22. Traganje za načelima u dužnosti je veoma važno

U prošlosti sam imala sledeću predstavu u svojoj dužnosti: mislila sam da dok god imam dobre namere i želim da ispunjavam svoju dužnost, zadobiću Božje odobravanje i prihvatanje zbog svojih dobrih namera i On će blagosloviti moju dužnost dobrim rezultatima. Međutim, kada bih me, uprkos mojim naporima, kritikovali, ukorili ili čak orezali, osećala bih da mi je naneta nepravda. Pitala bih se: „Zar Bog ne proučava najdublje ljudske misli? Zašto moje dobre namere nailaze na hladan tuš?” Nakon toga bih postala negativna, pasivna i preoprezna u svojoj dužnosti. Često bih prihvatala takve situacije sa frustracijom i nikada mi ne bi bilo jasno gde grešim kada tako izvršavam svoju dužnost. To mi je postalo kamen u grudima. Tek kada sam se pomolila i stremila tokom nedavnih iskustava, zadobila sam izvesno razumevanje ovog problema.

Nadzirala sam rad na produkciji video-zapisa tokom protekle dve godine, a u maju 2024. godine, starešina je otkrio da snimak korišćen u video-zapisu jedne himne ne odgovara temi i da se mora iznova uraditi. Kasnije sam odgledala taj snimak. Mislila sam da su neki kadrovi koje je koristio tim za produkciju prilično novi, ali da ne odgovaraju raspoloženju pesme. Mislila sam da su možda želeli da budu inovativni, ali da nisu uspeli da dokuče načela. Sutradan je starešina detaljno podelio probleme u vezi sa snimkom i orezao je tim za produkciju video-zapisa. Ključna stvar koju je spomenuo me je zaista pogodila. Rekao je da članovi tima nemaju nikakva načela u svojim dužnostima, da ne razumeju istinu, da ne mogu jasno da raspoznaju stvari i da ne tragaju. Oni su samo postupali u skladu sa svojim predstavama, uobraziljama i dobrim namerama, a, kao rezultat, izazvali su prekide i ometanja. Kada sam to čula, pitala sam se: „Zar to nije greška koju često pravim u svojoj dužnosti?” Video-zapisi koje smo pravili u poslednje vreme bili su prilično monotoni po pitanju formata prezentacije i mnoga braća i sestre su rekli da bi trebalo da budemo inovativni. Pomislila sam: „To je tačno, taj problem postoji u našim video-zapisima. Hajde da naučimo i napravimo hrabar iskorak. Pokažimo svima da smo kreativni i da nismo zaglavljeni u prošlosti.” Zato sam tražila neke video-zapise kao referencu, misleći da možemo biti inovativniji po pitanju formata. Kada sam pokazala ideje nekolicini braće i sestara, oni su rekli da su prilično inovativne. Pošto smo ovog puta koristili neke nove formate, pomislila sam: „Možda bi trebalo da ih starešina pogleda i proveri.” Međutim, onda sam se zabrinula: „Šta ako starešina nađe neke probleme u vezi sa načelima i odbije ove formate? Možda ne bismo trebali da ih pokažemo starešini, već da ih samo okačimo na internet, ako mislimo da su u redu.” Međutim, osećala sam nelagodu u vezi sa tim, pa sam nervozno poslala taj video zapis starešini da ga pregleda. Starešina je ukazao na mnoge probleme. Rekao je da neki formati nisu odgovarali temi, da su naše ideje suviše jednostavne i da nemamo sposobnost raspoznavanja. Bila sam prilično potištena. Znala sam da i dalje postoje problemi u vezi sa tim video-zapisom, ali naše namere su bile dobre i želeli smo da budemo inovativni. Sa srcem punim elana, želela sam da dobro obavim posao. Zašto starešina nije mogao da kaže nekoliko reči ohrabrenja, kako bismo se bolje osećali u vezi sa tim?

Nakon toga sam promišljala: „Kada me je starešina prekorio i orezao u mojoj dužnosti, zašto sam mislila da mi je naneta nepravda ili, čak, da me starešina ne razume?” Pomolila sam se Bogu, tragajući za tim da razumem gde sam pogrešila u svojoj dužnosti. Tokom svojih posvećenosti, pročitala sam Božje reči: „U obavljanju svoje dužnosti nipošto se ne smete rukovoditi ličnim afinitetima, čineći ono što biste želeli da učinite, ono što biste rado učinili, niti ono čime biste se predstavili u najboljem svetlu. To bi bilo postupanje u skladu sa sopstvenom voljom. Ako se u obavljanju svoje dužnosti uzdaš u svoje lične afinitete, ako misliš da je to ono što Bog zahteva i da je to ono što će Boga učiniti srećnim, i ako svoje lične afinitete silom namećeš Bogu ili ih sprovodiš u delo kao da su istina, ako ih poštuješ kao da su istina-načela, zar to nije pogrešno? Ovo nije obavljanje dužnosti i takvo obavljanje dužnosti neće biti upamćeno od Boga. Neki ljudi ne razumeju istinu i ne znaju šta znači pravilno izvršavati svoju dužnost. Budući da su se potrudili i uložili svoje srce u to, da su se pobunili progiv svog tela i patili, pitaju se kako to da svoju dužnost ne mogu nikada da ispune na zadovoljavajući način? Zašto je Bog uvek nezadovoljan? U čemu su ovi ljudi pogrešili? Njihova greška je bila u tome što nisu težili ispunjenju Božjih zahteva, već su postupali prema sopstvenim zamislima – to je razlog. Prema sopstvenim željama, afinitetima i sebičnim motivima odnosili su se kao da su istina, misleći da je to ono što se Bogu dopada, da su to Njegova merila i zahtevi. Istinom su smatrali ono u šta su verovali da je ispravno, dobro i lepo; ovo je pogrešno. Zapravo, iako ljudi katkad misle da je nešto ispravno i da je u skladu sa istinom, to ne znači nužno da je to u skladu sa Božjim namerama. Što ljudi više misle da je nešto ispravno, trebalo bi da budu oprezniji i da više tragaju za istinom kako bi ustanovili da li svojim načinom razmišljanja ispunjavaju Božje zahteve. Ako je to u direktnoj suprotnosti sa Njegovim zahtevima i Njegovim rečima, onda je to neprihvatljivo čak i ako misliš da je ispravno, to onda predstavlja samo ljudsku misao i neće biti u skladu sa istinom ma koliko ga smatrao ispravnim. Da li je nešto ispravno ili pogrešno mora se utvrđivati na osnovu Božjih reči. Koliko god smatraš da je nešto ispravno, ako za to ne postoji utemeljenje u Božjim rečima, to je pogrešno i to moraš odbaciti. Prihvatljivo je jedino ako je u skladu sa istinom i samo ovakvim poštovanjem istina-načela ti ćeš svoju dužnost moći da obavljaš u skladu sa merilom. Šta je tačno dužnost? To je poziv koji Bog upućuje ljudima, to je segment dela Božje kuće i to su odgovornost i obaveza koje treba da preuzme svaki pripadnik Božjeg izabranog naroda. Da li je dužnost tvoja karijera? Je li ona lična porodična stvar? Da li je u redu reći da tvoja dužnost, nakon što ti je poverena, postaje tvoj lični posao? To nipošto nije tačno. Dakle, kako treba da ispunjavaš svoju dužnost? Postupajući u skladu sa Božjim zahtevima, rečima i merilima i zasnivajući svoje ponašanje na istina-načelima, a ne na ljudskim subjektivnim željama. Neki ljudi kažu: ’Zar dužnost koja mi je poverena nije moj lični posao? Moja dužnost je moja obaveza, pa zar ono za šta sam zadužen nije i moj lični posao? Ako svoju dužnost obavljam kao svoj lični posao, zar to ne znači da ću je obaviti kako treba? Ako se prema njoj ne budem odnosio kao prema svom ličnom poslu, hoću li je obavljati pravilno?’ Da li su ove reči ispravne ili pogrešne? Pogrešne su. U suprotnosti su sa istinom. Dužnost nije tvoj lični posao, ona je Božji posao, segment Božjeg dela i moraš da postupaš onako kako to Bog zahteva; jedino ako svoju dužnost obavljaš sa srcem pokornim Bogu, možeš da budeš u skladu sa merilom. Ako svoju dužnost uvek obavljaš u skladu sa sopstvenim predstavama i uobraziljama, i prema sopstvenim sklonostima, nikada nećeš zadovoljiti merilo. Obavljanje dužnosti isključivo prema sopstvenoj želji ne znači obavljanje dužnosti, jer ono što činiš nije u domenu Božjeg upravljanja, nije delo kuće Božje; ti, umesto toga, sprovodiš sopstvenu operaciju, izvršavaš sopstvene zadatke i stoga to neće biti upamćeno od Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da je Bog razotkrio upravo moj način razmišljanja. Mislila sam, dok god ulažem napor, razmišljam i plaćam cenu da bih pokušala da shvatim stvari, da ću ispunjavati svoju dužnost i da bi Bog trebalo da bude zadovoljan. Međutim, nisam uzimala u obzir to da li su moje „dobre namere” u skladu sa načelima. Ponekad, u žaru trenutka, pomislila bih da je nešto prigodno ili dobro i samo bih to uradila, bez iskrenog traganja za načelima ili smirenog traženja informacija, proučavanja i sumiranja. Kao rezultat toga, zapisi koje sam producirala često nisu bili u skladu sa načelima. Na primer, kada se prave video-zapisi himni, nevernici se usredsređuju na to da zadobiju pažnju ljudi, da povećaju broj klikova i koriste bogate prelaze između scena i napredne montažerske tehnike kako bi video zapisi bili blistaviji. Međutim, naš prvenstveni cilj u pravljenju video-zapisa je da pomognemo ljudima da se umire i slušaju Božje reči, kako bi se propagirale Božje reči i svedočilo Njemu. Ako uzmemo lične preference ili kriterijume nevernika kao načela po kojima izvršavamo dužnosti, dolazi do odstupanja i rezultat ne svedoči Bogu. Takođe, moj kov je ograničen i nedostaje mi kapacitet da razborito sudim. Iako želim da ispunjavam svoju dužnost, da sledim načela pri obavljanju stvari i da budem inovativna i izbegnem ponavljanje, pošto ne razumem istinu i ne mogu jasno da vidim stvari, često postoje odstupanja u mom razumevanju načela i rezultati mog rada nisu dobri. Na primer, jednom prilikom smo želeli da budemo inovativni sa formatom video-zapisa, pa sam užurbano koristila nove elemente koje sam naučila, ali, zapravo, samo sam dokučila osnove toga što sam naučila i nisam uzela u obzir da li format vizuelne prezentacije odgovara temi video-zapisa niti da li su neke od korišćenih tehnika u skladu sa načelima. Kao rezultat toga, efikasnost tog video-zapisa je bila slaba i čak su postojale osnovne greške. Starešina je ukazao na moje probleme, rekavši da sam prostodušna i da mi nedostaje sposobnost raspoznavanja. Čak sam osećala da mi je naneta nepravda i da je starešina bezobziran. Mislila sam da su mi motivi dobri, pa čak i kada bi postojala odstupanja ili problemi, starešina bi trebalo da mi ponudi nekoliko reči utehe zbog mojih dobrih namera. U tom trenutku sam pomislila: „Da li je to što zahtevam u skladu sa načelima?” U Božjoj kući, stvari bi trebalo raditi pazeći na načela, i ispravno je ispravno, a pogrešno je pogrešno. Ako je ono što proizvedem u skladu sa načelima i postigne dobre rezultate, crkva će to, naravno, prihvatiti. Međutim, ako to krši načela i ne može da svedoči Bogu, onda starešina to neće koristiti i jasno će ukazati na moje probleme. Takvo direktno ukazivanje nema za cilj da razotkrije moje slabosti niti da me napadne, već da mi pomogne da jasno uvidim svoje nedostatke i mane, kako bih ubuduće mogla još više da tragam za načelima i uložim više napora u popravljanje svojih profesionalnih veština. Na taj način ću biti u stanju da pravim bolje video-zapise. Takva ukazivanja i orezivanja su najbolji način da se pomogne ljudima da izvršavaju svoju dužnost. Međutim, ja nisam bila u stanju da razlikujem ispravno od pogrešnog i volela sam da čujem reči utehe i razumevanja, a kada bi mi se starešina obratio makar malo strožije, osećala bih otpor. To je kao da, dok god su moje namere dobre, onda čak i ako pogrešim, ne bi trebalo da dobijem kritiku, već bi trebalo da mi se omogući da sačuvam obraz. Zar to nije Sotonina filozofija za ovozemaljsko ophođenje? Razmišljajući o tome, takvi zahtevi su zaista nerazumni i tako se ne ponaša neko ko prihvata istinu. Naše dužnosti nisu privatne stvari. Svaka dužnost se tiče rada Božje kuće i svedočenja Bogu, tako da je moramo obavljati oprezno i pažljivo, sa bogobojažljivim srcem, i trebalo bi da više tragamo i da se češće konsultujemo sa drugima kako bismo mogli da izbegnemo to da proizvod našeg rada sramoti Boga zbog naših predstava ili uobrazilja. Oslanjanje isključivo na dobre namere i entuzijazam, bez traganja za načelima, može da učini osobu podložnu tome da stvara prekide i ometanja u njenim dužnostima.

Kasnije sam promišljala: „Znala sam da bi trebalo da tragam za načelima kada se suočim sa problemima u svojim dužnostima, ali ponekad mislim da je nešto prilično dobro i onda to odmah uradim, bez želje da tragam za načelima. Zašto sam tako svojevoljna?” Pročitala sam jedan odlomak Božjih reči i zadobila sam izvesno razumevanje svojih namera u dužnostima. Svemogući Bog kaže: „Da li je stalna želja za pokazivanjem stručnosti i razmetanje svojim sposobnostima u Božjoj kući ispravno polazište? (Ne, nije.) U kom smislu je neispravno? Objasnite razlog. (Namera tih ljudi je da se prave važni i da se istaknu – oni grade sopstvene karijere. Ne razmišljaju kako mogu dobro da obavljaju svoje dužnosti niti kako da postupaju na način koji koristi delu Božje kuće. Umesto toga žele da se ponašaju shodno svojim sklonostima, ne štiteći interese Božje kuće niti tražeći istina-načela.) Šta drugi misle o ovom pitanju? (Večito razmetanje kad god se nešto dogodi sotonska je narav. Oni ne razmišljaju kako da izvršavaju svoje dužnosti i da svedoče o Bogu; želja im je da uvek svedoče o sebi, a taj put je suštinski pogrešan.) To polazište je suštinski pogrešno, to je sigurno. Dakle, na koji način je pogrešno? Ovo je problem koji niko od vas ne može da opovrgne. Čini se da se svi vi osećate sputano i da svi vi želite da pokažete svoju stručnost kako biste prikazali svoje sposobnosti – zar nije tako? Među nevernicima postoji jedna izreka, znate li koja? ’Starica stavlja ruž za usne – da biste imali u šta da gledate.’ Zar ovo ’prikazivanje vaših sposobnosti’ ne označava upravo to? (Da.) To što prikazujete svoje veštine znači da želite da pokažete svoje sposobnosti i da se pravite važni, da među drugima steknete prestiž i status i da budete visoko cenjeni. U najmanju ruku, reč je o želji da iskoristite priliku da prikažete svoje veštine i da druge informišete i obavestite o sledećem: ’Imam neke stvarne veštine, nisam bilo ko. Ne gledaj me s visine, ja sam talentovana osoba.’ To je, u najmanju ruku, značenje vašeg prikazivanja. Prema tome, ako neko ima takve namere i uvek želi da prikazuje svoje sposobnosti, kakva je priroda toga? On želi da gradi svoju karijeru, da unapredi svoj status, da stekne uporište i prestiž među drugim ljudima. Jednostavno zato. On to ne radi da bi obavljao svoju dužnost niti zarad Božje kuće, ne traži istinu i ne ponaša se u skladu sa načelima i zahtevima Božje kuće. To radi za sebe, da bi naširoko bio poznat, da bi podigao svoju vrednost i reputaciju; radi to da bi ga ljudi izabrali kao nadzornika ili vođu. I čim bude izabran za vođu ili radnika, zar tada neće steći status? Zar neće biti u centru pažnje? To je njegova težnja; njegovo je polazište toliko prosto da se svodi na stremljenje ka statusu. On namerno juri za statusom, a ne štiti delo Božje kuće niti njene interese” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Iz Božjih reči sam uvidela da su čovekove namere i motivi u njegovoj dužnosti veoma važni. Ako čovek koristi svoju dužnost kao sredstvo da bi se hvalio, pokazivao svoje talente da bi zadobio divljenje i uzdignuo svoj ugled, onda će on verovatno postupati ishitreno i njegove misli će biti usredsređene na sopstveni ugled i status. Izvršavanje dužnosti na taj način je, u suštini, bavljenje sopstvenim poslovima. Takođe sam promišljala: „Zašto se toliko problema pojavljuje kada izvršavam svoju dužnost?” To je bilo zbog toga što su moje namere bile problematične. U svojoj dužnosti nisam razmišljala o tome kako da svedočim Bogu ili da postignem bolje rezultate. Umesto toga, želela sam da koristim svoj rad da dokažem da sam neko ko ima ideje i ko je kreativan, kao i da nisam zaglavljena u istim, starim idejama. To je sve bilo zbog toga da bih zadobila pohvale drugih. Na primer, nekolicina braće i sestara su nam nedavno dali nekoliko predloga, rekavši da formatima video-zapisa koje smo pravili nedostaje raznolikost. Pomislila sam: „Ako i dalje ne budem inovativna, da li će misliti da nisam kreativna?” Kako bih izbegla da im ostavim takav utisak, počela sam da proučavam video-zapise, odabirajući stilove koji su delovali popularno i koji dovode do više klikova, i pomislila sam na to da pokušam da napravim iskorak u sledećem video-zapisu koji budem radila, kako bi me ljudi videli u novom svetlu. Kada smo pokazali delove video-zapisa nekolicini braće i sestara, oni su rekli da su prilično inovativni, pa sam bila veoma zadovoljna sobom i želela sam da još više ljudi vidi taj video-zapis što pre. Čak nisam želela ni da ga pošaljem starešini na pregled, pošto sam se plašila da bi mogao da ukaže na neke probleme sa načelima nakon gledanja i time spreči da video-zapis bude postavljen na internet. Jednostavno nisam želela više da tragam. Razmišljajući o svemu tome, osetila sam strah. Shvatila sam da su moje namere u dužnosti pogrešne i da sam previše svojevoljna. Zamalo sam postavila problematičan video-zapis na internet, a to ne samo da ne bi svedočilo Bogu, već bi Ga posramilo. Posledice toga bi bile nezamislive.

Kasnije sam pomislila na Božje reči: „Da li vi znate šta je najveći tabu u čovekovom služenju Bogu? Neke starešine i delatnici uvek žele da budu drugačiji, da budu bolji od ostalih, da se pokažu i da smisle neke nove trikove, kako bi Bog uvideo koliko su oni zaista sposobni. Međutim, oni se ne fokusiraju na razumevanje istine i ulazak u stvarnost Božjih reči. Ovo je najbudalastiji način postupanja. Nije li to upravo otkrivanje arogantne naravi? (…) Zato, nikad ne radi impulsivno šta god ti želiš. Kako možeš da ne uzmeš u obzir ishod? Kada vređaš Božju narav i prekršiš Njegove upravne odluke, a zatim budeš eliminisan, nećeš imati više ništa da kažeš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog kaže da najveći tabu koji neko može da uradi u svojoj dužnosti je da stalno želi da bude drugačiji i da se hvali. Kako bi pokazali koliko su sposobni i vešti, ljudi često postupaju slepo i impulsivno, na osnovu sopstvene volje. To je otkrivenje nadmene naravi. Baš kao ono kada smo napravili taj video-zapis, nisam razumela istinu i imala sam samo površno poznavanje profesionalnih veština koje su bile uključene, nisam detaljno istražila mnoge od formata programa i metoda prezentacije, već sam samo pozajmila ideje, na osnovu onoga što mi se činilo dobro. Pogotovo kada sam imala neke ideje za taj video-zapis, za koje sam mislila da su kreativne i nadahnute, bila sam prilično zadovoljna sobom, imala sam veliko poverenje u sebe i mislila sam da će produkcija tog video-zapisa sigurno naterati ljude da me vide u drugom svetlu. Da sam bila razumnija i da sam prepoznala svoj nedostatak razumevanja istine i nemogućnost da jasno vidim stvari, onda bih, pre isprobavanja novog formata, pažljivo istraživala, konsultova bih druge i u više navrata bih pregledala video-zapis i još tragala nakon što bih ga završila, kako bih bila sigurna da nema problema, pre nego što bih ga postavila na internet. Međutim, ja sam slepo verovala sebi, što je znak gluposti. Bila sam zaista nadmena i neuka! Nisam razumela sopstvene sposobnosti niti sam tragala kada sam radila stvari. Time što sam izvršavala dužnost na osnovu svojih preferenci, bila sam podložna tome da izazovem prekidanja. Tako izvršavati svoju dužnost je zaista opasno!

Tokom svojih posvećenosti, pročitala sam dva odlomka Božjih reči, koji su mi razjasnili put primene. Svemogući Bog kaže: „Ako ne budeš postupao u skladu sa istina-načelima, već se budeš oslanjao i svoje postupke zasnivao na pogrešnim mišljenjima i stanovištima nevernika, svi tvoji napori biće uzaludni. Čak i ako budeš platio visoku cenu i uložio mnogo truda, tvoj će konačni rezultat i dalje biti uzaludan. Kako Bog gleda na tu stvar? Kako je On karakteriše? Kako se On bavi njome? U najmanju ruku, tvoji postupci nisu dobri, oni ne svedoče o Bogu niti Mu donose slavu, a cena koju plaćaš i mentalni napor koji ulažeš neće biti upamćeni; sve će biti uzaludno. Razumeš li? (Da.) Pre no što bilo šta uradiš, odvoji malo vremena da o svemu pažljivo razmisliš, da više razgovaraš sa drugima i da samom sebi razjasniš načela pre nego što ih primeniš; nemoj da postupaš impulsivno, kao usijana glava, i nemoj dozvoliti da te pokreću vlastite želje i sebičnost. Bez obzira na ishod, na kraju ćeš morati sam da ga nosiš na svojim plećima; bez obzira na rezultat, konačnu presudu će doneti Bog. Ako se nadaš da tvoji postupci neće biti uzaludni, da će ih Bog upamtiti ili, još bolje, da će se pretvoriti u dobra dela koja su Bogu ugodna, onda treba češće da tragaš za načelima. Ako te ove stvari ne zanimaju, ako ti je nebitno da li su tvoji postupci dobri i bogougodni, i ako te čak nije briga ni da li ćeš biti kažnjen, već samo razmišljaš: ’Nema veze, ja to sada neću moći ni da vidim ni da osetim’, ako si, dakle, takvog mišljenja i stanovišta, onda u svom postupanju nećeš imati bogobojažljivo srce. Bićeš hrabar, neobuzdan i bezobziran, ni o čemu nećeš brinuti, niti će te išta sputavati. Bez bogobojažljivog srca, veoma je verovatno da ćeš odstupati od smera svog postupanja. Shodno ljudskoj prirodi i nagonima, krajnji rezultat će po svoj prilici biti takav da tvoji postupci ne samo da neće biti bogougodni, niti će ih Bog upamtiti, već će se pretvoriti u prekide i ometanja, u prava zlodela. Sasvim je, dakle, evidentno kakav će biti tvoj konačni ishod i kako će se Bog prema njemu odnositi. Stoga, pre no što išta uradiš i pre no što se pozabaviš bilo kojim pitanjem, treba da se preispitaš šta ti zapravo želiš i da dobro razmisliš o tome kakav će biti krajnji rezultat ovog pitanja, pa da tek onda nastaviš dalje. Od čega se, dakle, ovaj problem sastoji? Sastoji se od tvog stava i od načela koja slediš kad bilo šta radiš. Najbolji stav je da što češće tragaš za načelima i da svoj sud ne donosiš na osnovu vlastitih čula, sklonosti, namera, želja ili neposrednih interesa; umesto toga, moraš da tragaš za načelima, da što češće stremiš i moliš se Bogu, da ovo pitanje što češće iznosiš pred svoju braću i sestre, te da tražiš i da razgovaraš sa onom braćom i sestrama s kojima sarađuješ u obavljanju dužnosti. Pre bilo kakvog postupanja, dobro prouči načela; nemoj postupati impulsivno i nemoj biti zbunjen. Zašto veruješ u Boga? Ti to ne činiš zato da bi dobio besplatan obrok, da bi ubio vreme, da bi pratio modu ili zadovoljio svoje duhovne potrebe. Ti veruješ zato da bi bio spasen. A kako možeš da budeš spasen? Tako što će sve što radiš biti povezano sa spasenjem, s Božjim zahtevima i sa istinom, zar ne?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (15)”). „Pošto je ovo kuća Božja, jedino je ispravno i primereno da ljudi obavljaju one dužnosti koje tu treba da obavljaju. Međutim, ljudi to ne čine radi sebe, radi svog svakodnevnog postojanja, života, porodice ili karijere. Pa, zašto onda oni to rade? Radi Božjeg dela i radi Božjeg upravljanja. Nezavisno od toga koju konkretnu profesiju ili vrstu posla ta dužnost obuhvata, da li je mala poput interpunkcijskog znaka ili načina formatiranja teksta ili značajna poput nekog konkretnog posla, sve to spada u delokrug Božjeg dela. Prema tome, ako poseduješ razum, prvo treba da se zapitaš: ’Kako treba da obavim ovaj posao? Koji su Božji zahtevi? Koja načela je uspostavila Božja kuća?’ Zatim, jedno po jedno, navedi relevantna načela i postupaj strogo poštujući svako pravilo i načelo. Sve dok je u skladu sa načelima i ne izlazi iz njihovih okvira, sve što radiš biće primereno i Bog će to posmatrati i klasifikovati kao da obavljaš svoju dužnost. Zar ovo nije nešto što ljudi treba da razumeju? (Jeste.) Ako to razumeš, ne treba stalno da razmišljaš o tome na koji način želiš da obavljaš stvari ili šta želiš da radiš. Takvom načinu razmišljanja i postupanja nedostaje razum. Treba li da se rade nerazumne stvari? Ne, ne treba. Ako želiš da ih radiš, šta povodom toga treba da učiniš? (Da se pobunim protiv sebe.) Treba da se pobuniš protiv sebe i da sebe otpustiš, te da zahteve i načela Božje kuće postaviš na prvo mesto” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Nakon čitanja Božjih reči, srce mi se ozarilo i shvatila sam od čega se sastoji dobro delo. Naime, radi se o obavljanju stvari u skladu sa načelima i Božjim zahtevima, čime se svedoči Bogu i čime se On veliča. Jedino kada se postignu pozitivni rezultati možemo neki postupak nazvati dobrim delom i jedino tada će ga Bog odobriti i prihvatiti. Ako postupamo slepo, na osnovu sopstvene volje ili strasti, bez traganja za istina-načelima, onda, bez obzira na to koliko napora je uloženo i koliku cenu platimo, sve je uzalud i uopšte nije u skladu sa Božjim namerama. To čak može biti u suprotnosti sa načelima i izazvati ometanja i prekidanja. Shvatila sam da su namere čoveka pri obavljanju stvari ključne i da je put po kome neko ide takođe od velike važnosti. Takođe, izvršavanje moje dužnosti u Božjoj kući nije pitanje bavljenja privatnim stvarima i ne mogu samo da se ponašam kako mi je volja. Baš kao što Bog kaže, čak i kada je u pitanju nešto sitno, poput znaka interpunkcije ili formata, čovek mora da traga za relevantnim načelima. To se odnosi na čovekov stav prema dužnosti i na to da li on ima bogobojažljivo srce. Stoga, pre nego što bilo šta uradimo, prvo moramo da promislimo o načelima uključenim u to, o tome šta Bog zahteva, kako se može uraditi posao da bi se udovoljilo Bogu i kako se mogu postići pozitivni rezultati. Promišljajući više o tim stvarima, možemo pažljivo da postupamo, sa jačom željom da se molimo i tragamo, i takođe ćemo svesno tragati za odgovarajućim načelima. Čak i ako ne pronađemo jasna načela u tom trenutku, možemo da tražimo još razgovora u zajedništvu sa onima koji razumeju istinu ili su stručni u tim veštinama i da tragamo za relativno odgovarajućim putem po kojem ćemo postupati. Ako većina ljudi ne može jasno da vidi stvari, onda možemo tražiti od Višnjeg, i trebalo bi da damo sve od sebe u okviru svog kova, a ako se kasnije otkriju odstupanja, trebalo bi da ih sumiramo i ispravimo. Na taj način, svoju dužnost ćemo obaviti relativno precizno. Kasnije, kada sam izvršavala svoju dužnost, svesno sam se molila Bogu i tragala kako da postignem pozitivne rezultate. Pogotovo kada su u pitanju bile stvari kojima sam bila zadovoljna, postala bih manje sigurna u sebe i tražila bih nekoliko drugih ljudi da mi potvrde. Kada bi se većina složila da je nešto odgovarajuće, nastavila bih u skladu sa tim. Izvršavajući dužnost na taj način, osećala sam se lagodnije. Na primer, nedavno smo probali novi format postera i uključili smo neke nove elemente. Razgovarala sam o stvarima sa braćom i sestrama da bih prvo napravila nekoliko planova. Nismo bili sigurni da li je pravac u kojem se krećemo odgovarajući, pa smo tražili mišljenje starešine. Tokom procesa izrade, neki ljudi su postavili pitanja i mi smo nastavili da tragamo u vezi sa problemima oko kojih nismo bili sigurni. U tom našem traganju, starešina je ukazao na neke probleme sa našim posterima, pa smo proučili odgovarajuće profesionalne veštine i znanja koji se odnose na ovu oblast i konačno su posteri koje smo napravili postali donekle prikladniji.

Kroz ovo iskustvo sam shvatila da je proces izvršavanja dužnosti zapravo proces traganja za istina-načelima i da bi trebalo imati bogobojažljivo srce i pronaći prava načela u izvršavanju dužnosti. Jedino ako se tako radi, može se biti u skladu sa Božjim namerama. Ne samo da to donosi duševni mir, već i omogućava čoveku da napreduje u profesionalnim veštinama. Najvažnije od svega, kroz traganje čovek provodi više vremena u tišini pred Bogom, više se usredsređuje na svoj pravi rad, a njegov odnos sa Bogom takođe postaje prisniji. To su plodovi postupanja u skladu sa načelima. Hvala Bogu!