24. Razmišljanja o prepuštanju udobnostima

U avgustu 2022. godine, bila sam odgovorna za rad na zalivanju pridošlica u crkvi. Osećala sam veliku zahvalnost Bogu što sam mogla da vršim tako važnu dužnost i potajno sam odlučila da ću tu dužnost sigurno dobro izvršavati. Pošto ranije nisam bila odgovorna za rad na zalivanju i nisam razumela načela, vredno sam učila i trudila se da se upoznam sa relevantnim načelima. Ako su pridošlice imale bilo kakva stanja ili probleme, brzo bih ih podelila i rešila sa sestrom sa kojom sam radila. Iako je svaki dan bio užurban, imala sam puno energije u srcu i rešila sam neke probleme. Nakon nekog vremena sam otkrila da ovaj rad podrazumeva mnogo detalja. Ne samo da sam morala blagovremeno da rešim razne probleme i poteškoće pridošlica, već sam morala i da proverim i pratim rad zalivača i da rešim njihove poteškoće, kao i da otkrijem talentovane ljude, da negujem zalivače i tako dalje. Počela sam da mislim da je dobro obavljanje ovog posla prosto suviše teško. On je zahtevao mnogo razmišljanja i plaćanje visoke cene. Bio je tako zamoran! Zbog toga sam se stalno nadala da ću naići na manje problema kako bi moj posao bio opušteniji. Kasnije sam bila pod još većim pritiskom jer se broj pridošlica kojima je bilo potrebno zalivanje stalno povećavao. Pomislila sam: „Da bi se sve pridošlice dobro zalivale i da bi se vodila briga o svemu kako treba, potrebno je veoma mnogo vremena i truda. Previše je zamorno!” Stoga sam počela da se okupljam samo sa zalivačima. Zalivačima sam prepustila odgovornost za sve pridošlice sa većim brojem predstava i nisam se previše zamarala oko njih. Ponekad bih se raspitala o radu zalivača, ali samo površno. Posle nekog vremena su počeli stalno da se javljaju problemi u radu na zalivanju. Neki od pridošlica su bili negativni i slabi i nisu se redovno okupljali, a neki su bili zaluđeni neosnovanim glasinama i zabludama verskih sveštenika. Druge su, pak, sprečavale i progonile njihove porodice, pa se nisu redovno okupljali i tako dalje. Zalivači su takođe živeli u teškoćama i bili donekle negativni. Starešine su poslali pismo u kojem su tražili da brzo pronađem razlog i ispravim odstupanja. Takođe su me podsetili da treba lično da zalivam one pridošlice koji su imali predstave, ali koji su bili dobrog kova. Morala sam zapravo da učestvujem u rešavanju problema pridošlica i da im pomognem da puste korene na pravi način. Kada sam čula šta starešine govore, srce mi se uznemirilo. Smatrala sam da je to rezultat toga što nisam radila stvaran posao. Posle sam žurno otišla da razgovaram o problemima pridošlica i da ih rešim, ali rezultati nisu bili sjajni. Počela sam da mislim da je ovaj posao jednostavno previše težak i da bi bilo dobro kada bih svoju dužnost zamenila sa nekom malo lakšom. Jednom prilikom su zalivači ukazali na neke probleme i poteškoće u radu. Želela sam da pronađem neka načela, pa da zatim razgovaram sa njima o tome kako da se ovi problemi reše, ali onda sam pomislila: „Potrebno je previše vremena i truda da se pronađu načela. Sestra sa kojom sarađujem je dobrog kova i ume dobro da komunicira i rešava probleme. Samo ću je ubediti da ona ode i da ih reši”. Dakle, nisam tražila načela koja sam trebala da tražim i nisam razgovarala o onome o čemu je trebalo da razgovaram. Samo sam čekala da sestra reši stvari. Kada se ovo kasnije ponovilo, iskoristila sam svoj loš kov kao izgovor i prebacila sam sve najproblematičnije i najteže poslove na svoju saradnicu kao da je to sasvim razumno i prirodno. Sve sam manje nosila teret u obavljanju svoje dužnosti. Svakog dana sam obavljala samo trenutne zadatke, radeći mehanički. Za to vreme, moje srce je stalno osećalo nedostatak mira i opuštenosti. Pošto su rezultati bili sve lošiji, starešine su često pratili rad kako bi razumeli šta se dešava. Osećala sam se sputano i nemirno, kao da je bilo previše problema i poteškoća koje treba rešiti. Osećala sam se kao da sam pod prevelikim pritiskom i kao da je bilo previše stvari o kojima treba da brinem. Često sam bila uznemirena i žalila sam se: „Ne obavljam dugo ovu dužnost. Zašto me starešine ne razumeju? Zašto tako pažljivo prate rad?” Stvarno sam se nadala da se više neće pojavljivati problemi u radu.

Jednog dana sam dobila koronu. Odjednom sam imala povišenu temperaturu i celo telo me je bolelo. Potpuno mi je ponestalo energije. Nisam mogla da gutam hranu niti da noću spavam. U srcu sam se neprestano molila Bogu: „Dragi Bože, ova bolest i bol su me zadesili s Tvojom namerom. Ali za sada još uvek ne znam koju lekciju treba da naučim. Vodi me kako bih razumela sopstvene probleme”. Nakon molitve sam razmišljala o svom stanju i o tome kako sam vršila svoju dužnost tokom ovog perioda. Razmišljala sam o tome kako je izvršavanje moje dužnosti nešto smisleno, ali zašto sam se često osećala sputano i bolno? Kako sam dospela u ovo stanje dok sam izvršavala svoju dužnost? Kasnije sam pročitala reči Božje: „Ako ljudi neprekidno traže fizičku udobnost i sreću, ako stalno streme fizičkoj sreći i udobnosti, i ne žele da pate, čak i najmanja fizička patnja, kad pate nešto više od drugih, odnosno ako se osećaju malo više prezaposlenim nego inače, tada bi ih navela da se osećaju sputano. To je jedan od uzroka sputanosti. Ako manju količinu fizičke patnje ljudi ne smatraju nečim naročitim i ako ne streme fizičkoj udobnosti, već umesto toga streme ka istini i traže da ispune svoje dužnosti kako bi udovoljili Bogu, oni tada često neće osećati fizičku patnju. Čak i ako se povremeno osećaju pomalo prezauzeto, izmoreno ili istrošeno, nakon što odu na spavanje, probudiće se osećajući se bolje, pa će nastaviti sa svojim poslom. Težište će im biti na njihovim dužnostima i na njihovom poslu; manji fizički zamor neće smatrati velikim problemom. Međutim, kad problem nastane u ljudskom razmišljanju i ljudi stalno streme fizičkoj udobnosti, kad se njihovom fizičkom telu u bilo kom trenutku nanese manja nepravda ili ne mogu da pronađu zadovoljstvo, u njima će nastati određene negativne emocije. Prema tome, zašto će se takva osoba, koja uvek želi da radi šta joj se prohte, da ugađa svom telu i da uživa u životu, kad god nije zadovoljna često obreti u klopci ove negativne emocije sputanosti? (Zato što ona stremi udobnosti i fizičkom uživanju.) To važi za neke ljude” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Nakon što sam razmislila o Božjim rečima, shvatila sam da razlog zbog kojeg sam živela u sputanosti i boli nije to što je ovaj posao bio težak. Glavni razlog je u tome što je postojao problem sa mojim mislima i stavovima. Ono za čim sam stremila nije bilo sticanje istine, niti ispunjavanje dužnosti stvorenog bića. Umesto toga, stremila sam fizičkoj udobnosti. Razmišljala sam samo o tome kako da manje brinem i kako da sebi olakšam stvari. Kada bi obim posla bio velik i zahtevao da uložim dodatnu pažnju, da trpim više poteškoća i plaćam veću cenu, gunđala bih i osećala otpor. Kada bih se susrela sa puno problema i poteškoća u poslu, smatrala bih da su previše problematični i žalila bih se kako mi je teško, ili bih ih prebacila na drugu braću i sestre, da se pobrinu za njih i da ih reše. Čak sam želela da svoju dužnost zamenim nekom lakšom kako bih mogla da pobegnem iz tog okruženja. Dobro sam znala da kada starešine prate posao, oni ispunjavaju odgovornosti starešine, ali kada su počeli da mi dišu za vratom, utičući na interese mog tela, osećala sam se iskorišćeno i preopterećeno, pa bih gunđala i žalila se na ovo ili ono. U stvari, zapravo sam se žalila na to da okruženje koje je Bog uredio nije dobro. To je bilo nezadovoljstvo Bogom i osećanje otpora prema Bogu. To je bilo protivljenje Bogu! Zaista sam bila previše buntovna, a srce mi nije bilo nimalo bogobojažljivo!

Kasnije sam nastavila da tragam za istinom i da razmišljam o sebi. Pročitala sam reči Božje: „Dok obavljaju dužnost, ljudi se večito žale na teškoće, ne žele da ulože trud, i čim imaju malu pauzu, sednu da se odmore, dokono brbljaju, besposliče ili se zabavljaju. A kada se količina posla poveća, pa im to poremeti ritam i životnu rutinu, postanu nesrećni i nezadovoljni. Zanovetaju i žale se, te počinju nemarno da obavljaju svoju dužnost. To je žudnja za telesnim udobnostima, zar ne? (…) Ma koliko posla bilo u crkvenom radu i u njihovim dužnostima, rutina i normalno stanje njihovog života nikada se ne prekidaju. Nikada nisu nemarni ni prema najsitnijem detalju telesnog života i imaju nad njima savršenu kontrolu, vrlo su strogi i ozbiljni. No, kada imaju posla sa radom Božje kuće, ma koliko važno bilo neko pitanje, pa čak i ako se radi o bezbednosti braće i sestara, oni se prema tome odnose nemarno. Nije ih briga čak ni za one stvari koje se tiču Božjeg naloga ili dužnosti koju treba da obave. Ne preuzimaju baš nikakvu odgovornost. To je prepuštanje telesnim udobnostima, zar ne? Da li su ljudi koji se prepuštaju telesnim udobnostima pogodni za obavljanje dužnosti? Čim neko pokrene temu obavljanja svoje dužnosti ili govori o plaćanju cene i trpljenju teškoća, oni stalno odmahuju glavom. Imaju previše problema, puni su žalbi i ispunjeni negativnošću. Takvi ljudi su beskorisni, nisu kvalifikovani za obavljanje svoje dužnosti i treba ih eliminisati” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (2)”). Nakon što sam pročitala reči Božje, konačno sam shvatila da prepuštanje udobnosti i neodgovornost u vršenju dužnosti predstavljaju problem koji je po prirodi izuzetno ozbiljan. Ljudi koji se neprestano prepuštaju udobnosti, izvršavaju svoju dužnost na lukav i prepreden način, birajući lake zadatke i plašeći se teških zadataka, i ne žele da trpe teškoće niti da plate cenu. Kad god vide poteškoće, oni beže i traže razna opravdanja i izgovore da posao koji iziskuje velike poteškoće ili brojne probleme prebace na druge. Ovaj tip osobe nije od poverenja i nesposoban je da preuzme posao. Bila sam upravo takav tip osobe. Dobro sam znala da sam odgovorna za rad na zalivanju, da treba da zalivam pridošlice i blagovremeno rešavam njihove predstave i probleme kako bi što pre pustili korene na pravi način. To je bio osnovni okvir moje dužnosti i odgovornosti koje treba da ispunjavam. Međutim, žalila sam se da su pridošlice imale mnogo problema i da je njihovo rešavanje bilo previše mučno i zamorno. Tako da sam pronalazila izgovore da prebacim sve pridošlice sa predstavama i poteškoćama na zalivače i da se uopšte njima ne zamaram, kao šef koji pere ruke od svega. To je značilo da problemi pridošlica nisu mogli biti rešeni na vreme i da su otežavali napredak u radu na zalivanju. Kada su zalivači nailazili na poteškoće i probleme u svom radu, bila sam besramno zaokupljena telom i nisam bila voljna da ih rešim. Ipak, bila sam izuzetno lažljiva, smišljajući izgovor govoreći da sam lošeg kova, kako bih imala opravdanje da sve poteškoće i probleme prebacim na sestru sa kojom sam sarađivala. Pošto što sam bila zaokupljena telom, prepuštala se udobnosti i nisam radila stvaran posao, rezultati rada na zalivanju nisu bili dobri. Uprkos tome, nisam razmišljala o sebi, a kada su starešine pratile rad i saznale šta se dešava, čak sam osećala otpor prema njima i zamerala im. Bila sam previše nerazumna! Sa takvim stanjem i ponašanjem, zar sam mogla biti dostojna dužnosti nadzornice? Nisam izvršavala svoju dužnost – činila sam zlo! Osećala sam uznemirenost i kajanje u srcu i mislila sam da je Bog dozvolio da se zarazim ovom pandemijom. Molila sam se Bogu da me vodi kako bih nastavila da razmišljam o svojim problemima i da ih spoznam.

Nedugo zatim, bila sam na jednom okupljanju gde sam se svima otvorila i pričala o svom stanju. Starešina mi je pročitala odlomak Božjih reči, koji mi je pružio izvesno razumevanje moje iskvarene naravi. Svemogući Bog kaže: „Lažne starešine ne obavljaju nikakav stvarni posao, ali znaju kako da se ponašaju kao funkcioneri. Šta prvo učine kad postanu starešine? Kupuju naklonost ljudi. Zauzimaju pristup ’novi funkcioneri su željni da ostave dobar utisak’: isprva obave nekoliko stvari od kojih svi osete dobrobit u svojoj svakodnevici. Isprva nastoje da na ljude ostave dobar utisak, da svima pokažu kako idu u korak sa širokim masama, kako bi ih svi veličali i govorili: ’Ovaj starešina se ponaša kao da nam je roditelj!’ Zatim i zvanično preuzimaju poziciju. Osećaju da su sada stekli podršku naroda i da im se položaj učvrstio; tada počinju da uživaju u statusnim pogodnostima, kao da im one s pravom pripadaju. Njihove su krilatice: ’U životu je najvažnije dobro se najesti i lepo se obući’, ’Život je kratak, pa uživaj dok možeš’ i ’Prepusti se onome što ti donosi današnji dan, a sutrašnje brige ostavi za sutra’. Oni uživaju u svakom danu koji dolazi, zabavljaju se dok mogu i ne razmišljaju o budućnosti, a još manje razmišljaju o odgovornostima koje starešina treba da ispuni i o dužnostima koje treba da izvrši. Rutinski propovedaju nekoliko reči i doktrina i obave nekoliko zadataka tek da bi ih obavili, ali ne izvršavaju nikakav stvaran posao. Oni ne obelodanjuju prave probleme u crkvi i ne rešavaju ih u potpunosti, pa koja je onda svrha obavljanja tako površnih zadataka? Zar to nije zaluđivanje? Mogu li ozbiljni zadaci da se povere takvom lažnom starešini? Da li su ti ljudi u skladu sa načelima i uslovima Božje kuće za izbor starešina i delatnika? (Nisu.) Ti ljudi nemaju ni savesti ni razuma, lišeni su svakog osećaja odgovornosti, a ipak žele da drže neku zvaničnu funkciju, da budu crkveni starešina – zašto su tako bestidni? Čak i kad su u pitanju neki ljudi koji imaju osećaj odgovornosti, oni zbog lošeg kova ne mogu da budu starešine – a da ne pominjemo beskorisne ljude koji nemaju nikakav osećaj odgovornosti; oni su još manje kvalifikovani da budu starešine. Koliko su samo lenje te proždrljive i mlitave lažne starešine? Čak i kada otkriju problem i svesni su da to jeste problem, oni ga ne shvataju ozbiljno i lako preko njega prelaze. Tako su neodgovorni! Iako su dobri govornici i poseduju kakav-takav kov, ne mogu da reše razne probleme u crkvenom radu, što dovodi do potpunog zastoja; problemi se nagomilavaju, ali se te starešine njima ne bave; istrajni su u tome da obave tek nekoliko površnih rutinskih zadataka. I koji je krajnji rezultat? Zar ne prave brljotine u crkvenom radu, nisu li sve upropastili? Zar ne dovode do haosa i nedostatka jedinstva u crkvi? To je neizbežan ishod” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Osećala sam se kao da stojim licem u lice s Bogom dok me razotkriva. Bila sam ta vrsta lenje osobe koju je Bog razotkrio. Zarad prepuštanja udobnosti, nisam rešila probleme koje sam videla, niti sam uradila ikakav stvaran posao. Razmišljajući o tom periodu, znala sam sve o predstavama i problemima pridošlica i mogla sam da vidim teškoće i stanja zalivača. Ali nisam razmišljala o tome kako da tragam za istinom da bih te probleme rešila što je brže moguće. Umesto toga, samo sam pokušala da sebe poštedim muke tako što sam isključivo sledila proceduru, radila površno i samo ukratko razgovarala u zajedništvu. Izdeklamovala bih po koju doktrinu da prevarim ljude i to je to. Ponekad sam čak direktno prebacivala probleme na svoju saradnicu ili na zalivače, da ih oni reše. Birala sam samo lake zadatke, ostavljajući one zamorne, i u svakoj situaciji sam bila preokupirana telom. Vrlo dobro sam znala da je zalivanje pridošlica veoma važno, jer je uticalo na to da li će pridošlice moći da budu postojani na istinitom putu. Međutim, nisam želela da platim cenu i nisam rešila probleme koje sam videla. Takođe sam bežala od problema i izbegavala svoje obaveze i, mada sam jasno mogla da vidim da rad trpi gubitke, nisam se uopšte obazirala na to. Zaista sam pokazivala ozbiljan nedostatak savesti i bila sam previše neodgovorna! Uprkos tome, nisam razmišljala o sebi. Mislila sam, pošto sam bila odgovorna za taj posao samo jedno kratko vreme, da bi starešine trebalo da imaju razumevanja za moje poteškoće i da ne zahtevaju previše od mene. Zaista sam bila potpuno nerazborita! Živela sam oslanjajući se na sotonske filozofije poput „Današnje vino pij danas, a o sutrašnjem danu brini sutra” i „Živi život na autopilotu”. Dok sam izvršavala svoju dužnost, nisam vodila brigu o svom stvarnom poslu. Radila sam samo neke nebitne i nevažne stvari, a dane sam provodila otaljavajući. Spolja gledano, nije delovalo kao da sam svakog dana besposlena, ali zapravo nisam radila nikakav stvaran posao, niti sam ispunila odgovornosti koje je trebalo da ispunim. Kakva je bila razlika između mog ponašanja i ponašanja šljama ili lezilebovića koji ne vode računa o svom stvarnom poslu? U prošlosti sam na takve ljude gledala s visine, i ne pomislivši da smo u istoj kategoriji. Gadila sam se sama sebi! Osoba poput mene, bez integriteta i potpuno nepouzdana, zaista nije bila dostojna da izvršava dužnosti. Koračala sam putem lažnih starešina i lažnih delatnika. Sada, kada me je pogodila bolest, nisam imala nimalo energije da izvršavam svoje dužnosti iako sam to želela. Bilo mi je strašno žao što sam traćila vreme kada sam bila dobrog zdravlja. Ako se ova bolest ne bude mogla izlečiti i ja umrem, ostavila bih za sobom večno žaljenje u ovom životu. Što sam više razmišljala, to sam više bila van sebe. Stalno sam imala osećaj kao da me je Bog napustio i shvatila sam da ću zaista biti uklonjena ako ne budem stremila ka istini i dobro izvršavala svoju dužnost.

Jednog dana tokom duhovne posvećenosti, pročitala sam još reči Božjih: „Ima ljudi koji uopšte ne žele da pate dok obavljaju svoje dužnosti, koji se uvek žale kada naiđu na problem i odbijaju da plate cenu. Kakav je to stav? To je površan stav. Ako svoju dužnost obavljaš površno i pristupaš joj s nepoštovanjem, kakav će biti rezultat? Loše ćeš obavljati svoju dužnost, iako si sposoban da je valjano obavljaš – tvoj učinak neće biti u skladu s merilom i Bog će biti veoma nezadovoljan stavom koji imaš prema obavljanju svoje dužnosti. Da si mogao da se moliš Bogu, da si tragao za istinom i prionuo na to svim srcem i dušom, da si tako sarađivao, onda bi ti Bog sve pripremio unapred, tako da bi, jednom kada bi počeo sa radom, sve došlo na svoje mesto i postigao bi dobre rezultate. Ne bi morao da uložiš ogromnu količinu energije; kada bi dao sve od sebe da sarađuješ, Bog bi već sve uredio za tebe. Ako si prevrtljiv i ako zabušavaš, ako svoju dužnost ne obavljaš kako valja i uvek ideš pogrešnim putem, onda Bog neće delovati u tebi; izgubićeš ovu priliku i Bog će reći: ’Nisi dobar, ne mogu da te upotrebim. Idi i stani sa strane. Voliš da budeš lukav i da zabušavaš, zar ne? Voliš da budeš lenj i da ti sve bude lagano, zar ne? E, onda, neka ti bude lagano zauvek!’ Bog će dati ovu blagodat i priliku nekom drugom. Šta kažete, da li je to gubitak ili dobitak? (Gubitak.) To je ogroman gubitak!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da dovrše svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sam njihov život. Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Iz Božjih reči sam osetila Božju pravednost i neuvredljivu narav. Shvatila sam da je naša dužnost nalog od Boga i odgovornost koju ne smemo da odbijemo zbog svoje časti. Nepoštovanje i neodgovornost prema dužnosti je izdaja Boga. To je težak prestup. Takva osoba treba da bude prokleta. Ljudi koji ne uzimaju u obzir interese svog tela i ozbiljno i odgovorno se odnose prema svojoj dužnosti, mogu da zadobiju Božje delo i usmeravanje. Kroz proces izvršavanja svojih dužnosti, oni postepeno shvataju i stiču istinu i dolaze do toga da stvari rade u skladu sa načelima. Međutim, ja nisam volela istinu. Dopadala mi se samo udobnost. Nisam radila stvari koje su očigledno bile deo mojih osnovnih odgovornosti, a čak i ako bih povremeno nešto uradila, to bi bilo urađeno mehanički i površno. Obavljala sam nešto malo posla za pokazivanje, kako bih obmanula Boga i prevarila svoju braću i sestre. Zaista sam bila previše lažljiva! Bog ispituje najdublje delove ljudskog srca. On ispituje svaki moj postupak i svaku moju misao i ideju. Neko poput mene, ko je sebičan i lažljiv i prepušta se udobnosti, potpuno je nepouzdan i izaziva Božje gnušanje i mržnju. Ali ja opet nisam razmišljala o sebi. Starešine su me podsetile, ali sam i dalje pokazivala razumevanje prema telu, što je rezultiralo time da nisam mogla da zadobijem delo Svetog Duha u obavljanju svojih dužnosti i da nisam bila u stanju da prozrem probleme. To je takođe značilo da se poteškoće pridošlica nisu mogle rešiti blagovremeno. Napravila sam prestupe u svojim dužnostima. To što me je sad snašla ova pandemija bio je Božji prekor, ali i otkrovenje Božje pravedne naravi prema meni. Ako se ne pokajem, onda čak i da me crkva ne ukloni, Bog sve ispituje i Sveti Duh neće delovati na mene. Pre ili kasnije, biću eliminisana. Kao što Biblija kaže: „Udobnost će budale doći glave” (Priče Solomonove 1:32). Svemogući Bog takođe kaže: „Ono u čemu danas pohlepno uživaš upravo je ono što uništava tvoju budućnost” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo širenja jevanđelja istovremeno je i delo čovekovog spasenja”). Kada sam ovo shvatila, bila sam ispunjena žaljenjem i potpuno sam mrzela sebe. Molila sam se Bogu: „Dragi Bože, previše sam sebična i lažljiva. Površna sam u obavljanju svojih dužnosti i pokazujem razumevanje prema telu. To utiče na rad crkve. Dragi Bože, voljna sam da se pokajem. Vodi me da preokrenem ovo stanje”.

Kasnije sam pročitala reči Božje: „U čemu je vrednost čovekovog života? Je li ona samo zarad prepuštanja telesnim zadovoljstvima kao što su jelo, piće i zabava? (Ne, nije.) U čemu je onda vrednost života? Kažite Mi svoje mišljenje o tome. (Vrednost je u obavljanju dužnosti stvorenog bića – to je ono najmanje što čovek treba da postigne u svom životu.) Tako je. (…) Sa jedne strane, reč je o obavljanju dužnosti stvorenog bića. Sa druge strane, radi se o tome da, u okviru svojih mogućnosti i sposobnosti, učinite ono najbolje što možete, makar da dostignete ono stanje u kome sebi nećete ništa prebacivati, u kome ćete imati čistu savest i u kome ćete biti prihvatljivi u očima drugih. Kao dodatni korak, bez obzira na to u kakvoj si porodici rođen, koliko si obrazovan ili kakvog si kova, tokom svog života moraš posedovati određeno razumevanje načela koje ljudi u životu treba da shvate. Recimo, kakvim putem ljudi treba da idu, kako treba da žive i kako da žive smislenim životom – treba makar da istražiš ponešto od istinske vrednosti života. Ovaj život se ne sme živeti uzalud i čovek na zemlju ne sme doći uzalud. Sa druge strane, tokom svog života, moraš da ispuniš svoju misiju; to je najvažnije. Nećemo govoriti o izvršenju neke velike misije, dužnosti ili obaveze, ali treba da postigneš makar nešto. Na primer, neki ljudi u crkvi ulažu sve svoje napore u delo širenja jevanđelja, posvećujući tome čitav svoj život, plaćajući ogromnu cenu i pridobijajući mnoge ljude. Zahvaljujući tome, osećaju da njihov život nije proživljen uzalud, te da imaju vrednost i utehu. Kada se suoče sa bolešću ili smrću, kada rezimiraju ceo svoj život i osvrnu se unazad na sve što su ikada učinili, na put kojim su išli, u svom srcu pronalaze utehu. Sebi ništa ne prebacuju, niti za bilo čime žale. Dok u crkvi predvode druge ili dok su odgovorni za određeni aspekt rada, neki ljudi ne žale truda. Daju i poslednji atom svoje snage i energije, ulažući svu svoju energiju i plaćajući cenu za posao koji obavljaju. Svojim zalivanjem, vođstvom, pomoći i podrškom, pomažu mnogim ljudima zapalim u slabost i negativnost da ojačaju i da stoje postojano, da ne ustuknu, već da se vrate prisustvu Božjem, pa čak i da na kraju svedoče za Njega. Povrh toga, tokom perioda svog vođstva, oni obave mnoge važne zadatke, uklone ne tako mali broj zlih ljudi, štite brojne pripadnike Božjeg izabranog naroda i nadomeste brojne značajne gubitke. I sve to postignu tokom svog vođstva. Kada se osvrnu na put kojim su išli i prisete se obavljenog posla i cene koju su tokom godina platili, sebi ništa ne prebacuju niti za bilo čime žale. Ne osećaju žaljenje zbog učinjenih stvari i veruju da su živeli vrednim životom, te da imaju postojanost i utehu u svom srcu. Kako je to divno! Nisu li to plodovi koje su ubrali? (Jesu.) Ovaj osećaj postojanosti i utehe, ovo odsustvo kajanja, rezultat su i plodovi žetve nakon stremljenja ka pozitivnim stvarima i istini. Nemojmo ljude odmeravati prema visokim merilima. Hajde da razmotrimo situaciju u kojoj se čovek suočava sa zadatkom koji tokom svog života treba ili je spreman da obavi. Kad pronađe svoje mesto, on stoji postojano na svojoj poziciji, drži se svoje pozicije, daje svu krv svoga srca i poslednji atom svoje energije i postiže i završava ono što treba da učini i dovrši. Kada konačno stane pred Boga da mu podnese račun, oseća se relativno zadovoljno, u svom srcu sebi ništa ne prebacuje niti za bilo čime žali. Oseća utehu i da je nešto postigao, da je živeo dragocenim životom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je Bog odredio da živim u poslednjim danima, da prihvatim Božje delo i da vršim dužnosti u crkvi. Nije želeo da pokazujem razumevanje prema telu, da se prepustim udobnosti, niti da protraćim svoj život naizgled zaposlena, a ne postižući ništa. Božja namera je bila da idem pravim putem u životu, da više tragam za istinom dok izvršavam svoju dužnost i da rešavam probleme i poteškoće braće i sestara u skladu sa Božjim rečima, kako bih mogla da radim stvari u skladu sa načelima i da izvršavam svoju dužnost na način koji je u skladu s merilom. Samo se na ovaj način živi život vredan življenja. Razmišljala sam o tome kako sam svoju dužnost izvršavala na lukav i prepreden način. Iako je telo živelo u udobnosti, u dubinama mog srca bili su bol i tama i jednostavno nisam imala nimalo mira niti radosti. Zarad prolazne udobnosti i uživanja, ne samo da sam otežala sopstveni život-ulazak, već sam iza sebe ostavila mnogo kajanja u svojoj dužnosti. Zaista sam bila previše tvrdoglava i previše glupa! Pomolila sam se Bogu i donela odluku. Iako se nisam u potpunosti oporavila od bolesti, bila sam voljna da preokrenem svoje pogrešno stanje i da se pobunim protiv tela kako bih brzo razrešila predstave i stanja pridošlica, da radim svoj posao kako treba i da ispunjavam svoje odgovornosti i dužnosti.

Nakon toga sam sa saradnicom tragala za istinom kako bih rešila probleme koji su se pojavili u radu. Obično bih i vodila zalivače kako bismo zajedno tragali za načelima i periodično sumirali odstupanja i probleme u radu i tražili put za njihovo rešavanje. Jednog dana, sestra Džen Sin je rekla da je jedna pridošlica koju je zalivala pokrenula nekoliko problema. Nije znala kako da ih reši i želela je da o njima razgovaram u zajedništvu. Bilo je nekih problema o kojima nisam znala kako da razgovaram, niti kako da ih odmah rešim. Počela sam da razmišljam: „Biće potrebno mnogo razmišljanja i traganja kako bi se došlo do jasnog odgovora na ove probleme. Ovo će potrajati. Kakva gnjavaža! Mogla bih samo da ostavim te probleme po strani i da ubedim svoju saradnicu da ih kasnije reši”. Kada sam razmislila o tome, shvatila sam da sam ponovo pokazivala razumevanje prema telu. Žurno sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, znam da ponovo žudim za udobnošću i da sam u iskušenju da budem lukava i prepredena. Voljna sam da se pobunim protiv tela i da dâm sve od sebe kako bih rešila ove probleme. Molim Te da me vodiš!” Kasnije sam pročitala reči Božje: „Kada neko zaista voli istinu, može da ima srce sa gorućom željom za Bogom, iskreno srce i nagon da primenjuje istinu i da se pokori Bogu. Kada poseduje stvarnu snagu, on je u stanju da plati cenu, da posveti svoju energiju i vreme, da se odrekne lične koristi i da se oslobodi svih spletki tela, otvarajući tako put za primenu Božjih reči, za primenu istine i za ulazak u stvarnost reči Božje. Ako, zarad ulaska u stvarnost Božje reči, možeš da se odrekneš sopstvenih predstava, da otpustiš interese sopstvenog tela, ugleda, statusa, slave i uživanja u telu – ako možeš da otpustiš sve takve stvari, onda ćeš sve više ulaziti u istina-stvarnost. Kakve god poteškoće i nevolje da imaš, to više neće biti problemi – oni će biti lako rešeni – a ti ćeš lako ući u stvarnost Božjih reči. Dva neophodna uslova da se uđe u istina-stvarnost jesu iskreno srce i srce sa gorućom željom za Bogom. Ako imaš samo iskreno srce, ali se uvek kukavički ponašaš, ako ti nedostaje goruća želja za Bogom i povlačiš se kada naiđeš na poteškoće, to nije dovoljno. Ako u srcu imaš samo goruću želju za Bogom i pomalo si impulsivan i samo imaš tu težnju, ali ti nedostaje iskreno srce kada ti se nešto desi, i povlačiš se i opredeljuješ za sopstvene interese, to takođe nije dovoljno. Potrebno ti je i iskreno srce i srce sa gorućom željom za Bogom. Nivo iskrenosti tvog srca i snaga tvoje goruće želje za Bogom određuju snagu tvog nagona da primenjuješ istinu. Ako nemaš iskreno srce i tvoje srce nema goruću želju za Bogom, nećeš moći da razumeš Božje reči i nećeš imati nagon da primenjuješ istinu. Tako ne možeš da uđeš u istina-stvarnost i biće ti teško da postigneš spasenje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Božje reči su me veoma inspirisale. Dok sam izvršavala svoju dužnost, stalno sam se povlačila pred poteškoćama i odustajala od teških zadataka. Glavni problem je bio što nisam postupala prema svojoj dužnosti sa iskrenim srcem i što nisam bila voljna da trpim niti da platim cenu kako bih praktikovala istinu. Kada sam razmislila o tome, shvatila sam da je to što nisam mogla da rešim probleme pridošlica značilo da nisam razumela taj aspekt istine. To je bio trenutak kada je trebalo da tragam za istinom i da se njome opremim. Takvo okruženje je moglo da me podstakne da se približim Bogu i da se oslonim na Boga, a što je još važnije, to mi je bila prilika da zadobijem istinu. Trebalo bi da cenim ove prilike, da se pobunim protiv sopstvenog tela i da se oslonim na Boga u traganju za istinom i rešavanju ovih problema, plaćajući cenu koju treba da platim. Samo sam na taj način mogla da dobijem Božje prosvećenje i usmeravanje i da postepeno razumem i zadobijem istinu. Kada bih se stalno prepuštala udobnosti, povlačila se pred poteškoćama i odustajala kada je nešto teško, nikada ne bih ušla u istina-stvarnost i ne bih imala načina da zadobijem istinu. Na kraju bih ja bila ta koja je oštećena. Pošto sam ovo shvatila, pomolila sam se Bogu i potražila neke od Božjih reči koje su relevantne za probleme pridošlica. Kasnije smo Džen Sin i ja održale okupljanje za pridošlice kako bi jeli i pili reči Božje. Kroz razgovor smo rešili probleme pridošlica. Pridošlice su imale put primene nakon razumevanja istine a njihove poteškoće i problemi bili su rešeni. Zahvalila sam Bogu od srca! Stvarnim traganjem za istinom kako bih rešila probleme, uspela sam i da prozrem neke probleme i da razumem neke istine koje ranije nisam razumela. Izvršavajući svoju dužnost na ovaj način, srce mi je bilo opušteno i spokojno.

Posle ovog iskustva sam uvidela da su sve te razne poteškoće i problemi na koje sam nailazila dok sam obavljala svoju dužnost imale Božju dozvolu i da mi Bog nije namerno otežavao stvari. Božja namera je bila da iskoristi ove različite poteškoće i probleme da me podstakne da tražim istina-načela i da iskoristi te razne poteškoće da otkrije moju iskvarenost i nedostatke, kako bih tragala za istinom da razrešim sopstvenu iskvarenu narav. Inače bih uvek živela oslanjajući se na svoju iskvarenu narav i prepuštajući se udobnosti, bila bih lukava i prepredena dok izvršavam svoju dužnost. Ne samo da bi ovo odložilo rad crkve, nego bi na kraju i mene upropastilo. Reči Božje su bile te koje su me probudile, jednu glupu i tvrdoglavu osobu. Hvala Bogu na Njegovom spasenju!