23. Da li na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću?

Godine 2015, starešine su uredile da obavljam dužnosti na izradi tekstova. U to vreme, starešine su orezale vođu tima Čeng Nuo zbog lošeg stava koji je pokazala u obavljanju svoje dužnosti. Ona je mislila da su starešine uredile da ja dođem jer su želele da je zamenim, pa mi je na svakom koraku otežavala stvari. Često bi me na okupljanjima ispitivala o problemima vezanim za propovedi. Kad ne bih mogla da joj odgovorim, Čeng Nuo bi me ismejavala, govoreći: „Zar nemaš neki kov? Zašto bi inače starešine uredile da dođeš?” Slušajući je, srce mi je bilo veoma sputano. Svako okupljanje je bilo mučno. Pošto je moje stanje bilo loše, nisam imala nikakvih ideja kada sam proveravala propovedi i nisam mogla da se opremim načelima. Osećala sam da je obavljanje te dužnosti veoma teško i da joj nisam dorasla. Osećala sam se tako jadno da sam želela da idem kući. Baš kada je moje stanje bilo na najnižoj granici, sestra sa kojom sam sarađivala, Jang Guang, videla je da je moje stanje loše, strpljivo je u zajedništvu razgovarala sa mnom i pomogla mi je. Takođe me je ohrabrila da ne odustanem od prilike da obavljam svoju dužnost i rekla je da mogu da razgovaram i diskutujem o svemu što ne razumem sa njom, kao i da možemo da radimo zajedno. Jang Guang je mnogo razgovarala sa mnom i moje srce je bilo mnogo jasnije i više prosvećeno. Takođe sam imala volje da nastavim da obavljam svoju dužnost. Kasnije sam uložila vreme i trud da se opremim načelima i konsultovala sam Jang Guang o svemu što nisam razumela. Postepeno sam otkrila neke puteve u obavljanju svoje dužnosti i bila sam veoma zahvalna Jang Guang. Kasnije je Čeng Nuo smenjena i moja braća i sestre su me preporučili za vođu tima. Uplašena da neću biti na visini zadatka, želela sam da to odbijem, ali Jang Guang me je ponovo ohrabrila, rekavši da ćemo sa ostalim članovima tima, svi zajedno razgovarati o svemu onome što ne mogu da uradim i da će mi i ona pomoći. Stoga sam prihvatila dužnost vođe tima. Tokom tog perioda, Jang Guang je često diskutovala sa mnom o putu izvršavanja moje dužnosti i posao je napredovao prilično glatko. Bila sam izuzetno zahvalna Jang Guang i u srcu sam osećala da moram da zapamtim ovu uslugu. Kad bi u budućnosti ona imala problema, morala bih da dam sve od sebe da joj pomognem. Nisam mogla da budem nezahvalna.

Posle nekog vremena, Jang Guang se vratila kući u posetu, ali njen sin se nije složio sa tim da ona ponovo ode i vrši svoju dužnost. Čak je rekao da kada ostari, on neće paziti na nju, pa se Jang Guang osetila sputano. Stalno je živela u negativnom stanju i nije nosila teret u obavljanju svoje dužnosti. Razgovarala sam sa njom i nekoliko puta sam joj pomogla, ali ona i dalje nije preokrenula stvari. Kasnije je stiglo pismo od starešina u kojem kažu da stanje Jang Guang već ozbiljno otežava rad i da, ako se ubrzo ne preokrene, onda bi je trebalo smeniti. Kada sam pročitala to pismo, veoma sam se uznemirila. Razmišljala sam o tome kako mi je Jang Guang mnogo pomogla kada sam imala poteškoća, tako da sam morala da joj pružim veliku pomoć u tom trenutku. Kasnije sam pronašla Jang Guang i razgovarala sam sa njom. Rekla je da joj je stanje malo bolje i ja sam osetila mrvicu olakšanja. Sledećeg puta, Jang Guang je imala kod sebe neke propovedi koje je hitno trebalo pregledati, ali posle pola meseca, ona još uvek nije završila sa njihovim pregledanjem. Videla sam da Jang Guang nije srcem i umom u svojoj dužnosti i da će, ako se tako nastavi, posao biti odložen. Razmišljala sam da uredim da to uradi neko drugi, ali onda sam takođe pomislila: „Ako Jang Guang dobije pregledane propovedi, računaće se da je postigla neke rezultate u obavljanju svoje dužnosti i neće biti premeštena na drugu dužnost. Moram da joj pomognem u ovom trenutku.” Zatim sam otišla da razgovaram sa Jang Guang i zamolila sam je da promeni svoj stav prema svojoj dužnosti i hitno pregleda propovedi. Međutim, prošlo je još nekoliko dana, a i dalje nije bilo pomaka. Pitala sam je za konkretan razlog, ali ona nije iskreno odgovorila. Shvatila sam da ne mogu da nastavim da je teram da radi na propovedima i žurno sam uredila da to uradi neko drugi. Kada sam videla da posao kasni, osetila sam ogroman samoprekor. Znala sam da Jang Guang mora da bude smenjena zbog konstantne nesposobnosti da preokrene svoje stanje, ali onda sam pomislila: „Njeno stanje nije dobro od početka. Šta će se dogoditi ako, nakon što je smenimo, ne uspe da pronađe način da se izvuče iz toga?” Nisam mogla da podnesem da to uradim; srce mi se steglo. U to vreme, jednostavno se dogodilo da su bili potrebni ljudi za još jedan zadatak, pa sam tako uredila da Jang Guang ode i to obavi. Posle nisam čula nikakve vesti o njoj.

Godinu dana kasnije, izabrana sam za starešinu u crkvi. Jednom sam čitala izveštaj o radu i saznala da je Jang Guang izuzetno pasivna u obavljanju svoje dužnosti, često se vraća kući i prebacuje sav svoj posao na svoju saradnicu. Štaviše, postojali su rizici po bezbednost same Jang Guang i nije bilo bezbedno da nastavi da ide tamo-amo. Dobila je besedu o tome, ali je nije prihvatila. Čim sam pročitala da se Jang Guang ponaša isto kao i ranije i da se uopšte nije promenila, pomislila sam da porazgovaram o tome da li Jang Guang treba da bude premeštena da obavlja dužnost sa mojom sestrom saradnicom. Međutim, takođe sam odmah pomislila na to kako mi je Jang Guang toliko pomogla u mom najmračnijem času, a ja sam sada htela da je smenim čim sam postala starešina. Kad bi saznala, zar ne bi rekla da nemam savesti, da sam nezahvalna? Kada bismo se srele u budućnosti, ne bih mogla da je pogledam u oči. Zbog toga nisam više želela da spominjem tu stvar sestri saradnici. Nakon toga, kada sam videla Jang Guang, razgovarala sam sa njom o prirodi i posledicama obavljanja njene dužnosti na ovaj način i upozorila je da će biti smenjena ako ne preokrene stvari. Jang Guang mi je spremno, u lice rekla da se slaže sa tim. Međutim, nisam očekivala da će za manje od mesec dana kasnije, sestra sa kojom je Jang Guang sarađivala, poslati pismo da kaže da je Jang Guang i dalje sklona otpuštanju svoje dužnosti i da je to ozbiljno otežalo rad. U srcu sam osetila duboki samoprekor. Da sam je odmah smenila, ona ne bi izazvala odlaganje posla za još mesec dana. Shvatila sam da se Jang Guang konstantno tako ponaša i da ne može da se preokrene samo ako joj pomognem nekoliko puta i odlučila sam da je smenim.

Posle sam razmišljala o sebi. Zašto nisam mogla da rešim nijedan problem u vezi sa Jang Guang u skladu sa načelima? Pročitala sam dva odlomka Božjih reči: „Neki ljudi su izuzetno sentimentalni. Svakog dana, u svemu što govore i kako god da se ponašaju prema drugima, rukovode se sopstvenim osećanjima. Osećaju naklonost prema ovoj ili onoj osobi i po čitav dan su zaokupljeni emotivnim finesama. Sve što ih zadesi doživljavaju u carstvu osećanja. Kada takvoj osobi umre rođak koji nije bio vernik, plaču tri dana i ne dozvoljavaju da se telo sahrani. Još uvek gaje osećanja prema pokojniku i ta osećanja su veoma izražena. Moglo bi se reći da su toj osobi slaba tačka njena osećanja; u svemu je sputana sopstvenim emocijama, nije u stanju da primenjuje istinu niti da se ponaša u skladu sa načelima i često je sklona tome da se buni protiv Boga. Osećanja su joj najveća slabost, njena slaba tačka, i osećanja mogu da je potpuno unište i odvedu u propast. Ljudi koji su previše osećajni nisu u stanju da primenjuju istinu ili da se pokore Bogu. Zaokupljeni su telom, budalasti su i smeteni. U prirodi takvih osoba je da su veoma osećajni i da se u životu rukovode osećanjima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). „Šta karakteriše osećanja? To sigurno nije nešto pozitivno. Osećanja su karakteristična po fokusiranju na fizičke odnose i udovoljavanju sklonostima tela. Favorizovanje, pravdanje tuđih nedostataka, preterano maženje, ugađanje i povlađivanje – sve to spada u kategoriju osećanja. Neki ljudi mnogo polažu u osećanja i na sve što im se dešava reaguju na osnovu osećanja; mada u duši dobro znaju da je to pogrešno, oni i dalje ne mogu da budu objektivni, a kamoli da postupaju u skladu s načelom. Mogu li ljudi da primenjuju istinu ako su sve vreme sputani osećanjima? To je izuzetno teško! Razlozi zbog kojih mnogi ljudi ne mogu da primenjuju istinu svode se na osećanja; oni svoja osećanja smatraju naročito važnim i stavljaju ih na prvo mesto. Jesu li to ljudi koji vole istinu? Nipošto. Šta, u suštini, predstavljaju osećanja? Ona predstavljaju neku vrstu iskvarene naravi. Ispoljavanje osećanja može se opisati pomoću nekoliko izraza: favorizovanje, neprincipijelna zaštita drugih, održavanje fizičkog odnosa i pristrasnost; eto, to su osećanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Bog razotkriva da su veoma sentimentalni ljudi u svemu sputani osećanjima. Oni ne mogu da primenjuju istinu i ne mogu da rade stvari u skladu sa načelima. Iako su u srcu svesni da je to što rade pogrešno, i dalje ne mogu da obavljaju svoj posao nepristrasno. Bila sam veoma sentimentalna osoba i razotkrila sam svoja osećanja u interakciji sa Jang Guang. Kada sam tek počela da obavljam dužnosti na izradi tekstova, često sam živela u negativnosti i razmišljala o tome da napustim svoju dužnost. Jang Guang mi je, s vremena na vreme, strpljivo pomagala tako da sam imala veru da izvršim svoju dužnost. Smatrala sam da je bila dobra prema meni i da mi je pokazala dobrotu. Nakon što sam postala vođa tima, videla sam da Jang Guang stalno živi u privrženosti svojoj porodici, što je ometalo rad. Međutim, ja je nisam smenila, već sam je čak zaštitila. Nisam prijavila njenu pravu situaciju starešinama i davala sam joj uzastopne šanse da nastavi da obavlja svoje dužnosti. Usled toga, rad je kasnio. Nakon što sam postala starešina u crkvi, videla sam da Jang Guang konstantno ne nosi teret u svojoj dužnosti i da bi trebalo da bude smenjena, ali sam bila svesna dobrote koju mi je pokazala. Kada sam razmišljala o pomoći koju mi je pružila, nisam mogla da podnesem to da je smenim i nastavila sam da je štitim na osnovu osećanja. Nastavila sam da dajem Jang Guang uzastopne šanse, ali je to donelo prekidanja i ometanja u radu. Shvatila sam da postupanje zasnovano na osećanjima može da dovede samo do toga da se opirem Bogu i da Ga izdam. Jako sam krivila sebe za svoje ponašanje i mrzela sam sebe zbog toga što živim u telesnim osećanjima i ne štitim rad crkve. Molila sam se Bogu: „Dragi Bože! Ne želim više da se ponašam na osnovu osećanja. Moram da postupam u skladu sa načelima i da štitim rad crkve. Vodi me tako da budem u stanju da primenjujem istinu.” Posle sam o tome razgovarala sa sestrom saradnicom i smenila sam Jang Guang. Tek tada sam osetila olakšanje u srcu.

Kasnije sam pročitala Božje reči koje su razotkrivale tradicionalnu ideju da „na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću”, i zadobila sam izvesno razumevanje o svom stanju. Bog kaže: „Shvatanje da se na dobrotu uzvrati zahvalnošću jedan je od klasičnih kriterijuma u kineskoj tradicionalnoj kulturi za procenjivanje da li je ponašanje neke osobe moralno ili nemoralno. Kada se procenjuje da li je nečija ljudskost dobra ili loša, i u kojoj meri je ponašanje te osobe moralno, jedno od merila jeste da li ona uzvraća usluge ili pomoć koje je dobila – da li je ili nije neko ko na dobrotu uzvraća zahvalnošću. U kineskoj tradicionalnoj kulturi, kao i u tradicionalnoj kulturi ljudskog roda, ljudi ovo posmatraju kao važno merilo moralnog postupanja. Ako neko ne shvata da na dobrotu treba da uzvrati zahvalnošću, i pritom je nezahvalan, tada se smatra da je bez savesti i da nije dostojan da se sa njim iko druži, te da svi treba da ga preziru, da ga se gnušaju ili da ga odbace. Sa druge strane, ako neko shvata da na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću – ako je zahvalan i svakim raspoloživim sredstvom uzvraća usluge i pomoć koje dobija – taj se smatra osobom sa savešću i ljudskošću. Ako jedna osoba učini drugoj korist ili joj pruži pomoć, ali ona to ne uzvrati ili ne pokaže veliku zahvalnost, već samo kaže ’hvala’ i ništa više, šta će ta osoba pomisliti? Hoće li se zbog toga osetiti neprijatno? Hoće li pomisliti: ’Pa taj ni ne zaslužuje da mu se pomogne, nije dobra osoba. Reaguje li tako nakon tolike moje pomoći, tad nema ni savesti ni ljudskosti i nije dostojan da se s njim družim’? Bude li ponovo naišao na takvu vrstu osobe, hoće li joj ipak pomoći? U najmanju ruku neće želeti. Zar se i vi, u sličnim okolnostima, ne biste zapitali da li zaista treba da pomognete ili ne? Pouka koju ste izvukli iz svog prethodnog iskustva bi glasila: ’Ne mogu tek tako da pomažem bilo kome – taj mora da razume da na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću. Ako je reč o nekom nezahvalnom ko mi neće uzvratiti pomoć koju sam mu pružio, tada je bolje da mu ni ne pomažem.’ Zar ne biste tako gledali na stvari? (Da.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). „Pre nego što si shvatao istinu, živeo si prema svojoj savesti i ko god da ti je ukazivao ljubaznost ili ti je pomagao, pa makar da su to bili i zlikovci ili razbojnici, ti bi im se zasigurno odužio i osećao bi se primoranim da za svoje prijatelje primiš metak, čak i da za njih založiš svoj život. Da bi se odužili, muškarci treba da postanu robovi svojih dobrotvora, dok žene treba da se zavetuju na bračnu zajednicu sa njima i da im rađaju decu – ovo je shvatanje koje tradicionalna kultura utiskuje u ljude, naređujući im da zahvalnošću uzvraćaju na ukazanu dobrotu. Posledično, ljudi ovako razmišljaju: ’Samo ljudi koji uzvraćaju na dobrotu imaju savest, a ako na ljubaznost ne uzvrate, onda su bez savesti i mora da su neljudi.’ Ovo shvatanje je duboko ukorenjeno u ljudskom srcu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da sam, kada sam stalno imala na umu dobrotu koju mi je Jang Guang pokazala i kada je nisam smenila, bila vezana idejom iz tradicionalne kulture da „na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću”. Kada sam bila mala, često sam čula svoju baku kako kaže: „U svom vladanju treba da razumeš zahvalnost. Treba da znaš da ’na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću’. Ako ne znaš da treba da uzvratiš na dobrotu, bićeš nezahvalna osoba i niko neće hteti da se druži sa tobom.” Moja majka se ponašala na taj način. Sećam se da smo, kada je moj mlađi brat bio bolestan, potrošili svu porodičnu ušteđevinu. Svi ljudi u selu su prikupili sredstva da pomognu našoj porodici. Moja majka je zapamtila dobrotu ostalih seljana i svake godine prilikom jesenje žetve bi žurila da završi posao naše porodice kako bi mogla da ode i pomogne ostalim seljanima u njihovom poslu. Svi ljudi u selu su govorili da moja majka ima dobru ljudskost i da je vredna druženja. U to vreme, majka mi je često govorila da su nam drugi seljani pomogli kada smo bili u nevolji i da zato moramo da budemo zahvalni. Kad god je neko bio u nevolji, trebalo bi da mu pružimo ruku i pomognemo, te zaista nije smelo da nam manjka savesti. To je postepeno obojilo moje razmišljanje, pa sam i ja počela da verujem da su dobri ljudi samo oni koji razumeju da „na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću” i da, ako neko ne razume koliko je važno da uzvrati na dobrotu, onda on nema savesti i nije vredan druženja. Nakon što sam počela da verujem u Boga, Jang Guang mi je pomogla i podržala me u više navrata, kad god sam imala poteškoća ili sam bila negativna i slaba. Stoga sam smatrala da moram da joj se odužim za tu dobrotu, pa kada je trebalo da je smenim, ja sam je zaštitila kršeći načela. Davala sam joj uzastopne šanse i kao rezultat toga, odložila sam rad crkve. Odužila sam joj se za dobrotu, ali je to omelo rad crkve. Živela sam u skladu sa idejom iz tradicionale kulture da „na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću” i nisam primenila ni mrvicu načela u tome kako sam se ponašala ili kako sam radila stvari. Shvatila sam da stav „na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću” nije pozitivna stvar i da nije u skladu sa istinom.

Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči i stekla jasniji uvid u lažnost ideje da „na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću”. Bog kaže: „Izjave o moralnom postupanju, kao što je ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’, ljudima ne poručuju koje su tačno njihove obaveze u društvu i među ljudskim rodom. Umesto toga, njima se ljudi sputavaju i primoravaju da postupaju i razmišljaju na određeni način, nezavisno od toga da li oni to žele ili ne, i bez obzira na okolnosti ili kontekst u kojima ih ti činovi ljubaznosti zadese. Mnogo je ovakvih primera iz drevne Kine. Na primer, izgladnelog dečaka prosjaka prihvatila je porodica koja ga je hranila, odevala, obučavala borilačkim veštinama i naučila svakakvom znanju. Sačekali su da on odraste, a zatim su počeli da ga koriste kao izvor sopstvenih prihoda, šaljući ga da čini zlo, da ubija ljude, da obavlja stvari koje on nije želeo. Pogledate li njegovu priču iz ugla svih naklonosti koje su mu ukazane, onda je to što je dečak spasen bila dobra stvar. Međutim, ako sagledate šta je kasnije on bio prinuđen da radi, da li je to zaista bilo dobro ili je bilo loše? (Bilo je loše.) Ipak, uz uslovljavanje tradicionalne kulture, kao što je ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’, ljudi ne mogu da uoče razliku. Naizgled se čini da ovaj dečak nije imao izbora nego da radi zle stvari i da povređuje ljude, da postane ubica – stvari koje većina ljudi ne bi želela da radi. Međutim, zar činjenica da je radio te loše stvari i da je ubijao po nalogu svog gospodara nije, duboko u njemu, proizašla iz njegove želje da uzvrati na gospodarevu ljubaznost? Naročito zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, kao što je ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’, ljudi ne mogu da izbegnu uticaj i kontrolu ovakvog poimanja. Ta shvatanja svakako ograničavaju njihove postupke, kao i namere i motive koji su u pozadini njihovih postupaka. Kada je dečak doveden u tu situaciju, šta bi on prvo pomislio? ’Ova porodica me je spasla i prema meni su se dobro poneli. Ne mogu da budem nezahvalan, moram da uzvratim na njihovu ljubaznost. Dugujem im svoj život, pa moram da im ga posvetim. Trebalo bi da radim sve ono što od mene traže, čak i ako to znači da činim zlo i da ubijam ljude. Ne mogu da razmišljam o tome da li je to ispravno ili pogrešno, već moram naprosto da uzvratim na njihovu ljubaznost. Da to ne učinim, da li bih i dalje bio dostojan da se nazivam čovekom?’ Shodno tome, kad god bi ta porodica od njega zatražila da nekoga ubije ili da učini nešto loše, on je to činio bez ikakvog oklevanja ili zadrške. Nisu li, dakle, njegovo ponašanje, postupci i bespogovorna poslušnost svi redom bili vođeni shvatanjem i stavom da ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’? Nije li on ispunjavao kriterijum moralnog postupanja? (Jeste.) Šta možete da vidite iz ovog primera? Da li je izreka ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’ dobra ili loša stvar? (Nije dobra, jer ne počiva ni na kakvom načelu.) U stvari, osoba koja uzvraća na ljubaznost vodi se načelom. Konkretno, ono je da na dobrotu uzvrati zahvalnošću. Ako ti neko ukaže ljubaznost, ti na isti način moraš da mu uzvratiš. Ako to ne učiniš, u tom slučaju nisi čovek i ne možeš ništa prigovoriti ako zbog toga budeš osuđen. Izreka kaže: ’Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode’, s tim da, u ovom slučaju, tom dečaku nije ukazana tek neka sitna ljubaznost, već ona kojom mu je spasen život, pa je stoga imao i razlog više da na to uzvrati svojim životom. Nije znao koje su granice ili načela uzvraćanja na ljubaznost. Verovao je da mu je ta porodica podarila život, te da zauzvrat njima mora da ga posveti i da čini sve ono što od njega traže, uključujući ubijanja ili druga zlodela. Takav način uzvraćanja na ljubaznost nema nikakva načela niti ograničenja. Dečak je tim zlikovcima poslužio kao saučesnik i pritom je sebe upropastio. Da li je bilo ispravno da na taj način uzvrati na ljubaznost? Naravno da nije. Bio je to sulud način postupanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). Kroz Božje reči sam videla da kada Sotona jednom u ljude usadi ideju da „na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću”, oni na dobrotu uzvraćaju bez razlike, uprkos svemu, i bez obzira na to šta je ispravno a šta pogrešno. Oni postupaju bez načela i bez i najmanjeg znaka savesti. Živela sam po ideji da „na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću”. Da bih se odužila Jang Guang za pomoć koju mi je pružila, ne samo da je nisam smenila, već sam joj čak pomogla i davala joj uzastopne šanse, iako sam jasno bila svesna da ona nije sposobna da obavlja dužnosti. Zbog toga je rad crkve kasnio. Bila sam vezana i ograničena idejom da „na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću” i nisam imala sposobnost da razlikujem ispravno od pogrešnog. Postupila sam kršeći načela i odložila sam rad crkve. Bila sam tako smetena! Da nije bilo razotkrivanja Božjih reči i da to nisam raspoznala u skladu su Božjim rečima, i dalje bih verovala da je ispravno to što sam učinila, nesvesna da mi je tradicionalna kultura nanela štetu.

Jednog dana u aprilu 2023. godine, starešine su poslale pismo tražeći od mene da napišem procenu Jang Guang. Pomislila sam na ono što je sestra koja je sarađivala sa Jang Guang nedavno rekla: da kada su uređene dužnosti za Jang Guang, ona ih nije prihvatila, čak je rekla da to što se traži od nje da obavlja dužnosti uskraćuje njenu slobodu. Jang Guang nije obavljala svoje dužnosti, sve do sada, pa pored toga kako se ponašala kada je ranije obavljala svoju dužnost, znala sam da, ako sve to napišem, onda će Jang Guang vrlo verovatno biti smenjena. Kad bi saznala da sam dala informacije o njenom ponašanju, da li bi me mrzela? Da li bi smatrala da mi nedostaje ljudske topline? Ali opet, kad to ne bih napisala, izgubila bih priliku da primenjujem istinu. To je uvreda za Boga. Te noći sam se prevrtala po krevetu, ne mogavši da zaspim. Dok sam tragala i razmišljala, pomislila sam na odlomak Božjih reči i potražila ga da ih pročitam. Bog kaže: „Ponekad će Bog koristiti Sotonine usluge da ljudima pomogne, ali se u takvim slučajevima moramo postarati da zahvalimo Bogu i da ne uzvratimo ljubaznost Sotoni – ovo je pitanje načela. Kad se iskušenje pojavi u obliku zle osobe koja ukazuje ljubaznost, prvo moraš da budeš načisto ko ti tačno pruža ruku i ukazuje pomoć, kakva je tvoja lična situacija i da li postoje i drugi putevi kojima možeš da pođeš. Takvim slučajevima moraš da se pozabaviš na fleksibilan način. Ako Bog želi da te spase, nezavisno od toga čije usluge On koristi da bi to postigao, prvo treba da zahvališ Bogu i da to prihvatiš od Boga. Svoju zahvalnost ne treba isključivo da usmeravaš prema ljudima, a da ne pominjemo da iz zahvalnosti nikome ne treba da nudiš svoj život. Ovo je ozbiljna greška. Najvažnije od svega jeste to da je tvoje srce zahvalno Bogu i da to prihvataš od Njega” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). Pročitavši Božje reči, osetila sam se oslobođeno u srcu. Uvek sam bila zahvalna Jang Guang i verovala sam da je razlog zašto tada nisam napustila svoju dužnost taj što mi je Jang Guang pružila razgovor i pomoć. U svom srcu nikada nisam mogla da otpustim tu dobrotu i želela sam da joj se odužim. Zaista sam bila tako glupa i slepa! Bog je suveren i određuje koju dužnost osoba može da obavlja i kada obavlja određenu dužnost. Kada mi je Jang Guang pomogla, to je Bog orkestrirao i uredio. Nije trebalo da svu dobrotu pripišem Jang Guang. Trebalo je da se zahvalim Bogu.

Pročitala sam još Božjih reči: „U stvari, bez obzira na činjenicu hoćeš li mu se odužiti ili ne, i dalje si čovek i još uvek živiš u okviru normalne ljudskosti – samo to uzvraćanje neće ništa promeniti. Tvoja ljudskost neće pretrpeti nikakvu promenu, a ni tvoja iskvarena narav neće biti potisnuta time što si mu se valjano odužio. Isto tako, tvoja iskvarena narav neće postati ništa lošija samo zato što mu se nisi valjano odužio. Činjenica da li na dobrotu uzvraćaš i nekom je ukazuješ ili upravo suprotno nema nikakve veze sa tvojom iskvarenom naravi. Naravno, bez obzira na to da li ova veza postoji ili ne, za Mene, ova vrsta ’dobrote’ naprosto ne postoji, i nadam se da to isto važi i za vas. Kako bi to onda trebalo da posmatraš? To naprosto posmatraj kao obavezu i odgovornost, kao nešto što osoba sa ljudskim instinktima treba da učini. Treba to da posmatraš kao svoju odgovornost i obavezu kao ljudskog bića, i da je činiš najbolje što možeš. U tome je sve” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). „Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Nakon što sam razmislila o Božjim rečima, shvatila sam da kod Boga jednostavno ne postoji nešto kao što je „dobrota”. Ne treba da bez ikakve granice uzvraćaš na dobrotu ljudima koji su ti pomogli. Umesto toga, trebalo bi da ispunjavaš svoje obaveze najbolje što možeš, ali ne smeš da prekršiš istina-načelo. Ako nešto krši istina-načelo, trebalo bi da odbiješ da to učiniš i da postupiš u skladu sa Božjim zahtevima. Što se tiče ljudi koji streme ka istini i spremni su da izvrše svoju dužnost, čak i ako otkriju iskvarenost, treba da se potrudiš da im pomogneš sa srcem punim ljubavi, sve dok su spremni da se pokaju i promene. Ne treba da gledaš na to da li su ti pomogli ili da li su pokazali dobrotu prema tebi. Što se tiče ljudi koji ne streme ka istini, nisu voljni da izvrše svoju dužnost, ne kaju se i ne menjaju se čak i nakon više razgovora u zajedništvu, čak i nastavljaju da čine zlo, oni su predmet Božje mržnje. Mi takođe treba da ih odbacimo i mrzimo. Što se tiče Jang Guang, mnogo sam joj pomogla, ali ona jednostavno nije htela da se uključi. Posle nekoliko godina, još uvek nije pokazala ni najmanju promenu. Verovala je u Boga mnogo godina, ali nije primenjivala istinu i nije bila voljna da obavlja svoju dužnost. Bila je jedan od bezvernika koji su otkriveni Božjim delom. Morala sam da postupam u skladu sa načelima, da volim ono što Bog voli i da mrzim ono što Bog mrzi. Stoga sam napisala procenu Jang Guang. Nakon što je procena prosleđena, u srcu sam osetila olakšanje. Kasnije je Jang Guang smenjena.

Kroz svoja iskustva u tom periodu, zadobila sam raspoznavanje tradicionalne ideje da „na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću” i iskusila sam kako način na koji Bog detaljno analizira lažnost tradicionalne kulture predstavlja Njegovo spasenje čovečanstva. Da nisam pročitala Božje reči, i dalje bih stalno živela po tradicionalnoj ideji da „na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću”, i ne znam koliko bih stvari koje krše istinu i opiru se Bogu učinila. To što sam uspela da ostvarim ovu malu promenu je rezultat postignut Božjim rečima. Hvala Bogu!