom dolaze u kontakt i kad sa Mnom imaju posla, nema potrebe da ljudi budu toliko nervozni. Mnogi se problemi otkrivaju u kontaktu sa ljudima i lako se rešavaju. Zato je tako neophodno biti u kontaktu s ljudima i sa njima razgovarati; ne radi se samo o upoznavanju situacije i o otkrivanju problema, već i o istovremenom rešavanju problema. Nije li to dobitak? (Jeste.) Kad s ljudima razgovaram, neki govore istinito, dok drugi razmišljaju na veoma komplikovane načine i ne usuđuju se da govore istinito, stalno se pitajući da li u Mojim rečima postoje neka skrivena značenja odnosno da li protiv nekoga nastojim da kujem zavere. Pa, tako, čim ih nešto upitam, oni postaju nervozni i niz čelo im se slivaju graške znoja. Kažem: „Zašto se znojiš kad nije vruće?” A oni odgovaraju: „Tebi možda nije vruće, ali meni jeste! To što si rekao me je toliko uplašilo da mi je srce gotovo iskočilo iz grudi. Sada mi se dlanovi i tabani znoje, srce mi udara kao ludo i ne znam šta da radim.” Ja kažem: „Nema potrebe da budeš nervozan. Samo neobavezno razgovaramo, naprosto ćaskamo. Ako zaista postoji neki problem, naprosto ćemo ga rešiti. Ne doživljavaj Me kao tako zastrašujućeg, kao da ću, budem li otkrio bilo kakav problem, pogubiti čitavu tvoju širu porodicu. Ja ne ’rešavam’ ljude; Ja rešavam probleme. Rešavanje problema je ključno.” Kakvu veru treba da imaš? S jedne strane, Ja sasvim sigurno postupam saglasno načelima, sasvim pravično. Neću postupati emotivno, samovoljno niti proizvoljno: neću smatrati da si antipatičan, da bih ti nakon toga pronalazio mane, cepidlačio oko tebe ili ti pronalazio nedostatke, a zatim te oterao i pronašao nekoga ko Mi se dopada da taj posao izvrši. S druge strane, prema svima se ophodim na osnovu stvarne situacije i stvarnog problema; postoje načela. Ljudima je dozvoljeno da greše, dopušteno im je da budu glupi, slabi i negativni. Međutim, jedna stvar nije dozvoljena: ako si problematičan i namerno prekidaš i ometaš rad crkve, u tom slučaju treba da razmisliš o sebi. Ako ne štitiš interese Božje kuće, ako uvek izdaješ interese Božje kuće, u tom slučaju crkvi nije potrebno da izvršavaš svoju dužnost; Božja kuća će morati da pronađe prikladnu osobu da te zameni. Ovo je postupanje shodno načelima. Način na koji rešavam probleme, na koji se bavim stvarima, na koji se ophodim prema ljudima – sve to se sprovodi shodno načelima. Ne moraš da brineš da ću se tobom pozabaviti budem li kod tebe otkrio ikakav problem; to će zavisiti od vrste samog problema, a situacija će se rešavati shodno prirodi samog problema. Ako po svojoj prirodi taj tvoj problem nije naročito ozbiljan, ako ga nisi namerno izazvao, već si ga izazvao usled trenutnog previda ili gluposti, onda će on biti rešen kroz besedu o istini. Izvuci pouku i ne ponavljaj tu grešku. Ponekad je to izazvano činjenicom da ljudi nemaju znanje i iskustvo i da ne razumeju određene profesionalne veštine; u tom slučaju, što pre savladaj te profesionalne veštine i ne budi lenj. Ali ako je to urađeno svesno i namerno, ako nisi spreman da izvršavaš ovu dužnost, pa još i imovini Božje kuće namerno nanosiš štetu, onda se time treba ozbiljno pozabaviti. Oni koji treba da budu smenjeni s dužnosti, biće smenjeni, a oni koji treba da budu oterani, biće oterani; besmisleno je plašiti se. Ako imaš takvu veru, kad s tobom budem razgovarao i rešavao stvari, osećaćeš se mnogo opuštenije. Kad s tobom razgovaram ili raspravljam o poslu ili o stručnim stvarima, treba da znaš da se opustiš, da znaš da Bog ni protiv koga neće kovati zavere, niti da će On kovati zavere protiv tebe; u to možeš da budeš uveren. Ako nemaš čak ni takvu veru, ako ne veruješ da je Bog dobar i pravedan, kad kažeš da veruješ u Boga, da slediš ovaploćenog Boga, da slediš Hrista – gde je onda tvoja vera? Kako bi mogao uspeti da budeš iskren prema Njemu? Ako si na svakom koraku oprezan prema Njemu, o Njemu nagađaš, u Njega sumnjaš i ispituješ Ga, u tom slučaju u Njega nemaš nikakvu veru. Ako nemaš istinsko poverenje, nikakvu istinsku veru u ovu osobu, u kojoj meri onda možeš verovati Mojim rečima? Ima li ijedne izjave kojoj istinski možeš verovati, istinski je prihvatiti? Gotovo da nema nijedne, zar ne? (Tako je.)

Jednom sam otišao u neku crkvu da vidim kakvo je tamo stanje. Kad sam ušao u prostoriju, prvo sam sve pozdravio. Neki ljudi su prišli, odmah su Mi ponudili stolicu da sednem, a zatim su rekli da o nečemu raspravljaju. Dok su govorili, najednom sam primetio da je do samo pre nekoliko trenutaka u prostoriji bilo četvoro ili petoro ljudi, ali da je sada preostalo samo njih dvoje. Pomislio sam da su možda otišli u svoje sobe da se očešljaju, osveže i da će se ubrzo vratiti, ali sam na tom mestu ostao prilično dugo i oni se nisu pojavili. Tada sam shvatio: nisam bio dobrodošao; stigao sam u nezgodan čas. Bio sam nepozvan gost. Zbog mog dolaska su se osećali sputano i neprijatno. Pomislili su: „Postoji li neki razlog za Tvoju posetu?” Plašili su se da ne upadnu u klopku, bojali su se da ne budu obmanuti, pribojavali su se neke zavere, pa su odbili da se sa Mnom susretnu licem u lice i odbili su da sa Mnom komuniciraju ili da sa Mnom dolaze u kontakt. U ovome nema nikakvog preterivanja, niti sam bilo šta ulepšavao. Ne pričam nikakvu priču – to se zaista dogodilo. Možda su tek onda kad sam otvorio vrata i otišao napokon odahnuli, govoreći: „Napokon je otišao! Oh, to me je nasmrt uplašilo!” U Sebi sam razmišljao posedujem li tako veliki „šarm”, pa da ljude mogu u toj meri da uplašim? Recite Mi, na koji problem ukazuje to kad ljudi pokazuju ta ispoljavanja? Zaista nikad nisam video da ljudi u Boga veruju na ovaj način. Ovaj tip čoveka voli da živi u mračnim kutcima; ne voli da živi u svetlosti i ne voli da živi na otvoren i neposredan način. Recite Mi, kad sam sa vama u kontaktu, osećate li se neprijatno i nervozno, ne želeći da sa Mnom komunicirate? Ili ste spremni da sa Mnom dolazite u kontakt, želeći da zadobijete ponešto istine i nije vam važno ako ste zbog toga pomalo nervozni? Kakvo je vaše stanje uma? (Iako se osećamo pomalo nervozno, u redu je sve dok možemo da razumemo istinu i dok imamo nekakvu korist.) Nakon što sa Mnom dođu u kontakt i sa Mnom komuniciraju dva ili tri sata, većina ljudi otkriva da su mnoge reči u Mojoj besedi veoma važne, da su to stvari koje nikad ranije nisu čuli, pa smatra da je bilo neverovatno vredno tog dana slušati te reči, i postaju naročito voljni da slušaju Moju besedu. Ako se povremeno upustim u neki ležeran razgovor, oni se osećaju pomalo razočarano i zadovoljni su jedino ako iz Mojih reči mogu nešto da zadobiju. Takvim ljudima sam spreman da besedim o nekim istinama, ubacujući u njih stvari iz svakodnevnog života, tako da svi mogu da imaju koristi. Kad Me vide, neki ljudi se uvek plaše da ću ih ispitivati o određenim situacijama, te da neće znati kako da odgovore i da će delovati veoma čudno. Um takvih ljudi je previše komplikovan; nisu jednostavni. Drugi su spremni da tragaju za istinom, otvoreno s drugima razmenjujući sve teškoće koje imaju bez straha da će im se neko smejati – to je pravi pristup. Načelo naše komunikacije i dijaloga je u tome da svoje srce otvorimo i kažemo sve ono što nam je u mislima, da govorimo istinito. Ja sa vama komuniciram i dolazim u kontakt u okviru normalne ljudskosti. Zbog Svog identiteta i statusa, od vas znam više, pa, naravno, i treba više da govorim. Ako ste voljni da slušate, moći ćete nešto da zadobijete; ako niste voljni da slušate, Ja vas neću prisiljavati. Ako o temama o kojima raspravljamo imate uvide, ideje, iskustvo, shvatanje ili znanje, i vi možete da ih podelite s drugima. To nazivamo interakcijom; to je normalna ljudskost. Ako osećaš da je ono što kažem veoma važno, onda treba pažljivo da slušaš. Ako ne možeš da shvatiš to što govorim, onda ću prestati da govorim i dozvoliću tebi da govoriš. Ako nemaš ništa da kažeš, postavljaću ti pitanja i usmeravaću te. Na primer, mogao bih da pitam: „Kako se u poslednje vreme odvija tvoj crkveni život? Imaš li ikakvih poteškoća u izvršavanju svoje dužnosti?” Ako imaš poteškoće, o njima treba da govoriš istinito, a Ja ću ti pomoći da ih rešiš. To nazivamo interakcijom i to je nešto što treba da postoji unutar normalne ljudskosti. Nije li to nešto što se svima dopada? (Jeste.) Ako imaš savest i razum, tvoja ljudskost će biti normalna, a naše konverzacije i ćaskanja mogu da se grade na temeljima iskrenosti, poverenja i poštovanja, što će nam omogućiti da se otvorimo i govorimo šta nam je u srcu. Ako ne poseduješ savest i razum i ne želiš da tragaš za istinom, onda postoji samo jedan put za tvoje praktično postupanje: odsad pa nadalje, nauči da ne ispituješ, da ne pokušavaš da iz Mojih reči i izraza čitaš Moje misli, da ne budeš sputan i da Me svojim rečima ne ispituješ. Neki bi mogli da kažu: „Ja te stvari ne mogu da postignem.” U tom slučaju, naprosto drži usta zatvorena. Ako ti se kaže da ćutiš, ali smatraš da Ja protiv tebe kujem zavere i sputavam te, i to se lako rešava: možeš naprosto da odeš. Ni prema kome s kim se susrećem nemam nikakve zahteve i ljude nikad ne sputavam. Ako Mi neko stalno pronalazi manu i, bilo da s njim razgovaram ili ne, njemu to nikada nije u redu, onda takvog čoveka mogu samo da se klonim i da s njim izbegavam kontakt. Ako se pojedini ljudi stalno plaše da sa Mnom budu u kontaktu, razmišljajući uvek da ću protiv njih kovati zavere, a ipak žele da sa Mnom budu u kontaktu ne bi li zadobili nešto istine, kažem da uz takav mentalni sklop ne možeš da zadobiješ istinu; ti nisi osoba koja voli istinu. O ljudima uvek misliš ono najgore, verujući da niko nije tako dobar kao ti. Šta god da ti kažem, ti uvek misliš kako Ja zasigurno protiv tebe kujem zavere. Uopšte Mi ne veruješ i u Mene nemaš poverenja. U tom slučaju, nemoguće je da živimo u harmoniji; u najmanju ruku, u smislu ljudskosti nismo usklađeni. Nemamo zajedničke hobije ili interesovanja, nemamo zajedničke ciljeve kojima stremimo ili težimo. U smislu ljudskosti, put kojim ti ideš, tvoja sreća, bes, tuga i radost, tvoje sklonosti i interesovanja razlikuju su od Mojih. Sve što ti voliš je negativno, dok se sve teme o kojima Ja želim da razgovaram odnose na pozitivne stvari. Uvek nastojiš da Me ispituješ. O kojoj god istini da besedim, ti uvek razmišljaš da li u njoj ima neke spletke, da li Ja kujem zavere, da li bi mogao da istrpiš gubitak ili da budeš obmanut. Ako o tim stvarima uvek razmišljaš, kakav bi prizor onda nastao kad jedan s drugim budemo razgovarali i komunicirali? (Neprijatan.) U toj situaciji Meni bi bilo neprijatno u tvojoj blizini, a tebi bi bilo neprijatno u Mojoj blizini; oboma bi nam bilo neprijatno. Zar to ne bi bilo uzajamno mučenje? Da li bi u tome bilo ikakve sreće? U tome ne bi bilo nimalo sreće. Ako voliš da čuješ ono što govorim, ako si voljan da slušaš, ako su teme o kojima govorim ono čemu težiš, ono što u svom srcu ceniš, ono čemu stremiš i ako mogu da zadovolje potrebe tvoje ljudskosti, makar i da samo sedimo u tišini, u našem srcu ne bi bilo odbojnosti niti otpora. Mogli bismo da komuniciramo i, živeći zajedno, mogli bismo da postignemo sklad. Međutim, pretpostavimo da ti se ne dopada da čuješ reči koje govorim, pa u svom srcu čak osećaš odbojnost i otpor, premda su za ljude sve one veoma praktične i korisne. Pretpostavimo da zaista ne možeš da shvatiš pozitivne stvari o kojima govorim i reči besede o istini koje izgovaram radi rešavanja problema, pogotovo teme o razrešavanju iskvarenih naravi, pa još i osećaš da ti ispiram mozak, da te obmanjujem, da nastojim da te iskoristim da propovedaš jevanđelje i zadobiješ još više ljudi kako bi se proširio uticaj Božje kuće. U tom slučaju, ti si taj koji greši. Uvek razmišljaš na iskrivljen način, uvek želiš da izvrćeš činjenice, da crno nazivaš belim, pa čak da pozitivne stvari usklađene s istinom opisuješ kao negativne, kao rđave stvari koje ne odgovaraju društvenim trendovima. Šta god da Ja kažem, ti ne veruješ da je to istina, da je to pozitivna stvar. U tom slučaju, mi ne možemo da komuniciramo; budući da nema zajedničkog jezika, mi ne možemo da živimo u harmoniji. Ne možemo da jedemo za istim stolom; ne možemo da postignemo sklad srca i uma. U tom slučaju, kakva si ti osoba? Da budem precizan, ti nisi deo Božje kuće; ti si nevernik. Koliko god da su ispravne teme o kojima govorim odnosno koliko god da su ispravni putevi primene i načela primene, ti u njima uvek pronalaziš nešto drugo. Uvek ih posmatraš, shvataš i tumačiš kroz objektiv rđavosti i uz rđav stav i gledište; ne prihvataš ispravne puteve primene i načela primene o kojima Ja govorim. Dakle, tebi je neprijatno da Me slušaš kad govorim. Zašto ti je neprijatno? Zato što to nisu potrebe tvoje ljudskosti. Šta je tebi potrebno? Da stremiš slobodi, da stvoriš bogatstvo, da jedeš, piješ i budeš veseo. Tvoji životni slogani su: „U životu je najvažnije dobro jesti i lepo se oblačiti” i „Uživaj sve dok možeš”. Šta se tebi dopada? Dopadaju ti se zli trendovi, neobična odeća, poznate i slavne ličnosti, kao i izvanrednost i veličina čoveka. Pošto je tako, ti nisi iskreni Božji vernik, nisi deo Božje kuće; tvoja ljudskost nema potrebu za pozitivnim stvarima. Kad vam se obraćam, šta god da kažem, šta god da uradim ili kako god da to uradim, za one koji nemaju savest, razum niti potrebe normalne ljudskosti, sve to je teorija, izreka, metod. Neki čak pomisle: „Toliko si detaljan kad govoriš, pa još navodiš i primere. Nije li to naprosto pokušaj da u ljudsko srce duboko usadiš Svoje misli i gledišta? Nije li to naprosto nastojanje da ljude navedeš da prihvate Tvoje misli i gledišta, da im ispereš mozak i da ih s vremenom Svojim mislima i gledištima umrtviš?” Ako se zaista tako osećaš, ako veruješ da ove reči nisu istina, da nisu istiniti put koji ljudi treba da prihvate i da primenjuju, niti da su načela kojih ljudi treba da se pridržavaju, u tom slučaju možeš da odbiješ da ih prihvatiš; to je tvoja sloboda. Možeš i da napustiš crkvu. Imaš pravo da sâm odabereš, kao i pravo da odbiješ da prihvatiš istinu. Ali nemoj da izvrćeš činjenice niti da crno nazivaš belim. Istina je istina za sva vremena; ona ne može da prestane da bude istina zato što je nekoliko đavola i Sotona poriče i osuđuje, a još manje može da prestane da bude istina zato što se mnogim ljudima ne dopada i ne mogu da je prihvate. Istina postoji zauvek; zanavek je nepromenljiva. Ma koliko ljudi može da je prihvati, istina je zauvek istina. Moja ćaskanja, razgovori i interakcije sa vama u potpunosti se grade na temelju vašeg poverenja u Mene; to je jedno od najosnovnijih načela. Da bi se postiglo poverenje, najvažnije je da svi vi u svom srcu morate da potvrdite da ni u jednoj reči koju izgovaram, ni u jednom pitanju koje postavljam odnosno ni u jednoj stvari o kojoj govorim, nema nikakvog kovanja zavera, nikakvih spletki, nikakvih klopki i da zasigurno ne pokušavam da vas testiram. Dakle, možete biti uvereni – kad vam se obraćam, to bi trebalo da vas učini potpuno slobodnim i opuštenim. Ako osećate da Moje bavljenje vama nije oslobađajuće niti opušteno, da ste bilo sputani ili da vam je veoma neprijatno ili da na drugi način uvek imate oprez u svom srcu, u tom slučaju kažem da to zaista nije Moj problem, već vaš problem. U kom aspektu leži vaš problem? Vi sami treba da budete načisto kakve probleme imate i o čemu razmišljate u svom srcu; zatim na konkretan način rešavajte konkretne probleme. Koji god problem možete da otkrijete, rešite ga. Otkrijete li mnogo problema, zabeležite ih i zatim rešavajte jedan po jedan. Ako se svi problemi ne mogu rešiti odjednom, onda ih rešavajte polako, jedan po jedan. Kad se te stvari dogode, treba to da ispitaš i da o tome razmisliš, da vidiš o čemu si zaista u tom trenutku razmišljao, o kojim pitanjima tako razmišljaš i kakva gledišta formiraš o kom pitanju; zatim ih postepeno rešavaj. Jednoga dana, kad u svom srcu otpustiš ove misli i gledišta, kad svi ovi problemi budu rešeni, a ti zaista shvatiš istinu i vidiš vrednost istine, tada ćeš Mi verovati. Verovaćeš da prema svakoj osobi i prema svakom problemu mogu da se ophodim shodno istina-načelima i da protiv tebe neću nipošto kovati zavere. Shodno tome, naše interakcije mogu postati opuštene i radosne, možemo da živimo u harmoniji i iz te naše harmonije tada može da se razvije sreća. Imati sreću, uživanje, spokoj i radost – zar to nije dobro? (Jeste.)

Kad dolazim u kontakt s ljudima, ponekad ih pitam koliko godina veruju u Boga. Neko kaže da veruje tek tri godine i bude mu neprijatno. U svom srcu, on smatra da u Boga veruje kratko i da je mali rastom, pa kad sebe uporedi sa onima koji veruju deset, dvadeset ili trideset godina, uvek se oseća inferiorno, kao da je od njih lošiji. Razmišlja: „Da li me to pitaš da me podsetiš da u Boga verujem kratak vremenski period, da sam mali rastom i da je Božja kuća napravila izuzetak što me je unapredila, pa da me navedeš da se Božjoj kući osećam duboko zahvalnim?” Zašto se zbog takvog pitanja on oseća tako neprijatno? Zato što previše komplikuje Moje pitanje, pomišljajući da u Mojim rečima postoji nekakva spletka i da nastojim da protiv njega kujem zavere. U tako jednostavnom pitanju pronašao je nekoliko nivoa značenja. Nakon što je rekao da veruje tri godine, oseća da je u nezavidnoj situaciji. Zar u svom srcu nije nezadovoljan Mojim pitanjem? Ja ovo pitanje zapravo postavljam bez ikakvog naročitog razloga i ne bih očekivao da te ono dovede u nezavidnu situaciju. Pa, zašto se osećaš kao da si u nezavidnoj situaciji? Zato što ti je um previše komplikovan. Ima li ičeg pogrešnog u Mom pitanju? (Nema.) Samo ga ležerno postavljam. Ako te pitam koliko si ljubavnih partnera imao, to bi moglo da bude neprimereno, kao da zabadam nos u tvoje lične stvari. Ali je ono o čemu se raspitujem nešto što je povezano s tvojom verom u Boga – pitam te koliko godina veruješ u Boga. Zar to nije primereno? (Primereno je.) Pa, zašto se onda ne usuđuješ da odgovoriš? To zaista nije Moj problem, već tvoj. Um ti je previše komplikovan. U čemu je stvar s tim tvojim komplikovanim umom? Nije li to zato što ti je narav rđava i lažljiva? (Jeste.) Zašto te pitam koliko godina veruješ u Boga? Pitam to da bih saznao kakav ti je rast, koje istine razumeš, da li si uspostavio temelj, kakve teškoće imaš, da li možeš da izvršavaš dužnost i da li si iskusio ikakve kušnje. Na osnovu tih stvari određujem o čemu da s tobom razgovaram u zajedništvu, kako da te podstičem i to je sve. Moju tako jednostavnu misao ti pogrešno tumačiš kao da imam skrivene motive, što dovodi do toga da prema Meni osećaš odbojnost. Recite Mi, zar u zamenu za Svoje dobre namere ovim naprosto ne dospevam u nevolju? (Da.) Kad te pitam koliko godina veruješ u Boga, da li na bilo koji način nastojim da te omalovažim? (Ne.) Ima li u tome ikakve zlobe? Ima li ikakve namere da učinim da se osećaš neprijatno i da te osramotim? (Ne.) Verovao ti u Boga nekoliko meseci ili jednu ili dve godine, Moja namera je samo da ti pomognem. Uvidevši da si prilično ozbiljan u svom stremljenju, prilično pun elana, uvidevši da tako mnogo patiš, da plaćaš takvu cenu i mnogo toga napuštaš, želim da s tobom razgovaram kako bi ti mogao da zadobiješ nešto što obično ne bi dobio. Raspitivanje o tome koliko godina veruješ, s jedne strane, dolazi iz brige prema tebi, a s druge, iz toga što te cenim. Ima li u tome ikakve zlobe? (Ne.) To je tako prikladno pitanje, a opet, u šta ga je ta osoba izvrnula? „Želiš da svi znaju da u Boga ne verujem dugo, da sam mali rastom i da ne shvatam nikakve istine, da sam lošiji od ostalih, da sam inferioran i želiš da me posramiš.” Ako ovako razmišljaš, možemo li i dalje da ostvarujemo interakciju? (Ne.) Prema tome, da bismo postigli interakciju i živeli u harmoniji, osnovno je da u Mene imate poverenje i da u Mene ne sumnjate niti da o Meni nagađate. Ako među nama nema interakcije, u čemu leži problem? Leži u ljudima; odnosno, ljudi imaju svakojake poteškoće. A iz čega proizlaze te razne poteškoće? Proizlaze iz raznih ljudskih pogrešnih misli i gledišta. Dakle, koje pogrešne misli i gledišta ima ova osoba koju smo upravo pomenuli? Ona smatra da je to što u Boga veruje tri godine čini novim vernikom u crkvi, da je to što veruje samo tako kratak vremenski period nešto sramno i da je čini inferiornom, da shvata premalo istine i da još uvek ne može da razmenjuje iskustvena svedočenja. Otud, ona sebe vidi kao „građanina drugog reda” kojeg drugi gledaju s visine, te joj je neprijatno i ponižavajuće da o tome govori. S druge strane, ostali u Boga veruju deset ili dvadeset godina, dok ta osoba veruje samo tri, pa brine da će joj ostali reći: „Šta si radio svih tih godina? Zašto Boga nisi ranije prihvatio? Imaš li neku sramnu prošlost?” U očima svetovnih ljudi, velika se važnost pridaje kvalifikacijama, iskustvu i poreklu, i oni to koriste da bi ljude klasifikovali u različite rangove. Dakle, kakvo gledište ima ova osoba? I ona pridaje veliku važnost ljudskom poreklu i iskustvu, pa u njenom srcu postoje različiti rangovi, u zavisnosti od toga da li neko veruje u Boga tri, pet, deset, dvadeset ili trideset godina. Zbog takvog rangiranja, ona smatra da je njena trogodišnja vera donekle sramna u crkvi, kao da je „građanin drugog reda”. Za nju, to je znak sramote, poniženja. To, koliko godina neko veruje u Boga, ona smatra veoma važnim, a sticajem okolnosti ona veruje tek tri godine. Ako bi se nakon trojke dodala nula i to postalo trideset godina vere, onda bi se ona osećala počastvovano. Govorila bi: „Bio sam među prvima koji su prihvatili Božje delo. Sledio sam Boga kad je On tek počinjao da se pojavljuje i da dela. Svih ovih godina svuda propovedam jevanđelje i o Bogu svedočim, boreći se zajedno sa Bogom da izgradimo Njegovo carstvo! U Božjoj kući sam veteran, rodonačelnik!” Ta osoba bi smatrala da je to naročita čast. Nakon što su tek prihvatili Božje delo, pojedini ljudi vide da je Bog izrazio tako mnogo istina i da u Božjoj kući ima tako mnogo iskustvenih svedočenja, pa osećaju da su prekasno počeli da veruju u Boga. Ako kažu da veruju negde između jedne i tri godine, teško im je da progovore i u svom srcu razmišljaju ovako: „Zašto nisam verovao svih ovih godina? Bog je izrazio tako mnogo istina, zašto nisam istraživao? Ko me je sprečavao da verujem u Boga? Ko mi je naneo tako gorku patnju? Ti verski sveštenici; ti ljudi su pravi đavoli i Sotone koji proždiru ljudske duše. Ne budem li mogao da uđem u carstvo nebesko, moraću s njima da se obračunam!” Zatim ponovo razmisle: „Uf, to je naprosto moja gorka sudbina; nemam taj blagoslov.” Ali onda pomisle: „Ne, to nije tačno. Bog je svemoguć; zašto mene, ovu izgubljenu ovčicu, Bog nije ranije vratio u Svoj dom?” I tako oni svaljuju krivicu na Boga. U stvari, bez obzira na to šta oni misle, kao prvo, njihovo gledište o odnosu trogodišnje i tridesetogodišnje vere u Boga je pogrešno. Oni rangiraju ljude po tome koliko godina veruju, verujući da kratak period vere nekog čini inferiornim. Pošto su formirali ovo gledište, kad ih pitam koliko godina veruju, oni se stide da progovore. Da kažu „tri godine”, osećali bi se veoma neprijatno, veoma postiđeno, veoma posramljeno, kao da su im vrednost i rang trenutno razotkriveni. Oni ovo smatraju veoma važnim; upravo ovo gledište utiče na to kakav stav imaju prema Mom pitanju. Zar nije tako? (Jeste.) Recimo da je njihovo gledište bilo: „Činjenica je da u Boga verujem tri godine, a za samo tri godine vere, moj rast je zaista mali. Kad je reč o brojnim istinama, ne mogu ni doktrine čak jasno da objasnim. Pošto me Bog pita koliko godina verujem, naprosto ću reći istinu. Nemam čega da se stidim. Pred Bogom je sve otvoreno, sve je ogoljeno. Šta god da Bog pita, ja ću odgovoriti.” Kad bi razmišljali na ovaj način, bilo bi jednostavno. To ne bi uključivalo nikakav identitet, status, vrednost niti rang. Oni ne bi bili pod ograničenjem, uticajem, kontrolom ili manipulacijom nikakvih pogrešnih misli ili gledišta i, naposletku, mogli bi jednostavno i pošteno da kažu: „U Boga verujem tri godine.” Zatim bih Ja nastavio da postavljam pitanja: „Veruješ u Boga tri godine; da li su ti jasne istine o vizijama?” Kad bi to bila osoba komplikovanog uma, ona bi pomislila: „Kažem li da mi nisu jasne, zar to ne bi značilo da se u svojoj veri ne posvećujem svom pravom poslu? Ako verujem tri godine i ako mi još uvek nisu jasne istine o vizijama, zar to ne znači da nisam marljivo jeo i pio Božje reči? Ali ako kažem da su mi jasne, Bog tad neće besediti o ovoj temi i propustiću ovu priliku. Ako kažem da mi nisu jasne, da li bi On mogao da malo više sa mnom razgovara u zajedništvu, da kaže nešto više? Ako kažem da mi je jasno, On mi ništa dodatno neće reći, ali će možda imati visoko mišljenje o meni?” Vidiš, oni ponovo razmišljaju na izvrnut način, zar ne? Zar um takve osobe nije previše komplikovan? (Jeste.) Takvi su ljudi zaista problematični. S kim god da razgovaraju, oni uvek kalkulišu kako da odgovore, a da ne izgube obraz ili da ne istrpe nekakvu štetu u svojim interesima. Osim toga, oni stalno posmatraju stavove drugih ljudi prema sebi, kalkulišući uvek kako da druge navedu da o njima imaju visoko mišljenje i kako da uzdignu svoj sopstveni status. O ovim stvarima uvek kalkulišu, pa im nije lako da se otvore u razgovoru u zajedništvu i da kažu ono što im je u srcu. Kad ih pitam: „U tvojoj veri u Boga, da li su ti jasne istine o vizijama?”, da li ovo pitanje ima i drugi nivo značenja? (Ne.) Zašto ovo pitanje postavljam direktno? Onima koji veruju negde između jedne i tri godine, obično je i dalje potreban razgovor u zajedništvu o istinama o vizijama; to je uobičajeno. Ako su im jasne istine o vizijama, tad nema potrebe da se o njima besedi i možemo da razgovaramo o drugim temama. Ako kažu: „Još uvek mi nisu sasvim jasne istine o vizijama, a posebno istina o Božjem delu suda da bi spasao čoveka, koja je preduboka, i ja je i dalje ne shvatam. Da li bi o njoj mogao da besediš?”, onda ćemo pronaći zajedničku temu i Ja ću o njoj besediti. Čuju li je svi još jednom, oni će iz nje zadobiti još više, zar ne? (Da.) Neki ljudi ne shvataju, a ipak se pretvaraju da shvataju. Zbog čega se pretvaraš? Nastavljaš da se pretvaraš, što ukazuje na to da sve razumeš i da će, ako kažem još nešto, to biti suvišno. U tom slučaju, Ja neću ništa reći, a ti nećeš ništa zadobiti. Dakle, kakva god da je situacija, ako možeš da govoriš istinito, bez sumnje, bez preteranog tumačenja Mojih reči, naše konverzacije i komunikacija mogu da dostignu nivo živahne interakcije. Možemo da komuniciramo, da se jedni drugima bavimo i da ostvarujemo interakciju unutar normalne ljudskosti, raspravljajući o temama koje svi volimo. Zar to nije dobro? (Jeste.) Tako ćete postići dobitke. Neki ljudi su veoma proračunati. Kad ih pitam da li su im jasne istine o vizijama, oni u svom srcu razmišljaju: „Šta tim pitanjem hoćeš da postigneš? Nastojiš li da proveriš da li sam siguran u istiniti put, da li sam postavio temelj, pokušavaš li da vidiš kakav mi je kov, da ispitaš moj kov? U tom slučaju moram da kažem da su mi jasne.” Stoga, oni kažu: „Tokom ove tri godine neprekidno jedem i pijem Božje reči, pogledao sam brojne filmove iz Božje kuće, često slušam propovedi i razgovore u zajedništvu, i često na okupljanjima govorim o sopstvenom iskustvenom shvatanju. Jasne su mi sve ove istine o vizijama.” S kojim ciljem to kažu? Žele da na Mene ostave dobar utisak, da Me navedu da smatram da im je kov veoma dobar i da o njima imam visoko mišljenje. Misliš li da bih o njima imao visoko mišljenje samo zato što kažu nekoliko tih reči? (Ne.) Da li bih tako olako o nekome imao visoko mišljenje? Ne bih nipošto; pogrešno su tu stvar procenili. Ako kažeš da su ti jasne sve istine o vizijama, onda Mi dozvoli da te ispitam. Ispitivaću te o istinama o vizijama koje često čitaš. Zašto Bog izvršava delo grdnje i suda? Koje glavno dejstvo grdnja i sud imaju za cilj da postignu? Tokom te tri godine svoje vere, jesi li imao ikakva iskustva o delu grdnje i suda? Da li si makar jednom iskusio grdnju i sud? Kad si doživljavao grdnju i sud, jesi li dokučio istina-načela? Jesi li znao koje su Božje namere? Možeš li s drugima da podeliš konkretno iskustvo? Većina ljudi će samo izgovoriti neke doktrine i neće moći da s drugima podeli nikakvo praktično iskustveno shvatanje. Ljudima mnogo toga nedostaje, pa kad razgovaramo, postoji mnogo tema za raspravljanje. Međutim, o kojoj god temi da se raspravlja, ti o njoj besedi onoliko koliko znaš. Ako nešto ne znaš, naprosto reci da ne znaš. Nemoj da razmišljaš na izvrnut način. Koje god pitanje da ti se postavi, samo na njega odgovori. Kaži ono što u tom trenutku misliš u svom srcu. Kakvo god da je pravo stanje stvari, naprosto o tome govori istinito. Ne okolišaj, ne ulepšavaj, ne govori stvari koje stvaraju lažan utisak samo da bi izgledao bolje i da bi sebe bolje predstavio, nemoj da lažeš i da budeš prevrtljiv. Sve to su stvari koje ne treba da radiš. Prema tome, koje god pitanje da ti postavim, odnosno o kakvoj god temi da s tobom besedim, reci onoliko koliko znaš. Ako otkrijem da ne shvataš određeni aspekt istine ili da je tvoje razumevanje doktrinarno ili da je tvoje shvatanje izvrnuto i da imaš pogrešne misli i gledišta, Ja ću te odmah ispraviti, usmeravaću te i pomoći ću ti, tako da možeš da shvatiš taj aspekt istine, da imaš čisto shvatanje i da imaš tačan put primene. Time će naš razgovor u zajedništvu biti delotvoran. Dakle, načelo razgovora u zajedništvu o nekoj temi gradi se na temelju iskrenosti, na temelju zajedničke besede i rasprava ili razmene mišljenja o istini i pozitivnim stvarima, tako da pozitivna tema o kojoj se razgovara u zajedništvu ljudima može da postane jasnija, da je tačnije razumeju i da imaju jasniji put primene. To načelo ne treba da se zasniva na temelju sumnje, kovanja zavera i obmane.

Mislite li da je dobro u zajedništvu razgovarati o temama poput normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga? (Dobro je.) Na koji način je dobro? (Verujemo da se time mogu razrešiti naše predstave i uobrazilje o ovaploćenom Bogu.) Neki ljudi kažu: „Ti si nam ogolio Svoje pravo lice, pa sad znamo kakva si osoba. Previše si naivan zbog toga što govoriš čistu istinu! Zaista imaš ta ispoljavanja da si normalan i praktičan, ali kako možeš da govoriš čistu istinu? Ljude moraš da navedeš da osećaju kako si tajanstven, nedokučiv, uzvišen i nepristupačan. Čak i ako protiv ljudi ne kuješ zavere, moraš da kažeš da to možeš da učiniš. Moraš da tvrdiš da poseduješ veštinu da ljudima manipulišeš i veštinu da ih koristiš, da poznaješ „Trideset šest ratnih lukavstava” i da si u stanju da svakojake ljude iskorišćavaš da za Tebe pružaju usluge. Ljudi će Te obožavati jedino ako tako govoriš; ne možeš da govoriš čistu istinu. Time što govoriš takvu čistu istinu, kako to da ja osećam da nisi uopšte tajanstven ili nedokučiv? Da nisi poput Boga? Pogledaj te velike ličnosti u svetu – one koji se bave vojnim poslovima ili politikom, i monarhe iz minulih vremena. Ko je od tih velikih ličnosti, tih izuzetnih ljudi, ikada govorio čistu istinu? Da li je iko od njih ikada rekao da je normalan, praktičan i običan, da je naprosto obična osoba? Oni očajnički žele da ljudi za njih misle kako se od drugih razlikuju, da su poslati s neba i da su, iako su sad postali obični ljudi, i dalje tajanstveni i nedokučivi, te da su običnim ljudima nepristupačni – tek tada je ljudima lako vladati!” Svi ti monarsi su posedovali veštine carskog vladanja, a njihovi ministri i običan narod nisu mogli da prozru kakvi su oni ljudi. Kako ide ona izreka? „Carevu je volju teško dokučiti, a o njegovu se komandu ne sme oglušiti.” Svi funkcioneri iz neverujućeg sveta imaju ovakav mentalni sklop; čak i načelnik neke manje službe, šef odeljenja ili rukovodilac imaju ovaj mentalni sklop. Oni ne žele da ljudi prozru njihovu pravu vrednost, kakve nedostatke imaju u svojoj ljudskosti, koje su greške napravili odnosno kakve mane postoje u njihovim postupcima. Čim njihove greške budu otkrivene, oni se upiru svim silama da ih zabašure i prikriju, a ako njihova loša dela budu razotkrivena i ako izađu na svetlo dana, tad pronalaze žrtveno jagnje. To rade s ciljem da o datoj stvari prikriju istinu kako bi ljudi nastavili da se na njih ugledaju i da ih obožavaju. Šta god da ovakav čovek radi, to čini s predumišljajem i planom da postigne sopstvene ciljeve, kako bi svi smatrali da on nije običan čovek, da može da kontroliše situaciju, da je onaj koji vuče konce. On ljudima nipošto ne bi dozvolio da znaju da je on normalna, praktična i obična osoba. U stvari, on je samo običan iskvareni čovek, sa mnogo više lukavih planova od prosečne osobe, i dobar je u zaverama i spletkama. Kako bi on ljudima ikada mogao da dozvoli da znaju koliko mu je podmukla i zlonamerna ljudskost? Zar to ne bi ukaljalo njegov imidž? Svi iskvareni ljudi imaju ovakav mentalni sklop, i svi su licemerni baš kao i fariseji, posedujući podmuklo i zlonamerno srce. Iako u svom srcu priznaju da Bog može da se ovaploti, kako mogu da poveruju da bi ovaploćeni Bog bio obična, normalna osoba? U svom srcu veruju da bi, kad bi se Bog zaista ovaplotio, ljudi u Njegovom telu trebalo da budu makar u stanju da vide Njegovu božansku auru i razne znakove Božjeg identiteta i suštine. Takođe, čvrsto veruju u sledeće: „Kad posmatra sve ljude, ovaploćeni Bog mora da ima perspektivu i držanje onoga koji gleda s visine na nepreglednu masu, ali ja kod Tebe te stvari ne mogu da vidim. Osim toga, Ti uvek kažeš da se vladaš poštujući pravila i da stvari radiš u skladu sa Svojim pravim položajem. Zar se time u potpunosti ne razotkriva da Ti nisi ništa drugo do obična osoba? Zar uzvišen, tajanstven i nedokučiv lik ovaploćenog Boga u ljudskom srcu ne bi bio sasvim uništen?” Mislite li da je to uništenje dobro? (Da, jeste. Time se uništavaju naše predstave i uobrazilje.) Ove reči izgovaram upravo zato da bih uništio vaše snove i vaše predstave i uobrazilje, tako da više ne živite u snu, već u stvarnosti. To je potpuno usklađeno s istina-načelima koja od vas zahtevam da poštujete: da se vladate poštujući pravila, da radite stvari shodno svom pravom mestu i da budete obični ljudi koji stoje na mestu stvorenog bića, zato što i Ja Sâm tako obavljam stvari. Kad se bavim vama, kao i u Svom ličnom životu, Ja nikad ne govorim razmetljivo niti isprazno, niti se ikad hvalim ili pravim važan. To je nešto što svi vi možete da vidite i osetite. Osim toga, ni protiv koga nikad ne kujem zavere, u obavljanju stvari nisam površan i nikad ih ne otaljavam, i vladam se poštujući pravila. Nužno je pridržavati se tog minimalnog merila savesti. Kad govore i postupaju, neki ljudi posežu za spletkama, govoreći drugima milozvučne stvari, a zatim svim sredstvima nastoje da ih uvuku u svoju klopku, da ovima služe i da za njih pružaju usluge. Ja takve stvari ne radim. Ako želim da Mi neko u nečemu pomogne, pitaću ga direktno. Neki ljudi kažu: „Ti imaš taj identitet i status, pa zar nije dovoljno da izgovoriš samo reč i nekog nateraš da nešto uradi?” Čak i da je dovoljno da izgovorim samo jednu reč, to ipak moram da obavim poštujući pravila i ne mogu ljude da teram, a još manje da ih prisiljavam da rade stvari koje ne žele. Ako si voljan, onda to uradi; ako nisi voljan, možeš da odbiješ. Međutim, zatražim li od tebe da nešto uradiš, uvek ću govoriti čistu istinu. Nipošto neću okolišati, zavijati stvari u oblande kako bih te obmanuo niti ću te mamiti da zagrizeš mamac, a zatim te naterati da Mi dobrovoljno služiš ili pružaš usluge; pa da te onda, nakon što sam protiv tebe kovao zavere, još i nateram da kažeš kako si to učinio dobrovoljno i da se osećaš kao da ti ništa ne dugujem. To ne bih apsolutno nikad uradio. Takvi postupci – bilo da su ono što ljudi nazivaju veštinom korišćenja drugih, pravilima igre, taktikama za poigravanje ljudima ili carskim strategijama za manipulisanje drugima – ništa od toga kod Mene ne postoji. Ja se ljudima ne poigravam – drugi to možda rade, ali Ja to neću učiniti, niti ću te druge oponašati ili od njih učiti. Nikada nisam čitao stvari poput „Umetnost ratovanja” ili „Trideset šest ratnih lukavstava”, i nipošto neću koristiti finte niti ću u govoru crno proglašavati belim. Kad govorim i postupam, jedan je jedan, a dva su dva. Jedini izuzetak jeste onda kad, usled posebnih okolnosti, stvari mogu da formulišem na mudar način, ali je to samo iz obzira prema slabostima i poteškoćama ljudi, i prema njihovom malom rastu. To je zarad toga da bih ih zaštitio i cenio, u tome nema nikakve zlonamernosti, tako da ni to nije kovanje zavera. Možda neki ljudi budu u velikoj meri razočarani, razmišljajući: „Dakle, ispostavlja se da u Tvom umu i srcu nema raznih zavera poznatih i velikih svetskih ljudi. Znači, ispostavlja se da si Ti toliko jednostavan!” Zar nije dobro biti toliko jednostavan? To što ne kujem zavere ne znači da ljude ne mogu da prozrem; to ne znači da ne mogu da prozrem srž i suštinu stvari; to ne znači da ne znam kako da se bavim svakakvim ljudima, događajima i stvarima. I bez kovanja zavera, Ja i dalje mogu da primenjujem načela da bih se pravilno i tačno bavio svakakvim ljudima, događajima i stvarima u skladu sa okruženjem i kontekstom, navodeći ih da prirodno igraju svoje uloge i da žive unutar njihovih pravila i zakona pod Božjom suverenošću i uređenjima, umesto da koristim taktike, upuštam se u obmane ili se ljudima poigravam kako bi ih zavarao. O svim načelima prema kojima obavljam stvari, načelima prema kojima rešavam razne probleme i načelima shodno kojima se ophodim prema svakakvim ljudima, događajima i stvarima tokom godina je raspravljano u Mojim besedama i propovedima. Kad o ovim stvarima govorim, Ja ne uzvikujem parole; te stvari potiču iz Mojih misli i iz Moje ljudskost-suštine, a Ja ujedno primenjujem Svoje misli i gledišta da bih se bavio svakakvim ljudima, događajima i stvarima. Prema tome, kad primenjujem Svoje misli i gledišta da bih se bavio svakakvim ljudima, događajima i stvarima ili se s njima nosio shodno tim načelima, da li biste rekli da je konačni rezultat koračati Božjim putem ili se protiv njega pobuniti? (Koračati Božjim putem.) Dakle, bez obzira na to koliko normalno, praktično i obično – a nimalo tajanstveno – Ja, ovaploćeni Bog, mogu delovati ljudima, to se nipošto neće odraziti na vaše shvatanje istine niti ću vas Ja odvesti na stranputicu. Naprotiv, baš zato što u načinu na koji se vladam i postupam i Sâm imam načela, vi ćete, ako možete da stremite ka istini, možete da se vladate i postupate poslušno i poštujući pravila shodno načelima o kojima govorim i da praktično postupate saglasno smeru i ciljevima na koje ukazujem, pre ili kasnije postići spasenje, ostvariti pokornost Bogu i postati ljudi koji se boje Boga i klone zla. To je sasvim izvesno. Biti u stanju da postigneš spasenje – nije li to cilj kome streme oni koji iskreno veruju u Boga? Šta drugo, onda, tražite? A kad je reč o tome da li sam tajanstven i nedokučiv, uzvišen ili se od ostalih razlikujem odnosno da li imam neke posebne sposobnosti koje ne možete da zamislite ili koje ne posedujete, to nije važno. Nadalje, takođe je nevažno ni da li mislite da sam normalan i praktičan i nedostojan vašeg idolopoklonstva ili divljenja. Šta je važno? To da će vas reči koje izgovaram Ja, ova beznačajna osoba, ova obična i normalna osoba, zagarantovano dovesti pred Boga i zagarantovano će vam omogućiti da postignete spasenje. Još jedna stvar je izvesna: ako praktično postupate i doživljavate shodno ovim rečima koje sam izgovorio, zagarantovano je da će jednog dana sve vaše misli, gledišta i život-naravi biti preobraženi, a vi ćete postati nova ljudska bića. Možeš da postaneš pripadnik novog ljudskog roda – u to sam siguran. Jeste li u to uvereni? (Jesmo.)

Da li sada na neki nov način razumete ispoljavanja normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga? (Da.) Ako vidite da su način Mog vladanja i postupanja, kao i Moje misli i gledišta, svi redom unutar okvira normalnosti i praktičnosti, i ako Moja načela za postupanje i Moje misli i gledišta u svakom trenutku mogu da na vas utiču i dobrovoljno ih prihvatate, u tom slučaju ću reći nešto što je sigurno: budući da na ovaj način volite istinu, u stanju ste da za istinom tragate na osnovu normalnih i praktičnih ispoljavanja ovaploćenog Boga, te ujedno možete da prihvatite načela prema kojima se ovaploćeni Bog vlada i Njegove Misli i gledišta u raznim aspektima, onda će se vaša stremljenja i smer vašeg vladanja prirodno razvijati u pozitivnom smeru. Drugim rečima, kako budete nastavljali da verujete, sve više ćete posedovati normalnu ljudskost i sve više ćete proživljavati ljudsko obličje, a ujedno ćete se sve više približavati Božjim zahtevima, i naposletku zadobiti spasenje. To što stičete takve dobitke neposredno je povezano sa zalivanjem i opskrbom koji dolaze od ovaploćenog Boga, ove obične, normalne osobe. Ako možete da prihvatite i da ujedno volite ove suštine i ispoljavanja normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga, kao i način na koji se On vlada i uverenja iz kojih to čini, onda će vaša ispoljavanja i vaša ljudskost postajati sve bolji i bolji. Šta znači to da će postajati sve bolji i bolji? Malo je isprazno ako kažemo da ćeš sve više i više postajati dobar čovek. Ovo „postajati sve bolji i bolji” znači da će se tvoja savest i tvoja racionalnost razvijati u pozitivnom smeru. Međutim, ako prezireš normalnost, praktičnost i običnost ovaploćenog Boga ili su ti oni odbojni, odnosno ako ih čak diskriminišeš, ne prihvataš, prema njima osećaš otpor i rugaš im se, u tom slučaju će ti biti veoma teško da prihvatiš sve istine koje On izražava i biće ti teško da shvatiš praktičan značaj i uticaj normalne ljudskosti koju On poseduje. Naprotiv, čak ćeš posedovati odbojnost prema svim istinama koje izražava Bog u Svojoj normalnoj ljudskosti i mrzećeš ih. Time će ti biti vrlo teško da proživljavaš obličje normalne osobe i da postaneš neko kime je Bog zadovoljan, budući da stvari koje obožavaš nisu pozitivne, već su negativne stvari. Poznate ličnosti i zvezde u društvu, kao i društveni trendovi, jesu ono za čim žudiš i što obožavaš. U tom slučaju, put kojim ideš je pogrešan, a što se tiče smera tvog stremljenja i razvoja, jedno je sigurno: nećeš se razvijati u pozitivnom smeru, već u onom zloćudnom. Na primer, Ja kažem da protiv ljudi ne kujem zavere, a neki ljudi kažu: „Ako protiv ljudi ne kuješ zavere, kako možeš da izvršavaš tako veliko delo? Kad se ljudima baviš i s njima imaš posla, moraš da kuješ zavere. Ako ne znaš kako da kuješ zavere, nećeš moći da se ljudima poigravaš i nećeš biti dorastao poslu.” Ja kažem da ako možeš da kažeš takve stvari, s tobom je svršeno. Ne samo da su tvoje misli i gledišta izobličeni, nego su još i rđavi. Za tebe je nemoguće da kreneš pravim putem, budući da u tvojoj ljudskosti nedostaje element ljubavi prema istini i ljubavi prema pozitivnim stvarima. Za tebe je nemoguće da kreneš putem spasenja.

Kad s ljudima razgovaram unutar normalne ljudskosti, često iskrsne problem da se konverzacija ne odvija glatko. Šta mislim pod tim da se ne odvija glatko? Ponekad, kad se na savršeno normalan način nekim bavim i s njim razgovaram, taj čovek previše komplikuje stvari ili o njima preterano razmišlja, pa razgovor naprosto ne može da se nastavi. Ako ne može da se nastavi, šta Ja radim? Naprosto prestanem da se bavim tim čovekom – umesto toga, pronađem nekoga ko može da ima posla s drugima, ko zna kako da komunicira i razgovara, ko ima razmišljanje normalne ljudskosti, pa onda s tim čovekom razgovaram i njime se bavim. U Svom kontaktu sa vama, najučestalija situacija na koju nailazim jeste ona u kojoj ljudi smatraju sledeće: „Kad s ljudima razgovaraš i komuniciraš, Tvoj identitet i status imaju prevelik uticaj. Ti si ovaploćeni Bog, a mi smo stvorena bića. Kažemo li nešto pogrešno, lako bismo mogli da zauzmemo ravnopravan položaj i uvredimo Božju narav. Osim toga, kao ovaploćenom Bogu, Tvoje delo je da spaseš ljudski rod i Ti predstavljaš Samog Boga, pa Tvoja odgovornost ili delo koje preduzimaš mogu da budu samo izražavanje istine kako bi se rešilo pitanje spasenja iskvarenog ljudskog roda. Trebalo bi da razgovaraš samo o delu ili o temama koje proizlaze iz božanstva. Ne možeš da razgovaraš o normalnom ljudskom životu – o stvarima kao što su hrana, odevanje, smeštaj i prevoz, niti da razgovaraš o tome kakva je ta i ta osoba. Pričaš li o tome kakva je to osoba, Ti je osuđuješ ili imaš skrivene motive.” Budući da ljudi imaju te predstave, oni ovaploćenog Boga klasifikuju u neljudsko biće. Dakle, kad imam posla s ljudima kojima nedostaju normalno razmišljanje i normalna ljudskost, i pomalo razgovaram o svakodnevnim stvarima ili o dnevnim potrepštinama, neki od njih postavljaju mentalnu barijeru, razmišljajući: „Koja je svrha razgovora o tome? To nije duhovno! Osim toga, kad to pominješ, imaš li Ti skrivene motive?” Ako raspravljam o nečijoj situaciji, neki se pitaju: „Da li je ovo osuđivanje ljudi ili kovanje zavera protiv ljudi iza njihovih leđa? Da li si im nešto spremio? Nameravaš li da ih unaprediš ili ukloniš? Nameravaš li da nastaviš da ih koristiš ili da ih smeniš sa dužnosti?” Ako razgovaram o nečijim problemima, neki razmišljaju: „Da li Ti se ta osoba ne dopada ili ti je odbojna? Da li je učinila nešto čime Te je povredila? Da li je nešto rekla ili uradila čime Te je uvredila?” Posebno pri raspravljanju o osetljivim temama koje se tiču starešina i delatnika, neki se još i više plaše da se uključe, pa kažu: „Ti o tome pričaš zbog dela, ali mi sa Tobom nećemo raspravljati o njima. To su osetljive teme. Kad kažemo nešto netačno, Ti ćeš nas razotkriti i orezivati i videćeš ispoljavanje naše iskvarenosti, što će na tebe ostaviti loš utisak o nama, a to ne bi bilo primereno.” Osim toga, postoje trenuci kad pokrenem određene teme, poput sledećeg pitanja: „Ko u vašoj porodici veruje u Boga?” U kontinentalnoj Kini, ta tema je osetljiva. Međutim, u unutrašnjosti se ne smatra osetljivim da to pitaš određene pojedince s kojima relativno dugo sarađuješ i s kojima si prilično blizak – a u inostranstvu je to još i manje slučaj. Ipak, ako to pitam, neki se ljudi ni ne usuđuju da odgovore. Oni razmišljaju: „Nastojiš li da kopaš po mom poreklu, pitajući ko je u mojoj porodici vernik?” Ako pitam: „Koliko ima ljudi u vašoj lokalnoj crkvi? Ko je crkveni starešina?”, oni razmišljaju: „O ne, da li nastojiš da o crkvi doznaš stvari? O tome s Tobom ne mogu da razgovaram. Kažem li nešto i crkveni starešina to otkrije, dospeću u nevolju.” Vidite, oni su oprezni čak i kad razgovaraju o crkvenim stvarima i plaše se da bilo šta kažu. Mnogi ljudi se ne usuđuju da raspravljaju o temama koje se odnose na crkvene starešine i na rad crkve, niti da slobodno kažu šta im je na umu. Jedan od glavnih razloga za to jeste strah da će razotkriti stanje u crkvi i uvrediti starešine i delatnike i istovremeno strah da će nenamerno otkriti sopstvene misli i gledišta i biti orezani ili razotkriveni. To je nešto što ne žele da im se dogodi. Dakle, kad dolazim u kontakt s mnogim ljudima, čak ni obična komunikacija ne može da teče glatko. Kad dolazim u kontakt i rešavam stvari s nevernicima čiji su um i poreklo komplikovani, čim završim s rešavanjem stvari, brzo odlazim – ne mogu da formiram duboke odnose niti da se previše zbližavam. Ali kad dolazim u kontakt s braćom i sestrama, otkrivam da je većina ljudi ista takva: ne mogu previše da se zbližim niti da izgradim duboke odnose. Razlog nije u tome što Sebe smatram superiornim i nisam voljan da se bavim većinom ljudi; naprotiv, kad pokušam da im priđem i da s njima uspostavim kontakt, oni Me se podsvesno klone ili Me izbegavaju. Zašto Me izbegavaš? Kažeš li nešto pogrešno, Ja te neću osuditi niti ću od toga napraviti veliki problem. Ako si starešina ili delatnik, možemo da besedimo o istini i da razgovaramo o bilo kom aspektu koji ne razumeš. Ako si običan brat ili sestra i zaista kažeš nešto pogrešno ili imaš neke pogrešne misli i gledišta, onda će stvar zavisiti od toga jesam li voljan da o tome s tobom razgovaram. Vidim li da ti je kov loš, da nemaš sposobnost shvatanja i da ne možeš ništa da prozreš, tada neću želeti da s tobom razgovaram, a čak i da razgovaramo, to ne bi donelo nikakve rezultate. Međutim, ako ti je kov dobar, imaš sposobnost shvatanja i možeš da prozreš neke stvari, tad razgovor s tobom može da donese rezultate i neće biti gubljenje vremena. S kim god da neobavezno razgovaram odnosno koje god probleme da otkrijem, ja tog čoveka u Svom srcu, kao prvo, neću osuđivati, kao drugo, neću ga proklinjati i, kao treće, neću određivati njegov ishod. Takvo bi postupanje bilo neutemeljeno, a Ja ne radim gluposti. U smislu normalne ljudskosti, ponekad kad naiđem na nekog poznatog, naprosto želim da malo porazgovaram i proćaskam. Ako si voljan, razgovaraću sa tobom. U suprotnom, neću te prisiljavati. Neki ljudi se plaše da sa Mnom razgovaraju. Šta god da kažem, prema Meni su oprezni i ne izražavaju svoja gledišta, u strahu da će reći nešto pogrešno i otkriti Mi nešto što protiv njih mogu da iskoristim. Ako vidim da nisi voljan da govoriš o onome što ti je u srcu, zaustaviću se na odgovarajućem mestu. Ako si prema Meni uvek oprezan, stalno se plašiš da protiv tebe kujem zavere, u tom slučaju neću biti sklon tome da s tobom razgovaram. Recite Mi, da li je ova Moja racionalnost normalna? (Jeste.) Kad s nekim razgovaram i komuniciram, uvek će postojati nekakav kontekst. Na primer, ako si odgovoran za gajenje životinja na poljoprivrednom gazdinstvu, razgovaraćemo o uzgoju životinja. Ako si crkveni starešina, raspravljaćemo o crkvenim stvarima, stvarima koje se odnose na braću i sestre, na to kakva su trenutna stanja braće i sestara ili o tome kakav je crkveni život. Ako si neko ko propoveda jevanđelje, onda ćemo razgovarati o radu na jevanđelju. To je bavljenje ljudima u okviru normalne ljudskosti i to je takođe deo Mog dela. Neka pitanja se ne odnose na rad crkve, ali su svejedno opšti poslovi Božje kuće. Kad se sretnemo, o tim stvarima je normalno razgovarati. Ti u Božjoj kući obavljaš stvari i izvršavaš svoju dužnost, pa kad se sretnemo, Ja treba da te pozdravim i da s tobom porazgovaram, kao i da proverim da li imaš ikakve probleme. Ponekad, tokom neobaveznih razgovora, pitam nešto poput: „Poslednjih nekoliko noći se naglo spustila temperatura – je li u vašoj kući hladno?” Neki ljudi to ne žele da čuju, razmišljajući: „Mi smo odrasli ljudi; treba li Ti da o nama brineš?” Dobre namere prolaze nezapaženo, zar ne? U drugim prilikama, kad odem u kuhinju, pitam: „Kakvo je ovogodišnje povrće? Ima li ga dovoljno za jelo? Koju vrstu povrća ili hrane volite?” Ovo su krajnje normalne stvari, zar ne? (Da.) Ali je ljudsko srce previše komplikovano i, u pojedinim slučajevima, stvari ne protiču glatko čak ni kad se ljudima bavim i s njima komuniciram na normalan način. Zašto je to tako? To se događa zato što se ljudi uvek plaše da će razotkriti svoje probleme i svoje pravo stanje. A čega se neki drugi plaše? Plaše se da: „Otkrijem li svoje pravo stanje, Ti ćeš me u Svojim propovedima na okupljanjima razotkriti, koristeći me kao metu.” Zašto ne možeš da budeš meta? Kad besedim o istini u vezi sa tvojim problemima, time se oni rešavaju. Nije li ovo za tebe dobitak? Nije li to tvoja dobra sreća? To je dobra stvar. To dokazuje da te uzimam zaozbiljno i da prema tebi imam određeno poštovanje. Je li to ispravno? Kad na tebe ne bih obraćao pažnju, kad ti ne bi bio u Mom srcu i kad bih u tebi otkrio bilo kakav problem, ali na njega ne bih obraćao pažnju i ne bih te usmeravao i s tobom besedio, da li bi onda mogao da razumeš istinu i rešiš svoje probleme? Da li bi time bio zadovoljan? Kad bi time bio zadovoljan, razmišljajući: „Nijedan od problema koje Bog razotkriva na mene se ne odnosi, pa to dokazuje da nemam nikakve probleme”, ako bi Božje delo doživljavao na ovaj način, ti ne bi bio neko ko stremi ka istini. Nakon mnogo godina vere, neki ljudi nisu baš nikada bili orezivani, ni u jednoj jedinoj prilici nisu poslužili kao kontrast, a ipak se osećaju ponosno i srećno, razmišljajući da su veoma dobri, da nemaju nikakvih problema i da će zasigurno biti spaseni. Zar to nije veoma problematično? Takav čovek sasvim sigurno ne može da zadobije spasenje.

Kad komuniciraju i dolaze u kontakt s drugim ljudima unutar normalne ljudskosti, ljudi s razmišljanjem normalne ljudskosti slediće osećaj savesti i razuma normalne ljudskosti. Uz taj osećaj, oni imaju minimalno merilo i načela u svom načinu ophođenja prema drugima. Kad s ljudima razgovaraš i s njima dolaziš u kontakt unutar razmišljanja normalne ljudskosti, s jedne strane, ljudi mogu da osete da imaš svest o savesti ljudskosti. S druge strane, ti postupaš s osećajem pristojnosti, pa drugima nisi neprijatan. I još jedna važna stvar je u tome da kad s drugima komuniciraš i dolaziš u kontakt, oni će imati koristi od reči koje im prenosiš i zadobiće neke stvari koje su ljudskosti potrebne. To je ono što nazivamo bavljenjem ljudima i komunikacijom s ljudima. Na šta se misli pod komunikacijom? Običnim rečima, to je neobavezan razgovor. Većina ljudi ne zna kako da vodi neobavezan razgovor; čim progovore, skloni su svađama i prepirkama ili se prave važni i drugima drže pridike kako bi ih naveli na poslušnost. Čim otvore usta, oni koji su donekle elokventni drugima žele da pridikuju i ponašaju se kao da su im učitelji. Sva ova ispoljavanja jesu otkrivanja iskvarenih naravi. Ljudi sa iskvarenim naravima ne mogu normalno da neobavezno s drugima razgovaraju. Čak i ako neko vreme govore normalno, to ne može da potraje. U nekom trenutku počeće da se svađaju, zacrveneće se u licu i sasvim će se zaneti. To nije normalan neobavezni razgovor. Normalan neobavezni razgovor sasvim sigurno nije polemisanje o ispravnom i pogrešnom niti su to svađa i prepirka, a kamoli osuđivanje ili proklinjanje ljudi. Hajde da definišemo neobavezan razgovor. To je razmena i deljenje informacija – to nazivamo neobaveznim razgovorom. Da li je ova definicija tačna? (Tačna je.) U kom smislu je tačna? Razmena i deljenje informacija se grade na temeljima savesti i racionalnosti normalne ljudskosti. Dakle, kako ljudi sa savešću i razumom razgovaraju i komuniciraju? Oni se ne svađaju i u stanju su da jedni druge poštuju, što drugoj osobi koristi. Nakon što čuje to što je neko drugi podelio, ta osoba dobija neke nove informacije. Zatim, sa svoje strane, ona saopštava drugoj osobi određene informacije koje zna, tako da i ta druga osoba ima koristi, te da, unutar svoje ljudskosti, stiče iskustvo, uvid i znanje. Kad informacije koje znaš podeliš s drugom osobom na osnovu načela poštovanja te osobe i skladnog slaganja i ravnopravnosti, a zatim primiš informacije koje je s tobom podelila ta druga osoba – zar to nije uzajamna pomoć? To se gradi na temeljima jednakosti, uzajamne pomoći, harmonije i pravičnosti. Na to se misli pod komunikacijom i neobaveznim razgovorom. Recite Mi, da li je Moja definicija tačna? (Tačna je.) Praktično sprovođenje razgovora i komunikacije na osnovu ovog načela je ispravno. Ako su komunikacija i razgovori puni kovanja zavera, svađa, borbi, spletki, smicalica, klopki i ispitivanja, i ako su ono što se otkriva sve iskvarene naravi, ako je sve to uzajamno potiskivanje, pri čemu se svaka osoba pravi važna, s drugima takmiči, nadmeće se kako bi se videlo ko govori uzvišenije ili kaže više, onda to nije normalna komunikacija. To nije komunikacija unutar okvira savesti i racionalnosti normalne ljudskosti. Ta komunikacija nije razmena ni deljenje informacija, već su to otvorene i prikrivene borbe i prepirke. Zar nije tako? (Jeste.)

Da bi s drugima ostvario komunikaciju bez kovanja zavera, moraš da naučiš da komuniciraš unutar okvira savesti i racionalnosti normalne ljudskosti. Svrha komunikacije je u tome da se drugima pomogne, kao i da se od njih dobiju pomoć i koristi. To je normalna komunikacija i na taj način možeš da ostvariš komunikaciju bez kovanja zavera. Pogledajte komunikaciju i razgovore nevernika; može li se takvom komunikacijom i takvim razgovorom postići dejstvo normalne komunikacije? (Ne.) Kad iskvareni ljudi komuniciraju i razgovaraju, da li su sadržaj, motivi i ton njihove komunikacije normalni? (Nisu.) Njihova je komunikacija naprosto poput borbe petlova ili pasa. Može li njihova komunikacija da se glatko odvija? (Ne može.) Oni čak ne uspevaju u tome da protiv drugih ne kuju zavere ili da se s njima ne svađaju. Da bi se odvijala glatko, komunikacija zahteva srce puno ljubavi, želju da se drugom pomogne i spremnost da se uči iz tuđih vrlina kako bi se nadomestile slabosti. Kad s vama komuniciram i razgovaram, nije dovoljno da samo Ja ne kujem zavere; i vi morate praktično da postupate shodno tom načelu, da ne kujete zavere i da ne budete sumnjičavi. Ako Ja ne kujem zavere, ali vi neprekidno kujete zavere, i ne samo da kujete zavere nego i gajite sumnje da Ja kujem zavere, tad naša komunikacija ne može da teče glatko, niti možemo da ostvarimo istinsku, korisnu interakciju ili da se skladno slažemo. Kad vide da dolazim, neki ljudi brže-bolje pronalaze mesto da se sakriju. Ako zaista ne mogu da Me izbegnu, nevoljno Me pozdravljaju, ali u svom srcu oni ne žele da Me sretnu, razmišljajući: „Koja muka. Ponovo si došao ovde da saznaš nešto o našoj trenutnoj situaciji. Nakon što to uradiš, ponovo ćeš besediti o istina-načelima i osramotiti nas. Šta bi trebalo da uradimo?” Ako nisi voljan da se sa Mnom sretneš ili da sa Mnom imaš posla i u sebi osećaš iscrpljenost dok si u kontaktu sa Mnom, te uvek smatraš da Ja nastojim da protiv tebe kujem zavere, u tom slučaju, kad vidiš da dolazim, možeš da Me izbegneš. Kad si sa Mnom u kontaktu, ako osećaš da Ja ne kujem zavere i to ti donosi lakoću, radost, slobodu i opuštanje, hajde da se onda sastanemo, porazgovaramo i razmenimo novosti. Ako Me pitaš: „Kako si u poslednje vreme?”, Ja ću odgovoriti pošteno. Ako te pitam: „Kako se odvijaju stvari u poslednje vreme? Jesi li ostvario ikakav život-napredak? Jesi li iz izvršavanja svoje dužnosti ostvario ikakve dobitke?”, a ti takođe možeš da odgovoriš pošteno, to je veoma dobro. Svaki susret može da se odvija u prijatnoj atmosferi. Ako nije u redu da se ljudi, kad Me vide, uvek od Mene kriju, da li je u redu da se uvek prepuštaju neiskrenom laskanju kako bi Mi se svesno dodvoravali? (Nije.) Zašto to nije ispravno? (Sklonost ka dodvoravanju isto je što i laž i prevara. Za nas je bolje da govorimo što iskrenije i prema Bogu treba samo da se ophodimo s normalnim mentalnim stavom. Kao prvo, prema Njemu treba da budemo iskreni. Kao drugo, ne treba da se dodvoravamo, da namerno pokušavamo da se Bogu ulagujemo ili da namerno nastojimo da Mu se umiljavamo.) U odnosu prema Meni, postoji samo jedan zahtev: kad te vidim, nemoj da se kriješ od Mene, a kad tebe ne tražim, ne dosađuj Mi. Radi ono što bi trebalo da radiš i neka sve bude normalno. Ja neću uticati na vaše obavljanje dužnosti, a ni vi ne treba da utičete na Mene. To da se od Mene kriju i da Mi dosađuju, ni jedno ni drugo nisu načela koja ljudi treba da poštuju kad su sa Mnom u kontaktu i kad sa Mnom komuniciraju. Pa, koje je načelo? Komunicirati unutar okvira savesti i razuma normalne ljudskosti i biti u stanju da vodiš konverzaciju iskreno i govoriš čistu istinu; šta god da pitam, ti treba da odgovoriš istinito. Zašto ljudima ne uspeva da govore čistu istinu? Pretpostavimo, na primer, da te pitam sledeće: „Koliko si ljudi ovog meseca zadobio u propovedanju jevanđelja?”, a ti ne želiš da odgovoriš. Ako vidim da ti je neprijatno, Ja te više neću pritiskati. Ne želim da dovodim ljude u nezavidnu situaciju i nikad nikog ne prisiljavam da govori. Šta god da ih drugi pitaju, neki ljudi u sebi uvek razmišljaju: „S kojim ciljem postavlja ovo pitanje?” Ne žele direktno da odgovore, krajnje uplašeni da će odgovoriti pogrešno i da će sebi izazvati probleme. Ako ovako uvek nagađaš i kuješ zavere, u tom slučaju ne možemo da komuniciramo. Nema potrebe da uvek ispituješ značenje Mojih pitanja, niti protiv Mene treba da kuješ zavere. Ako možeš da budeš jednostavan i otvoriš se da razgovaraš o onome što ti je u srcu, onda jedno s drugim možemo da komuniciramo. Je li to lako ili nije? (Lako je.) Lako je reći, ali bi moglo biti pomalo teško zaista i uraditi. Nije tako lako kao što zvuči. Na primer, moglo je da se desi da sam te jednom nešto pitao, a ti u tom trenutku nisi rekao istinu – slagao si. Taj kontakt i komunikacija nisu uspeli. Pošto nisi uspeo, šta treba da uradiš? Da težiš tome da budeš dovoljno hrabar da to priznaš kad se sledeći put sretnemo: „Slagao sam prošli put. Od sad pa nadalje, govoriću čistu istinu.” Onda ću te ohrabriti – aplaudiraću ti i podići palac u znak odobravanja: uspeo si da primenjuješ istinu i da budeš poštena osoba. Zar to nije sjajno? (Jeste.)

Kad je reč o razgovoru u zajedništvu na temu da se ne kuju zavere, ma koliko primera da se navodi, jedno načelo vam se saopštava. Znate li koje je to načelo? (Da biste Boga procenjivali nemojte da koristite perspektivu iskvarenog ljudskog roda niti prema Bogu budite sumnjičavi.) Tako je. Ne ophodite se prema Bogu iz perspektive iskvarenog ljudskog roda. Dakle, koje načelo treba poštovati? (Ophodite se prema Bogu kao prema Bogu.) Zar nije u redu ophoditi se prema Njemu kao prema čoveku? Zar nije u redu ophoditi se prema Njemu kao prema normalnoj, običnoj osobi? Bilo da se prema Njemu ophodiš kao prema Bogu ili kao prema čoveku, najvažnije načelo za međuljudski odnos jeste da budemo jedno prema drugom iskreni. Kad ti govorim i s tobom obavljam stvari, Ja protiv tebe ne kujem zavere, a i ti treba da budeš iskren sa Mnom. Dakle, ako neko protiv tebe kuje zavere, treba li i ti da protiv njega kuješ zavere? (Ne.) Ako neko protiv tebe kuje zavere, ti prema njemu takođe treba da se ophodiš shodno načelima. To je ispravan način. Nije reč samo o tome da Ja protiv tebe ne kujem zavere, pa si ti sa Mnom iskren, ne kuješ zavere niti gajiš sumnje. Naprotiv, čak i ako drugi protiv tebe kuju zavere, ti ipak možeš da postupaš i rešavaš stvari shodno istina-načelima. To je pridržavanje načela. Neki ljudi kažu: „On je protiv mene kovao zavere – kako mogu da se ne osvetim? Ako mu ne pokažem kako stoje stvari i samo mu dozvolim da me ovako kinji, neću li ja biti na gubitku? Može li tek tako da sa mnom radi šta god hoće?” Recite Mi, ima li rezonovanje ovih ljudi smisla? Oko za oko, zub za zub – u svetu među ljudima to ima smisla. Međutim, ako se odmeri istinom, ova izjava je pogrešna. To što on protiv tebe kuje zavere jeste zlo delo. Ako mu se zauzvrat osvetiš, koristeći isti metod da protiv njega kuješ zavere, u Božjim očima suština je ista; oba ta čina jesu zlo delo. Bog neće reći da je, budući da je on protiv tebe kovao zavere, tvoje uzvraćanje istom merom sasvim opravdano i u skladu s načelima, te da nije zlo delo. Bog ne gleda zašto si ti protiv njega kovao zavere; On gleda da li je tvoj čin sâm po sebi kovanje zavera, da li je zlo delo i da li ti ovu stvar posmatraš procenjujući je prema istini ili prema ljudskim moralnim gledištima. Ako se stvar procenjuje prema ljudskim moralnim gledištima, onda bi se pristup „oko za oko, zub za zub” smatrao prikladnim. On je protiv tebe prvi kovao zavere, pa je razumno da uzvratiš i da protiv njega kuješ zavere koristeći se istim sredstvima, a on treba da prihvati takve posledice. Ako se to procenjuje iz ljudske perspektive, korišćenjem ljudskih moralnih gledišta, to nije pogrešno. A ako se odmerava prema zakonu, možda i nije nezakonito. Ali, u Božjim očima, ovo je oprečno istini. Sve što je oprečno istini jeste zlo delo i osuđuje se u Božjim očima. Čak i ako je tvoje uzvraćanje legitimno, Bog se neće uzdržavati da te osudi samo zato što je tvoje uzvraćanje istom merom razumno i moralno opravdano. Bog će posmatrati kako si se prema tom čoveku ophodio nakon što je on protiv tebe kovao zavere. Ophodiš li se prema njemu na isti način, Bog će te osuditi. Ali ako se prema njemu ophodiš shodno istina-načelima i postaviš se pravično i pravedno na način na koji te je Bog naučio, čak i ako bi u moralnom smislu ljudi mogli da imaju predstave i da te osuđuju, a u pravnom smislu možda budeš i osuđen, u Božjim očima, Bog kaže da si povodom te stvari postupio u skladu sa načelom i da to nije zlo delo – On te neće osuđivati. Ako prema ljudima možeš da se ophodiš shodno istina-načelima, to je primenjivanje istine. Prema Hristu ne treba da se ophodiš u skladu sa svojim predstavama i uobraziljama niti na osnovu svojih iskvarenih naravi ili da protiv Njega koristiš spletke i smicalice. Tako bi trebalo da bude i u načinu na koji se ophodiš prema ljudima. Ako prema Hristu, ovoj običnoj ličnosti, možeš da se ophodiš ispravno, onda na isti način i prema ostalima možeš ispravno da se ophodiš. Ko god da je u pitanju, u načinu ophođenja prema toj osobi treba da zauzmeš ispravan stav. Time će tvoja načela i metode za ophođenje prema ljudima biti ispravni. Ako pogrešiš u svom stavu prema ljudima ili u svojim mislima i gledištima u vezi sa načinom na koji se prema njima ophodiš, odmah ćeš shodno Božjim rečima razmisliti o sebi i ispraviti svoje misli i gledišta, dok ćeš istovremeno neprekidno regulisati svoje ponašanje i, postepeno, tvoje će misli i gledišta u vezi sa načinom na koji se prema ljudima ophodiš i tvoja načela za vladanje i postupanje biti sve usklađeniji sa istinom. Kad istina-načela postanu tvoj život, tvoje će iskvarene naravi biti odbačene i preobražene, a ti ćeš biti u stanju da se prema ljudima ophodiš pravično i pravedno, kao i na način koji je usklađen s Božjim namerama. Ako oni protiv tebe ne kuju zavere, ti misliš da je ispravno da protiv njih ne kuješ zavere. Ali ako oni protiv tebe kuju zavere, a ti možeš da se uzdržiš da protiv njih ne kuješ zavere, pa, naprotiv, umesto toga tragaš za istinom i prema njima se ophodiš shodno istina-načelima, zar to nije napredak? Nije li to preobražaj? (Jeste.) Ako oni protiv tebe kuju zavere, a i ti protiv njih kuješ zavere, zar ne ideš istim putem kao i onaj koji protiv tebe kuje zavere? U tom slučaju, po čemu se ti razlikuješ od ljudi u svetu? Tvoja gledišta o ljudima, stvarima, o ličnom vladanju i postupanju nisu se promenila. Ona se ne zasnivaju na Božjim rečima niti na istina-načelima, već na načelima ljudi u svetu: ko god da protiv tebe kuje zavere i ti protiv njega kuješ zavere – oko za oko, zub za zub. Ne razlikuješ se od ljudi u svetu, od nevernika. Ako, bez obzira na to da li neko protiv tebe kuje zavere ili to ne radi, ti protiv njega nikad ne kuješ zavere, već se prema njemu ophodiš shodno Božjim rečima i shodno istina-načelima, onda su to stanovište i ta perspektiva ispravni; to je primena istine. Šta je u Doba blagodati Gospod Isus rekao ljudima? Ako te neko udari po desnom obrazu, šta treba da uradiš? (Gospod Isus je rekao: „Ako te neko udari po desnom obrazu, okreni mu i drugi” (Jevanđelje po Mateju 5:39).) Neki ljudi kažu: „Ako me udari i ja ću njega! Ako me udari po levom obrazu i ja ću njega udariti po levom obrazu. Ako me udari po desnom obrazu i ja ću njega udariti po desnom obrazu. Ni u moralnom ni u pravnom smislu to se ne osuđuje.” Bog kaže: „Pogrešno. Ako te udari po levom obrazu, okreni mu i desni obraz. Ne uzvraćaj udarac.” Možeš li to da uradiš? Bez obzira na to da li je Božji zahtev prihvatljiv u ljudskim očima – možda je nekim ljudima ovo glupa izreka, blesav postupak – to je Božji zahtev prema tebi. Možeš li to da uradiš? Kažeš: „Ne mogu to da uradim. Ako me udari po levom obrazu, moram da mu uzvratim udarac ili će moj ponos i dostojanstvo nestati i potpuno ću izgubiti obraz.” Bez obzira na to da li ova tvoja izjava među iskvarenim ljudskim rodom stoji, ako je u Božjim očima tvoja izjava pogrešna, tvoje gledište je pogrešno i tvoje ponašanje je pogrešno, onda se u Božjim očima tvoje ponašanje osuđuje. Zbog čega se ono osuđuje? Zato što nisi slušao Božje reči, nisi sledio Božji put. Bog ti je rekao da ako te neko udari po levom obrazu, treba da mu okreneš i desni obraz. Jesi li to učinio? Bog te samo pita: jesi li slušao Božje reči? Jesi li praktično postupao shodno onome čemu te je Bog naučio? Ako nisi tako praktično postupao, onda nisi sledio Božji put i osoba si koja se buni protiv Boga; nisi osoba koja primenjuje istinu i nisi osoba koja stvari posmatra i koja se vlada u skladu sa Božjim rečima. U tom slučaju, Bogu se ne dopadaš, nisi osoba koju Bog prihvata i, u Božjim očima, taj šamar koji si uzvratio je zlo delo. Možda ćeš zauvek misliti da je to sasvim opravdano, da je to neophodno sredstvo da zaštitiš svoje dostojanstvo i prava. Međutim, u Božjim očima, taj šamar znači da nisi sledio Božji put niti to želiš, da ne slušaš Božje reči i da su u tvojim očima Božje reči samo doktrina, prazne reči. Ti Božje reči samo propovedaš, ali ih nikad ne primenjuješ. Bog će te okarakterisati kao osobu koja ne sledi Božji put. Pa, možeš li onda da i dalje zadobiješ Božje prihvatanje? Ako ne slediš Božji put, Božje reči ne mogu nikad da postanu tvoj život. Koliko god da se s Bogom raspravljaš o svojim razlozima, On te neće slušati. Bog neće reći: „Neko te je bez razloga udario po levom obrazu i baš si jadan. Da bi zaštitio svoje dostojanstvo, možeš da uzvratiš udarac. Nakon što uzvratiš udarac, možeš da se pomoliš i ispovediš svoj greh, pa će ti Bog oprostiti i neće te osuđivati.” Bog to nije rekao. Bog je rekao da onome ko te udari po levom obrazu okreneš i desni obraz. Ako to možeš da uradiš, ti si osoba koja sledi Božji put. Ako ne možeš, u Božjim očima, ti si osoba koja se protiv Boga buni, osoba koja ne primenjuje Božje reči niti sledi Božji put, zla si osoba. Kakav je Božji stav prema zlim ljudima? Bog kaže: „Odlazite od Mene! Ja vas ne poznajem.” Bog takve ljude ne želi. Da li ste razumeli? (Razumeli smo.) Isto se odnosi i na kovanje zavera. Ti kažeš: „On je protiv mene kovao zavere, pa u čemu je pogrešno da i ja protiv njega kujem zavere?” Naprosto je pogrešno da protiv ljudi kuješ zavere. U kom smislu je to pogrešno? Pogrešno je zato što je kovanje zavera samo po sebi zlo delo, nije dobro delo. Stoga, kad oni protiv ljudi kuju zavere, Bog ih osuđuje. Ako i ti radiš isto, Bog će te na isti način osuditi. Treba da se ponašaš na način u kome nema nikakvog kovanja zavera, na način koji Bog prihvata. Tvoja je dužnost da praktično postupaš u skladu sa putem i sa načelima za primenu koje ti je Bog saopštio, a ne da raspravljaš o svojim razlozima niti da štitiš svoje lično dostojanstvo ili svoj obraz. Tvoj lični obraz, status i dostojanstvo nisu važni. Šta je važno? Važno je da li su Božje reči u tebi sprovedene, da li su Božje reči postale tvoj život, da li si proživeo Božje reči i da li su Božje reči u tebi ispunjene. Da li ste razumeli? (Razumeli smo.) Neki ljudi kažu: „On me je opsovao, pa ću i ja njega.” Je li to ispravno reći? (Nije.) Neki drugi kažu: „Prema meni uvek cepidlači, pa zašto i ja ne mogu da cepidlačim prema njemu? Ako to ne uradim, zar neću delovati blesavo?” Da li je važno kako te drugi vide? (Nije.) Ljudi stalno dižu galamu oko ličnog obraza, uvek uplašeni da će ih drugi videti kao blesave i glupe. To kako te drugi vide zapravo nije bitno. Šta je bitno? Kad te vide kao blesavog, kao glupog, kad ti se rugaju, kako reaguješ? Da li reaguješ naprasito, posežući za ljudskim metodama i sredstvima ili to činiš shodno načelima koja ti je Bog saopštio? Jesi li praktično postupao shodno Božjim rečima? Jesi li se čvrsto držao svoje dužnosti? Samo zato što ti se smeju i nazivaju te blesavim, ti praviš ispad i odustaješ od svog posla: „Misliš da sam blesav, e, pa svoju dužnost više neću izvršavati!” Ti je ne izvršavaš radi njih. Kad bi odustao od svoje dužnosti, šta bi Bog rekao? „Zato što te je neko nazvao blesavim ti si odustao od dužnosti koju sam ti poverio. Uopšte nisi odan!” Bog će to videti na ovaj način. Ako u svom srcu zaista imaš Boga, ako zaista imaš odanost prema Bogu, u tom slučaju, ako ti se neko smeje i naziva te blesavim, treba prvo da razmisliš: „Kažeš da sam blesav, kažeš da sam glup i smeješ se iza mojih leđa. S tobom se neću svađati i neću ti to zameriti. Glup sam i kov mi je loš, ali me je Bog uzdigao i ne prezire me. Nisi mi ti dao ovu dužnost, nego mi ju je dao Bog: to je Božji nalog za mene. Nebitno je da li ti o meni imaš visoko mišljenje ili ga nemaš. Ja svoju dužnost ne izvršavam da bi ti to video. Izvršavanje moje dužnosti je moj poziv. Moram dobro da izvršavam svoju dužnost i moram da budem odan Bogu. Moram da cenim ovu dužnost i da živim u skladu s tim što me Bog uzdiže i u mene ima poverenje. Moram da budem posvećen svojoj dužnosti. Ne mogu da napustim svoju dužnost i da izneverim Boga zato što si me ti nazvao blesavim. Tada bih zaista bio blesav.” Nije li ovakvo razmišljanje u skladu s načelima? Nije li to otpuštanje plahovitosti? To nije plahovito reagovanje. Kad budete mogli da postupate na ovaj način, onda ćete se zaista promeniti i imaćete rast. Ljudi, događaji ili stvari vas neće sputavati. Bez obzira na okolnosti, u svom umu ćete čvrsto čuvati Božje reči i istina-načela i prema nijednoj stvari se nećete odnositi plahovito, na osnovu svojih emocija ili raspoloženja, odnosno shodno ličnim sklonostima, željama ili ambicijama. Božje reči biće najviše i najveće stvari u tvom srcu i, kad se bilo šta dogodi, prvo ćeš potražiti Božje reči: „Božje reči ovo poručuju, pa ću se njih čvrsto držati. Nebitno je ako sam u očima drugih blesav. Bitno je kako me Bog vidi. Iako sam glup i kov mi je loš, Bog mi je ipak poverio dužnost da je izvršavam. U kakvom samo velikom uzdizanju od Boga uživam! To je blagoslov!” Ako prema stvarima s kojima se susrećeš budeš mogao da se ophodiš shodno Božjim rečima, znaćeš kako da praktično postupaš u skladu sa istina-načelima.

Hajde da nastavimo razgovor po pitanju toga da se ne kuju zavere. U svakodnevnom životu, u različitim stvarima koje ih zadese, neki ljudi često protiv drugih kuju zavere. Neki se s tobom nadmeću za slavu i dobitak, neki s tobom polemišu o ispravnom i pogrešnom, neki se s tobom čak svađaju zbog jedne reči, neki te osuđuju i potkopavaju iza tvojih leđa, a neki te spotiču i prema tebi postupaju nerazumno. Suočen sa zaverama raznih ljudi, kako se sa njima nosiš? Moraš čvrsto da se držiš jednog načela: „Koliko god da drugi protiv mene kuju zavere, ja protiv njih neću kovati zavere; kloniću ih se! Moram da razumem koje su Božje namere i koju pouku On želi da izvučem. Moram da budem postojan u svom stavu, da primenjujem Božje reči i da se čvrsto držim svoje dužnosti. Postupanje shodno načelima Božjih reči neće nikada biti pogrešno i nikada neće dovesti do gubitka. Koliko god da drugi imaju visoko mišljenje o meni, ono nije kruna niti nagrada; to je nesreća!” Budeš li se pridržavao takvog načela, ono te može sprečiti da počiniš zlo i može te sačuvati od Božje osude. Ako, tokom celog svog života, svim svojim srcem i umom možeš da budeš postojan u položaju stvorenog bića, da ispunjavaš dužnost stvorenog bića i izvršavaš posao koji ti je Bog poverio, i sve svoje misli posvećuješ izvršavanju svoje dužnosti – bez obzira na to da li si tome u toj meri posvećen da zanemaruješ hranu i san ili opterećuješ svoj um – dobro obavljaš posao koji ti je Bog poverio i uspevaš da svoju dužnost izvršavaš na način koji je u skladu s merilom, u tom slučaju ćeš proživeti vredan život. U ovom životu, ne treba da težimo tome da učinimo velike stvari, da sprovedemo bilo kakve poduhvate niti da stvorimo nekakva čuda. Mi smo naprosto beznačajni ljudi i treba da čitamo što više Božjih reči, da težimo da shvatimo istinu u stvarima koje nam se dešavaju, da ispunjavamo svoje odgovornosti i da dobro radimo ono što bi trebalo da uradimo. Treba da se postaramo da u svakoj stvari možemo da se pridržavamo istina-načela, da dužnost koju izvršavamo bude u skladu sa načelima koja nalažu radni aranžmani, te da, kad pažljivo ispitamo motivaciju, svrhu i načela svake stvari koju radimo, svi oni budu u skladu sa zahtevima Božjih reči i da mogu da izdrže proveru i Božje ispitivanje. Vi svakoga dana svoju dužnost izvršavate normalno, spokojno i radosno, živeći uvek pred Bogom. Kad u svom srcu imate nešto da kažete Bogu, vi Mu se pomolite; kad nemate nikakve reči da se pomolite, u svom srcu možete i dalje da se približite Bogu, a kad se molite od Boga dobijate prosvećenje i vođstvo, i On vas pokreće. Pri izvršavanju svoje dužnosti možete takođe da Bogu budete odani, i da se vladate na otvoren i ispravan način. Kako je to divno! U ophođenju prema ljudima, u bavljenju njima i komunikaciji sa njima, uopšteno imate sve manje i manje mana i prestupa. Koliko god da drugi protiv tebe kuju zavere, ti ne reaguješ plahovito. Kad god osećaš da nisi u stanju da prevaziđeš svoju plahovitost, pomoliš se Bogu; kad si slab, i onda se pomoliš Bogu. Kad te Sveti Duh donekle pokrene, dobićeš snagu da to prevaziđeš i preskočićeš tu prepreku. Kad god se suočiš sa ljudskim kovanjem zavera, napadima, odmazdama i tako dalje, to je kao da prelaziš prepreku, kao da prevazilaziš neku teškoću. Na kraju ćeš moći da prevaziđeš sve ove zavere, da prevaziđeš ljudske napade, odmazdu i borbe usmerene protiv tebe, ne reagujući plahovito ili na osnovu iskvarenih naravi, već sposoban da se pridržavaš načela. Tada si zaista pobednik. Kako je to samo divno! Međutim, pretpostavimo da po ceo dan živiš u plahovitosti i iskvarenim naravima. Kad neko protiv tebe kuje zavere ili kaže nešto neprijatno, ti to uzimaš k srcu, to te izuzetno uznemiri, iznerviraš se, oči ti plamte od ljutnje i pobesniš. Ili, nakon što čuješ neprijatne reči, u svom srcu osećaš nelagodu, u ustima ti izbiju rane, ne jede ti se i ne pije ti se, a noću ne možeš da spavaš. Tada se udaljavaš od Boga. Živiš u plahovitosti ili u emocijama, provodeći svaki dan u jadu, nesposoban da normalno jedeš i piješ Božje reči, nesposoban da normalno izvršavaš svoju dužnost, srce ti je zaokupljeno i zapetljano u tim stvarima ispravnog i pogrešnog. Kad se jednom upetljaš, vrlo ti je teško da se oslobodiš i to ponekad i po nekoliko meseci ne možeš da uradiš. Ako je u pitanju neka krupna stvar, poput braka ili tužbe, u tom slučaju je kovanje zavera još ozbiljnije, pa kad se u te stvari upetljaš, meseci – ili čak i godine – samo prolaze, a ti traćiš najbolje godine svog života. Na kraju ti je čitav život protraćen – nećeš dobro izvršiti svoju dužnost i nećeš zadobiti istinu. Zar to ne znači da si potpuno uništen? Ako neprekidno živiš u razmiricama, kovanju zavera, borbama i sitničarenju, možeš li i dalje dobro da izvršavaš svoju dužnost? Ne samo da svoju dužnost nećeš dobro izvršavati, već ćeš kroz kovanje zavera i borbe takođe nakupiti brojna zla dela. Živeći među ljudima u zaverama i borbama, koliko ćeš loših stvari učiniti, koliko ćeš drskih reči, buntovnih reči, reči kojima se krši istina i reči kojima se opire Bogu izgovoriti? Sve one se svrstavaju u reči đavolâ. Čak i ako se neke reči glasno ne izgovore, one se u tvom umu obrađuju; ti u svom srcu ljude mrziš, zlostavljaš i proklinješ. U Božjim očima su sve ove stvari jasne kao dan. Bog vidi kakve su tvoje zamisli, kako ti planiraš i kako praktično postupaš kad te stvari zadese. Živeći u tim zaverama i borbama, ti uopšte ne znaš da razmisliš o sebi, da se pokaješ i ispovediš svoje grehe Bogu, niti znaš da u tim stvarima tragaš za istinom, već u njima slepo „uživaš”. Iako si fizički i mentalno iscrpljen, o sebi nikad ne razmišljaš niti se moliš Bogu, ne prihvataš Božje disciplinovanje i vođstvo, u svoje srce ne prihvataš Božje reči i Bogu ne dozvoljavaš da vlada. Nikad ne donosiš odluku da primenjuješ Božje reči. To dokazuje da nisi osoba koja iskreno veruje u Boga i koja stremi ka istini. Oni koji iskreno veruju u Boga i streme ka istini usredsređuju se na to kako da primenjuju istinu i kako da u svom srcu prožive ljudsko obličje, vrednujući Božje odobravanje najviše od svega. To im omogućava da se klone borbi i zavera; njihovo se srce može često približiti Bogu i oni mogu da žive pred Bogom. Kao rezultat toga, njihove dužnosti donose sve veće plodove, oni osećaju da takav način života ima vrednost i da daje određeni doprinos ljudskom rodu, pa zato u svom srcu imaju istinski mir i radost. Pošto mogu da ispune dužnost stvorenog bića, svaki dan koji prožive ima vrednost i smisao. Ali ako živiš u svakojakim borbama i zaverama, onda sa svakim danom života nakupljaš grehove. Ne samo da ne uspevaš da proživiš vrednost i smisao koje ljudsko biće treba da proživi, već i nakupljaš grehe za svoju budućnost. U Božjem srcu, On te se sve više i više gnuša i odbacuje te i sve više je tobom razočaran. Ako Bog vidi da će se Njegova briga za tebe i očekivanja od tebe izjaloviti, šta bi Bog prema tebi osećao? Ako je zbog stvari koje činiš Bog sve više razočaran u tebe, ako one Boga sve više rastužuju, ako se jednog dana više zaista ne preokreneš i Bog poželi da od tebe digne ruke, reci Mi, onda, kakvu vrednost i smisao imaju tvoj život i vera u Boga? Kakva ti je nada preostala u životu? Samo zato što drugi protiv tebe kuju zavere i osuđuju te, ne bi li se borio za svoj ponos i povratio svoj obraz i dostojanstvo, ti se uplićeš u sukobe s ljudima i odlažeš svoje prave poslove. Ponekad, samo zato što ti neko kaže nešto neprijatno ili ti uputi određeni uvredljiv pogled, pa osetiš da si izgubio obraz i da ti je samopoštovanje povređeno, ti u svom srcu čak postaješ ogorčen i s njim se zapetljavaš u beskonačne razmirice. I šta se na kraju događa? Ti na ove stvari gubiš sve svoje dragoceno vreme, uništavajući svoju priliku da postigneš spasenje i ne zadobijajući nikakvu istinu. Posledično, Bog te se gnuša i odbacuje te, više ne obraća nikakvu pažnju na tebe, a ti si sasvim uništen. Dakle, besedeći o ovim stvarima, šta pokušavam da vam kažem? Izbor toga kako ćete se vladati, izbor načina na koji ćete se vladati, veoma je važan. Živeći među ljudima, svaka osoba će se često suočavati sa zaverama, borbama, dobicima i gubicima u ličnim interesima, i sa različitim glasovima pohvale, kritike, procenjivanja i osude; svi će se suočiti s tim stvarima. I Ja do današnjeg dana živim u ovom svetu i ne živim u praznom prostoru. I Ja se s tim stvarima suočavam, ali Moje srce neće kovati zavere. Pogledajte Me – kako sam živeo? Te stvari se ni najmanje ne odražavaju na Moj život niti na Moje delo. Svaki dan se usredsređujem jedino na izvršavanje Svog dela. Živeći sve do sada, na Mene nije uticalo spoljašnje okruženje. Moj identitet i status, Moja vrednost u ljudskim očima – ništa od toga nije pogođeno. I ne samo to, već još i brinem da ćete vi pogrešno misliti da sam veoma uzvišen, krajnje izvanredan i da se od ostalih veoma razlikujem, pa na što konkretniji način moram da navodim neke stvarne primere Svoje normalnosti, praktičnosti i običnosti, kako Me ne biste obožavali i o Meni imali neke nerealne uobrazilje i predstave. Tek nakon što ovo kažem, neki ljudi vide da sam samo obična, normalna osoba i onda prema Meni postaju ravnodušni. Nije Me briga za te stvari. Sve dok možeš da prihvatiš ove reči koje govorim, to je dovoljno; nemam drugih zahteva. Ako biste ceo dan proveli zureći u Mene, ispitujući Me, tumačeći izraz na Mom licu, bilo bi Mi neprijatno. Ne volim kad Me ljudi obožavaju ili Mi se ulaguju, a još manje volim kad se ljudi stalno tiskaju oko Mene. Volim tišinu. Vidiš, zar sve ove godine nisam živeo prilično dobro? Pa, zašto onda ne pokušate da živite na isti način? Proveri da li možeš da preživiš bez nadmetanja za slavu i dobitak, bez nadmetanja za status, bez zaštite sopstvenog dostojanstva, bez takmičenja za ikakav autoritet rečima. Ako postupaš, živiš, vladaš se, obavljaš stvari i izvršavaš svoju dužnost shodno Božjim rečima i Božjim zahtevima, vidi kakav će ti život biti – vidi da li ćeš zadobiti radost i da li ćeš imati mir u svom srcu. Isprobaj drugačiji način života, praktično postupaj shodno istina-načelima i imaj jasne ciljeve, a zatim ćeš pred sobom videti svetlu budućnost. Ako uvek vodiš evidenciju o tome ko protiv tebe kuje zavere, ko ugrožava tvoj status, ko od tebe ima veći ugled, ko ti govori iza leđa i tako dalje, živeći usred ovih stvari, onda pred tobom nema nikakvog puta, već je samo tama. Uvek ćeš biti izgubljen. Ovako ćeš se osećati: „Moj život je naporan, nema sreće, nemam nikakvih blagoslova!” Ne uživaš u blagoslovima koje ti Bog daje, već nastavljaš da kopaš rupu prema paklu. Reci Mi, možeš li da imaš blagoslove? Možeš li da imaš radost i spokoj?

Kako se osećate u vezi sa razgovorom u zajedništvu o ovim temama? (Dobro.) U kom smislu je to dobro? (Osećamo da njime mogu da se razreše teškoće na koje nailazimo u stvarnom životu i iskvarene naravi koje otkrivamo. Bog nam je takođe ukazao na neke konkretne puteve: kako da izbegnemo da se protiv drugih borimo i da protiv njih kujemo zavere, i kako da se oslobodimo od toga da nas sputavaju ljudi, događaji i stvari i kako da živimo u svetlosti.) Koja je glavna svrha besede o ovim načelima? Ona nije samo u tome da ti pomogne da pobegneš od života provedenog u borbi protiv drugih; ključ je u tome da ti omogući da živiš unutar normalne ljudskosti i da živiš životom normalne ljudskosti. Ako postupaš shodno Božjim rečima, moći ćeš da postigneš pokornost Bogu, da Njegove reči i istinu učiniš svojim životom, da postigneš spasenje i da se Boga bojiš i kloniš zla: moći ćeš da postaneš takva osoba. Da li je to jasno? (Jeste.) Ne radi se samo o tome da se pobegne od života provedenog u kovanju zavera i borbi protiv drugih; da je reč samo o tome, ne biste zadobili istinu. Recite Mi, ako nema zadobijanja istine, koji je cilj čovekovog praktičnog postupanja? Zar on i dalje ne bi bio šupalj? Živeći u ovom društvu, među ljudima, uvek ćeš imati sopstvene misli i gledišta kad te stvari zadese; nemoguće je da uopšte nemaš nikakve misli niti gledišta, kao da živiš u praznom prostoru. Takvo nešto ne postoji. Kad protiv tebe niko ne kuje zavere niti se protiv tebe bori, ti uspevaš u tome da protiv drugih ne kuješ zavere ili da se protiv drugih ne boriš. Ali kad neko protiv tebe kuje zavere ili se protiv tebe bori, šta radiš? Da li će problem biti rešen samo time što ćeš uzvikivati parole: „Protiv njega se neću boriti, neću protiv njega kovati zavere”? (Neće.) Pa, kako taj problem treba da se reši? Neki ljudi uzvikuju parole: „Zar nisam previše star da i dalje kujem zavere? Božje delo je toliko napredovalo, a ja i dalje kujem zavere? Koja je svrha da se oko tih stvari kuju zavere?” Može li se tim rečima rešiti problem? (Ne.) Kad ih stvari zadese, većina ljudi u svom srcu to ipak ne može da otpusti, pa i dalje kuje zavere i bori se protiv drugih. Dakle, kako bi ovaj problem trebalo rešiti? Treba ga rešiti razrešavanjem problema ljudskih misli i gledišta, i ljudskih iskvarenih naravi, u skladu sa Božjim rečima i istina-načelima. Nakon što dobiješ ispravnu misao ili gledište, menjaju se tvoja perspektiva, stav i stanovište o takvim stvarima. Tvoja osećanja o takvim stvarima biće drugačija; osetićeš da je borba protiv drugih besmislena – da troši tvoju energiju, koči posao, izaziva unutrašnju nelagodu i da u tome nema nikakve radosti niti spokoja. Zatim, kad u Božjim rečima pročitaš osudu takvih stvari, pogled na te stvari će se u tvom srcu sasvim promeniti, tvoje će emotivno stanje biti drugačije, tvoj poriv da se protiv drugih boriš će oslabiti, tvoj bes će splasnuti, a tvoja plahovitost će nestati. Ako se drugi protiv tebe bore, neumorno te provocirajući, to te neće pogađati, osećaćeš da to nije veliki problem i da nema potrebe da se protiv njih boriš. Ni slučajni posmatrači ne bi mogli da podnesu da to vide, pa će reći: „On se prema tebi tako ophodi, kako možeš da ništa ne osećaš? Da li si glup?” A ti kažeš: „Nekada sam takve stvari shvatao vrlo ozbiljno; činilo bi mi se kao da se nebo srušilo. Da mu te stvari nisam razjasnio odnosno da mi on nije ponudio objašnjenje, ja zasigurno preko toga ne bih olako prešao. Ali je sada drugačije. Više ne kujem zavere niti se protiv drugih borim, ne zato što sam stariji, već zato što sam u Božjim rečima prozreo iskvarenu suštinu ljudskog roda. Njegovo ponašanje čine tipična otkrivanja i ispoljavanja zle osobe, antihrista, Sotone, kako je razotkriveno u Božjim rečima. I sâm sam nekada imao ta ispoljavanja, ali sada, u Božjim rečima, vidim da su takvo pravo lice, takva narav, previše ružni i odvratni; Bog se toga gnuša! Sada se i sâm toga gnušam i u svom srcu nisam spreman da živim u toj iskvarenoj naravi. Zato, kad se on protiv mene bude ponovo borio, meni ga je samo preko glave i gadi mi se, i ne zanima me niti imam želju da se borim. U Božjim rečima takođe sam otkrio načela primene i znam kako da se ophodim prema takvim ljudima.” Šta poručuju Božje reči? S jedne strane, Božjim rečima se takvi ljudi razotkrivaju i karakterišu; s druge strane, Bog ljudima poručuje da je načelo za postupanje s drugima u pravičnom ophođenju. Ako su to prava braća i sestre i oni otkrivaju iskvarene naravi, prema njima treba da se ophodimo s ljubavlju, besedeći o istini da bismo razrešili njihove prestupe i iskvarene naravi, tako da se Bogu oni više ne opiru niti čine prestupe. Možda će kroz pomoć njihovi problemi biti rešeni. Ako ne prihvataju pomoć, ne mogu da prihvate istinu, ali mogu da obavljaju svoju dužnost i ne ometaju crkveni rad, onda im treba dozvoliti da ostanu u crkvi i da izvršavaju svoju dužnost. Ako svoju dužnost pravilno ne izvršavaju i još uvek se protiv drugih bore i kuju zavere, izazivajući ometanje, u tom slučaju treba da budu odstranjeni u skladu sa upravnim odlukama Božje kuće i načelima Božje kuće za postupanje prema ljudima. Zar naše srce tada ne bi bilo spokojno? Božja kuća ima načela i puteve za postupanje sa trulim jabukama. Kako te ljude raspoznati i kako s njima postupati, kako se prema ovim ljudima ophoditi – za sve ovo postoje načela i putevi u Božjim rečima. Ako ljudi praktično postupaju u skladu sa Božjim rečima, to će se rešavati lako i radosno, oni neće osećati da im to teško pada, srce im nimalo neće biti ometeno i to će se rešiti krajnje prirodno. Da su se s takvim stvarima susreli pre nekoliko godina, oni ne bi bili u stanju da ih prevaziđu, ne bi znali kako da ih reše. Međutim, sada, uz nekoliko godina životnog iskustva, ova stvar za njih više ne predstavlja teškoću; oni mogu da je reše. Odjednom otkrivaju da im je rast veći i da su se zaista promenili. Kako se većina ovih ljudi tada oseća? „Ranije sam stalno osećao da mi je kov loš i često sam se protiv Boga bunio i opirao Mu se, kao da za mene nema spasa. Sada, rešavajući ovu stvar, osećam da nemam nikakvih teškoća, da mogu da rešavam probleme i da imam nadu.” Kakvu nadu? (Nadu da ću dobiti spasenje.) Kad vidiš nadu da ćeš dobiti spasenje, da li pred sobom vidiš svetlost ili tamu? (Svetlost.) Ovim se ispunjava ona izreka – svetlost me doziva. Je li tako? (Jeste.) Kad tvoj rast može da dostigne ovaj nivo, ti ćeš zaista osećati da primenjivanje istine zapravo ne zahteva da se uzvikuju parole; u toj meri je jednostavno i radosno. Dokle god prihvataš Božje reči, dokle god prihvataš istina-načela koja potiču od Boga, primena istine je u toj meri jednostavna, a tvoj se rast uvećava i da to ne primećuješ. Kad osetiš da ti se rast uvećao, da si se promenio, da su godine tvoje vere u Boga urodile plodom i da nisu bile uzaludne, ako tada neko izgovori drske reči, govoreći: „Šta sam zadobio time što verujem u Boga? Za dvadeset godina koliko verujem u Boga samo sam patio i trudio sam se; toliko toga sam napustio i davao se, a ipak nisam uživao ni u jednom jedinom blagoslovu – samo beskrajna iscrpljenost!”, ti ćeš ga u svom srcu prezirati, razmišljajući: „Ovaj čovek nema savesti, već samo izgovara đavolske reči! Sudeći po tome koliko jadno izgleda, on zaista nije ništa zadobio – može jedino da bude nerazuman i da ometa i ume jedino da govori drske reči!” On stalno govori: „Šta sam zadobio time što verujem u Boga?” Dakle, šta se tačno nadaš da ćeš zadobiti verujući u Boga? Nadaš li se da ćeš zadobiti materijalnu blagodat i blagoslove ili se nadaš da ćeš zadobiti istinu i postići spasenje? To je put koji čovek treba da izabere u veri u Boga. Kojim putem ti zapravo ideš? Ako si osoba koja stremi ka istini i sve istine koje razumeš sprovodiš u delo, a zatim ih pretvaraš u svoju stvarnost, onda ćeš zadobiti večni život i, pošto si iskusio Božje delo u poslednjim danima, tvoja vera neće biti uzaludna. Ako se usredsređuješ jedino na uživanje u blagodati, ali ne zadobijaš istinu i život, i na Boga se žališ, govoreći: „Šta sam zadobio?”, to dokazuje da nisi osoba koja stremi ka istini. U koliko god blagodati da uživaš, ako nisi zadobio nimalo istine, onda je tvoja vera previše jadna; to pokazuje da si slepac. Dakle, Bog izražava istinu da bi ljude opskrbio životom, govoreći svakodnevno nove reči, tako mnogo njih da ljudi večno mogu da ih jedu, piju i da u njima uživaju. Ima previše istina koje treba sprovesti u delo i u njih ući; mnoge istine se u potpunosti ne mogu doživeti čak ni u jednom celom životu. Oni koji godinama veruju u Boga i streme ka istini su tako mnogo zadobili, i to u takvom izobilju. Međutim, ako ljudi ne streme ka istini, ne vole istinu i ne primenjuju je, uvek će se osećati kao da nisu ništa zadobili. Oni koji uživaju u istini zaista se osećaju potpuno ispunjenim. Dakle, bilo da su u pitanju istina ili materijalni blagoslovi, Bog ljudima daruje u izobilju; može se reći da je Božja kuća zemlja kojom teku med i mleko. Božjih reči koje se jedu i piju na okupljanjima ima u izobilju; iskustvenih svedočenja, filmova, himni, plesova – svega tu ima u izobilju. Materijalnih stvari – hrane, odeće i stvari za svakodnevnu upotrebu – takođe ima u izobilju. Osim toga, usluga koju pruža velika crvena aždaja koju je Bog uspostavio, nastupi antihristâ i lažnih starešina i svakodnevno prikazivanje raznoraznih negativnih stvari pred ljudima, ljudima omogućavaju da izvuku pouke i da uvećaju sposobnost raspoznavanja. Ako u jednom mahu ne možeš da izvučeš celu pouku, Bog će za tebe nastaviti da uspostavlja okruženja, ljude, događaje i stvari, uklanjajući ih tek onda kad si dovoljno naučio. Prema tome, ako možeš da prihvatiš Božje delo, ako si osoba koja voli istinu, ti prisustvuješ izdašnoj gozbi. Nekoliko godina vere doneće ti veliki napredak i stvarnu promenu. Svih ovih godina Bog lično pastirski čuva, zaliva i predvodi Svoj izabrani narod. Svi koji mogu da prihvate istinu moći će da osete da su tako mnogo zadobili i da su doživeli neke istinske promene. Naročito su se oni koji svoju dužnost izvršavaju puno radno vreme još i više promenili. Kad slediš Boga, osećaš da put postaje sve svetliji i svetliji, i imaš istinsku veru da ćeš zadobiti spasenje i ući u carstvo nebesko. Ali ako stalno odbijaš da prihvatiš istinu i u svom srcu nisi spreman da primenjuješ istinu, nećeš moći da osetiš da postoji ikakva nada za tvoje spasenje. One oko sebe stalno ćeš pitati: „Misliš li da ja imam duhovno razumevanje?” Ako neko kaže: „Izgleda da nemaš duhovno razumevanje”, ti ćeš pomisliti: „Gotovo je, za mene nema nade!” U stvari, ne radi se o tome da za tebe nema nade; reč je o tome da ne stremiš ka istini. Ako istinu shvataš i ujedno možeš da primenjuješ istinu, postepeno ćeš zadobijati duhovno razumevanje. Kad jednom stekneš duhovno razumevanje, razumećeš sve više i više istina i moći ćeš u svakom aspektu da podeliš neka iskustvena svedočenja. U sebi ćeš se osećati obogaćenim i veoma ispunjenim i osećaćeš da si tako mnogo zadobio iz toga što slediš Boga. Je li tako? (Jeste.) Ako čovek ne primenjuje istinu niti je prihvata kao svoj život, u svom srcu će se uvek osećati izgubljeno i besciljno, bez istinske vere. Uvek će one oko sebe pitati da li za njega postoji nada da će zadobiti spasenje. Neki se kod drugih takođe stalno raspituju da li oni sami imaju duhovno razumevanje, uzimajući to što imaju ili nemaju duhovno razumevanje kao dokaz toga da li za njih ima nade. Recite Mi, jesu li takvi ljudi glupi? (Glupi su.) Imao ti duhovno razumevanje ili ne, treba da težiš istini – i to ne samo da težiš da je shvatiš, već da težiš i tome da je primenjuješ. Kad jednom možeš da shvatiš istinu i da je primenjuješ, zar neće postojati nada za postizanje spasenja? Zar nije tako? (Tako je.) Trebalo bi da razmotrite ovo pitanje.

To je sve u našem današnjem razgovoru u zajedništvu. Doviđenja!

7. septembar 2024. godine