Kako stremiti ka istini (27)

Kad je reč o temi „otpuštanja” u knjizi „Kako stremiti ka istini”, u razgovoru u zajedništvu smo stigli do sadržaja koji obuhvata predstave i uobrazilje unutar teme „otpuštanje prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu”. Prethodnih nekoliko puta u zajedništvu smo razgovarali o „otpuštanju predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu”. Danas ćemo nastaviti razgovor o tome. Kad je reč o predstavama i uobraziljama o ovaploćenom Bogu, razgovarali smo o nekim temama koje se tiču normalne ljudskosti ovaploćenog Boga, zar ne? O čemu smo onda razgovarali prošli put? Razgovarali smo o nekim konkretnim ispoljavanjima koja se odnose na proživljavanje i otkrivanja normalne ljudskosti ovaploćenog Boga, kao i o nekim načelima vladanja i postupanja unutar normalne ljudskosti ovaploćenog Boga, a zatim smo razgovarali i o tome šta ovaploćeni Bog ne čini u pogledu Svoje ljudskosti. Beseda o ovim aspektima ljudima pomaže da bolje razumeju narav-suštinu tela ovaploćenog Boga i Njegova načela vladanja i postupanja, kao i neka od Njegovih konkretnih ispoljavanja i otkrivanja. Kad u zajedništvu razgovaramo o ovim ispoljavanjima ovaploćenog Boga – bilo u vidu činjenica, primera ili konkretnih načela postupanja – ona obuhvataju raznorazne sitnice u životu. Čini se da ne uključuju nikakve velike, revolucionarne podvige niti uzvišene postupke dostojne divljenja koji postoje u predstavama i uobraziljama ljudi; ispoljavanja ovaploćenog Boga sasvim su uobičajena i posve obična. Upravo zato što ovaploćeni Bog živi među ovim običnim, iskvarenim ljudskim rodom, ta Njegova normalna i praktična ispoljavanja jesu, s jedne strane, neizbežna ispoljavanja ljudskosti tela ovaploćenog Boga, a s druge strane, normalna potreba ovaploćenog Boga koji živi među ljudskim rodom. Naravno, ova normalna i praktična ispoljavanja ljudima pružaju i određene informacije ili puteve u pogledu spoznaje Boga. Omogućavaju im da spoznaju Božju praktičnost i normalnost kroz praktično proživljavanje i praktična načela vladanja ovaploćenog Boga među ljudima, kao i da spoznaju Boga na nebu, što im omogućava da tačnije razumeju Boga na nebu i da tačno shvate Njegovu suštinu kao normalnog, običnog čoveka na zemlji.

Neki ljudi kažu: „Sve ove stvari i primeri o kojima govoriš, a koji se tiču normalne ljudskosti ovaploćenog Boga, sasvim su obični; sve su to posve beznačajne i neupečatljive stvari u svakodnevnom životu. Možeš li da govoriš o nekim činjenicama koje deluju tajanstveno i nedokučivo ili izgledaju naročito uzvišeno?” Na to kažem da ih do sada zaista nije bilo. Činjenica je da ovaploćeni Bog živi unutar normalne ljudskosti i u konkretnom životnom okruženju, te osim što obavlja delo Samoga Boga, ostatak Svog vremena provodi živeći u okviru Svoje normalne ljudskosti, u interakciji s braćom i sestrama ili rešavajući neke beznačajne probleme u crkvi. Dakle, osim primera o kojima smo razgovarali u zajedništvu, a koji uključuju načela i ubeđenja prema kojima se On Sâm vlada i obavlja stvari, On ne čini nikakve velike, revolucionarne podvige niti izuzetna dela kakva zamišljate. Ljudima to može biti neočekivano i možda nije u skladu sa predstavama i uobraziljama ljudi, ali tako stvari zaista stoje. Naš razgovor u zajedništvu na temu ovaploćenog Boga uglavnom se odnosio na neka ispoljavanja, na proživljavanje i konkretna načela vladanja i na postupanja ovaploćenog Boga u Njegovoj normalnoj ljudskosti. To se razlikuje od načina na koji se u svetu pripoveda o delima velikih ličnosti i slavnih ljudi. Kad ljudi u svetu govore o nekoj velikoj, slavnoj ili izuzetnoj ličnosti, uvek govore o tome koliko je ona jedinstvena, izuzetna i velika, govore o njenoj harizmi, prevashodno se usredsređujući na to koliko je uzvišena i veličanstvena. Međutim, ono o čemu mi govorimo u vezi sa ovaploćenim Bogom upravo je suprotno od onoga što svet govori o tim izuzetnim ličnostima i velikanima. Mi uglavnom govorimo o tome kako je ovaploćeni Bog normalan, praktičan, običan, a ne izuzetan. Govorimo samo o konkretnim primerima – i to o malim primerima iz svakodnevnog života – govoreći o načelima i gledištima koja su prisutna u Njegovom vladanju i postupanju. Sve te misli i gledišta, načela i metode vladanja i postupanja zasnovani su na savesti i razumu normalne ljudskosti. Uglavnom govorimo o tome kako se On Sâm vlada i kako postupa. U svetu, međutim, vrlo malo ljudi govori o tome kako se treba vladati. Čak i ako su govorili o toj temi, neki ljudi nisu mogli da navedu mnogo konkretnih primera, a kamoli da izraze ikakva načela vladanja. Oni ne govore o tome kakva pozitivna načela, pozitivne metode ili ispravne misli i gledišta slavni ljudi i velike ličnosti imaju u svom vladanju i postupanju. Govore samo o njihovim dostignućima, njihovom talentu i učenosti, kao i o njihovom duhu, a govore i o tome kakav dominantan položaj među ljudskim rodom zauzimaju zahvaljujući tim stvarima. To o čemu oni govore upravo je suprotno od normalne ljudskosti koju poseduje i nosi ovaploćeni Bog, o kojoj danas razgovaramo u zajedništvu. Ono što vam telo ovaploćenog Boga omogućava da spoznate i razumete jesu načela i ubeđenja u vezi sa vladanjem i postupanjem koja su proživljena i prisutna unutar Njegove normalne i praktične ljudskosti. Ta načela i ubeđenja u vezi sa vladanjem i postupanjem savršeno odgovaraju Božjim zahtevima prema ljudskom rodu koji On namerava da spase. Telo ovaploćenog Boga poseduje takvu ljudskost i poseduje različite misli i gledišta – zajedno sa Svojim načelima i ubeđenjima u vezi sa vladanjem i postupanjem – unutar ove normalne i praktične ljudskosti. Samo zahvaljujući tome On može da predstavlja Boga u obavljanju dela Samoga Boga i da dovrši delo i službu koje bi ovaploćeni Bog trebalo dobro da obavi u ovom dobu, unutar takve ljudskosti, te ljudskom rodu može u potpunosti da obznani reprezentativnu narav koju Bog namerava da izrazi u ovom dobu i – razume se – da bude u potpunosti podoban za delo izražavanja istine koje Bog namerava da izvrši u ovoj etapi dela. Kad ljudskost-suština koju telo ovaploćenog Boga proživljava, otkriva i poseduje ne bi bila ova normalnost, praktičnost i običnost o kojoj razgovaramo u zajedništvu, ili ako On ne bi posedovao ova načela i ubeđenja u vezi sa vladanjem o kojima razgovaramo, te kad bi umesto toga posedovao ljudskost-suštinu slavnih ljudi i velikih ličnosti o kojima nevernici govore i koje poštuju, do čega bi to dovelo? (On ne bi mogao da nas vodi da koračamo putem bogobojažljivosti i klonjenja od zla.) To bi dovelo do potpuno drugačije situacije. Pretpostavimo da telo ovaploćenog Boga poseduje ljudskost-suštinu neke neverujuće velike ličnosti ili slavnog čoveka – čoveka koji je gorostasan, izuzetan, jedinstven, tajanstven i nedokučiv. Takav čovek nema granice u svom vladanju i postupanju, neprestano laže, ne vlada se niti postupa u skladu sa pravilima niti to čini pristojno, ne zna svoje mesto i ne obavlja dužnost savesno, a njegove težnje, misli i gledišta isti su kao kod nevernika – samo stremi ka uzvišenim i grandioznim stvarima i usredsređuje se na talente, znanje i natprirodne sposobnosti. Na kakav bi vas put takav čovek odveo? (Ne bi mogao da nas odvede na put spasenja. Naprotiv, oni koji bi ga sledili postajali bi samo sve iskvareniji i opakiji.) Takav čovek nema pozitivna načela vladanja; njegove metode i njegova načela vladanja nisu pozitivni, već sotonski. Prema tome, načela i ubeđenja u vezi sa vladanjem kod ovog čoveka koji je od Sotone u velikoj meri oslikavaju njegovu ljudskost-suštinu. Kakve su težnje i put kojim ide čovek sa takvom ljudskost-suštinom? Oni su potpuno isti kao kod Sotone. Njegove težnje i put kojim ide svi redom potiču od Sotone i u skladu su sa Sotonom. Zar onda oni koji ga slede ne bi sledili njegovo vođstvo, imali iste težnje kao on i išli istim putem? (Da.) Ti ljudi bi sledili njegovo vođstvo, oponašali njegova načela vladanja i, poput njega, težili bi znanju, statusu, natprirodnosti i uzvišenim i grandioznim stvarima, svemu onome što je izuzetno i što ljudima deluje tajanstveno i nedokučivo. Sledeći takvog čoveka, niko ne bi mogao da zadobije spasenje; umesto toga, svako bi postajao sve izopačeniji. Takva skupina se ne bi mogla nazvati crkvom, pre svega zato što bi se svi oni odvojili od Božjeg dela i ne bi imali delo Svetoga Duha. Vođa kog bi sledili ne bi bio postavljen od Boga, a još manje bi bio poslat od Boga. Čak i ako bi svi sebe nazivali crkvom, to ne bi imalo nikakve svrhe; Bog bi ih zanemario. Ma koliko sebe da nazivaju crkvom, Bog ih ne bi priznao, a Sveti Duh ne bi delovao na njima. Taj vođa bi učio ljude da rade šta god im je volja; ljude bi opskrbljivao onim što sâm poseduje u sebi i to je ono što bi ljudi od njega zadobijali. On nema istinu i ljude ne bi mogao da opskrbi nikakvim pozitivnim stvarima niti da ih usmeri u pravom pravcu, tako da bi ljudima bilo nemoguće da od njega zadobiju istinu. U najboljem slučaju, ljudi bi od njega mogli da steknu samo ponešto znanja i da nauče neke profesionalne veštine iz neverujućeg sveta ili neke sposobnosti u određenoj oblasti. Ukratko, neko takav, ko ne poseduje normalnost i praktičnost, niti božanstvo-suštinu kao svoj život, ne bi mogao da se nazove ovaploćenim Bogom; on ne bi mogao da dovede ljude pred Boga, niti bi mogao da ih povede na put spasenja. Posmatrajući ove činjenice, ima li među ljudskim rodom ikoga drugog osim tela ovaploćenog Boga ko može da predstavlja Boga u obavljanju Njegovog dela? (Nema.) Ima li ikoga ko može da predstavlja Boga da bi spasao ljudski rod od njegovih iskvarenih naravi? (Nema.) Život i ljudskost-suština koje poseduje bilo koji pripadnik običnog ljudskog roda praktično su isti – takav život i ljudskost-suština su svi iskvareni od strane Sotone; za ljude, iskvarene naravi jesu njihov život. Stoga, bilo da se to posmatra iz perspektive ljudskosti ljudi ili život-suštine ljudi, nijedan čovek u celom ljudskom rodu nije podoban za ovo delo ovaploćenog Boga, niti ijedno iskvareno ljudsko biće može da predstavlja Boga kako bi iskvareni ljudski rod spaslo od iskvarenosti. Naravno, ove činjenice ljudima takođe poručuju: nijedno iskvareno ljudsko biće ne može ljudskom rodu da kaže šta su pozitivne, a šta negativne stvari, niti ijedno iskvareno ljudsko biće može ljudima da kaže šta je istina ili kakve su zapravo Božje namere. Ono što iskvareni ljudi pružaju drugim ljudima jesu samo znanje, kao i razne veštine, sposobnosti ili talenti za kojima teži iskvareni ljudski rod, te raznorazne taktike vladanja i obavljanja stvari, filozofije za ovozemaljsko ophođenje i različite misli i gledišta koji potiču od Sotone. Ljudska bića svih rasa imaju jednu zajedničku osobinu. Koja je to zajednička osobina? Relativno pozitivne ili relativno dobronamerne, konzervativne i tradicionalne stvari svi oni među sobom smatraju pozitivnim stvarima i pokušavaju njima da zamene istinu i Božje namere. Ljudi veruju da su držeći se ovih stvari zadobili istiniti put i da mogu da dostignu spasenje. U stvari, te stvari nemaju baš nikakve veze sa Božjim zahtevima prema ljudskom rodu. Vidiš, koliko god da su ljudi pronicljivi, koliko god da su veliki njihovi darovi ili koliko god da su oni talentovani i učeni, ili koliko god da njihova ljudskost spolja izgleda ljubazno i dobronamerno, ni jedan jedini čovek među ljudskim rodom ne može da razume istinu i ni jedan jedini čovek ne može da razluči šta su pozitivne, a šta negativne stvari. Pre nego što je Bog obavio Svoje delo i pre nego što je Bog izrazio Svoje reči, skoro svi su tradicionalnu kulturu smatrali pozitivnom stvari, a neki ljudi su tradicionalnu kulturu čak poštovali kao istinu. Prema tome, kako god da na to gledamo, da ove istine ne izražava ovaploćeni Bog i da ne obavlja ovo delo unutar normalne ljudskosti, već da to delo obavlja bilo koji pripadnik ljudskog roda, on bi ljude samo odveo na put koji odstupa od Božjih reči i Njegovih namera.

Pogledajmo jedan jednostavan primer. Ako se od ljudi zatraži da odaberu kostime za plesni program, kako će ih odabrati? U teoriji, svako zna da kad vernici pripremaju plesni program, naročito za video-zapis koji će biti objavljen na internetu, odeća koju nose i njihovo držanje predstavljaju narod Božji. Stoga odabrani kostimi treba da budu dostojanstveni i čestiti, a ne ekscentrična odeća. Kad je reč o tome da se bude dostojanstven i čestit, time je obuhvaćeno mnogo toga. Sudeći po predstavama ljudi, kakva se odeća smatra dostojanstvenom i čestitom? To je odeća koju različite etničke grupe najčešće nose, odeća koja je relativno tradicionalna i konzervativna i koja svima deluje prikladno. Nije ekscentrična niti preterano moderna. To je ono što ljudi, sudeći po svojim predstavama, smatraju dostojanstvenom i čestitom odećom. Kakva su gledišta većine braće i sestara u crkvi u pogledu odabira kostima za programe? Vidiš, kad se snima film, gledišta čoveka zaduženog za kostime zapravo održavaju gledišta većine ljudi. Stilovi odeće koje on odabere svi su redom onakvi kakve je većina ljudi obično nosila tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Boje su uglavnom plava, kaki ili siva, a jedino se razlikuju po tome koliko su tamne ili svetle. Sve u svemu, to su samo te dve ili tri jednostavne boje. Zašto on ne izabere neke jarke boje? Prema predstavama ljudi, svi vernici su dostojanstveni i čestiti dobri ljudi, pa bi za svoju odeću trebalo da biraju ovih nekoliko najuobičajenijih, najobičnijih boja. Vidiš, tako jednostavna stvar kao što je odabir stila i boje kostima u potpunosti razotkriva predstave i pogrešne misli i gledišta o veri u Boga u ljudskom srcu. To jest, ljudi u sebi formiraju jednu veoma ozbiljnu predstavu; mnogi veruju da vera u Boga zahteva pridržavanje starih običaja i obnavljanje tradicije. Prema njihovim predstavama, pozitivne su samo tradicionalne, stare, nazadne i bajate stvari i jedino one ugađaju Bogu. Da li većina ljudi tako misli? (Da.) To je ono što je u ljudskom umu. Te tradicionalne, nazadne, stare i zastarele stvari svi ljudi definišu kao pozitivne stvari. Zato u produkciji programa ljudi ne mogu čak ni da naprave tačan izbor u pogledu boja i stilova kostima, što je jedna od najjednostavnijih i najosnovnijih stvari. Svi oni ovo pitanje odmeravaju sopstvenim predstavama i naročito su konzervativni, te naročito glupi i tvrdoglavi. Kažite Mi, koliko samo predstava ljudi imaju o Bogu! Pozitivne stvari koje ljudi definišu i stvari za koje smatraju da se dopadaju Bogu, sve su one tradicionalna kultura kakvu ljudi poimaju u svojim predstavama ili su to stvari koje su među ljudskim rodom prihvaćene i priznate od strane svetovnih ljudi; one nemaju baš nikakve veze sa istinom. Zato Mi recite, da li sam Ja tradicionalista ili modernista? (Bog nije ni tradicionalista ni modernista.) Neki ljudi kažu: „Sudeći prema onome o čemu si besedio, znamo da Ti ne voliš tradicionalnu kulturu, jer živiš u sadašnjosti. U najmanju ruku, Ti nisi tradicionalan i ne držiš se starih običaja.” Kažete da nisam tradicionalan, pa jesam li onda modernista? (Ne.) Kako možete da kažete da nisam modernista? (Ljudi u današnjem svetu prilično vole trendove, ali nas Bog uči da budemo dostojanstveni i čestiti, što je u suprotnosti sa trendovima.) Nisu samo današnji ljudi ti koji vole trendove; i ljudi u drevnim vremenima voleli su trendove. Svi nevernici vole trendove. To što neko voli trendove ne znači da je modernista. Kako onda treba odgovoriti na ovo pitanje? Razmislite malo o tome. Da li si Me ikada video da nosim drevnu odeću? Nosim li tradicionalnu odeću? Ja nosim savremenu odeću. Ovo se tiče normalne ljudskosti ovaploćenog Boga. U kom god dobu da je ovaploćeni Bog živeo i koji god nivo razvoja da su ljudi tog doba dostigli u pogledu zadovoljavanja osnovnih životnih potreba, Njegova normalna ljudskost prirodno ima isti pristup kao i ti ljudi; On se neće vraćati unazad. Zar to nije ispoljavanje normalne ljudskosti? (Jeste.) Njegova normalna ljudskost poseduje razumnost, pa, kad je reč o osnovnim životnim potrebama, On prirodno zna šta je prikladno izabrati. To je jedan aspekt. S druge strane, bilo da je reč o tradiciji ili savremenosti, to nije forma, već to predstavlja misaoni tok i gledište. Dakle, da li je tradicija pozitivna ili je savremenost pozitivna? Prema Mom viđenju, nijedno od njih nije pozitivno. Nijedno nema nikakve veze sa istinom; i jedno i drugo je proizvod iskvarenog ljudskog roda pod uticajem Sotone. Bilo da su u pitanju tradicionalna razmišljanja i gledišta ili savremena razmišljanja i gledišta, sve što ne potiče od Boga jeste negativna stvar, a ne pozitivna stvar. Bilo da su u pitanju tradicionalne osnovne životne potrebe ili savremene osnovne životne potrebe, njihova je svrha uvek u tome da zadovolje potrebe normalne ljudskosti. U kom god dobu da se rodi ovaploćeni Bog, On živi unutar normalne i praktične ljudskosti, a Njegova načela vladanja i postupanja se ne menjaju. U svemu što čini i u Svom ophođenju prema svemu, On postupa u skladu sa načelima Božjih reči i načelima koja proističu iz Njegove unutrašnje život-naravi; On ne čuva tradiciju i ne sledi je, niti sledi savremenost ili juri za trendovima. Stoga zahtevi ovaploćenog Boga prema onima koji Ga slede nisu zasnovani na tradiciji niti su pod uticajem savremenosti. Sve različite misli i gledišta ili istine koje On poseduje i o kojima besedi potiču od Boga, iz Božje božanstvo-suštine i Božjeg života; oni nemaju nikakve veze ni sa tradicionalnom kulturom ni sa savremenim znanjem.

Kad posmatrate kostime odabrane za plesne programe koje priprema Božja kuća, jeste li uspeli da raspoznate neka načela? Zašto su odabrani baš ti krojevi i te boje? Ako u tome možete da razumete načela, onda zaista donekle razumete istinu i imate duhovno razumevanje; ako ne možeš da razumeš načela čak ni u tako jednostavnoj stvari, onda si smetenjak koji je odveć lošeg kova i nisi razumeo istinu uprkos tome što tolike godine slušaš propovedi. Pre svega, kad pripremamo plesne programe, da li je odeća koju izvođači nose tradicionalna ili savremena? (Savremena je.) Sve je to savremena odeća – i to obična, svakodnevna odeća. Neki ljudi to ne razumeju, pa kažu: „Naši plesni programi jesu umetnički programi, pa zašto onda izvođači nose običnu, svakodnevnu odeću umesto scenskih kostima? Kostimi sa perlicama i šljokicama naročito su raskošni. Pogledajte odeću koju na sceni nose one plesne trupe na nacionalnom nivou – raskošna je, prefinjena i kraljevska i izgleda blistavo kad je obasjaju svetla. Kad bismo i mi, pripremajući programe, obukli naše izvođače u takvu odeću, zar ne bi izgledali lepše i više slavili Boga? Zar se time ne bi bolje ispoljila moć Božje kuće, a nevernicima ili religioznim ljudima više omogućilo da vide snagu Božje kuće?” Da li je ovo gledište ispravno? (Nije.) Kažite Mi pre svega ovo – zašto izvođači nose običnu, svakodnevnu odeću umesto raskošnih kostima kad pripremamo plesne programe? (Ako, dok plešu, sva braća i sestre nose naročito raskošne kostime, publika će se usredsrediti na odeću i izgled izvođača. Međutim, ako nose običnu odeću i izgledaju kao dostojanstveni i čestiti ljudi, publiku neće privlačiti te spoljašnje stvari i svoj um će usredsrediti na Božje reči.) U jednoj stvari ste u pravu – odsustvo raskošnih kostima služi tome da spreči ljude da se usredsređuju na formu i spoljašnji izgled. Postoji još jedna stvar, a ona je najvažnija: bilo da su u pitanju ples ili pesma, kad pripremamo programe, šta je svrha? (Da svedočimo o Bogu.) To je jedini cilj. Bilo da se pleše ili peva, sve to je radi svedočenja o Bogu. Svrha nije da se istakne bilo koji pojedinac, niti da se bilo kome ugodi; cilj je samo da se svedoči o Bogu. Zato je dovoljno da izvođači nose jednostavnu, prikladnu, dostojanstvenu, čestitu i ukusnu odeću kojom se postiže svrha svedočenja o Bogu. Po svojoj prirodi, programi koje pripremamo nisu zabavnog karaktera. Šta su zabavni programi? Zabavni programi jesu ono što ljudi gledaju kako bi se razonodili u slobodno vreme; oni služe jedino tome da ljudima ugode. Kad se odmaraju, ljudi gledaju neki program da bi se zabavili, opustili, osetili radost, zaboravili na brige i oslobodili se stresa. Nakon toga se vraćaju poslu koji moraju da obave, ne zadržavajući se na tome niti formirajući ikakva osećanja u vezi sa tim. To su zabavni programi. A šta je sa programima koje mi pravimo? Po formi, oni jesu zabava, ali u suštini ne služe tome da ugode širokoj publici, niti da se razmeću umetničkom veštinom. Cilj programa koje pripremamo jeste svedočenje o Bogu. Na primer, kad pripremamo programe sa himnama, svrha himni Božjih reči jeste da svedoče o istini Božjih reči i da je prenose, omogućavajući ljudima da dođu pred Boga; svrha iskustvenih himni jeste da svedoče o plodovima postignutim Božjim delom i rezultatima koje je Božje delo proizvelo u ljudima. Ukratko, kakve god programe da pripremamo, to nisu čisto zabavni programi. Svrha im nije da privuku poglede ljudi niti da im pomognu da prekrate vreme i razonode se, a još manje im je svrha da se razmeću umetničkom veštinom. Postoji samo jedan cilj programa koje pripremamo, a to je da prenose Božje reči i svedoče o Božjem delu, omogućavajući da veći broj ljudi sazna da se Bog ovaplotio i da obavlja novu etapu dela, omogućavajući da veći broj ljudi sazna da je Božje delo već zadobilo grupu ljudi i da Bog sada dela i govori. To je jedina svrha programa koje mi pripremamo. Pošto je to svrha programa koje pripremamo, ako ljudi nose raskošnu odeću, napadnu šminku i najrazličitije odevne kombinacije, zar to nije oprečno cilju da se svedoči o Bogu? (Jeste.) Oprečno je. Zato se mi ne usredsređujemo na ono što izvođači nose. Na šta se jedino usredsređujemo? Usredsređujemo se samo na to da li ono što programi predstavljaju – držanje braće i sestara, plesni pokreti i forma programa – može da privuče pažnju ljudi i da li ljude može da navede da im se to dopadne i da se za to zainteresuju, ostavljajući tako povoljan utisak na ljude i pomažući im da postanu voljni da istraže Božje delo, prihvate Božje reči, pevaju himne i obožavaju Boga zajedno sa braćom i sestrama – to je cilj koji želimo da postignemo. Da bi se taj cilj postigao, kad je reč o odeći i izgledu izvođača, potrebno je samo da oni izgledaju dostojanstveno i čestito, čisto i uredno i da imaju naročito lepo držanje; što se ostalog tiče – raskošnih kostima, napadne šminke i svakojakih odevnih kombinacija – sve to ima negativna dejstva. Kakva negativna dejstva? Ako se sestre koje plešu obuku poput nebeskih vila, a braća obuku poput naočitih mladića ili bogatih naslednika, pošto to vide, ljudi će pomisliti: „Vi se razmećete. Zar nemate zle namere? Zar ne zavodite ljude?” Nije dobro ako ljudi imaju takve misli. Braća i sestre se oblače na dostojanstven, čestit, ukusan i prikladan način. Iako, u celini uzev, možda ne izgledaju elegantno, oni su izuzetno čisti, uredni, dostojanstveni i obučeni s ukusom. Kad ih posmatraju, ljudi vide da ovi ljudi imaju lepo držanje, da su to ljudi koji veruju u Boga i da je program koji pripremaju program koji svedoči o Bogu, a ne nešto što je nepošteno ili zlo. Vidiš, neverujući programi svode se na očijukanje, slanje poljubaca ili isticanje tela izvođača. Dok plešu, osim što se razmeću svojim umećem, izvođači se razmeću i svojim čarima, ne nudeći ni najmanje pozitivno usmerenje. Nasuprot tome, programi koje mi pripremamo prenose potpuno pozitivno usmerenje. Čak i ako bi poželeli da imaju neke neprikladne misli, gledaoci ne pronalaze ni priliku ni prostor za to. Ako žele da osmotre telo i crte lica izvođača, ne mogu dobro da ih vide; ako žele da vide ko se to razmeće svojim dražima, ni to ne mogu da vide. Vide samo jedan izraz – osmeh – koji odiše potpuno dostojanstvenim i čestitim držanjem. Najvažnije je to što naši programi nemaju za cilj da se razmeću niti služe tome da se bilo kome ugađa, već tome da se svedoči o Bogu; to je suštinsko načelo. Pored toga, kad je reč o krojevima odeće koje smo odabrali za plesnu trupu – majice kratkih rukava, dukserice i trenerke – ljudima u njima možda jeste sasvim udobno dok plešu, ali se nekim mladim ljudima možda i ne dopadaju previše shodno njihovom sopstvenom ukusu. Oni smatraju da su ti krojevi odveć obični, da je to naprosto svakodnevna, ležerna odeća, stvari koje se nose po kući, ali upravo to jeste dostojanstvena i čestita odeća. Majice kratkih rukava, dukserice i trenerke danas su najuobičajeniji krojevi ležerne odeće. Zašto biramo ove krojeve? Primetio sam da je verovatno prošlo već nekoliko decenija otkako se ovaj kroj ležerne odeće prvi put pojavio. Mi ovaj kroj biramo za svoje programe sada imajući u vidu činjenicu da ni za narednih nekoliko decenija on neće zastareti niti će biti prevaziđen. Štaviše, ovaj stil odgovara ljudima svih starosnih dobi i svih društvenih slojeva; bilo da su to obični ljudi ili ljudi iz viših slojeva, svi oni u svakodnevnom životu kod kuće nose takvu odeću. Pored toga, ova odeća je komotna i udobna za ples. Stoga smo na kraju odredili ovaj kroj odeće za scenske kostime. Bez obzira na to da li se ljudima koji je nose na sceni ona dopada ili ne, ovaj kroj je prikladan za scenu; to jest, ni gledaoci ni oni koji je nose ne mogu da pronađu manu takvoj odeći. Oni koji je nose mogli bi reći: „Ova odeća koju si za nas odabrao odveć je prosta; u svom svakodnevnom životu ja nipošto ne bih nosio takvu odeću.” Moj odgovor na to jeste da se Ja ne mešam u ono što nosiš u svom svakodnevnom životu. Ono što nosiš i ono što voliš predstavlja ono što jesi; to predstavlja tvoju ljudskost i suštinu. Ako ne voliš jednostavnu, ukusnu, dostojanstvenu i čestitu odeću, već umesto toga voliš ekscentričnu odeću, onda si prilično nekonvencionalan. Ako voliš da otkrivaš grudi i leđa, da nosiš raspuštenu kosu i stavljaš velike naočare za sunce, ponašajući se uvek kao slavna ličnost, onda ti kažem da nisi pripadnik Božje kuće. Ne voliš da budeš dostojanstven i čestit; u najmanju ruku, nisi u skladu sa Mnom. Biti dostojanstven i čestit, imati ukusa i biti prikladan – to je načelo za odabir krojeva odeće. Kako onda treba birati boju odeće? Neki ljudi kažu: „Bela predstavlja svetost, zelena predstavlja život, crvena predstavlja svetkovinu, a žuta predstavlja prijateljstvo, pa bi trebalo da izaberemo baš te boje.” Kažem da je to čista besmislica; boje ne predstavljaju ništa. Koje je onda načelo za izbor boja koje se nose? Vrlo je jednostavno; postoji samo jedno načelo: pred kamerom mora izgledati čisto. Pojedine boje su naročito zasićene i prilično jarke, pa ih ljudi možda retko nose u svakodnevnom životu, ali smo mi te boje odabrali zbog scenskog i vizuelnog efekta koji pružaju. S jedne strane, ove boje su relativno visoko zasićene i jarke, pa je scenski efekat koji pružaju dobar. S druge strane, većina ovih boja nije nimalo čudna; nema sumornih, niti onih koje odbijaju ljude, tako da se video-zapisima koji su pripremljeni na ovaj način postiže dobar efekat.

Ono o čemu sam upravo besedio jesu načela za odabir kostima za plesne programe. Koje ste od ovih aspekata jasno uvideli? Kažite Mi, jesu li ova načela koja sam razmotrio prikladna? (Jesu.) Sve se uglavnom vrti oko načelâ da se svedoči o Bogu, da se Bogu ne nanosi sramota i da se postignu najbolji rezultati, zar ne? (Tako je.) Ima li u ovome ičeg iskrivljenog ili ekstremnog? (Nema.) Ima li ijednog elementa pridržavanja starih običaja? (Nema.) To ni u jednom pogledu nije iskrivljeno niti se time pridržava starih običaja. Da li se onda ovim našim načelima za odabir kostima sledi tradicija ili savremenost? (Ne slede se ni tradicija ni savremenost; sve dok programi koje pripremamo mogu postići rezultat da se svedoči o Bogu, to je najbolje.) Napokon ste razumeli; svrha ovih programa jeste da svedoče o Bogu i ništa drugo. Svedočenje o Bogu nalaže da uzmemo u obzir to da ne smemo da nanosimo sramotu Bogu niti da učinimo da Božja kuća izgleda loše. Razume se, moramo uzeti u obzir i to da tkanina i kroj kostima treba da budu udobni za nošenje. To jest, svaki dostojanstven i čestit čovek koji te vidi u ovoj odeći smatraće je prihvatljivom, videće da izgledaš kao neko ko veruje u Boga i da si u stanju da predstavljaš Božji narod, a ne da odaješ utisak nevernika ili neke filmske zvezde ili pevača – i, već na prvi pogled, može se reći da si dostojanstven i čestit čovek. Sudeći po tome, smatrate li da su Moja gledišta u ophođenju prema stvarima i načela koja poštujem unutar Svoje normalne ljudskosti ista kao vaša? (Nisu.) Sasvim sigurno nisu ista. Kažite Mi onda, jesu li ova načela koja poštujem uzvišena i grandiozna? Jesu li izuzetna? Uopšte nisu uzvišena i grandiozna. Izuzetno su normalna. Načela koja usvajam i rezultati koje nastojim da postignem u obavljanju stvari posve su praktični i Ja se nikada ne razmećem. Kad bismo se rukovodili načinom na koji svi vi posmatrate stvari, pri odabiru kostima za programe bismo bili tradicionalni i držali se starih običaja ili bismo sledili svetovne trendove. Neki ljudi kažu: „Šminka sa efektom dima, veštačke trepavice, pirsing na nosu i velike minđuše popularni su u svetu. I mi bi trebalo da obučemo braću i sestre tako da budu zgodni i lepi. Ne samo da njihova odeća treba da bude raskošna, već i njihova šminka treba da bude zavodljiva. Ne bi trebalo da zaostaju za svetskim pevačima i filmskim zvezdama, već bi trebalo da izgledaju još otmenije i raskošnije. Ljudi koji veruju u Boga treba da budu plemenitiji od njih, pa je to smer u kojem treba da idemo kada oblačimo izvođače.” Pa zašto onda ovi izvođači na kraju ne izađu na scenu ni sa jednim raskošnim detaljem na sebi? Zato što sam Ja ovde i sve proveravam. Bilo da su modernisti ili tradicionalisti, svi su oni odgurnuti u stranu – nemaju nikakvu priliku da se razmeću svojim „umećem”. Ja sam ih obuzdao. Da ste vi ti koji proveravaju, da li biste tim ljudima pružili priliku da se razmeću svojim „umećem”? (Ne bismo.) Zašto ne biste? (Kad bi im se pružila prilika, skrenuli bi s koloseka. Ne bi sledili načela koja zahteva Božja kuća.) Kad bi im se pružila prilika, obukli bi izvođače kao đavole. Pripremali bi zabavne programe poput onih koji su popularni u društvu, pretvarajući programe namenjene svedočenju o Bogu u zabavne programe koji ugađaju publici i zbog njih bi ljudi koji u njima učestvuju izgledali kao đavoli i duhovi. Da li bi se ti programi tada uopšte mogli gledati? Promenila bi se priroda tih programa; oni ne bi svedočili o Bogu, već bi naneli sramotu Bogu, te bi zaslužili da budu prokleti i zabranjeni. To ne bi bilo izvršavanje dužnosti, već činjenje zla. Razumete li? (Da.) Čak ni takvu malenu stvar niste razumeli. Sada kad sam to izložio jasnije i jednostavnije, pojedini ljudi odjednom shvataju: „Znači, tako stoje stvari. Sada znam zašto Božja kuća bira takve kostime za svoje plesne programe.” O kom god dobu da je reč, koje je načelo koje ljudi treba da poštuju? Da se u svemu Božja reč uzme za načelo. U obavljanju bilo kog posla ili u rešavanju bilo koje stvari, tvoj prvi cilj treba da bude da ljude poučiš, a drugi da svedočiš o Božjem delu. To su ta dva načela. Dakle, u svim stvarima, to su dva načela kojih ljudi treba da se pridržavaju. Normalnost i praktičnost prisutne unutar normalne ljudskosti ovaploćenog Boga sastoje se, dakle, isključivo u poštovanju ovih načela. Ta načela se ne menjaju; ovaploćeni Bog ne poštuje ni tradiciju ni savremenost. Načelo kog se Ja pridržavam unutar Svoje normalne ljudskosti jeste da se vladam i da postupam u okviru savesti i razuma. Koja onda načela poštujem u obavljanju rada Božje kuće? Da u svemu što činim donosim korist ljudima – čineći stvari koje su im korisne i poučne. Pored toga, da obavljam delo svedočenja o Bogu, poštujući načela svedočenja o Bogu i prenošenja Božjih reči. Da li biste rekli da je tako? (Tako je.) Kroz ovakvu besedu, da li Me sada bolje razumete? (Da.) Ako o ovim stvarima ne govorim detaljno, neće vam biti jasne. Čak ni tako jednostavnu stvar ne možete da dokučite. U stvari, to uopšte nije duboko; sve je to veoma praktično i obično. Koliko je to obično? U velikoj meri je u skladu sa razumnošću normalne ljudskosti. To jest, ako imaš razumnost normalne ljudskosti, moći ćeš to da razumeš; u suprotnom, biće ti veoma teško da razumeš – moraću sve jasno i temeljno da ti objasnim, da jednostavno izložim i podrobno ti rastumačim pre nego što uspeš da razumeš o čemu je reč. To je tako jednostavna stvar, koja čak ne doseže ni nivo istina-načela, a vi ipak ne možete jasno da je objasnite. O čemu se ovde radi? Da li je ova stvar duboka i nedokučiva? (Nije.) Zašto onda ne možete jasno da je objasnite? U širem smislu, to je zato što ne razumete istinu. Gledano podrobnije, to je zato što su vaša normalna ljudskost i razumnost manjkave i falične. Kad je reč o dostojanstvenosti i čestitosti, vi se držite tradicije i starih običaja. Kad je reč o normalnoj ljudskosti, mislite da posedovati normalnu ljudskost znači biti bezazlen, poput neke budale. Zar to ne pokazuje da ste zaista lošeg kova i da nemate nikakvu moć razumevanja? (Pokazuje.) Upravo u tome je problem. U redu, dovoljno smo govorili o tome.

Prošli put smo razgovarali u zajedništvu o tome da ovaploćeni Bog „ne kuje zavere”, u okviru teme „da se ovaploćeni Bog ne stavlja u istu ravan sa iskvarenim ljudskim rodom”. Danas ćemo razgovarati o temi „nenapadanja drugih”. To što ne napada druge deo je suštine i proživljavanja koje poseduje normalna ljudskost ovaploćenog Boga i jedno je od načela kojih se savest i razum normalne ljudskosti pridržavaju u ophođenju prema ljudima. To jest, ovaploćeni Bog može makar mirno da se slaže s tobom. Kakav god da si čovek, bilo da si neko boljeg ili lošijeg kova ili neko čija je ljudskost bolja ili lošija, ovaploćeni Bog može ispravno da postupa prema tebi i da se s tobom lepo slaže. Uočim li da imaš neki nedostatak ili manu ili čak to da imaš neku lošu suštinu u svojoj ljudskosti ili da si počinio neko zlo delo, ako se za to ukaže prilika ili ako okolnosti to dopuste, otvoreno ću sa tobom razgovarati u zajedništvu. Ako to možeš da prihvatiš, otvoreno ću razotkriti probleme koje imaš i ukazati ti na put da ih rešiš. Međutim, ako to ne možeš da prihvatiš, možda ću u pogodnom trenutku upotrebiti neki problem iz stvarnog života koji sam uočio kako bih te podsetio, razotkrio te i opomenuo, dajući ti do znanja šta je tvoj problem – bilo da je to problem s tvojom ljudskošću, tvojim kovom ili s tvojom iskvarenom naravi. Na osnovu problema koji imaš, podsetiću te i opomenuti, dajući ti do znanja koje su tvoje manjkavosti ili gde leži tvoj problem, a zatim ću ti reći šta je suština takvog problema i kakav je Božji stav prema ljudima koji imaju taj problem. Ako si voljan da to prihvatiš i možeš da se pobuniš protiv tela i primenjuješ istinu, saopštiću ti put primene, kao i način da se prema takvom problemu postaviš i da ga rešiš. Neću se hvatati za tvoje probleme i mane da bih te držao u šaci niti ću ih smatrati slabim tačkama koje bih iskoristio, pa da te nakon toga s vremena na vreme ismevam, rugam ti se ili ti o tome dajem zajedljive opaske. To neću činiti; prema tebi i tvojim postojećim problemima postupaću pravedno i objektivno. Ako te na nešto podsetim, a ti nemaš svest o tome i ne osećaš da to što sam rekao ima ikakve veze s tobom ili ako ti kažem da je priroda tvog problema ozbiljna, a ti to ne prihvataš, već odbacuješ, opireš se, pa čak i smišljaš izgovore kako bi se raspravljao i opravdavao – onda ću proceniti stvari u skladu s datom situacijom. Ako je posao koji obavljaš veoma važan i tvoj problem utiče na crkveni rad, onda ću razmotriti da li si prikladan za tu dužnost. Međutim, ako si samo običan vernik, a dužnost koju obavljaš i tvoja ispoljavanja nemaju velikog uticaja na crkveni rad niti na Božji izabrani narod, već je u pitanju samo tvoj lični problem, onda ću te u najboljoj nameri na to podsetiti i pomoći ću ti. Ako to ne shvatiš ozbiljno, neću na tebe biti kivan i, naravno, neću na sve moguće načine nastojati da te prisilim da to prihvatiš. Prema toj stvari ću se postaviti veoma razumno i nastaviću da te iz najbolje namere podsećam i nudim ti pomoć. Ako mogu da vidim da će suština tvog problema dovesti do negativnih posledica po tebe samog ili po druge, onda ću te, podstaknut Svojom savešću, iz najbolje namere na to podsetiti i pružiti ti pomoć, umesto da samo posmatram kako od sebe praviš budalu. Takođe te neću tek tako okarakterisati govoreći: „Ti si beznadežan, Bog te se gnuša i ti si onaj koji će propasti”, a još manje će iz Mojih usta tek tako izaći ove reči kojima te proklinjem: „Đavole, potomče Sotonin, ti koji se opireš Bogu.” To nikako neću učiniti. Budući da je Moj identitet poseban, Ja se često veoma razumno uzdržavam: način na koji postupam prema nekom čoveku i na koji mu se obraćam moraju se zasnivati na tome ko je on – to je jedan aspekt. Uz to, nijednog čoveka ne smem olako da okarakterišem. S druge strane, tonom Svoga glasa, Svojim izborom reči ili izražavanjem, moram da učinim da drugi čovek oseti da je ono što govorim i što činim iz najbolje namere, bez ikakve zlobe u sebi. A kad je reč o Mom motivu, iskreno nastojim da ti pomognem; ne želim da te vidim kako lutaš zaobilaznim putevima, niti želim da te vidim kako postaješ slab, neodlučan ili kako čak gubiš orijentaciju i skrećeš s pravog puta kad se suočiš sa raznim stvarima. Umesto toga, nadam se da nakon što sam besedio i pomogao ti, možeš ispravno da sagledaš sebe, da izbegneš da upadneš u negativnost, da tačno razumeš svoje iskvarene naravi i probleme koje imaš i da prema sebi ispravno postupaš, a zatim da u Božjim rečima tragaš za putem primene i da, malo-pomalo, u skladu sa Božjim rečima razrešavaš svoje iskvarene naravi i svoje probleme, dok se pritom s drugima lepo slažeš i pomažeš im. To jest, nastojim da ono što govorim i činim u interakciji s ljudima omogući da oni razumeju Božje namere, saznaju kakva načela Bog zahteva od ljudi, kakvi su Božji stavovi i gledištâ prema različitim problemima koje ljudi imaju, kako ljudi treba da rešavaju te probleme ne bi li ispunili Božje zahteve i udovoljili Bogu, te kako treba da tragaju za istinom da bi rešili svoje probleme. Moj cilj je da pomognem ljudima da ispravno pristupe tim problemima i reše ih u ophođenju sa svim vrstama ljudi, događaja i stvari i onda kad se njihove iskvarene naravi razotkrivaju, pri čemu je krajnji rezultat da se pokore istini i Bogu. Naravno, na osnovu kontakta s različitim ljudima tokom ovih godina delanja i govora, uvideo sam jednu činjenicu: koliko god da smireno govorim i razgovaram s ljudima, koliko god da imam dobre namere ili kakav god stav da imam u želji da bilo kom čoveku pomognem, vrlo malo ljudi može da oseti ili razume ono što govorim i razlog zašto to govorim, pa da potom, kroz reči koje sam izgovorio i sadržaj o kome sam s njima razgovarao u zajedništvu, ostvari napredak ili zadobije stvarnu, praktičnu pomoć u svom stvarnom životu. Međutim, koliko god da ljudi na kraju požnju i zadobiju kroz razgovor i u interakciji sa Mnom, Moja načela u ophođenju s ljudima se ne menjaju. Neki ljudi kažu: „Zašto onda Ti ne promeniš Svoj metod?” Kažite Mi, zašto da ne promenim Svoj metod? Treba li da promenim Svoj metod? Kad govorim ljudima, treba li da govorim sa uzvišenog položaja, kao da Mojsiju proglašavam Deset zapovesti? Treba li Moj glas da bude poput grmljavine na nebu ili treba da progovorim nekakvim tonom, tako da se ljudi uplaše, lako upamte ono što govorim i da budu voljni da to primenjuju i sposobni da se pokore? Ili ako u komunikaciji s ljudima uvek govorim takvim tonom da ljude proklinjem i karakterišem ih, hoće li oni tada izvući pouku? Hoće li tada moći to da prihvate? (Neće.) Znate li zašto neće? U ono vreme kad je Jahve izdao Deset zapovesti preko Mojsija, Izraelci su čuli zvuk groma na nebu i videli munje – da li ih je to sprečilo da se bune protiv Jahvea i da Mu sude? Bez obzira na metod kojim se služiš dok govoriš, na sadržaj tvojih reči ili na tvoj motiv u govoru, kad je reč o onome koji sluša, ako u sebi ima volju i potrebu da prihvati istinu i voli pozitivne stvari – ako u svom srcu ima tu potrebu – onda će on, nezavisno od metoda kojim se služiš dok govoriš, moći to da prihvati i lako će to upamtiti. Međutim, ako u svom srcu nema tu potrebu, čak i ako zna šta su pozitivne, a šta negativne stvari, on i dalje neće prihvatiti ništa što kažeš niti će to uzeti k srcu, ma koliko to bilo ispravno ili ma koliko bili valjani izvor i motiv toga. Stoga je, iz Moje perspektive, Moje načelo u obavljanju ovih stvari da sa svakim čovekom normalno razgovaram u zajedništvu. Kad je reč o onome što čovek može da zadobije i požnje od Mene i o tome može li da zadobije istinu, ključno je to da li on voli istinu, kao i to da li on ima potrebe normalne ljudskosti. Ako po prirodi voli pozitivne stvari, onda će, kad na ovakav način s njim normalno komuniciram i razgovaram, moći da promisli o onome što sam rekao, o tome kakva načela stoje iza tih reči i šta sam mu naložio da uradi; potom će o tome promišljati, imaće to na umu, a zatim će postupati u skladu sa tim rečima. Ako taj čovek u svojoj ljudskosti nema potrebu za pozitivnim stvarima, onda je sve što kažem uzaludno. Čak i ako ga orežem, disciplinujem ili još i prekorim, to ne vredi ništa. Nakon što bude prekoren, spolja može delovati kao da je pristojan i poslušan, no, pošto u svom srcu nema potrebu za pozitivnim stvarima, čim se to završi, brzo će se vratiti na svoje pređašnje stanje, bez i najmanjeg traga pozitivnih reči, pozitivnih stvari ili istina-načela u svom srcu. Prema tome, kad su ovakvi ljudi u pitanju, koliko god da kažeš, ne možeš da ih promeniš tako da se u njima jave potrebe normalne ljudskosti. To je jedan aspekt. Pored toga, to što ne napadam druge u osnovi je jedno od Mojih načela u tome kako postupam prema vama. Kakav god da si čovek, stremio ti ka istini ili ne, čak i ako razotkrijem neki tvoj problem, to je samo zato da bih raščlanio suštinu tog problema kako bi ti mogao temeljno da ga shvatiš i spoznaš, da u budućnosti napreduješ tokom obavljanja svoje dužnosti, da prestaneš da praviš iste greške i da prestaneš da ometaš ili podrivaš crkveni rad – to je da bih ti pomogao, a ne da bih ti stvarao nevolje ili pronašao nešto što bih iskoristio protiv tebe. Zato, čak i ako pomenem stvari koje su se desile u prošlosti, to nije zato da bih umanjio tvoj elan ili te povredio, već da bih ti omogućio da spoznaš suštinu svojih problema, stekneš temeljno razumevanje određenog aspekta istine, razumeš sebe, saznaš kako da postupaš u skladu sa Božjim namerama i, na kraju, da tačno postupaš u skladu sa načelima Božjih reči. Uviđate li vi uopšte činjenicu da ovaploćeni Bog nikada ne napada druge? (Uviđamo je donekle.)

Osim što ne napada druge, ovaploćeni Bog povremeno ljude i ohrabruje. Neki ljudi su rastom nezreli i krhki su; nisu toliko jaki u pogledu svoje ljudskosti, nedostaje im istrajnost u obavljanju stvari ili su često sputani raznim stvarima, ne znaju kako da tragaju za istinom i ne mogu normalno da obavljaju svoje dužnosti. U takvim okolnostima, uputiću im reči ohrabrenja kako bi videli put pred sobom, kako više ne bi bili zarobljeni u nekoj stvari i kako ih ona više ne bi sputavala. Kad čuješ ove reči ohrabrenja, možda stekneš utisak da je to o čemu govorim van tvog domašaja, ali Moj cilj jeste da ti pomognem da otpustiš teret koji su donele tvoje misli i predstave, da te ove stvari više ne sputavaju, već da ih ostaviš za sobom, a potom da uložiš svu svoju snagu u svoju dužnost kako bi udovoljio Božjim namerama. Neki ljudi su ranije išli stazom neuspeha ili su činili stvari kojima se krše načela Božje kuće ili su imali neka očigledna buntovna ponašanja, a pojedini su svojim delovanjem čak izazivali prekide i ometanja, nanoseći određene gubitke crkvenom radu. Ako u Svojoj besedi povremeno pomenem te stvari, to ne radim s ciljem da umanjim tvoj elan, niti pak zato što sam kivan; Moj cilj je, naprotiv, da upotrebim činjenice u vezi s tvojim slučajem kao primer kako bih podsetio druge da ne naprave iste greške – Moj cilj je da jasno besedim o nekom aspektu istine, kako bi više ljudi kroz to uvidelo da je put kojim si išao pogrešan i u čemu je on pogrešan, te da iz toga izvuku pouke, a zatim i da upozorim što više ljudi da ne idu istim putem i podsetim ih na to kojih načela treba da se pridržavaju pri obavljanju stvari. Naročito kad besedim o različitim iskvarenim naravima ljudi i razotkrivam ih, primeri koje navodim ili određeno stanje o kome besedim mogu da obuhvate mnoge ljude ili mogu da se odnose na neke konkretne ljude i stvari. Svrha besede o tim stvarima nije u tome da pronađem priliku da vas ogolim i postidim; a kad je reč o činjenicama koje iznosim ili o stanjima koja razotkrivam, oni se odnose isključivo na temu i aspekt istine o kojima razgovaramo u zajedništvu. Može se desiti da te lično ne poznajem i da ne znam da ti se takva stvar dogodila, ali se primer koji sam naveo ili stanje koje sam razotkrio slučajno podudaraju sa onim što ti se dogodilo, pa se ti sa tim onda poistovećuješ. Kad se prepoznaju u takvim stvarima, neki ljudi pomisle: „Da li me je neko odao? Kako Ti znaš da mi se to dogodilo, da sam imao taj problem i da sam bio u tom stanju?” Ja kažem da zaista ne znam da se takva stvar dogodila određenom čoveku ili da je on bio u takvom stanju, ali istine o kojima besedim obuhvataju – ili problemi koje razotkrivam uključuju – upravo to stanje, tu vrstu problema ili taj konkretan primer. Budući da su takvo stanje i taj konkretan primer reprezentativni i mogu ljudima da pruže dovoljan uvid kako bi spoznali određene vrste ljudi, događaja i stvari, kao i samu suštinu određene vrste čoveka, kad navodim primere ne mogu da izbegnem da navodim pojedine konkretne događaje koji su se zbili u crkvi niti da razmatram određena konkretna stanja. Zbog toga je neizbežno da pojedini ljudi, događaji i stvari budu time obuhvaćeni. Međutim, nemam ni najmanju nameru da napadam određene ljude; Moj cilj je samo da ljude opomenem i posavetujem ih, omogućavajući većini pripadnika Božjeg izabranog naroda da izvuku korist. Kad tokom propovedanja i besede navodim primere, to uopšte nije usmereno ni protiv jednog konkretnog čoveka; to je naprosto radi besede o istini i razotkrivanja suštine određenog problema, kako biste jasnije i bolje razumeli suštinu tog problema. Kroz razumevanje suštine tog problema – bilo da prepoznate da i sami imate taj problem, bilo da prozrete ljude, događaje i stvari koji su u to uključeni – možete početi da postupate u skladu sa odgovarajućim istina-načelima, da ih upotrebite za rešavanje problema u sebi i da postignete ulazak u istina-stvarnost. O kakvom god problemu da besedim, bilo da je to problem koji postoji u tebi ili problem koji postoji u drugima, to činim isključivo da bih besedio o istini i kako bih vam pomogao da bolje razumete suštinu i stvarnost određene vrste problema; to nije usmereno ni protiv jednog konkretnog pojedinca niti protiv bilo koje konkretne vrste čoveka. Naravno, moguće je i da je osnova za primer koji navodim dok o nekom problemu besedim upravo ono što se tebi dogodilo, pa sam taj događaj iskoristio kao primer. Ipak, navođenjem tog primera, Ja ne razotkrivam problem koji je isključivo tvoj; naprotiv, tvoj problem je reprezentativan za probleme koji se nalaze u svakom čoveku – u čitavom ljudskom rodu. Razume se, cilj razotkrivanja problema jeste samo njegovo rešavanje, a ne napad na tebe. Zato, kad se nađeš u ovakvoj situaciji, treba ispravno da se postaviš; to je Moj posao. Moj posao se, s jedne strane, sastoji u tome da vas opskrbim svim istinama, svim aspektima istine, a s druge strane, on je u tome da razotkrijem probleme u vama, različita stanja iskvarenog ljudskog roda i sve iskvarene naravi u njemu, kao i probleme koji se odnose na iskvarene naravi. To je Moj posao. Budući da Moj posao, osim opskrbe istinom, uključuje i razotkrivanje stvarnog stanja iskvarenosti iskvarenog ljudskog roda, kad je reč o ovom delu, Moji su motivi dobri. Želim da vam pomognem i da vas podržim, da vas opomenem i opskrbim, kako biste jasno videli suštinu problema i postali sposobni da se pobunite protiv svojih iskvarenih naravi, tako da više ne živite u okviru svojih iskvarenih naravi, već da budete sposobni da se preokrenete, da otpustite zlo iz svojih ruku, pokajete se pred Bogom i postupate prema načelima koja Bog zahteva, postižući pokornost istini i pokornost Bogu.

Koji god da su vaši problemi koje razotkrivam i koju god metodu ili ton glasa da koristim kad te probleme razotkrivam, to radim na osnovu načela i uz motiv da vam pomognem i da vas podržim da kročite na put spasenja. U Sebi nemam nikakvu zlobu – to je u potpunosti iz najbolje namere. Čak i ako reči koje ponekad koristim kad razotkrivam suštinu problema unutar određenog pojedinca ili tipa čoveka nisu baš prefinjene, to ne radim s ciljem da ikoga napadam ili potiskujem, već da bih detaljno analizirao suštinu problema kako bi ljudi mogli da steknu sposobnost raspoznavanja i da odbace svoje iskvarene naravi. U tome nema spletki, nema namere da te napadam ili potiskujem i nema namere da iznosim tvoj prljav veš ili da te osramotim. Čak i ako, kad besedim o nekim problemima, okarakterišem ponašanje ili narav i suštinu određenog tipa čoveka, ta karakterizacija je u potpunosti u skladu sa objektivnim činjenicama. Na primer, ako si nadmen i samopravedan, uvek se ponašaš diktatorski i uradio si stvari koje izazivaju prekide i ometanja, a Ja ti kažem: „Budeš li nastavio to da radiš i, uprkos svemu, odbijaš da se pokaješ, onda je to tvoja suština, a Božji stav prema tebi je da te ostavi po strani ili da te odbaci s prezirom”, da li te tim rečima napadam? Ne. Iako su ove stvari izrečene u određenom kontekstu i izražene na ovaj način, opskrba i pomoć koje ti pružam, kao i Moja očekivanja od tebe, ne menjaju se; tebi se i dalje pruža prilika da se pokaješ. Ako osetiš kajanje, preokreneš se i promeniš, Božja kuća će te i dalje unaprediti na bilo koju vrstu dužnosti za koju si prikladan; Ja to nikada neću sprečavati. Svi prave određene greške kad tek počnu da veruju u Boga i ne razumeju istinu, međutim, neki ljudi su u stanju da se pokaju, učinili su neke dobre stvari i obavili neka dobra dela. Pretpostavimo da takvog čoveka braća i sestre preporuče, govoreći: „Ovaj čovek se zaista pokajao i drugačiji je nego što je bio pre. Ranije je bio nadmen i raspušten, lišen ljudskog obličja; uradio je neke zle stvari, čime je prekidao i ometao rad crkve i prouzrokovao gubitke Božjim prilozima, pa ga je crkva uklonila. Međutim, nakon što je uklonjen, osetio je veliko žaljenje i sada se pokajao. Čak je preuzeo inicijativu da nadoknadi gubitke, zamolio je crkvu da ga ponovo prihvati, obećao je da više nikada neće činiti zlo i voljan je da bude najmanje važan u crkvi, te da se pokori svemu što Božja kuća od njega traži da uradi.” Ako, nakon što su o njemu zadobili temeljno razumevanje, ljudi koji su mu relativno bliski žele da ga preporuče, Ja kažem da, ukoliko se zaista pokajao i ukoliko je sada potreban za rad Božje kuće, on može ponovo da bude upotrebljen; Ja to neću sprečavati. Čak i ako su neki pojedinci učinili stvari koje prema Meni lično nisu bile baš prijateljske, ukoliko ispunjavaju uslove za unapređenje, Ja to takođe neću sprečavati; pružiću im priliku. Stoga, bilo to u propovedima ili u stvarnom životu, kao i bez obzira na okruženje ili kontekst, postupaću prema tebi pošteno i pravično. U kontekstima gde okruženje to dozvoljava, pomoći ću vam iz najbolje namere ili ću se raspitivati o tome kako obavljate svoje dužnosti. Ako se to događa u nekom posebnom radnom okruženju, takođe ću dati sve od Sebe da vam pomognem i da vas podržim, podučavajući vas, pružajući vam smernice ili pomažući vam u nekom profesionalnom radu. Ponekad sa vama razmenjujem mišljenja i ideje. Čak i ako ponekad kažem: „Posao koji si obavio nije prihvatljiv”, Ja samo govorim istinu i direktan sam. Ne govorim takve stvari da bih vas potisnuo, već da bih sa vama razmenio ideje ili mišljenja. Dajem sve od Sebe da vam pružim prilike da govorite i ozbiljno se potrudite, kako bi vaš kov, talenti, znanje koje ste stekli, zdrav razum koji imate ili stečeno iskustvo mogli u potpunosti da budu upotrebljeni. Ako rezultati nisu dobri, Ja samo kažem: „Nisi baš najbolje uradio taj posao. Promisli i više tragaj, pa vidi možeš li to bolje da uradiš.” Uvek vam pružam najveću podršku, opskrbu i pomoć, kako biste, kad sa Mnom komunicirate i dolazite u kontakt, imali koristi, bilo da je reč o životu ili tokom obavljanja svoje dužnosti. Ovo je Moje načelo u radu, a isto je i u Mom svakodnevnom životu. Ponekad, u kontaktu i komunikaciji s ljudima, neizbežno ćemo razgovarati o nekim trivijalnim stvarima iz svakodnevnog života, koje se odnose na spoljašnje stvari kao što su osnovne potrebe, očuvanje zdravlja, lekovi i tako dalje, a neki ljudi spominju određena gledišta, izreke ili iznose zdravorazumsko razmišljanje u vezi sa trivijalnim životnim pitanjima. Što se tiče svih aspekata zdravog razuma, Ja samo izražavam Svoja lična gledišta. Ako misliš da je to što govorim ispravno, možeš to da prihvatiš; ako misliš da je pogrešno, Ja neću koristiti Svoj identitet i status da te potisnem, govoreći ti: „Sve što kažem je ispravno. Kakav god ton da koristim ili bez obzira na to da li ti se sviđa to što govorim, da li bih Ja ikako mogao da te povredim ili ti nanesem nepravdu? Moraš to da prihvatiš!” Ja to neću učiniti; pustiću da se stvari odvijaju svojim prirodnim tokom. Na primer, u hranu koju kuvaš stavljaš previše soli, a Ja kažem da je preveliko konzumiranje soli loše za tvoje zdravlje. Neki ljudi to ne prihvataju; smatraju da će, budu li koristili manje soli, hrana biti bezukusna i da neće imati aromu. Uporni su u tome da jedu prema sopstvenom ukusu. Ja kažem da imaš slobodu da to činiš i neću se u to mešati. Iako tvrdnja „preveliko konzumiranje soli je loše za tvoje zdravlje” ne dostiže nivo istine, ona je izraz zdravog razuma u životu. Kad je reč o ovom fizičkom telu koje je Bog stvorio za ljude, postoji utvrđena količina soli koja mu je svakodnevno potrebna; prekoračenje te količine dovešće do oštećenja čovekovog tela i izazvaće posledice. Postoje i ljudi koji uvek smatraju da im nedostaju hranljivi sastojci, pa stalno jedu jaku hranu. Na kraju, zbog prekomernog unosa hranljivih materija, kod njih nastaju zdravstveni problemi, pa svoju ishranu moraju da prilagode. Količina hranljivih materija koja je potrebna ovom fizičkom telu koje je stvorio Bog povezana je sa udelom u ishrani žitarica, povrća, voća i mesa koje je Bog stvorio za ljudski rod. Ako jedeš u skladu sa tim udelom, moći ćeš da očuvaš osnovno zdravlje; ako ga zanemariš i jedeš nesmotreno i neselektivno u skladu sa svojim sklonostima, pojaviće se zdravstveni problemi. Govorim ti ove činjenice, ali ih ti ne prihvataš. Razmišljaš: „Držanje propovedi i beseda o istini je Tvoja jača strana, međutim, Ti ne razumeš ova pitanja iz svakodnevnog života. Ne moram da Te slušam, jer se to ne odnosi na istinu.” Ja kažem da možeš da izabereš da to ne prihvatiš i možeš da živiš prema sopstvenim sklonostima, međutim, moraš da znaš da ako ne možeš da prihvatiš Moje reči, pre ili kasnije će ti se pojaviti zdravstveni problemi. Platićeš cenu za svoj izbor. Ja samo izražavam Svoja gledišta; neću koristiti Svoj status da te potisnem. Osim toga, ako ne prihvatiš Moja gledišta, neću te prisiljavati, niti ću reći da si previše glup i tvrdoglav što ne prihvataš pozitivne stvari. U stvari, zaista si takav, ali Ja to nikada ne kažem. Neću da pravim veliki problem oko takve sitnice u svakodnevnom životu, a zatim da ti držim predavanja i pametujem. Ne bih to učinio, jer to nije Moja odgovornost. Niti to želim da radim. Već sam ispunio Svoju odgovornost razgovarajući u zajedništvu i držeći propovedi; to je u okviru Moje službe. A što se tiče toga šta svakodnevno jedeš, o tome sâm vodi računa. Ono što je Bog stvorio za ljudski rod i u kojim količinama, kao i koje vrste hrane i specijaliteta se proizvode u svakom godišnjem dobu – tvoja je stvar kako ćeš koristiti sve ove stvari; možeš sâm da ih rasporediš. Ako su savest i razum tvoje ljudskosti normalni i zdravi, koristićeš ih i raspoređivaćeš ih umereno. Ako nemaš zdrav razum, koristićeš ih ili ćeš ih raspoređivati prekomerno i jedino ćeš ti trpeti sve one posledice koje to na kraju bude donelo tvom fizičkom telu. Prema tome, kad je reč o ovom pitanju, Ja sam veoma racionalan; samo ti saopštavam Svoja gledišta i neću te primoravati da ih prihvatiš. Ponekad, kad vidim da imate neke loše životne navike, takođe vas neću navoditi da ih promenite; naprosto ću vas podsetiti. Ako to ne prihvatite ili se ne promenite, neću više ništa reći. Životne navike zapravo vrlo lako mogu da se isprave. Treba ispraviti životne navike koje su pogrešne ili nepoželjne; to je stav prihvatanja pozitivnih stvari. Posedovanje stava i spremnosti da se prihvate pozitivne stvari deo je osnovne razumnosti koja bi trebalo da bude prisutna u normalnoj ljudskosti. Neki ljudi dopuštaju da im pozitivne stvari na jedno uvo uđu, a na drugo izađu. Ne shvataju ih ozbiljno, pa čak i istrajavaju u svojim pogrešnim načinima postupanja i pogrešnim načinima obavljanja stvari. Neki ljudi čak kažu: „Tolike godine ovako živim i nije bilo nikakvih posledica.” Ovo je problem naravi. Kakva je to narav? To su tvrdoglavost i nepopustljivost, kao i neprihvatanje ispravnih gledišta ili pozitivnih stvari. Kažem ti, to je pokazatelj iskvarene naravi i moraš da je promeniš i odbaciš. Tvoji pogrešni načini postupanja i taj tvoj nepopustljiv stav moraju da se preokrenu; tek tada možeš istinski da se promeniš.

Neki ljudi vole da napadaju druge; to nije dobro. Ako vidim da radite nešto pogrešno, racionalno ću izraziti Svoja gledišta i podsetiti vas iz najbolje namere. To je Moj način obavljanja stvari. Pored toga, ako određeni problemi zahtevaju da se razotkriju vaše iskvarene naravi, onda ću ih razotkriti bez okolišanja; to je odgovornost prema ljudima. Kad razotkrivam probleme ljudi, razotkrivam suštinu problema i pokazujem kakvi oni zapravo jesu; ne primenjujem propise niti preuveličavam stvari. Činim to jer je to u delokrugu Mog dela, razotkrivam ono što treba da bude razotkriveno i ne govorim ni reč manje od onoga što treba reći. Dakle, Ja imam načela u obavljanju stvari. S jedne strane, u svakodnevnom životu, prema ovim pitanjima postupam na osnovu načela razumnosti, dajući ti do znanja kakva su Moja gledišta. Ako obratiš pažnju, primiš to k srcu i imaš razumnost normalne ljudskosti, prihvatićeš ove misli i gledišta ili ćeš im pravilno pristupiti, a da Ja ne moram da o tome propovedam. S druge strane, u radu, Ja neću izbegavati vaše probleme, niti ću se uzdržavati od toga da govorim iz straha da vas ne osramotim. Razotkriću vaše probleme i vaše iskvarene naravi, kako biste mogli da spoznate probleme u tom pogledu i da odbacite svoje iskvarene naravi. Moj cilj je da vam omogućim da kročite na ispravan put. Bilo da imate problem u životu ili u radu, ako se on tiče iskvarenih naravi ili istine, neću izbegavati taj problem; jasno ću sa vama o tome razgovarati u zajedništvu. Kako god da besedim ili kako god da se postavim prema nekom problemu, imam Svoje metode i načela. Kad dođe vreme da ispunim Svoju odgovornost, na Sebe preuzimam da to učinim. Ne plašim se da ću vas osramotiti; razotkriću vaše probleme i iskvarene naravi kako biste mogli da ih spoznate. To je Moja odgovornost. Ako se vaši problemi ne tiču iskvarenih naravi ili istina-načela, vi imate slobodu i pravo da pravite izbor i postupate kako želite; Ja se u to neću mešati. Prema tome, bilo da razotkrivam vaše probleme ili ne, to ne znači da vas napadam, sputavam ili tlačim. U svakodnevnom životu, u vezi s pitanjima koja se ne tiču načela, kao što su osnovne potrebe, dajem vam potpunu slobodu izbora. Međutim, ako je time obuhvaćeno pitanje načela – to jest, ako se to tiče iskvarenih naravi ili vašeg stava prema radu, obavljanju vaše dužnosti, Bogu ili istini – onda o tome treba da besedim. Vidiš, na koji god način da nešto činim, Ja o tome promišljam, zar ne? Imam načela. U sve ono što se ne odnosi na istinu, na vaš stav prema Bogu ili istini ili na vaš stav prema crkvenom radu i obavljanju vaše dužnosti, Ja se ne mešam; gledam Svoja posla. Naročito se nikad ne mešam kad je reč o pitanjima ličnog izbora i ličnih sklonosti. Na primer, neke sestre vole da nose dugu kosu, da je pletu u pletenicu ili podižu, a neka braća vole da nose kratku kosu ili da obriju glavu; imate slobodu da to činite i Ja se u to nikada ne mešam. Neka braća i sestre su izbirljivi u jelu i posebno vole da jedu određenu vrstu hrane ili imaju određenu životnu naviku koja nije dobra; ni u te stvari se nikada ne mešam. Ako ta loša životna navika utiče na njihovo zdravlje, njihovo obavljanje dužnosti ili crkveni rad, moram da ih podsetim i pomognem im ili da navedem braću i sestre da im pomognu. Međutim, neki ljudi ne prihvataju kad im braća i sestre pomažu, pa čak govore da se osećaju sputano i pod pritiskom; na kraju, tiho napuste crkvu, a da nikome ništa ne kažu, pa se sva braća i sestre osećaju razočarano. Ja kažem: „Pogrešno je da budeš razočaran. Mi se ne mešamo u slobodu ljudi. Ako žele da odu, neka tako i bude; to je njihov izbor. Ja se uopšte ne osećam razočarano.” Zašto se ne osećam razočarano? Zato što osećam da je Moja obaveza da im pomognem, da je to nešto što bi trebalo da činim u Svojoj ljudskosti. Pomoć koju im pružam nije nekakva usluga ili milostinja; naprosto, pošto saznam za njihovu situaciju, imam obavezu da vam poverim da im pomognete. Oni obavljaju svoju dužnost puno radno vreme u crkvi. Ako njihova loša životna navika utiče na njihovo zdravlje pa imaju zdravstvene probleme, zar braća i sestre ne bi trebalo da im iz ljubavi pomognu? To je osnovna društvena moralna norma za ljude. Međutim, ako ne prihvataju ovu vrstu pomoći i u svom srcu osećaju odbojnost ili pritisak, nećemo ih prisiljavati i nećemo se mešati u njihovu slobodu. Zašto se onda neki ljudi osećaju razočarano kad oni napuste crkvu? Osećaš se razočarano jer misliš da je ispunjavanje tvoje odgovornosti i obaveze prema njima neka vrsta usluge koju im činiš. Oni to nisu cenili, tu uslugu nisu prihvatili i nisu postupili onako kako si ti želeo, pa su povredili tvoja osećanja i tvoj ponos. Kao što izreka kaže, pogazili su tvoju najbolju nameru, pa se osećaš razočarano. Ja se uopšte ne osećam razočarano. Način na koji Ja ovo shvatam razlikuje se od vašeg shvatanja. Kažem da iz ovoga moram da izvučem pouku i da u budućnosti više neću da radim takve gluposti. Svako ima sopstvene težnje. Ljude ne možeš da podvrgneš svojoj kontroli, a da i dalje očekuješ da se osećaju srećno i pevaju ti hvalospeve, zar ne? To bi bilo potpuno besmisleno. Ljudima moraš da daš slobodu i da ih pustiš da slobodno biraju. Ako smatraju da je to što govoriš ispravno, oni mogu da izaberu da to prihvate i da postupaju u skladu sa tim rečima; ako smatraju da je to što govoriš pogrešno, mogu takođe da izaberu da to ne prihvate. Imaju pravo da biraju. Ne bi trebalo da ih primoravaš da prihvate tvoju najbolju nameru. Da li to prihvataju ili ne stvar je stava; imaju slobodu da tako postupe. Najviše što možeš da učiniš jeste da besediš o problemima koje imaju ljudi poput njih i možeš da besediš o poukama koje si izvukao od takvog čoveka i o suštini problema koje si kod njega video, što ti pomaže da naučiš kako da raspoznaješ ljude, kako da ih posmatraš i kako da se ophodiš prema takvim ljudima u skladu sa načelima Božjih reči, te da više ne činiš gluposti. U čemu onda grešite? Kome god da pomažete, vi postupate na osnovu osećanja, pa još i razmišljate: „Pogledajte koliko ljubavi imam i kako sam samo pun ljubavi.” To nije postupanje u skladu sa načelima, već ophođenje prema ljudima na osnovu sopstvene volje i sklonosti; to je obavljanje stvari na osnovu osećanja. S kim god da razgovaram ili s kim god da imam posla, Ja govorim i postupam na osnovu načela; osećanja se tu ne upliću. U govoru i postupcima, delujem isključivo iz savesti i najbolje namere i to je pristup koji bi trebalo da imam prema svakome. Naročito je to način na koji bi upravo trebalo da postupam prema braći i sestrama koji normalno obavljaju svoju dužnost. To je Moja obaveza i odgovornost. Dovoljno je sve dok ispunjavam tu odgovornost. Oni mogu da izaberu da prihvate ili mogu da izaberu da odbiju; Ja ljude ne primoravam. Ako prihvate, srećan sam; ako ne prihvate, ne postajem tužan. Sve što sam radio bile su neke od stvari koje bi trebalo da činim u skladu sa načelima; samo sam ispunjavao Svoju odgovornost. Da li razumete? (Da.)

Kakvo god da je okruženje, kad dolazim u kontakt s ljudima, prema svim vrstama ljudi i svim vrstama stvari mogu da se ophodim u skladu sa načelima. Čak i ako u životu ljudima pružim neku pomoć ili kažem neke stvari koje su ljudima poučne, i to je deo obavljanja stvari u skladu sa načelima; to nije postupanje iz osećanja. Kad je reč o besedi o istini, poput razotkrivanja priroda-suštine ljudi, razotkrivanja iskvarenih naravi ljudi i razotkrivanja raznih ljudskih ispoljavanja iskvarenosti i iskvarenih stanja u konkretnim stvarima, kao i suštine raznih problema, takođe postupam u skladu sa načelima; ne postupam iz osećanja, niti postupam shodno ljudskoj volji. Kad obavljaju stvari, ljudi uvek postupaju shodno tome s kim imaju posla i na osnovu sopstvenog raspoloženja i sklonosti. Pokazuju naklonost prema onima koji im se dopadaju i sa kojima se slažu i tim ljudima daju neke povlastice, dok napadaju i isključuju one koji im se ne sviđaju i s kojima ne mogu da se slože; prema ljudima ne mogu pošteno da se ophode. Ili postupaju na osnovu osećanja ili čine zla dela; ukratko, ne obavljaju stvari u skladu sa načelima. Kad se družim s braćom i sestrama u crkvi, bez obzira na to ko su oni, prema njima mogu da se ophodim u skladu sa načelima. Slično tome, kad dolazim u kontakt i družim se s nevernicima, takođe imam načela i granice. Čak i ako izgovore neke reči kojima Mi se suprotstavljaju ili reči koje su nepristojne, prostačke ili pune nepoštovanja, neću im uzvratiti istom merom. Ako s njima moram da dolazim u kontakt kako bi posao bio obavljen, onda ću to i učiniti; u suprotnom, izabraću da ih izbegavam i odbijem. Ako je čovek lošeg karaktera, uvek želi da iskorišćava druge i zahteva povlastice i, čak i ako mu pomognem, on i dalje prema tome ne može ispravno da se odnosi ili da se promeni – što znači da mu je ljudskost loša – onda se naprosto držim podalje od njega. Ukratko, bilo da dolazim u kontakt s braćom i sestrama ili s nevernicima, mogu da postupam u skladu sa načelima; u krajnjoj liniji, s ljudima dolazim u kontakt u skladu sa granicama savesti i razuma ljudskosti. Možete li to da postignete? (Ne.) S kim god da iskvareni ljudi dolaze u kontakt, oni uvek štite sopstvene interese ili se prema ljudima ophode na osnovu osećanja i sklonosti, bez načela. Ako su u pitanju brat ili sestra za koje smatraju da se s njima dobro slažu i da imaju dobar odnos, onda mogu da im pomognu, pokažu im ljubav, daju im stvari i da s njima imaju blizak kontakt. Međutim, ako ovaj čovek učini nešto što im povređuje osećanja, oni kažu: „Više nikada neću da ga vidim i više nikada neću da dolazim u kontakt s njim. Zaista sam zažalio zbog toga! Prema njemu sam ranije bio tako dobar i toliko sam mu pomogao, a on se, ipak, i dalje ovako ponaša prema meni. Ne ume to da ceni, nezahvalni bednik!” Ne mogu da postupaju u skladu sa načelima kako bi se prema ljudima ophodili pošteno. Kad su prema nekome dobri, čine to iz osećanja, a ako su prema nekome loši, to je zbog njihove lične sklonosti; sve što rade je samo zato da bi zadovoljili sopstvena osećanja. Prema tome, ako nekome pomognu i učine mu neku korist, a taj čovek ne samo da je nezahvalan, već i povređuje njihova osećanja, biće veoma tužni i povređeni, te će se žaliti, osećajući da su se uzalud trudili. Neće biti voljni da to prihvate i to više nikada neće učiniti. Recite Mi, ako bih se susreo sa ovakvom situacijom, kako bih joj pristupio? Kao prvo, ovu stvar ne možeš da procenjuješ iz perspektive ljudi koji jedni drugima čine usluge; o ovakvoj situaciji ne možeš da donosiš sud na osnovu osećanja. Ovakve ljude moraš da raspoznaješ na osnovu Božjih reči i istina-načela; moraš da raspoznaš njihovu ljudskost i put kojim idu, kao i njihov stav prema Bogu, prema istini i prema njihovoj dužnosti, a ne da ih raspoznaješ i posmatraš na osnovu osećanja. Mnogo je tačnije nekoga posmatrati na ovaj način. To nije procenjivanje čoveka ili stvari na osnovu osećanja ili tvojih ličnih dobitaka i gubitaka, već procenjivanje tog čoveka na osnovu Božjih reči i istina-načela. Takvo posmatranje čoveka ili stvari je tačno i u skladu je sa načelima. Kad ljude i stvari posmatraš na ovaj način, nećeš biti tužan i povređen jer je neko kome si nekada pomogao nezahvalan, niti ćeš osećati duboku zahvalnost prema nekome jer ti je nekada učinio uslugu; umesto toga, prema njima ćeš moći da se ophodiš ispravno, u skladu sa načelima. Postoji jedna uobičajena izreka: „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode.” Obični ljudi još uvek žive unutar logike takvih misli i gledišta iz tradicionalne kulture. Ne posmatraju stvari ili ljude na osnovu Božjih reči ili istine, niti prema ljudima postupaju u skladu sa načelima. Veruju da, kad je reč o tvom ophođenju prema ljudima, osim toga što ih ne varaš, ne povređuješ, ne udaraš, ne psuješ niti im činiš zla dela, prema njima ujedno moraš da budeš dobar. Naročito, ako ti je neko učinio uslugu, trebalo bi da mu uzvratiš dvostruko; u suprotnom, nezahvalan si. Da li se ophođenje prema ljudima na ove načine računa kao da si dobar prema ljudima? (Ne.) Šta onda zaista znači biti dobar prema ljudima? To ne znači voleti nekoga, brinuti o nekome i paziti na njega iz ljudskih osećanja, već to znači obavljati stvari na osnovu načela u skladu sa Božjim rečima. Većina ljudi ne može da postigne to da stvari obavlja na osnovu načela; ljudi obavljaju stvari samo na osnovu osećanja, a ne na osnovu načela. Obavljanje stvari na osnovu osećanja i obavljanje stvari na osnovu načela uveliko se razlikuju; to su dva različita puta. Obavljanje stvari na osnovu osećanja ukaljano je ljudskom voljom – kad nekome pomogneš, to činiš da bi zadovoljio potrebe svojih ličnih osećanja; to nije nepristrasno rešavanje stvari. Ako taj čovek oseća duboku zahvalnost prema tebi, nastavićeš da prema njemu budeš dobar; ako on to ne ceni, rani tvoje srce i povredi tvoja osećanja, više mu nećeš pomagati. Zar onda ne postupaš bez načela? (Postupam.) To je postupanje bez načela. Šta onda znači obavljati stvari u skladu sa načelima? To znači da ispunjavaš svoju odgovornost kao čovek, pomažeš drugima kad je potrebno i dopuštaš da oni to shvate kako god žele. Ako su voljni da prihvate tvoju pomoć, to je odlično; ako nisu voljni da je prihvate, ne bi trebalo da kažeš da nisu blagosloveni, niti bi trebalo da se osećaš uznemireno, tužno ili razočarano, već bi i dalje trebalo da se prema njima ophodiš ispravno. To je obavljanje stvari u skladu sa načelima. Jeste li razumeli ovo načelo o „nenapadanju drugih”? (Da.)

Jedno od načela tela ovaploćenog Boga, dok On živi među ljudima, s njima dolazi u kontakt i komunicira, jeste da ih ne napada. Nenapadanje drugih obuhvata načela za ophođenje prema ljudima i za besedu o istini. Pored toga što druge ne napada, ovaploćeni Bog ima još jedno načelo za ophođenje prema ljudima, a to je da se ne sveti. Kako ljudi gledaju na pitanje osvete? Ako su nekoga maltretirali ili povredili, a zatim on opravdano uzvrati udarac ili se usprotivi, da li ljudi to smatraju prihvatljivim? (Da.) Međutim, da li je za Boga to načelo za način ophođenja prema ljudima? (Nije.) Među ljudskim rodom, svi mogu da se svete i svi su za to kadri; svi imaju instinkt za osvetom, kao i nameru i želju da se svete. Ako te je neko rečima uvredio ili povredio, čak i ako odmah ne možeš da mu se osvetiš, i dalje ćeš za to tražiti priliku, kako bi mu stavio do znanja da imaš dostojanstvo, da nisi neko koga mogu da maltretiraju ili neko čijim se osećanjima može poigravati, da nisi budala i da poseduješ razum normalne ljudskosti, te da možeš da zapažaš stvari i da donosiš sudove. Kako onda nastaju te misli o osveti ljudima? Da li one potiču iz savesti i razuma normalne ljudskosti ili iz plahovitosti sotonskih iskvarenih naravi? (Iz plahovitosti sotonskih iskvarenih naravi.) To je očigledno. Ako nekog čoveka drugi maltretiraju, iskorišćavaju ili obmanjuju, kad nema nikakav status, on neće imati priliku da se osveti i okolnosti mu to neće dozvoljavati, pa će sve te stvari zakopati u svom srcu, gde se one pretvaraju u svojevrsnu mržnju. Zbog ove mržnje i zato što je pretrpeo takav nepravedan tretman, on može postati neprijateljski nastrojen prema društvu, prema ljudskom rodu i prema svima koje posmatra kao neprijatelje. Kad neki čovek ima status, kad mu okolnosti to dozvoljavaju i kad za to ima priliku, on je kadar da počini čin osvete, zbog čega oni koji su ga nekada povredili ili su ga gledali s visine moraju da istrpe njegovu odmazdu i da dobiju ono što zaslužuju. Živeti na taj način, za tog čoveka znači da nije beskičmenjak i da se konačno oslobodio te ozlojeđenosti. Ko god da među ljudskim rodom tako postupa, neće ga osuđivati ni društvo, a ni njegova vlastita savest. Dakle, ljudi veruju da osveta nije neprikladna, sramotna stvar, niti je smatraju pozitivnom ili negativnom. Međutim, od Doba blagodati pa sve do ove etape dela, ni u jednoj reči koju je Bog izgovorio ne možeš da pronađeš ni jednu jedinu rečenicu koja ljudima poručuje da se drugima svete. Bog nikada nije rekao ljudima: „Ako te neko povredi ili ako te neko obmane, moraš da se osvetiš, moraš da mu uzvratiš, oko za oko, zub za zub.” Da li je osveta jedno od načela za način ophođenja prema ljudima koje ti je Bog saopštio? (Nije.) Šta je u Dobu blagodati Bog rekao ljudima o načinu ophođenja prema drugima? Sa strpljenjem, tolerancijom i ljubavlju. I šta još? (Volite svoje neprijatelje, a ako vas neko udari po levom obrazu, okrenite mu i desni.) Šta još? Oprostite drugima sedamdeset puta sedam. Broj „sedamdeset puta sedam” je samo simboličan; on ne znači zaista toliki broj puta. Bog to izgovara kako bi te naveo da oprostiš svima koji su ti učinili nešto nažao, kako bi im opraštao neograničen broj puta; to je načelo. Strpljenje, tolerancija, popustljivost, ljubav prema svojim neprijateljima, da okreneš desni obraz kad dobiješ udarac po levom i da oprostiš drugima sedamdeset puta sedam – o tome se često govorilo u Dobu blagodati. Mogu li se onda iz ovih reči izvesti načela za ophođenje prema ljudima? Koja su načela koja Bog ljudima nalaže da ih slede u ophođenju prema drugima? Da li ona uključuju oko za oko, zub za zub? (Ne.) Da li uključuju to da se drugima vrati milo za drago? (Ne.) Da li uključuju osvetu? (Ne.) Ništa od toga ne uključuju. Iako je svaka od ovih stvari koje je Bog izgovorio u Dobu blagodati konkretna vrsta ponašanja i postupanja, sve su to načela za ophođenje prema drugima koja Bog saopštava ljudima. Dakle, u ovoj etapi dela u poslednjim danima, šta Bog kaže ljudima o načinu ophođenja prema drugima? Da se pošteno ophode prema ljudima, da gledaju na njihove jače strane i vrline, a ne na njihove mane i slabosti. I šta još konkretno? Da ne obmanjuju druge, ne raspravljaju se s drugima i ne napadaju druge, te da s drugima skladno sarađuju. Da li su sve ovo konkretna načela za način ophođenja prema ljudima? (Jesu.) Koje god doba da je u pitanju, nijedno od tih konkretnih načela koja Bog navodi za način ophođenja prema drugima ljudima ne poručuje im da se svete. Nijedno od njih ne kaže: „Ako te neko povredi, povredi i ti njega; ako te neko udari, moraš da mu uzvratiš udarac; ako te udari pesnicom, uzvrati mu pesnicom; ako te psuje, opsuj i ti njega.” Bog nikada nije izgovorio ni jednu jedinu takvu reč. Bog od tebe traži da s drugima skladno sarađuješ i da se prema ljudima ophodiš pošteno. Ta druga osoba može biti neko na koga gledaš s visine, neko ko te je nekada povredio ili obmanuo ili neko ko te je napao ili osuđivao. Međutim, dokle god je to neko ko istinski veruje u Boga, prema njemu treba pošteno da se ophodiš i da s njim skladno sarađuješ. To je načelo i to je načelo koje bi čovek s normalnom ljudskošću trebalo da poseduje i da ga se pridržava u načinu ophođenja prema drugima. Ljudi sa savešću i razumnošću normalne ljudskosti prihvatiće ova istina-načela i primenjivaće pošteno ophođenje prema drugima. Oni koji ne poseduju savest i razumnost normalne ljudskosti, kad ih čuju, posmatraće ove reči kao svojevrsnu doktrinu ili versko učenje. Ako neko ugrozi interese, ponos, status ili dostojanstvo ljudi koji ne mogu da prihvate istinu, ti ljudi će razotkriti sopstvenu plahovitost. Ne samo da će se osvetiti i zahtevati da im druga strana za to plati, nego će joj čak uzvratiti dvostrukom merom, pojačavajući razmere svoje odmazde. Ako ih je neko povredio, uvredio, osramotio time što im je pokazao nepoštovanje ili je s njima imao bilo kakve verbalne ili čak fizičke sukobe, oni će se osvetiti i uzvratiće mu dvostrukom merom. Oni naprosto nisu u stanju da se pridržavaju načela za način ophođenja prema ljudima koja Bog zahteva.

Postoje i mnogi stvarni primeri koji se tiču teme da se ovaploćeni Bog ne sveti ljudima. Božji zahtev prema ljudima u vezi sa načinom ophođenja prema drugima jeste da treba da se pridržavaju načela da se ne svete, jer ovaploćeni Bog poseduje ovakvu normalnu ljudskost i ovakvu ljudskost-suštinu u Svom stvarnom životu i radnom okruženju. Šta znači to da On poseduje ovakvu ljudskost-suštinu? To znači da On može strogo da se pridržava takvog načela vladanja u načinu na koji se ophodi prema ljudima i da se strogo pridržava ovog načela vladanja u načinu na koji živi među ljudskim rodom i među grupama ljudi. To je zato što On ima takvu život-suštinu, a upravo zato što ima takvu život-suštinu On u Svom životu ima takvu stvarnost. Ovaploćeni Bog živi među ljudima praktično; On vodi stvaran život u kojem ima posla s ljudima i sa njima komunicira – On ne živi u praznom prostoru. Živeći u telu, On će neizbežno dolaziti u kontakt, komunicirati i imati posla s ljudima. Kad dolazi u kontakt i ima posla sa iskvarenim ljudskim rodom, prema Njemu će neizbežno postupati nepravedno, omalovažavaće Ga, diskriminisati, obmanjivati, maltretirati i osuđivati na načine koji su u neskladu sa stvarnošću. Kako Ja pristupam ovakvoj vrsti nepravednog tretmana? Živeći među ljudima tokom ovih godina, a da i ne spominjem razne vrste nepravednog tretmana kojima sam bio izložen među nevernicima, samo u pogledu porodičnog okruženja, lokalne crkve i svih vođa i delatnika na višim nivoima i obične braće i sestara s kojima sam mogao da dođem u kontakt, recite Mi, da li su svi bili u stanju da prema Meni postupaju pošteno? (Ne.) Sasvim sigurno nisu. Ja sam isti kao i vi – bio sam običan vernik i takođe sam bio član porodice. Kad sam bio član porodice, bio sam izložen svim vrstama nepravednog postupanja. U porodici, među braćom i sestrama, glavnu reč vodi onaj ko je najnametljiviji, a onoga ko je bezazlen i razuman uvek maltretiraju i nepravedno tretiraju. U okviru porodičnog okruženja, sećam se nekoliko konkretnih incidenata. U tim incidentima, ako bi bio dominantan, nerazuman i podizao galamu, ne bi te maltretirali ili nepravedno tretirali. Međutim, ako bi bio razuman i ako bi racionalno pristupio tim incidentima, bio bi maltretiran. Kad bi drugi podizali galamu i bili nerazumni, oni bi te nasilno iskoristili i ponašali se besramno. Ja ne znam kako da se ponašam besramno; znam samo kako da budem razuman i da takve stvari posmatram racionalno, međutim, to što sam bio razuman značilo je da će me maltretirati. Pogledaj ovaj svet: o kojoj god grupi ljudi da se radi, poštenje i pravednost nemaju moć. Onaj ko može da se ponaša besramno, podiže galamu i nameće nerazumne argumente, taj stiče nadmoć. Što si razumniji i što više ceniš poštenje, savest i razumnost, biće ti teže da stekneš uporište i više će te maltretirati. Tako je i Meni bilo unutar porodice; maltretirali su Me ostali članovi porodice. U lokalnoj crkvi je takođe bilo ljudi koji su Me uvek diskriminisali. Nisam ih uvredio niti povredio. Samo zato što sam u to vreme bio mlad, delovao pomalo proaktivno i pun elana, te bio spreman da prisustvujem okupljanjima i učestvujem u raznim aktivnostima, neki ljudi su Me uvek gledali sa predrasudama i upućivali su Mi zlonamerne poglede. Štaviše, vređali su Me i osuđivali Me iza Mojih leđa, govoreći svakakve gadosti. Kasnije, kad sam odlazio u crkve u drugim mestima i živeo zajedno sa tamošnjom lokalnom braćom i sestrama, bilo je isto. Šta god da sam radio, neki ljudi bi formirali predstave, a neki su Mi se čak rugali, omalovažavali Me i osuđivali Me iza leđa. Kakav god nepravedan tretman da sam pretrpeo, tokom godina se nikada nisam osvetio nikome ko Me je nekada povredio. Iako su Me neki ljudi možda vređali ili osuđivali ili su o Meni čak govorili veoma gadne stvari, nikada im se nisam osvetio. Šta znači ne osvetiti se? Koji oblici ponašanja predstavljaju osvetu? Postoje mnogi oblici ponašanja u činu osvete. Jedna vrsta osvete bila bi da ljudima nabadam na nos njihova prošla nedela, stavljajući im do znanja da sada imam status, kako sam se osećao kad su Me u prošlosti proklinjali i osuđivali te da bi Mi sada, kad imam status, bilo i suviše lako ako bih hteo da se obračunam s njima i da im se osvetim. Međutim, Ja to nikada nisam uradio, niti ću. Zašto to neću da uradim? U Svom srcu imam načela za ophođenje prema raznim vrstama ljudi. Ako je nečija ljudskost loša i ako je on zao čovek, nije strašno ako Me povredi. Međutim, ako on ometa crkvu, šteti interesima Božje kuće, krši upravne odluke crkve, krši crkvena načela ili se protivi radnim aranžmanima, s obzirom na to da Božja kuća ima upravne odluke, prirodno je da ću se njime pozabaviti. Ako su braća i sestre slepi, nemaju sposobnost raspoznavanja i žele da ga izaberu za vođu, razgovaraću u zajedništvu s njima o načelima Božje kuće za izbor vođa. Ako braća i sestre imaju sposobnost raspoznavanja kad je u pitanju ovaj čovek, oni od njega mogu da traže da odustane od izbora; ako nemaju sposobnost raspoznavanja i izaberu ga, neka on onda pokuša da bude vođa. Kad braća i sestre dovoljno propate, prirodno će moći da ga raspoznaju i ukloniće ga. S jedne strane, to braći i sestrama omogućava da izvuku pouku; mogu da nauče kako da raspoznaju i spoznaju ljude. S druge strane, to je strogo pridržavanje upravnih odluka Božje kuće i načela Božje kuće za postupanje prema raznim vrstama ljudi. A tu je nešto što je još važnije: Božja kuća, crkva, mesto je gde deluje Sveti Duh, gde Bog drži silu; to je kuća Božja. Šta znači to da je to kuća Božja? To znači da vlada istina, a to opet znači da istina ovde ima poslednju reč. Svako ko dođe u crkvu ima prikladan ishod i odredište. Da li će neko biti zadržan, da li odlazi ili ostaje, u kakvom će se okruženju neko naći i kako će Božja kuća s njim postupati – Bog za sve to ima Svoje vreme. Činjenica da Me je neko povredio, uvredio, proklinjao ili Mi je smestio i osuđivao Me iza leđa, u Mojim očima se ne računa kao kršenje načela. Šta je onda kršenje načela? To je nanošenje štete interesima Božje kuće i kršenje upravnih odluka. U Božjoj kući istina ima moć. Pre ili kasnije, zlim ljudima sledi odmazda; svako će dobiti kaznu koju zaslužuje u skladu sa svojim postupcima. Postupanje sa raznim vrstama ljudi je posao crkve i posao koji bi vođe i delatnici trebalo da obavljaju; nema potrebe da Ja to radim direktno. To je Moje načelo za postupanje u ovakvim stvarima. Šta god da Mi je bilo ko uradio ili rekao u prošlosti, bilo s poštovanjem ili kao uvredu, bilo to prikladno ili neprikladno, Ja prema njemu mogu da se ophodim pošteno. Dokle god živiš crkvenim životom u Božjoj kući ili ako tek kratko veruješ u Boga i ne razumeš istinu, a delo Svetoga Duha nije napredovalo do te etape, tada možeš da ostaneš u Božjoj kući. Ja mogu da čekam sve dok ne dođe vreme da se konačno objave ljudski ishodi. Neću koristiti samo tvoj stav prema Meni kao dovoljan dokaz da bih odredio tvoj ishod. Stoga se neću svetiti nikome ko Me je ikada povredio; ophodiću se prema njemu u skladu sa načelima.

U crkvi sam dolazio u kontakt s nekim ljudima; neki od njih Mi se obraćaju prilično neučtivo i bez poštovanja. Pošto sam video da prema Meni imaju takav stav, Ja sam ih ignorisao. Recite Mi, znači li to da sam prema njima imao loš stav? (Ne.) Da li je zbog njihovog stava onda trebalo da ih orežem i disciplinujem? Zapravo nikada nisam učinio tako nešto. Na kraju se dogodilo to da neka braća i sestre to više nisu mogli da podnesu. Zauzeli su se za Mene, govoreći: „Kako ovaj čovek može da ima takav stav kad se obraća Bogu? Uklonite ga!” Braća i sestre su bili veoma ogorčeni. Zbog upornog ponašanja tog čoveka, uklonili su ga u skladu sa načelima. Pošto sam video da su ga braća i sestre uklonili, u Svom srcu sam znao: „Čini se da uobičajena ispoljavanja ljudskosti ovog čoveka nisu baš najbolja. Braća i sestre se ne bi pozabavili njime samo zato što je imao loš stav prema Meni; po svoj prilici, ponašanje tog čoveka je loše u većini stvari.” Baveći se njime, crkva je postupala u skladu sa načelima; o tome nisam imao šta da kažem. Poštujem to kako su braća i sestre odlučili da to reše i poštujem njihovu odluku. Međutim, to poštovanje nije usled toga što ste se pozabavili nekim ko je prema Meni bio neučtiv – ono što poštujem jesu crkvena načela za ophođenje prema ljudima. Recite Mi, da li je ovo Moje načelo za način ophođenja prema ljudima ispravno? (Jeste.) Kad je reč o načinu ophođenja prema ljudima, lokalnim crkvenim vođama nikada nisam rekao da se pozabave onima koji su Mi u prošlosti sudili ili su Me vređali. Naprotiv, ako pripadnici lokalne crkve među sobom unaprede i izaberu određene pojedince da budu direktori jevanđelja ili vođe i delatnici, Ja to ne sprečavam; dajem im priliku. To naročito važi za ljude u crkvi iz Mog rodnog grada – oni samo obavljaju one dužnosti koje bi trebalo da obave. Nikoga nisam ovlastio da se sveti onima koji su Me nekada povredili ili uvredili; nijednu takvu stvar nisam nikada učinio. Kako Ja to posmatram u Svom srcu? Ako takvi ljudi istinski streme ka istini i naravi im se promene, postoji nada da će dostići spasenje. Sve gadosti koje su Mi ranije govorili bile su zbog problema njihove ljudskosti, prouzrokovanih njihovim iskvarenim naravima. U to vreme, oni nisu razumeli istinu i svi su imali podmukle naravi. Bilo je neizbežno da će onima koje su gledali s visine izgovoriti neke gadosti i da će im učiniti neke neprikladne stvari. Naročito kad bi oni na koje su bili ljubomorni ili oni na koje su gledali s visine bili unapređeni, u srcu bi im se javljali zavist, ljubomora i mržnja. Iskvarene naravi bi tada prevladale njima i podstakle ih da deluju, pa bi izgovarali đavolske reči. To je bilo prouzrokovano njihovim iskvarenim naravima i njihovim ambicijama i željama. U kombinaciji s činjenicom da nisu imali ni trunku bogobojažljivog srca, mogli su da izgovore bilo kakvu gadost; govorili bi sve ono što im pomaže da iskale svoj bes, šta god da im omogućava da ublaže svoju mržnju i šta god da im omogućava da ostvare svoje ciljeve. Kakve god gadosti da su ljudi izgovorili ili kakve god loše stvari da su učinili iza Mojih leđa, ako to spada u okvir normalnog razotkrivanja iskvarenih naravi i predstavlja nešto što Bog može da oprosti, onda će im Bog, s obzirom na to da On ima suverenost nad svim stvarima, pružiti prilike, omogućavajući im da budu unapređeni, negovani i upotrebljeni, a neki ljudi mogu čak i da budu usavršeni. Međutim, ako ova razotkrivanja izlaze van okvira iskvarenih naravi normalne ljudskosti i Bog ih osuđuje, onda je – s obzirom na to da Bog sve ovo ispituje – na Bogu da odluči šta će učiniti s tim ljudima ili šta će za njih urediti i kako će s njima postupiti. Ja o tome ne moram da brinem, niti treba da intervenišem. Prema tome, kad sam izložen nekom nepravednom tretmanu ili čujem reči kojima Me napadaju i osuđuju, u srcu se osetim pomalo tužno ili žalosno, ali neću prekršiti načela da bih bilo šta učinio. Ne samo da te stvari pamtim, već i dublje sagledavam ljudskost-suštinu ovih ljudi koja se razotkriva kroz njihovo ponašanje. Međutim, kad je reč o tome kakva će presuda na kraju biti doneta o svim ovim njihovim ponašanjima i razotkrivanjima, o njihovoj ljudskosti i o njihovoj narav-suštini, te kakav će biti njihov konačni ishod, imam samo jedan način postupanja: sve to prepuštam Bogu. To je zato što Bog ima suverenost nad svim stvarima, sudbina svih je u Božjim rukama i Bog ima suverenost nad sudbinom svih ljudi. Nijedan vaš ishod Ja ne određujem. Iako u Svom srcu sve ovo mogu da prozrem, da to definišem i da o tome donesem presude, te da o tebi imam mišljenje, nikada te javno neću okarakterisati; Ja to ne radim. Ako crkva želi da se pozabavi tobom, Ja mogu da iznesem Svoja mišljenja, ali ne intervenišem niti ću stajati na putu tome kako će crkva postupiti sa tobom. U isto vreme, Ja se ne mešam u to što Božji Duh vrši Svoju suverenost nad tobom. Prema ljudima se ophodim na osnovu ovih načela, tako da se nepravedne stvari koje su Mi učinili i gadosti koje su Mi izgovorili oni koji su sa Mnom dolazili u kontakt zaustavljaju kod Mene – i ne idu ni pedalj dalje. Šta znači to da ne idu ni pedalj dalje? To znači da, ko god da je o Meni govorio gadosti, ko god da Me je maltretirao, vređao ili povredio, nikada to nisam nikome spominjao, a kamoli da sam se toj osobi svetio. Neki ljudi kažu: „Od tada je prošlo mnogo godina – da li si Ti zaboravio na ove ljude?” U čovekovom životu će uvek biti nekih stvari koje na njega ostavljaju dubok utisak i nikada ne mogu da budu zaboravljene. Nije reč o tome da sam te stvari zaboravio, niti je reč o tome da ne mogu da ih osetim, a kamoli o tome da ih ne razumem. U stanju sam da ne osećam ozlojeđenost i da se ne svetim budući da je Moje srce lišeno stvari poput ozlojeđenosti i osvete; to je postalo Moje načelo za način na koji se ophodim prema ljudima. Jedan aspekt ovog načela jeste pošteno ophođenje prema svima. Sudbina svih ljudi leži u Božjim rukama. Ishod i odredište svakog čoveka povezani su sa onim što je učinio, sa njegovim ispoljavanjima, njegovim stavom prema istini i prema Bogu, kao i sa putem kojim ide; ovi faktori ih određuju. To što je bilo ko Meni učinio nije merilo niti faktor za procenu njegovog ishoda i odredišta. Prema tome, kad je reč o tome da se ne svetim, najvažnija stvar je u tome da imam Svoja načela za način na koji se ophodim prema raznim vrstama ljudi. Ako si Me povredio, naudio Mi, obmanuo Me ili si Me čak vređao ili psovao, Ja neću pribeći osveti protiv tebe, jer osveta nije Moje načelo za način na koji se ophodim prema ljudima, niti je to načelo za način ophođenja prema drugima kojem Bog podučava ljude. Prema tome, pre nego što ljudima saopšti načela za način ophođenja prema drugima, Bog takođe ima Svoja sopstvena načela za način na koji se On ophodi prema ljudima. U Božjim rečima, kao i u svim načelima kojima Bog podučava ljude, ne postoji načelo poput osvete drugima. Da li biste rekli da je tako? (Tako je.) Da li su načela prema kojima postupam u raznim pitanjima i ophodim se prema raznim vrstama ljudi u sukobu sa istina-načelima o kojima sam tokom godina besedio? (Nisu.)

Ovaploćeni Bog je u stanju da se ne sveti u Svojoj normalnoj ljudskosti – da li je iskvarenim ljudima lako da učine isto? (Nije.) Zašto nije lako? (Kad dolaze u kontakt s drugim ljudima, iskvareni ljudi se uglavnom oslanjaju na svoje iskvarene naravi i na plahovitost, te su prilično skloni da se svete drugima.) Iskvareni ljudi imaju podmuklu narav, pa nisu u stanju da se uzdrže od toga da se osvete. Oni znaju koja načela za ophođenje prema drugima Bog saopštava ljudima, ali ne mogu da ih se pridržavaju, jer imaju podmuklu narav. Čak i ako nemaš nameru da, kad govoriš, druge povrediš, ako ne budeš pažljiv i kažeš makar jednu stvar koja ih povredi, oni će se zbog poniženja razbesneti i poželeće da ti se osvete. Ujedno će pokušati da od toga naprave veliki problem kako bi te napali; blatiće te i klevetati iza tvojih leđa i drugima će pričati loše stvari o tebi, govoreći kako si ambiciozan te lukav i neuobičajen, dok to zapravo uopšte nije tačno. Naprosto si slučajno rekao nešto što ih je povredilo; nisi imao nikakvu zlu nameru, a ipak, oni mogu da ti se osvete. Vidiš, zar podmukla narav ovakvih ljudi nije zastrašujuća? (Jeste.) Da bi se osvetili drugima, neki ljudi mogu da budu nerazumni, da postupaju besramno, pa čak i da prave scene i podižu galamu; to nije u skladu sa načelima. Iskvareni ljudi često postupaju na ovaj način, zar ne? Kako Ja postupam kad se suočim s mogućnošću da se osvetim? Kako god da drugi postupaju prema Meni, Ja im se ne svetim, niti postupam besramno. Koje god da je vreme, Moja načela vladanja ne mogu da se promene. Moram da budem razuman i moram da se vladam i postupam u okviru razumnosti ljudskosti. Ne mogu da pribegnem metodama koje su lišene ljudskosti da bih ti se osvetio samo zato što si neracionalan i nemaš ljudskost; to ne bi bilo prikladno. Moram čvrsto da se držim Svog posla i da se čvrsto držim Svojih načela ličnog vladanja. Svoja načela vladanja neću napustiti samo zato što nemaš ljudskost i ne postupaš onako kako bi čovek trebalo da postupa. I dalje ću se vladati onako kako bi trebalo; Moja načela vladanja ostaju nepromenjena. Upravo tako sam postupao kod kuće. Kad je reč o stvarima poput pranja sudova, pospremanja kuće i čišćenja, koliko god da su drugi podizali galamu ili koliko god da su bili nerazumni, i dalje sam radio ono što je trebalo da radim i nikada se nikome nisam svetio zbog toga što sam pretrpeo nepravedan tretman. Na kraju, kakvu su Mi titulu roditelji dodelili? Rekli su da sam moralno uzvišen. Do današnjeg dana, jasno se sećam ovih reči. To je Moje načelo za ophođenje prema ljudima i ono ostaje nepromenjeno do današnjih dana. Ne samo da sam tako postupao kod kuće, već se ni kasnije, kad sam odlazio u razne crkve i kad sam dolazio u kontakt sa braćom i sestrama, to načelo nije promenilo. Recite Mi, da li je to određeno ljudskost-suštinom? (Jeste.) Možete li to da postignete? (Ne.) Teško je, zar ne? Ne bi to mogao da postigneš čak ni kad bi s velikom mukom pokušavao. Ljudi samo žele da se bore za svoj ponos i da isteruju svoju pravdu, a ipak zaboravljaju granice i načela ličnog vladanja. Niko se nikada nije pridržavao granica i načela ličnog vladanja. Zašto ih se niko ne pridržava? Zato što je život u ljudima lišen normalne ljudskosti i načela. Život ljudi jesu njihove iskvarene naravi, koje potiču od Sotone. Šta god da radiš, načelo koje upravlja tvojim ponašanjem i usmerava ga uvek potiče od iskvarenih naravi. Kako god da rezonuješ ili šta god da je osnova tvojih postupaka, sve to potiče od iskvarenih naravi. Prema tome, iskvarenim ljudima je previše teško da se prema ljudima ophode u skladu sa načelima. Vidiš, zar ove životne stvari o kojima govorim ne zvuče sasvim obično? Međutim, kad među iskvarenim ljudskim rodom neko ovako postupa, to se okarakteriše kao moralna uzvišenost. Tu osobinu moralne uzvišenosti većina ljudi niti ima niti može da je dostigne, a kamoli da može da pokaže ikakvu popustljivost. Previše su daleko od toga da mogu s drugima da komuniciraju u skladu sa načelima, jer ove stvari naprosto nisu prisutne u iskvarenoj ljudskosti. Nije reč o tome da ljudi ne mogu da se čvrsto pridržavaju načela, već je pre reč o tome da nemaju načela. Šta god da kažete ili učinite ili sa čim god da se susretnete, razotkrivaju se vaše iskvarene naravi. Vaše lične sklonosti, osećanja, interesi, sujeta i ponos, žudnja za slavom, dobitkom i statusom, vaše ambicije i želje, pa čak i vaša želja da se ljudima svetite i da ih progonite, sve to dolazi do izražaja. Ove stvari preuzimaju kontrolu i upravljaju onim što govoriš i onim što radiš, a to pokazuje da je tvoje srce u potpunosti zaposednuto ovim iskvarenim naravima. Stoga, kad pretrpiš gubitak, ne možeš da progutaš svoj bes; uporno se boriš da bi video ko će izaći kao pobednik pre nego što odustaneš. I šta se na kraju događa? Kako bi povratio svoj ponos, obnovio svoje dostojanstvo i sačuvao sopstvene interese, preći ćeš granice savesti i mahnito se nadmetati s drugom stranom i boriti se protiv nje, pa ćeš se čak i beskrupulozno svetiti, spuštajući se na najniže grane. A kad se svetiš, psuješ je dok ti ne padne mrak na oči. Što je više psuješ, to manje osećaš da to ublažava tvoju mržnju; što je više psuješ, tvoj bes postaje sve veći; što je više psuješ, tvoja mržnja postaje sve dublja, a onda dolazi vreme za fizički obračun. Kad jednom dođe do fizičkog okršaja, rađa se neprijateljstvo; situacija postaje nepopravljiva i nema povratka. Dakle, osveta je u osnovi isključivi teren iskvarenog ljudskog roda. Činjenica da možeš da se svetiš dokazuje da te ne kontrolišu tvoja savest i tvoj razum. Štaviše, neki od vas naprosto ne poseduju savest i razum. Zato, kad dospeš u neku situaciju, dokle god druga strana šteti tvojim interesima ili povređuje tvoj ponos, ne samo da nisi u stanju da se prema njoj ophodiš u skladu sa načelima, već se i beskrupulozno svetiš, prelazeći pritom granice savesti i morala ne bi li to učinio, pa još i smatraš kako je tvoja osveta naročito opravdana. Neprestano zlim delima zamenjuješ istina-načela i načela ličnog vladanja. Ono što proživljavaš jesu lice i obličje đavola, a ipak osećaš da si pobedio i zadobio prednost. Kako, u stvari, Bog na to gleda? Kakvo ponašanje i kakvo vladanje jesu pozitivne stvari u Božjim očima i priznati su od Boga? To je najključnije i najvažnije. Na površini, budući da su neki ljudi veoma prepredeni, rečiti, znaju kako da sačuvaju svoju sujetu i ponos, znaju kako da pronađu prilike da se osvete ljudima i znaju kako da podižu galamu i ponašaju se besramno, s čime god da se susretnu, oni nikada ne trpe gubitke i mogu da uživaju u komforu i opuštenosti, ne morajući da trpe nikakvu bol. Svakome ko ih isprovocira ili povredi, oni mogu da uzvrate udarac, zadobijajući tako i spoljašnji ugled i stvarne koristi, nikada ne dozvoljavajući da njihov ponos istrpi udarac. Međutim, oni nikada neće prihvatiti istinu niti će se prema ljudima ophoditi u skladu sa načelima, a mogu čak da učine i stvari koje prelaze granice savesti i morala. Svetiti se i povređivati ljude radi očuvanja sopstvenog ponosa i interesa – u Božjim očima, sve su to zla dela. Možda jesi zaštitio svoju sujetu i svoj ponos i očuvao si svoje telesne interese, ali nikada se nisi vladao niti si se prema ljudima ophodio u skladu sa načelima kojima Bog podučava. Kako, dakle, Bog gleda na ovo? Pred Bogom nikada nisi zadobio Njegovo odobravanje. Previše si prepreden i preveliki si spletkaroš. Nadmećeš se za spoljašnji ugled, stvarne koristi i lične interese i boriš se za sopstveni ponos. Radi zaštite svoje sujete i svog ponosa, nikada ne uzimaš k srcu načela ličnog vladanja kojima te Bog uči i nikada ih se ne pridržavaš. Stoga, iako se čini da telesni interesi nekih ljudi uopšte nisu pretrpeli nikakav gubitak i premda izgleda da oni vode naročito uspešan, predivan i ugledan život, oni nemaju ni najmanji delić istine Božjih reči koja daruje život; oni je nisu zadobili. Oni ujedno nemaju sposobnost da dokuče stvari; ne mogu to da dokuče i to ne razumeju. Zar se time ne trpi gubitak u pogledu sopstvenog života? (Trpi se.) Nisu zadobili istinu, život im je pretrpeo gubitak i Bog ih ne blagoslovi, a ipak i dalje osećaju da su prilično pametni i da nisu pretrpeli nikakav gubitak. Takvi su ljudi najgluplji!

Na osnovu načela po kojima se ovaploćeni Bog ophodi prema ljudima, da li malo bolje razumete način na koji se Ja Sâm vladam u svakodnevnom životu? (Da.) Da li vam je onda malo jasnije kojih načela bi trebalo da se pridržavate u ophođenju prema ljudima? (Da.) Čak i ako neki ljudi misle da si slab, kukavica i povodljiv i možeš da osetiš da tako razmišljaju – a tako se prema tebi i ophode – i dalje bi trebalo da se pridržavaš načela da se prema ljudima pošteno ophodiš. Ako si u stanju da im pomogneš, trebalo bi da besediš o istini kako bi im pomogao; ako to nisu ljudi koji prihvataju istinu, niti ljudi koji vole pozitivne stvari, i dalje bi prema njima trebalo da se ophodiš ispravno, u skladu sa načelima. Govoreći u nešto sveobuhvatnijem smislu, Ja u svakom trenutku čvrsto verujem da Bog ima suverenost nad svime, kao i nad sudbinom svih ljudi. U Svom srcu sam siguran da je sudbina ljudskog roda, sudbina svakog pojedinačnog čoveka, u Božjim rukama, da niko ne može da umakne Božjoj suverenosti i orkestraciji, te da niko ne može da pobegne od toga da ga Božje oči ispituju. Posmatrajući to iz nešto svedenije perspektive, Božja kuća je mesto gde Božje reči imaju vlast i gde istina ima vlast. Konkretnije, Božja kuća ima upravne odluke, crkva ima pravila, a u svakom periodu postoje radni aranžmani. Kad je reč o načinu na koji se Božja kuća ophodi prema raznim ljudima, ona će, u najvećoj mogućoj meri, sa njima postupati u skladu sa istina-načelima, ne dopuštajući da se provuče ni jedan jedini čovek koga bi trebalo ukloniti ili kojim bi se trebalo pozabaviti. Antihristi, zli ljudi i bezvernici, kao i oni koji ne vole istinu, oni sa lošom ljudskošću, te oni koji ne streme ka istini, svi su oni u Božjim očima mete za uklanjanje. Pre ili kasnije, ti ljudi će biti isključeni i uklonjeni, dok će oni koji istinski streme ka istini ili koji su makar voljni da za Boga službuju i imaju prihvatljivu ljudskost, nastaviti da obavljaju dužnost stvorenih bića u Božjoj kući. Što se tiče ljudskog sveta, na njega se primenjuje Božja suverenost; što se tiče crkve, Božja kuća ima upravna pravila i istina-načela. Dakle, u pogledu toga kako bi se trebalo ophoditi prema drugim ljudima, ovo su dva načela kojih se treba pridržavati. Da li vam je ovaj aspekt jasan? (Jeste.) Kad je reč o stupanju u kontakt i interakciji sa određenim ljudima u životu, ako se susretnem sa nekim neprijatnim situacijama ili ako neko kaže stvari koje su u neskladu sa Mojim gledištima, i prema tome ću se postaviti ispravno. Ako nakon toga promišljam, razmislim i dobijem potvrdu o onome što si rekao, te utvrdim da je to tačno, onda ću to prihvatiti; ako je to što si rekao pogrešno, prema tebi ću se takođe ophoditi u skladu sa načelima. Ako tokom interakcije sa tobom dođe do trvenja, sukoba ili neprijatnosti, a time su obuhvaćeni istina, crkveni rad ili tvoje iskvarene naravi, ako se ukaže prilika razgovaraću sa tobom u zajedništvu, kako bi mogao da razumeš istinu i jasno sagledaš probleme koji postoje u tebi. Ako se takva prilika nikada ne ukaže ili nema potrebe da se sa tobom o tome razgovara u zajedništvu, možeš da tragaš sâm, ukoliko si voljan da to učiniš. Ako ti je narav prilično nadmena ili ako Mi drsko govoriš u lice i uvrediš Me, budi uveren da ću se prema tebi ophoditi u skladu sa načelima. Nipošto te neću orezivati samo zato što Me vređaš ili zato što si Me uvredio u prošlosti; tako nešto ne bih učinio. Ako si Me uvredio, moram da vidim da li je to bilo namerno ili slučajno. Ako je bilo slučajno, onda ću se prema tome ophoditi kao da se to nikada nije ni dogodilo. Samo ću pretpostaviti da si bio glup, da ti je nedostajala razumnost, te da si govorio nepromišljeno – nakon što si progovorio, nisi znao prirodu svojih reči i nisi znao šta govoriš; bila je to samo gomila besmislica. Međutim, ako je to bilo namerno, onda o ovom pitanju moram sa svima da razgovaram u zajedništvu i da o njemu prodiskutujem, kako bih video da li samo u vezi sa Mnom tako razmišljaš i postupaš ili si neprijateljski nastrojen prema mnogim ljudima, prema crkvi i prema Božjoj kući; moram da razumem konkretnu situaciju. Ako si neprijateljski nastrojen samo prema Meni, onda ću te posmatrati; prvo ću ti dati priliku da se pokaješ, a ujedno ću pogledati i kakav si zapravo čovek. Ako si, pored toga što si neprijateljski nastrojen prema Meni, takođe neprijateljski nastrojen prema Božjoj kući, crkvi i svoj braći i sestrama i stalno priželjkuješ da vidiš kako Božja kuća postaje predmet podsmeha i stalno priželjkuješ da vidiš kako Ja postajem predmet podsmeha; ako tapšeš i kličeš kad velika crvena aždaja i verski svet izmišljaju neosnovane glasine o Meni, pa ih čak širiš među braćom i sestrama, namerno Me klevetajući i zaluđujući braću i sestre, onda ću i Ja postupiti u skladu sa načelima. Neću ti se svetiti; postupaću sa tobom u skladu sa upravnim odlukama Božje kuće, što je pošteno i razumno. Navešću vođe i delatnike da potraže upravne odluke, navešću čoveka koga upotrebljava Sveti Duh da ovo pitanje raspozna i reši, te ću prepustiti crkvi i Božjoj kući da to konačno reše. Ja obavljam stvari u skladu sa načelima; budi uveren, prema ljudima se ophodim krajnje pošteno. Ako je neko dobar čovek koji istinski veruje u Boga i stremi ka istini, on će sasvim sigurno ostati u Božjoj kući. Međutim, ako je neko zao čovek koji je neprijateljski nastrojen prema Božjoj kući i prema Bogu, koji je od Sotone i koji je zli đavo, Božja kuća neće nipošto dopustiti da se takav čovek izvuče. Razumete li? (Da.) Ako spadaš u kategoriju antihrista, zlih ljudi, zlih đavola ili Sotoninih slugu, onda ću u ophođenju prema tebi takođe postupati u skladu sa načelima; neću ti učiniti nepravdu. Moram da razumem da li si Me slučajno uvredio ili naprosto imaš negativna mišljenja i gledišta o Meni lično – da li zato što izgledam jednostavno, imam običnu i normalnu pojavu, nisam neki gorostas, nemam prestižno poreklo, potičem sa skromnog mesta i zato što sam običan čovek, na Mene gledaš s visine i iznova Me vređaš, izgovarajući stvari bez poštovanja ili je to zato što u tebi postoje loše misli i neprijateljstvo prema celoj crkvi i Božjoj kući. Moram da saznam stvari o tebi. Nakon što Me uvrediš, moram da vidim kakav je tvoj pravi stav prema crkvi, prema braći i sestrama, prema tvojoj dužnosti, te prema različitim zadacima rada Božje kuće. Kad te budem tačno razumeo, postupaću sa tobom u skladu sa načelima. Nipošto ti neću učiniti nepravdu; čak i ako budeš uklonjen, time ti se ne nanosi nepravda. Božja kuća će se sa potpunom tačnošću pozabaviti tobom. Međutim, pre nego što se tobom pozabavi, Ja nipošto neću subjektivno na Svoju ruku reći: „Počistite ga iz crkve!” To nipošto neću učiniti. Ja poštujem procedure Božje kuće kako bih se upoznao sa ovim pitanjem, istražio ga, s njim postupio i rešio ga, na kraju navodeći sve da priznaju da se u ovom pitanju postupalo u skladu sa načelima. Možete da pogledate one koji su smenjeni sa svojih dužnosti, prema kojima je postupano i koji su uklonjeni, te videti da li način na koji je Božja kuća s njima postupala ima ikakve veze sa stavom tih ljudi prema Meni. Pored toga, neki ljudi nekoliko godina veruju u Boga, a ipak Mi se i dalje obraćaju kao nevernici. Kad to čujem, u Svom srcu osećam odbojnost, ali ih nisam orezivao u lice, niti sam ih ikada progonio. Postoje i neki ljudi koji su mladi i plahoviti, te se svima u razgovoru obraćaju sa „hej ti”, bez osećaja za pristojnost, delujući poput ljudi koji se nikada nisu naučili lepim manirima. Ni takve ljude nisam orezivao; tako nešto nikada nisam uradio. Ukratko, bez obzira na to koliko dugo verujete u Boga, da li imate ikakav temelj, kakva vam je ljudskost, koju dužnost obavljate ili to da li sam vas sreo samo jednom ili sam sa vama dolazio u kontakt mnogo puta, Ja manje-više mogu da dokučim vašu priroda-suštinu i o njoj imam određeno viđenje, a za određene pojedince čak imam i njihovu karakterizaciju. To što sam dokučio nečiju priroda-suštinu i o njoj imam određeno viđenje, ne odnosi se na ishod tog čoveka, ali se na ishod odnosi to što imam njegovu karakterizaciju. On ima takva ispoljavanja i otkrivanja, tako da imam načela na osnovu kojih ću prema njemu postupati i imam njegovu karakterizaciju. Iako imam načela za ljude i karakterišem ih, da li si video da sam se Ja ikada nekim pozabavio? Nikada se ni sa kim nisam pozabavio. Iščekujem Božju suverenost i Njegove orkestracije. Takođe, te stvari prepuštam crkvi; crkva će ih rešavati u skladu sa načelima. Šta mislite o Mom načelu ophođenja prema ljudima? (U skladu je sa istina-načelima; odnosno, Bog nad svim ima suverenost i sve uređuje.) Tako je, Bog nad svim ima suverenost i sve uređuje; sve bi trebalo prepustiti Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima. Ova načela takođe obuhvataju pokoravanje istini i pokoravanje Božjim orkestracijama i uređenjima. Ne samo da morate da imate tu svest i taj stav, već tako morate i da delujete i da postupate u praksi.

Ovaploćeni Bog ima Božji život i ima božanstvo-suštinu kao Svoj život. Pre svega ostalog, načela, gledišta i metode koje On ima u svemu što On Sâm čini ne mogu da prekrše istina-načela. Bez obzira na to kakvi su ličnost i način izražavanja Njegove normalne ljudskosti ili među kakvim ljudima On živi, pre svega, načela koja On poštuje ne mogu da prekrše istina-načela; ona su u skladu s Božjim životom i Božjom suštinom. S obzirom na to da vas ovaploćeni Bog uči kako da se vladate, On Sâm pre svega mora da bude takav čovek – upravo zato što ima takvo proživljavanje i takvu suštinu, On može da vas nauči da budete takvi ljudi. Samo u ovom pogledu, telo ovaploćenog Boga ima dovoljnu sposobnost i uslove da vas povede na pravi put ljudskog života, da vas povede na put spasenja i da vas dovede pred Boga, omogućavajući vam da imate bogopokoran stav i bogopokorno srce. Ako možete da primenjujete i zadobijete ove reči koje sam izgovorio i ove besede koje sam održao, onda ove reči mogu u dovoljnoj meri da vas osposobe da odbacite svoje iskvarene naravi i postanete ljudi koji se boje Boga i klone se zla. Telo ovaploćenog Boga živi u normalnoj ljudskosti i u stvarnom životu i, iako ovaj način života i oblik postojanja dozvoljavaju samo ograničen kontakt s ljudima, različita načela koja On poštuje u ophođenju prema ljudima u interakciji sa ograničenim brojem ljudi ne protivreče načelima vladanja kojima Bog uči čoveka niti su u sukobu sa njima, već su u skladu sa njima. Prema tome, kad je reč o ispoljavanjima normalne ljudskosti ili ispoljavanjima iskvarenih naravi raznih ljudi, bez obzira na to da li ona predstavljaju uvredu ili drskost prema Meni lično i bez obzira na to da li u tom trenutku odgovaraju Mojoj ličnosti, sklonostima ili osećanjima, Ja mogu ispravno da se ophodim prema svakome. Ako uvek sumnjaš u Mene, oprezan si prema Meni i kuješ zavere protiv Mene ili uvek misliš da Ja kujem zavere protiv tebe, Ja i dalje prema tebi mogu ispravno da se ophodim. Kakvu god vrstu iskvarene naravi da ispoljavaš, bilo da lažeš, sumnjaš u Mene, nagađaš o Meni, oprezan si prema Meni i uvek želiš da Me izbegneš ili u svom srcu kuješ zavere protiv Mene, mogu ispravno da se ophodim prema tebi. Nipošto neću koristiti tvoje metode da ti se svetim – neću se služiti geslom oko za oko i zub za zub. Čak i ako znam šta misliš i znam kako želiš da kuješ zavere protiv Mene i postupaš sa Mnom, pa čak i ako vidim da Mi upućuješ veoma neprijateljske poglede, i dalje mogu ispravno da se ophodim prema tebi. Budi uveren, nipošto ti se neću svetiti. Možda misliš da time što ti se ne svetim Ja zapravo tražim priliku da te iskoristim i kujem zavere protiv tebe. Grešiš što tako misliš; ti nagađaš o Meni. Već sam vam rekao Svoja načela o tome kako se ophodim prema ljudima. Razumete li Me sada? (Da.) Dakle, da li je veoma lako slagati se sa Mnom? Da li ljudi smatraju da je sa Mnom lako imati posla? (Bog se prema nama ophodi iskreno, tako da i mi treba da budemo otvoreni i pošteni prema Bogu.) Ovo načelo je tačno. Međutim, ako ne možeš da budeš otvoren i pošten, reci Mi, da li ću te orezivati i razotkriti sve neugodne stvari koje si učinio u prošlosti? (Ne.) U Svom srcu ću imati loš utisak o tebi, razmišljajući u Sebi da je ovaj čovek veoma proračunat, da govori s oklevanjem, kao da svaku reč moraš kleštima da mu vadiš iz usta, i nije neposredan s ljudima. Međutim, čak i ako u Svom srcu imam loš utisak o tebi, neću te progoniti. Ako većina ljudi prijavi da u Božjoj kući prilično dobro obavljaš svoju dužnost, ali je tvoja narav pomalo obmanjujuća, sa Mnom nisi neposredan i uvek se preda Mnom praviš važan i razmećeš se, i dalje ću moći ispravno da se ophodim prema tebi i da ti dajem prilike da se s vremenom promeniš. Nipošto neću gledati kakve iskvarene naravi ispoljavate, a zatim reći: „Ne mogu da tolerišem ni najmanju grešku. Već na prvi pogled mogu da prozrem sve iskvarene naravi koje imaš. Ako Mi ne veruješ, razotkriću ono što misliš u svom srcu, pa možeš i sâm da vidiš jesam li u pravu.” Ja takve stvari ne radim. Ispravno se odnosim prema različitim ispoljavanjima ljudskih iskvarenih naravi – uključujući one koje se razotkrivaju u njihovom govoru, njihovom ponašanju, te u njihovim mislima i gledištima. Ako si neko ko stremi ka istini i voli pozitivne stvari, postepeno ćeš menjati te svoje iskvarene naravi i stanja u skladu sa istina-načelima. Ako nisi neko ko stremi ka istini, bilo bi beskorisno čak i da te na silu zalivam; nećeš se promeniti. Koliko god da si učtiv i ljubazan prema Meni u Mom prisustvu, to nema svrhe – to nije zamena za to da primenjuješ istinu niti za to da se pokoravaš istini. Bilo da si prema Meni učtiv ili neučtiv, prema tebi ću se ophoditi ispravno. U prošlosti je bilo nekih ljudi koji su, zbog svog malog rasta i nerazumevanja istine, pri kontaktu i komunikaciji sa Mnom razotkrili mnoge iskvarene naravi, a takođe su pokazali mnogo buntovništva i otpora. Međutim, nakon toga su osetili žaljenje i preokrenuli su se, a nekoliko godina kasnije, razumeli su neke istine i promenili su se. Sticajem okolnosti, Božja kuća ih je ponovo unapredila. Kad sam čuo da su unapređeni, u Svom srcu sam bio prilično srećan. Vidiš, Ja ne osećam ozlojeđenost, zar ne? (Ne osećaš.) I dalje mogu ispravno da se ophodim prema takvom čoveku. Ja ne kažem: „Ranije Me nisi poštovao, nisi slušao ništa od onoga što sam govorio i uradio si toliko toga što je povredilo Moja osećanja. Sada si ponovo unapređen. Moram da ti stavim do znanja da znam za sve ono što si ranije učinio; nemoj da misliš da sam to zaboravio.” Ja to ne radim. Umesto toga, Ja ga tešim, govoreći: „Iskreno stremi. Nemoj da imaš nikakav mentalni teret.” Kad su ljudi mali rastom i ne razumeju istinu, svi oni će razotkrivati buntovništvo, jer ljudi žive pod kontrolom iskvarenih naravi, a oni koji nemaju istinu koja bi imala vlast u njihovom srcu ne mogu da preuzmu kontrolu nad samima sobom, pa govore i čine stvari protivno svojoj volji. Eto, takvi su ljudi koji žive prema iskvarenim naravima. Stoga u svom stremljenju ka istini, nemojte da imate nikakav mentalni teret. Nijednog čoveka, niti bilo koju rasu ljudi neću nipošto gledati pristrasno. Ne gledam tvoj nivo obrazovanja, niti tvoju prošlost. Gledam samo tvoju ljudskost-suštinu i tvoje stremljenje, kao i tvoj stav prema istini, tvoj stav prema Bogu i tvoj stav prema svojoj dužnosti. Ako si nekada svoju dužnost površno obavljao i prouzrokovao neke gubitke Božjoj kući ili si tokom obavljanja svoje dužnosti čak počinio zla dela koja su izazvala prekidanja i ometanja, iako su te stvari živopisne u Mom umu i utisnute su u Moje sećanje, neću dozvoliti da one utiču na Mene ili da Me zavedu u načinu na koji gledam na tebe. Sagledaću te u celini; sagledaću te u skladu sa istina-načelima, posmatrajući kako sada obavljaš svoju dužnost i kako se prema njoj odnosiš, te da li si i dalje onako površan kao što si nekada bio. U prošlosti nisi mogao da štitiš interese Božje kuće, ponašao si se preterano oprezno i pokušavao da budeš onaj koji hoće da ugodi drugima. Da li si se sada preokrenuo i promenio? Možeš li neke istine da sprovedeš u delo u skladu sa istina-načelima? Nekada si stalno žudeo za telesnom udobnošću; možeš li sada da izdržiš poteškoće? Da li se iskreno daješ za Boga? Možeš li da tragaš za istinom dok obavljaš svoju dužnost? Imaš li malo odanosti i iskrenosti? Da li si ostvario napredak i promenio se u odnosu na ranije? To su stvari koje posmatram. Ako si u prošlosti uvek bio površan, ako si se prepuštao udobnosti i nisi štitio interese Božje kuće, a takav si i sada, onda u Svom srcu neću imati nikakva osećanja naklonjenosti prema tebi. Ako si u prošlosti bio takav, iako sam imao loš utisak o tebi, sada kad si se promenio, prilično sam srećan. Čak ću te i utešiti rečima: „Odsad pa nadalje stremi na ovaj način. U prošlosti si bio previše mali rastom, bio si mlad i nezreo i samo si divljao radeći loše stvari; sve su ovo pouke za tebe. Trebalo bi da stremiš ka istini kako bi razrešio svoju površnost i svoja zla dela, pa ćeš se tada istinski promeniti.” Ja ću te utešiti i ohrabriti. Da su u pitanju oni zli ljudi, pošto bi videli da si se promenio, oni bi na tebe bili ljubomorni i mrzeli bi te. Prema tebi ne bi bili učtivi, već bi govorili: „Moram da razotkrijem gadne stvari koje si uradio u prošlosti i da ljudima pokažem koliko si ranije bio odvratan. Nemoj da pretpostavljaš da za sve to ne znam!” Vidiš, iskvareni ljudi naprosto vole da se prave pametni, da izvode smicalice, skreću pažnju na sebe, razotkrivaju ljudske mane i da kopaju po prošlosti ljudi u potrazi za prljavim vešom. Ja zaista nikada ne činim takve stvari. Ljudima nikada ne govorim takve stvari. Naprosto pokušavam da ih ohrabrim i umirim, kako bi u svom srcu osetili mir i osetili da je stremljenje ka istini dobro. Kad vidim da su se malo promenili, moram da ih ohrabrim, dajući im do znanja da su napredovali i pružajući im malo motivacije i samopouzdanja. Recite Mi, kad se prema ljudima ovako ophodim, da li postupam u skladu sa načelima? (Da.) Da li postupam na osnovu prirodnosti ili plahovitosti? (Ne.) Neki ljudi kažu: „Da li je to zato što Ti je pamćenje loše? Možda Ti do ovih stvari nije stalo? Ili si po prirodi širokogrud?” Recite Mi, ima li ovo ikakve veze sa ličnošću, širokogrudošću ili pamćenjem? (Nema.) Čak i ako je čovek po prirodi širokogrud i ima finu ličnost, ukoliko živi pod kontrolom iskvarenih naravi, on i dalje ne može da se ophodi prema ljudima u skladu sa načelima niti da ljudima pruža prilike da krenu pravim putem; on to ne bi mogao da postigne. U najboljem slučaju, iskvareni ljudi će reći: „Neću da razotkrivam tvoje mane; inače bi mi se ljudi podsmevali.” On to čini radi ponosa i zbog pritiska javnog mnjenja u svetu, zabrinut da bi zbog takvog svog vladanja izgledao sitničavo i kao da nije velikodušan. Suzdržava se da razotkriva ljudske mane samo zato da bi zaštitio sopstveni ponos, no, može li on ljudima da ukaže na neke prave puteve? (Ne može.) Za većinu ljudi, već je prilično dobro ako mogu da se suzdrže od osvete – tražiti od njih da pomognu drugim ljudima ili da im požele dobro prevazilazi njihove moći. U najboljem slučaju, oni osećaju: „Da li je tebi dobro ili nije, to nema nikakve veze sa mnom.” Neki ljudi izjavljuju: „Skromnost je moja vrlina; ja ne mogu da se svetim ljudima”, ali u svom srcu razmišljaju: „Kamo sreće da ti stvari krenu po zlu. Bude li ti se sve odvijalo kao podmazano, osećaću se nelagodno. Biću srećan tek kad napokon dođe dan da te vidim mrtvog!” Njihove reči su pune blagonaklonosti, pravednosti i morala, ali im je srce zlokobno i podmuklo. Izgovaraju jedino milozvučne reči, dok im je srce prepuno zlih namera. To ilustruje poslovica: na jeziku med, a u srcu jed; to nazivamo licemerjem. Vidiš, mogu li iskvareni ljudi uspeti da se prema drugim ljudima ophode na osnovu istina-načela? Iskvareni ljudi misle jedno, a rade sasvim drugo. Gledano spolja, kako bi se postarali da izgledaju ugledno, prefinjeno i plemenito, oni izgovaraju neke milozvučne reči, ali u svom srcu ne misle tako i potajno rade stvari kako bi se drugi našli u nebranom grožđu. Prema tome, kad je reč o načinu na koji se nevernici ophode prema ljudima, čak i ako ti se ne svete, neće ti želeti ništa dobro. Način na koji se oni ophode prema ljudima nije u skladu sa istina-načelima. Kad vide da se stvari odvijaju dobro po tebe, u svom srcu se osećaju nelagodno i ljubomorno; kad vide da ti ide loše, ako im se ukaže prilika, dolivaće ulje na vatru ili će te čak šutnuti nekoliko puta, pa će tek tada osetiti kako im mržnja popušta. Dovoljno im je teško da se suzdrže od osvete – a još im je teže da prema ljudima budu principijelni; nemaju takvu ljudskost.

Ovaploćeni Bog postao je običan čovek. U Njegovom svakodnevnom životu, način na koji se ophodi prema ljudima je u najmanju ruku unutar granica savesti i razuma; on se nipošto neće spustiti ispod tog merila i može jedino da bude iznad njega. Podrazumeva se da se ovaploćeni Bog prema ljudima ophodi u skladu sa istina-načelima. Budući da ima božanstvo-suštinu, On je još više u stanju da se prema tebi ophodi u skladu sa istina-načelima i nipošto te neće proganjati. Baš kao što se Božja kuća ophodi prema raznim ljudima – smenjivanje vođa i delatnika na svim nivoima, prilagođavanje dužnosti ljudi ili njihovo smenjivanje, pročišćavanje raznih ljudi i tome slično, sve se to sprovodi u skladu sa načelima, a o tome se ne odlučuje na osnovu bilo čijih sklonosti; oko ovih odluka saglasna je većina ljudi u crkvi. Dakle, istina u potpunosti ima vlast u Božjoj kući; to je istina. Čak i ljudi sa normalnom ljudskošću mogu da obavljaju stvari na način koji je u skladu sa merilom savesti koje poseduju normalni ljudi, a kad su time obuhvaćena istina-načela, oni i dalje mogu da se pridržavaju merila savesti i razuma normalnih ljudi – koliko onda to tek važi za normalnu ljudskost koju nosi ovaploćeni Bog. Kad je reč o stvarima koje se odnose na crkveni rad, dužnosti koje obavljate i vaše iskvarene naravi, On je utoliko više u stanju da se prema vama ophodi u skladu sa načelima. Kad je reč o tome kako Ja, ovaj običan i normalan čovek, stupam u interakciju i dolazim u kontakt sa vama, kako god da besedim o istini ili kakve god probleme da rešavam, recite Mi, da li je ova Moja normalna ljudskost dostojna vašeg poverenja? (Jeste.) Treba li da uspostavljate liniju odbrane kako biste prema Meni bili oprezni? (Ne.) Da vam onda kažem sledeće: kad sa Mnom razgovaraš i stupaš u interakciju, samo treba da budeš otvoren i pošten. Koliko god da znam o tebi ili šta god da znam o tebi, prema tebi ću se ophoditi u skladu sa načelima. Kakav god stav da imaš prema Meni, i dalje ću se prema tebi ophoditi u skladu sa načelima. U to možeš da budeš uveren; nema potrebe da prema Meni budeš oprezan. Ostavljajući po strani Moju božanstvo-suštinu i božanski život, već je i ljudskost-suština koju poseduje ova Moja normalna i praktična strana, ovaj običan čovek, nešto u šta možete da imate poverenja. O čemu god da razgovaramo, ne bi trebalo da razmišljate komplikovano. Samo treba da budete jednostavni i otvoreni. Ako se suočavate sa bilo kakvim poteškoćama, samo direktno razgovarajte o njima. Nema potrebe da prema Meni budeš oprezan kao što bi bio oprezan prema nekom strancu. Ako si prema Meni uvek oprezan, onda ću ti reći jedno: previše si glup i slep si! Zar ne znaš kakvo delo Ja obavljam? Što si oprezniji prema Meni, to ćeš na kraju biti manje sposoban da zadobiješ istinu. Zar time sebe ne sputavaš i samoga sebe ne uništavaš? Ako uvek sumnjaš u ovaploćeno Božje telo i prema njemu si oprezan i, bez obzira na to kako On govori i besedi o istini, uvek zadržavaš ispitivački stav, ne prihvatajući ono što On govori čak i ako priznaješ da je to istina, onda ne samo da te Sveti Duh neće prosvetiti ni blagosloviti, već će naprotiv Bog sakriti Svoje lice od tebe i ignorisaće te. Ako Mi ne veruješ, samo pokušaj, pa vidi da li je tako. Ako nemaš načela u interakciji sa Mnom, sa ovim običnim čovekom sa normalnom ljudskošću, ako ne znaš kako da stupaš u interakciju sa Mnom i ne znaš kako da se ophodiš prema Meni u skladu sa načelima kojima te Bog uči, zar se na isti način ne bi ophodio i prema Bogu na nebu? (Da.) Ako na isti način stupaš u interakciju sa Bogom na nebu, kakve će biti posledice? (Bićemo osuđeni i srušeni.) Opet grešiš. Bog ne ruši ljude proizvoljno. Međutim, nikada nećeš imati priliku da vidiš istinsko Božje obličje, niti ćeš ikada za to biti podoban; to je činjenica. Nikada nećeš biti podoban da vidiš istinsko Božje obličje – nećeš moći da vidiš čak ni Božja leđa. Šta to znači? To znači da te Bog nikada neće priznati kao Svoje stvoreno biće. Šta je značilo to što je Jov video Jahveova leđa? Šta je značilo to što je Avrâm čuo kako mu se obraća glas Samoga Boga? (Bog ih je odobrio.) To je značilo da su bili podobni da razgovaraju sa Bogom, da razgovaraju sa Bogom na nebu, sa Njegovim istinskim obličjem, sa Duhom Božjim. Bog ih je prepoznao i prihvatio kao stvorena bića. Bog ih je priznao kao stvorena bića. Bog ih je zadobio. Značaj toga je tako dubok! Bog je bio voljan da ih vidi i voljan da sa njima razgovara. Bog je bio voljan da im dopusti da čuju zvuk Njegovog glasa koji govori sa neba. Bog je bio voljan da im dopusti da vide Njegovo duhovno telo, da im ga obznani. Kakav je to samo veliki blagoslov za ljudska bića! To je ogromna čast! Da li vi tragate za tim? Možda se ne usuđujete da za tim tragate, ali morate da imate tu želju. Dakle, kako bi trebalo da postupate da biste tu želju i ostvarili? Pre svega, započnite svoje praktično delovanje načinom na koji se ophodite prema ovaploćenom Bogu, ovom običnom i normalnom čoveku. Kako bi s Njim trebalo da stupaš u interakciju i da se prema Njemu ophodiš? Kad Ga vidiš u Njegovom opipljivom obličju, ako s Njim možeš normalno da stupaš u interakciju, da prihvatiš sve u vezi sa Njim, da budeš otvoren i pošten prema Njemu, te da nemaš prepreka niti poteškoća u interakciji i povezivanju s Njim, onda pred Bogom – barem u Mojim očima – biću voljan da stupam u interakciju sa tobom; neću osećati odbojnost prema tebi. Tada bi mogao da imaš priliku i da budeš podoban da čuješ Božji glas, da čuješ glas Samoga Boga kako govori sa neba i da vidiš Božji lik. Naravno, trenutno ste još uvek daleko od tog cilja; Ja vam samo dajem put. Ako ne možeš da pređeš čak ni preko ove prepreke koju Ja, ovaj običan čovek, predstavljam, a ipak želiš da vidiš Boga na nebu, moram jedno da ti kažem: slabi su izgledi! To je zaista pusta želja!

U redu, hajde da ovde završimo naš današnji razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

14. septembar 2024. godine