26. Razmišljanja o težnji za statusom

Tokom godina moje vere, prvenstveno sam bio zadužen za rad na izradi tekstova i vremenom je većina braće i sestara počela da mi se divi i ugleda se na mene. Smatrao sam da je Bog zaista bio milostiv prema meni i uvek sam bio motivisan u svojoj dužnosti. Ali bez poređenja, nema kontrasta. Kada sam video da braća i sestre mojih godina, koji su bili u veri otprilike koliko i ja, služe kao starešine i nadzornici, moj način razmišljanja se promenio. Smatrao sam da su poslovi starešina ili nadzornika ugledniji i važniji, pa sam razmišljao o tome kako bi bilo sjajno kada bih jednog dana mogao postati starešina ili nadzornik.

U aprilu 2022. godine sam sređivao dokumente za uklanjanje ljudi iz crkve. Jednom prilikom je Li Vej došla da vodi okupljanje za nas. Primetio sam da smo otprilike istih godina, tu oko tridesetak. Kada sam saznao da je ona okružni starešina, bio sam istovremeno i začuđen i zavidan, misleći: „Li Vej je tako mlada i već je okružni starešina! Pošto je izabrana za starešinu, to mora da znači da ima najbolji kov i da najviše stremi ka istini u crkvama okruga. Mora da se sva braća i sestre ugledaju na nju. Kad bih i ja mogao da postanem starešina ili nadzornik kao ona, braća i sestre bi se sigurno ugledali i na mene.” Ali kada sam pomislio kako, posle svih ovih godina vere, nisam uspeo da dostignem viši položaj od vođe tima, bio sam pomalo razočaran, razmišljajući: „Ako braća i sestre saznaju da nakon svih ovih godina vere nikada nisam bio crkveni starešina, hoće li misliti da nisam neko ko stremi ka istini? Svačiju dužnost je Bog uredio i odredio, pa zašto je Bog odredio da Li Vej može da postane starešina, dok ja mogu samo da radim na izradi tekstova?” U to vreme se crkva sasvim slučajno spremala da izabere starešinu. Pomislio sam: „Verujem u Boga više od jedne decenije i tokom svih tih godina, bio sam zadužen za rad na izradi teksta. Razumem neke istine i mogu da rešim neke probleme, pa zar ne bih mogao i ja da se obučim za crkvenog starešinu?” Nadao sam se da će me drugi preporučiti, ali na kraju niko nije. Osećao sam se pomalo razočarano. Ali onda sam pomislio: „Ljudi ovde nisu proveli puno vremena sa mnom i ne poznaju me dobro. Osim toga, nikada nisam služio kao starešina ili delatnik i nemam radnog iskustva. Da mi je zaista data dužnost starešine, možda je ne bih dobro vršio.” Tako da sam odustao od te ideje.

Zbog premeštanja ljudi, u januaru 2023. godine sam počeo da pregledam članke. Kada sam video svoju nadzornicu Li Ćing, bio sam prilično uznemiren, misleći: „Li Ćing je istih godina kao i ja. Oboje smo počeli da verujemo u Boga na fakultetu, a pre nekoliko godina, kada sam bio vođa tima, Li Ćing je bila samo član tima. Ali nakon samo nekoliko godina, ona sada nadgleda rad na izradi tekstova, dok sam ja samo član tima. Kada braća i sestre vide da je Li Ćing tako mlada, a da je već nadzornica, sigurno misle da je ona dobrog kova i da stremi ka istini. Toliko godina verujem u Boga, pa zašto nisam dobio priliku da budem nadzornik? Nekada sam smatrao da je Bog zaista bio milostiv prema meni jer sam bio zadužen za rad na izradi tekstova. Ali u poređenju sa ovom braćom i sestrama koji su mogli da služe kao starešine, delatnici ili nadzornici, ja sam još uvek običan vernik. Ne izgleda li kao da ne stremim ka istini? Ako se stvari ovako nastave, niko se neće ugledati na mene!” Razmišljajući o tome, u meni su počele da se pojavljuju pritužbe: „Zašto je Bog milostiv prema drugima, ali ne prema meni?” Kada sam posle toga izvršavao svoje dužnosti, bio sam pomalo pasivan. Video sam Li Ćing kako besedi o stanjima braće i sestara i rešava probleme u radu, a kada je to činila, svi bi pažljivo slušali, a ponekad bi čak i hvatali beleške. Videvši ovo, srce mi je postalo obojeno mešavinom ljubomore i zavisti, kao i odbijanja da prihvatim ovu situaciju, pa dok je Li Ćing besedila, nisam želeo da slušam. Kasnije sam shvatio da je moje stanje bilo pogrešno. Kada sam video da je Li Ćing postala nadzornica, osetio sam ljubomoru i neprihvatanje i čak sam se žalio kako me Bog nije postavio za nadzornika. Nije li to značilo da mi je nedostajala pokornost Bogu? Zato sam tragao za istinom kako bih rešio svoj problem.

Jednog dana sam pročitao neke od Božjih reči: „Identitet, status i suština Boga nikada se ne mogu izjednačiti sa identitetom, statusom i suštinom čoveka niti će se te stvari ikada promeniti – Bog će zauvek biti Bog, a čovek će zauvek biti čovek. Ako je osoba u stanju da to razume, šta onda treba da uradi? Trebalo bi da se pokori Božjoj suverenosti i uređenjima – to je najracionalniji način da se stvari odvijaju, a osim toga, ne postoji drugi put koji se može izabrati. Ako se ne pokoriš, onda si buntovan, a ako si prkosan i raspravljaš se, onda si nečuveno buntovan i trebalo bi da budeš uništen. To što si u stanju da se pokoriš Božjoj suverenosti i uređenjima pokazuje da imaš razum; to je stav koji ljudi moraju da imaju i samo takav stav treba da imaju stvorena bića. Na primer, recimo da imaš malu mačku ili psa – da li su ta mačka ili taj pas kvalifikovani da zahtevaju da im kupuješ razne vrste ukusne hrane ili zabavne igračke? Da li postoje mačke ili psi koji su toliko nerazumni da postavljaju zahteve svojim vlasnicima? (Ne.) A, postoji li ijedan pas koji bi odlučio da ne bude sa svojim vlasnikom nakon što vidi da pas u tuđoj kući ima bolji život od njega? (Ne.) Njihov prirodni instinkt je da misle: ’Moj vlasnik mi daje hranu i smeštaj, tako da moram da čuvam kuću svog vlasnika. Čak i ako mi moj vlasnik ne daje hranu ili mi daje hranu koja nije baš ukusna, ipak moram da pazim na njegov dom.’ Pas ne gaji nikakve neprimerene misli da ode van tog mesta. Bez obzira na to da li je njegov vlasnik dobar prema njemu ili ne, pas je tako srećan kad god se njegov vlasnik vrati kući, neprestano maše repom, beskrajno radostan. Bez obzira na to da li ga vlasnik voli ili ne i da li mu kupuje ukusne stvari za jelo ili ne, on se uvek ponaša isto prema svom vlasniku – i dalje čuva njegov dom. Sudeći po tome, zar ljudi nisu gori od pasa? (Da.) Ljudi uvek postavljaju zahteve Bogu i uvek se bune protiv Njega. Šta je koren tog problema? To je da ljudi imaju iskvarene naravi, ne mogu da ostanu na mestu stvorenih bića i tako gube svoje instinkte i postaju Sotone; njihovi instinkti se pretvaraju u sotonski instinkt da se protive Bogu, da odbace istinu, da čine zlo i da se ne pokore Bogu. Kako se njihovi ljudski instinkti mogu povratiti? Moraju se navesti da imaju savest i razum, da rade ono što čovek treba da radi, da obavljaju dužnost koju treba da obavljaju. To je kao kada pas čuva dom, a mačka lovi miševe – bez obzira na to kako se njihov vlasnik ophodi prema njima, oni koriste svu snagu koju imaju da urade te stvari, bacaju se na te zadatke, ostaju na svom mestu i u potpunosti koriste svoje instinkte, pa ih njihov vlasnik voli” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka”). Bog razotkriva da ljudi, nakon što ih Sotona iskvari, gube savest i razboritost i da su puni buntovništva prema Bogu. Još su gori od mačaka i pasa. Razmislite samo o mačkama i psima – bez obzira da li ih vlasnik hrani dobro ili loše, da li ih pusti da spavaju na sofi ili ispod strehe, oni su uvek posvećeni hvatanju miševa ili čuvanju kuće za svog vlasnika, koristeći svoje instinkte najbolje što mogu. Kada se uporedim s ovim, iako nisam obavljao dužnost starešine ili delatnika, svejedno sam uživao u zalivanju i opskrbi Božjih reči, a kada sam se suočio sa poteškoćama i oslanjao se na Boga i računao na njega, primio sam Njegove smernice i vođstvo. Bog nije pokazao ni najmanju predrasudu prema meni, a ja sam Njemu stalno postavljao zahteve. Kada sam video da su neka braća i sestre izabrani za starešine ili nadzornike, žalio sam se na Boga. Smatrao sam da je Bog milostiv prema drugima, ali ne i prema meni. To što sam postavljao ove zahteve Bogu pokazalo je da nemam razboritosti i da se bunim protiv Njega. Shvativši sve to, osećao sam se pomalo posramljenim i bio sam voljan da se fokusiram na svoju dužnost i da je izvršavam na prizeman način.

Dva meseca kasnije, drugi nadzornik, brat Čen Ju, premešten je zbog svog lošeg kova. Smatrao sam da mi se ukazala još jedna prilika. Pošto je Čen Ju smenjen, oni će sigurno morati da izaberu novog nadzornika. Što se tiče kova i radne sposobnosti, malo sam odskakao od braće i sestara koji su zajedno sarađivali. Verovatnoća da budem izabran za nadzornika je bila veća. Pomislio sam: „Moram da iskoristim ovu priliku i da se dobro pokažem. Ako budem izabran i svi vide da sam tako mlad postao nadzornik, sigurno će misliti da imam dobar kov i da stremim ka istini. Kako će to biti divno!” Od tada sam bio veoma proaktivan u svojoj dužnosti. Okupio bih sve da nauče tehnike i da učestvuju u diskusijama o rešavanju problema u radu. Jednom sam, izvršavajući svoju dužnost, zbog svoje nadmenosti i samopravednosti, prekršio načela i bio sam orezan. Pomislio sam: „Da li neko može da prihvati da bude orezan je važan pokazatelj za procenu da li prihvata istinu. Moram biti iskreniji u poznavanju sebe. Tako će svi imati dobar utisak o meni, a onda će se povećati šanse da budem izabran za nadzornika!” Zato sam odgovorio: „Vaše orezivanje je prikladno i voljan sam da ga prihvatim. Moja narav je zaista previše nadmena i ako primetite moje probleme, molim vas da mi date smernice, jer će mi to koristiti.” Nedugo zatim, tim je morao da izabere nadzornika i, naravno, jedan brat je preporučio mene. Ali pre konačnog izbora, starešine su me unapredile na drugu dužnost. Iako mi se želja da postanem nadzornik nije ispunila, svejedno sam bio veoma srećan što sam unapređen.

Tek sam u septembru 2023. godine, kada sam dobio pismo od starešina, konačno počeo da razmišljam o svoj težnji za statusom. U pismu se navodi da je nadzornica Li Ćing nedavno otišla kući kako bi posetila lekara, ali pre nego što je otišla kući, požalila se da je izvršavanje njenih dužnosti daleko od kuće preteško, a po povratku kući, nešto više od mesec dana kasnije, udala se za nevernika i više nije želela da izvršava svoje dužnosti. Bio sam šokiran, misleći: „Li Ćing je sve ove godine izvršavala svoje dužnosti daleko od kuće i služila je kao nadzornica, tako važan posao. Kako je mogla odjednom da napusti svoju dužnost i pobegne sa nevernikom?” Ovaj događaj je imao veliki uticaj na mene. Postalo mi je jasno da status ne znači da neko stremi ka istini, niti da ga Bog odobrava ili priznaje. Pomislio sam na ove reči Božje: „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Božje reči su vrlo jasne. Bog određuje ishode ljudi na osnovu toga da li poseduju istinu, a ne na osnovu njihovog statusa, staža ili koliko su propatili. U suštini, nisam prihvatio Božje reči u svom srcu i nisam postavio istinu kao cilj svog stremljenja. Iako sam video mnoge starešine i delatnike koji nisu stremili ka istini niti radili stvaran posao i koji su postali lažne starešine i bili smenjeni, i iako sam video neke kako napadaju i isključuju neistomišljenike u svojoj tvrdoglavoj težnji za statusom da bi na kraju postali antihristi i bili proterani, još uvek nisam došao ni do kakve spoznaje niti sam se trudio da stremim ka istini. Umesto toga, i dalje sam bio opsednut statusom. Stalno sam hteo da stremim ka statusu. Zaista sam bio glup i nepopustljiv! Tek sam u tom trenutku odlučio da na pravi način tragam za istinom kako bih rešio svoj problem stalne težnje za statusom.

Kasnije, tokom svojih predanosti, pročitao sam ove reči Božje: „Zbog čega toliko ceniš status? Kakve koristi imaš od statusa? Ako bi ti status doneo nesreću, poteškoće, sramotu i bol, da li bi ga ti i dalje cenio? (Ne bih.) Posedovanje statusa nosi sa sobom tolike prednosti, poput zavisti, respekta, poštovanja i laskanja od strane drugih ljudi, kao i njihovog divljenja i dubokog uvažavanja. Tu su još i osećaj superiornosti i privilegije koje ti donosi status, što ti daje osećaj ponosa i vlastite vrednosti. Pored toga, možeš da uživaš u stvarima u kojima drugi ne mogu, kao što su prednosti statusa i poseban tretman. To su stvari na koje ne smeš ni da pomisliš i to je ono za čime si u snovima čeznuo. Da li ti ceniš te stvari? Ako ti je status šupalj i bez stvarnog značaja i ako nema nikakve svrhe braniti ga, zar onda ne bi bilo glupo da ga ceniš? Ako možeš da otpustiš stvari poput telesnih interesa i užitaka, više te neće sputavati slava, dobitak i status” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (2. deo)”). „Kad u nečijem umu stekneš određeni status, pa kad se ti ljudi nađu u tvom društvu, prema tebi su puni poštovanja i naročito učtivi dok sa tobom razgovaraju. Uvek se na tebe ugledaju, u svemu ti uvek ustupaju mesto, propuštaju te, laskaju ti i tebi su poslušni. Oni u svemu traže tebe i tebi prepuštaju da donosiš odluke. A ti u tome pronalaziš uživanje – osećaš da si jači i bolji od svih drugih. Nema čoveka kome se ne dopada ovo osećanje. Ovo je osećanje da imaš status u nečijem srcu; ljudi bi želeli da se tome prepuste. Baš zbog toga se ljudi otimaju za status i svi bi želeli da im se u srcu drugih dodeli status, da ih drugi cene i da ih obožavaju. Da u tome ne pronalaze takvo zadovoljstvo, nikada ne bi stremili ka statusu. Na primer, ako u nečijem umu nemaš status, ta osoba će te posmatrati kao sebi ravnog, kao da ste jednaki. Po potrebi će ti se i suprotstaviti, prema tebi se neće ophoditi učtivo i s poštovanjem, a možda čak i ode pre nego što završiš rečenicu. Da li bi se osećao odbačeno? Ne dopada ti se kada se ljudi prema tebi tako odnose; dopada ti se da ti laskaju, da se na tebe ugledaju i da te u svakom trenutku obožavaju. Dopada ti se kad si u središtu svega, kada se sve oko tebe vrti, i svi te slušaju, na tebe se ugledaju i pokorno slede tvoja uputstva. Zar to nije želja da vladaš poput cara, da imaš vlast? Tvoje reči i postupci vode se izgradnjom i sticanjem statusa, i ti se oko toga sa drugima otimaš, boriš i nadmećeš. Cilj ti je da zauzmeš položaj i da te Božji izabrani narod sluša, podržava i obožava. Sticanjem tog položaja ujedno stičeš i vlast, te možeš da uživaš u prednostima statusa, u divljenju drugih i u svim drugim pogodnostima koje dolaze sa tim položajem” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Nakon što sam pročitao Božje reči, shvatio sam da je razlog zašto sam zavideo Li Vej kao starešini i Li Ćing kao nadzornici zapravo taj što sam zavideo kako su ih, nakon što su postale starešina i nadzornica, drugi podržavali i divili im se. Zavideo sam im na osećaju superiornosti i prednostima koji dolaze uz status. Isto kao i pre nego što sam počeo da verujem u Boga, viđao bih vođe u svetu i gledao kako ih svi pozdravljaju sa poštovanjem, kako njihovi podređeni slušaju i pokoravaju se kakvo god mišljenje da iznesu i kako imaju snažan osećaj superiornosti u gomili. Mislio sam da samo ovakav život čini čoveka dostojanstvenim i uspešnim. Nakon što sam počeo da verujem u Boga, video sam Li Vej i Li Ćing kako u mladim godinama postaju starešina i nadzornica i mislio sam da im se braća i sestre svi dive i da im zavide, hvaleći ih zbog njihovog dobrog kova i stremljenja ka istini, pa sam zato žudeo da i ja postanem starešina ili delatnik. Tako bi mi se braća i sestre divili i zavideli mi i pažljivo bi me slušali kada govorim u gomili. Kako bi dostojanstven i značajan bio takav život! Video sam da sam želeo da budem starešina ili nadzornik ne da bih nosio težak teret i bio obazriv prema Božjim namerama, već da bih stekao status i onda imao ugled među ostalima, da bih uživao u podršci i divljenju braće i sestara. Nije li to bilo isto kao i način na koji nevernici zauzimaju položaje moći i vođstva? Ono čemu sam težio je uživanje u prednostima statusa. Kako bih uopšte mogao da na ovaj način steknem istinu i da budem spasen?

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči: „Bog voli ljude koji streme ka istini, a a ono čega se On najviše gnuša je stremljenje slavi, dobitku i statusu. Neki ljudi zaista cene status i ugled i za njih su duboko vezani, pa ne mogu da podnesu da od njih odustanu. Uvek smatraju da bez statusa i ugleda u životu nema radosti ni nade, da u ovom životu nada postoji samo onda kad žive za status i ugled; makar i stekli malo slave, nastaviće da se bore, nikada ne odustajući. Ako su to misao i gledište koje imaš, ako ti je srce ispunjeno takvim stvarima, onda nisi u stanju da voliš istinu i da njoj stremiš, nedostaju ti pravi smer i ciljevi u tvojoj veri u Boga i nesposoban si da stremiš znanju o sebi, da odbaciš iskvarenost i da proživiš lik čovečji; ostavljaš nedovršen posao dok vršiš svoju dužnost, lišen si svakog osećaja odgovornosti i zadovoljavaš se jedino time da ne počiniš zlo, da ne izazivaš ometanje, da ne budeš izbačen. Mogu li takvi ljudi da izvršavaju svoju dužnost prema prihvatljivom merilu? I da li bi ih mogao spasti Bog? To nije moguće. Kad nešto činiš zarad ugleda i statusa, ti čak pomisliš: ’Sve dok ono što radim nije zlo delo i ne predstavlja ometanje, pa makar i da mi je motiv pogrešan, niko to ne može da vidi niti može da me osuđuje.’ Ti ne znaš da Bog sve preispituje. Ako ne prihvataš niti primenjuješ istinu, a Bog te se gnuša i odbacuje te, onda je s tobom svršeno. Svi koji su bez bogobojažljivog srca za sebe misle da su pametni; zapravo, oni ni ne znaju kad su Boga uvredili. Nekim ljudima te stvari nisu jasne; pa razmišljaju: ’Ugledu i statusu težim samo da bih učinio više, da bih preuzeo više odgovornosti. To ne predstavlja prekidanje niti ometanje crkvenog posla, a svakako ne škodi interesima Božje kuće. To nije veliki problem. Naprosto volim status i svoj status štitim, ali to nije zao čin.’ Spolja posmatrano, takvo stremljenje naizgled nije zao čin, međutim, do čega će ono na kraju dovesti? Hoće li takvi ljudi zadobiti istinu? Hoće li postići spasenje? Neće nipošto. Prema tome, stremljenje ugledu i statusu nije pravi put – on vodi u sasvim suprotnom smeru od stremljenja ka istini. Sve u svemu, koji god da su smer ili cilj tvog stremljenja, ako se ne zamisliš nad težnjom za statusom i ugledom i ako ti veoma teško pada da to ostaviš po strani, onda će to uticati na tvoj život-ulazak. Dokle god status ima mesto u tvom srcu, on će u potpunosti kontrolisati smer tvog života i cilj tvog stremljenja, i na njih će uticati, pa će ti u tom slučaju biti veoma teško da uđeš u istina-stvarnost, a da ne pominjemo postizanje promena u tvojoj naravi; naravno, podrazumeva se pitanje da li ćeš na kraju moći da zadobiješ Božje odobravanje. I ne samo to. Ako nikad ne možeš da odustaneš od svog stremljenja statusu, to će uticati na tvoju sposobnost da svoju dužnost obavljaš u skladu sa merilom, zbog čega će ti biti vrlo teško da postaneš stvoreno biće koje je u skladu s merilom. Zašto to kažem? Bog se ničega ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, zato što je stremljenje statusu sotonska narav, to je pogrešan put, nastao iz iskvarenosti Sotone, nešto što Bog osuđuje, i to je upravo ona stvar kojoj Bog sudi i pročišćuje je. Ničega se Bog ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, a ti se ipak uporno nadmećeš za status, postojano ga ceniš i štitiš, nastojeći da ga uvek prigrabiš za sebe. Zar u svemu ovome nema pomalo osobine protivljenja Bogu? Bog ljudima nije odredio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život, kako bi oni na kraju postali stvorena bića koja su u skladu s merilom, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi. Stoga, iz koje god perspektive da se posmatra, stremljenje statusu vodi u ćorsokak. Koliko god razuman bio izgovor s kojim stremiš statusu, taj put je ipak pogrešan i Bog ga ne odobrava. Koliko god da se naporno trudiš ili koliku god cenu da plaćaš, ako želiš status, Bog ti ga neće dati; ako nije dat od Boga, borbom nećeš uspeti da ga dobiješ, a budeš li nastavio da se za njega boriš, ishod će biti samo jedan: bićeš otkriven i uklonjen i dospećeš u ćorsokak” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Božje reči jasno objašnjavaju štetu i posledice koje sa sobom donosi težnja za statusom. Ako je osoba stalno preokupirana statusom, onda čak i ako deluje kao da ne stvara nikakva očigledna ometanja ili prekidanja, to će je ipak sprečiti da dobro izvršava svoje dužnosti i štaviše, to će odložiti njeno stremljenje ka promeni naravi i spasenju. Razmišljajući o sopstvenom ponašanju, video sam da iako nisam činio ništa što bi prekidalo ili ometalo rad crkve, moje srce je neprestano bilo okupirano žudnjom za statusom. Kada sam video da je Li Vej postala starešina i da je Li Ćing postala nadzornica, moje srce je postalo neuravnoteženo i bio sam razočaran i uznemiren što nisam unapređen. Takođe sam se žalio da je Bog bio milostiv prema drugima, ali ne prema meni. Naročito kada sam video da je Li Ćing postala nadzornica dok sam ja još bio samo član tima, postao sam ljubomoran i nisam prihvatao niti bio voljan da slušam njenu besedu i prestao sam da ulažem srce u svoju dužnost. Nakon što je Čen Ju premešten sa dužnosti, aktivno sam pokušavao da se pokažem kako bih bio izabran za nadzornika. Kada su moja nadmenost i samopravednost u mojoj dužnosti doveli do toga da budem orezan, pretvarao sam se da poznajem sebe kako bi drugi pomislili da mogu da prihvatim istinu, nadajući se da će glasati za mene na izborima. Shvatio sam da su sve moje namere i postupci bili zarad sticanja statusa i da sam koračao putem antihrista! Iz Božjih reči sam takođe shvatio da Bog izražava istinu da bi spasio ljude u nadi da će oni na pravi način da streme ka istini i promeni naravi kako bi na kraju bili u skladu sa merilom za stvoreno biće, a ne da bi postali ljudi sa bilo kakvim ugledom ili statusom. Nisam razumeo Božje namere. Uvek sam bio nezadovoljan što sam običan vernik i nisam se fokusirao na stremljenje ka istini; uvek sam želeo da tražim status kako bih naveo druge da mi se dive i da me obožavaju. Ovo je bilo potpuno suprotno Božjim namerama. Da sam nastavio tako, moja život-narav se nikada ne bi promenila, nikada ne bih izvršavao svoje dužnosti u skladu sa merilima i na kraju bih jednostavno bio isključen.

Kasnije, nakon razmišljanja, shvatio sam da moja stalna težnja za statusom potiče od mog pogrešnog gledišta. Verovao sam da su starešine i nadzornici najviše stremili ka istini u grupi i da je to što sam uvek bio običan vernik, a nikada starešina ili nadzornik, značilo da nisam stremio ka istini i da me Bog nije odobravao. Čitajući Božje reči, stekao sam izvesno raspoznavanje ovog pogrešnog gledišta. Svemogući Bog kaže: „Kada braća i sestre izaberu nekoga da bude starešina ili ga Božja kuća unapredi da obavlja određeni posao ili određenu dužnost, to ne znači da on ima poseban status ili položaj niti da su istine koje shvata dublje i brojnije u odnosu na druge ljude – a još manje znači da je ta osoba u stanju da se pokori Bogu i da Ga neće izdati. Svakako to ne znači da su oni spoznali Boga niti da su neko ko se boji Boga. Oni, u stvari, nisu postigli ništa od toga. Unapređenje i gajenje je samo unapređenje i gajenje u jednostavnom smislu, i to nije isto kao da ih je Bog predodredio i odobrio. Njihovo unapređenje i gajenje naprosto znači da su unapređeni i da čekaju gajenje. A krajnji ishod tog gajenja zavisi od toga da li ta osoba stremi ka istini i da li je sposobna da izabere put stremljenja ka istini” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Posle čitanja Božjih reči, srce mi je bilo vedrije. To što je osoba izabrana za starešinu ili nadzornika ne znači da ona stremi ka istini, niti da je na putu stremljenja ka istini. To jednostavno znači da je voljna da stremi, da poseduje određeni kov i da ispunjava uslove da bude izabrana i iskorišćena od strane Božje kuće, pa joj crkva daje mogućnost da se bolje obuči. Međutim, da li će ta osoba moći na kraju da krene putem stremljenja ka istini i da li će moći da dostigne istinu i uđe u stvarnost zavisi od toga da li iskreno stremi ka istini, kao i od puta kojim ide. Uzmimo na primer Li Ćing. Prvobitno je izabrana za nadzornicu jer je imala osećaj tereta u svojim dužnostima, ali nakon što je postala nadzornica, nije se fokusirala na to da stremi ka istini i počela je da uživa u prednostima statusa. Retko je pričala o iskvarenim naravima koje je otkrila u svojim dužnostima, ili o tome da je tragala za istinom kako bi ih razrešila. Prijao joj je položaj nadzornice i davanje direktiva u poslu i uživala je u divljenju i podršci ljudi. Kada se razbolela, mislila je da joj je preteško da izvršava dužnosti daleko od kuće i na kraju je odustala od svojih dužnosti, otišla kući i udala se. Pomislio sam i na slučaj nedavnog hapšenja jednog starešine koji je verovao u Boga mnogo godina. U strahu da će biti osuđen i da neće moći da napusti svoju decu, potpisao je „Tri izjave” i izdao Boga. Iz ovih činjenica sam video da status ne znači da osoba stremi ka istini niti da ima istina-stvarnosti, a još manje da je odobrena ili priznata od Boga. Stremljenje ka istini je jedini put ka spasenju i usavršavanju i sve dok osoba iskreno stremi ka istini i izvršava svoje dužnosti, ona čak i bez statusa još uvek može da primi Božje prosvećenje i smernice, da razume istinu i da uđe u stvarnost. Posle sam razmišljao: „Zašto nisam izabran za starešinu ili nadzornika posle svih ovih godina verovanja u Boga? Šta mi tačno nedostaje?” Biti starešina ili nadzornik zahteva da osoba ima kov kako bi razumela istinu, dokučila načela u dužnostima i posedovala osećaj tereta i radnu sposobnost. Iako sam imao određenu sposobnost razumevanja Božjih reči, otkrio sam da me telo nadjačava, da mi nedostaje osećaj tereta u dužnostima i da sam imao slabu radnu sposobnost. Kada je bilo previše posla, bio sam u panici i nisam mogao da dokučim ključne stvari, a nisam bio dobar ni u otkrivanju i rešavanju problema. Sudeći po ovom načinu ponašanja, ja zaista nisam bio prikladan da budem ni starešina ni nadzornik. Štaviše, kroz ovaj period razmišljanja, video sam da sam tokom svih godina vere, neprestano težio za ugledom i statusom i da uopšte nisam bio neko ko stremi ka istini. Čak i sada, nisam imao nimalo istina-stvarnosti i nisam mogao da besedim o istini kako bih rešio stvarne probleme braće i sestara. Stoga je zaista bilo prikladno što nisam izabran za starešinu ili nadzornika. Bog me je uzdigao i bio milostiv prema meni time što mi je crkva uredila da vršim dužnosti na izradi tekstova, i treba da zahvalim Bogu.

Kasnije sam pročitao jedan odlomak Božjih reči i stekao sam bolje razumevanja Božjih namera i zahteva. Svemogući Bog kaže: „Kada Bog traži da ljudi dobro ispunjavaju svoju dužnost, On od njih ne traži da izvrše određeni broj zadataka niti da ostvare velike podvige ili preduzmu velike poduhvate. Bog želi da ljudi budu u stanju da na praktičan način učine sve što mogu i da žive u skladu s Njegovim rečima. Bogu nije potrebno da budeš velik ili plemenit ili da činiš bilo kakva čuda i On ne želi da u tebi vidi bilo kakva prijatna iznenađenja. Njemu to nije potrebno. Sve što je Bogu potrebno jeste da nepokolebljivo praktično postupaš u skladu s Njegovim rečima. Kada slušaš Božje reči, čini ono što si razumeo, izvršavaj ono što si shvatio, dobro upamti ono što si čuo i onda, kad dođe vreme da se to sprovede u delo, učini to u skladu s Božjim rečima. Neka one postanu tvoj život, tvoja stvarnost i ono što proživljavaš. Tako će Bog biti zadovoljan. (…) Slediš Boga, ali to je naravno i zato što te je Bog izabrao – ali šta to znači da te je Bog izabrao? To znači da te menja u nekoga ko veruje u Boga, ko iskreno sledi Boga, ko može da napusti sve za Boga i ko je u stanju da sledi Božji put; u nekoga ko je odbacio svoju sotonsku narav, ko više ne sledi Sotonu ili živi pod njegovom vlašću” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Božja reč je puna podsetnika, ohrabrenja i opomena i sve su to iskreni saveti čoveku koji dolaze iz dubine Njegovog srca. Bio sam duboko dirnut. Bog bira ljude da Ga slede u nadi da će stremiti ka istini i promeni naravi, pokoriti se Njegovoj suverenosti i uređenjima i zadovoljno i odano izvršavati svoje dužnosti kako treba. Na ovaj način će Bog biti zadovoljan. Delo Božje kuće ne može da završi samo jedna osoba, ono zahteva da starešine i delatnici nadgledaju rad, kao i da braća i sestre obavljaju konkretne zadatke. Tek tada rad crkve može normalno da napreduje. To što je crkva uredila da mi dužnost bude rad na izradi tekstova, zasnovano je na sveobuhvatnoj proceni mojih talenata, ljudskosti i kova, i ja treba da se pokorim i da dobro izvršim svoju dužnost. Ovo je razboritost koju treba da imam. Nakon što sam razumeo ove stvari, osećao sam se mnogo slobodnije i opuštenije, a kada sam video braću i sestre istih godina ili mlađe, ili koji su verovali u Boga kraće od mene kako postaju starešine ili nadzornici, više nisam osećao ogorčenost, niti sam više bio malodušan ili razočaran što nisam postao starešina ili delatnik. Sada imam običaj da više obraćam pažnju na iskvarene naravi koje otkrivam, a tokom svojih predanosti tragam za istinom kako bih rešio svoje iskvarene naravi. Takođe se fokusiram na ulaganje više truda u svoje dužnosti. Aktivno pominjem i raspravljam o svim problemima koje vidim u radu i fokusiram se na to kako da sarađujem sa svojom braćom i sestrama kako bismo dobro izvršavali svoje dužnosti. Pošto je moj način razmišljanja ispravljen, nakon nekog vremena, postigao sam određeni napredak kako u svom život-ulasku tako i u svojim dužnostima. Hvala Bogu!