27. Saznanje da je neko izdao Boga nakon što je uhvaćen i mučen

Jednog dana, krajem 2022. godine, saznala sam da je crkveni starešina Lin Hui izdao Boga nakon što je uhapšen, i tako postao Juda. Tokom saslušanja policija je pretila Linu Huiju kako bi ga prisilili da otkrije informacije o finansijama crkve i o braći i sestrama. Govorili su da će, ako ne prizna, otići u zatvor i ucenjivali su ga budućnošću njegove ćerke. Plašeći se da će patiti u zatvoru i brinući se da ćerki ne upropasti život, postao je saučesnik KPK. Odao je policiji kuću u kojoj su se nalazile knjige Božjih reči i čak je pomogao policiji u ispiranju mozga uhapšenoj braći i sestrama. Kada sam saznala da je Lin Hui razotkriven kao Juda i izopšten iz crkve, duboko sam se zamislila: „Lin Hui je obavljao dužnost starešine dugi niz godina. Njegovi razgovori u zajedništvu sa braćom i sestrama obično su bili prilično jasni. Logično bi bilo da neko ko je poput njega s toliko elana stremio, ima određeni rast. Kako je mogao da postane Juda kada je uhapšen? Čak ni Lin Hui, koji je toliko stremio, nije uspeo da ostane postojan u svom svedočenju. Nisam nikada bila starešina i ne shvatam mnogo istine; šta ako mene jednog dana uhapse? Ako me policija osudi ili iskoristi budućnost moje porodice da me uceni, da li ću moći da budem postojana u svom svedočenju? Ako ne budem mogla da ostanem postojana i postanem Juda, biću prokleta za čitavu večnost! Zar to ne bi značilo da za mene nema dobre budućnosti niti odredišta? Kako mogu da se spasem i uđem u carstvo?” Što sam više o tome razmišljala, postajala sam malodušnija i izgubila sam motivaciju da obavljam svoju dužnost. Kad god bih čula da su braća i sestre u nekoj crkvi uhapšeni, veoma bih se uplašila, stalno sam strepela da bi i mene policija mogla da uhapsi i da jednog dana neću moći da budem postojana. U to vreme su neke sestre, koje su zadužene za rad na čišćenju, bile u lošem stanju i bio im je potreban razgovor u zajedništvu da bi rešile svoje probleme. Zakazala sam vreme i mesto sastanka s njima. Kada sam nešto kasnije čula da bi u tom kraju bezbednost mogla da nam bude ugrožena, odustala sam. „Šta ako me uhapse?” Kasnije je jedna sestra razgovarala sa mnom u zajedništvu, te sam konačno otišla i nisam izazvala kašnjenje.

Posle toga sam tragala za tim kako da shvatim činjenicu da je Lin Hui izdao Boga kada su ga uhapsili. Pročitala sam Božje reči: „Čovek će u celosti biti upotpunjen u Dobu carstva. Nakon dela osvajanja, čovek će biti podvrgnut oplemenjivanju i stradanju. Oni koji budu mogli da to prevaziđu i budu postojani u svom svedočenju tokom tog stradanja, jesu oni koji će na kraju biti upotpunjeni; oni su pobednici. Tokom ovog stradanja, od čoveka se zahteva da prihvati oplemenjivanje, a ovo oplemenjivanje predstavlja poslednji primer Božjeg dela. To će biti poslednje oplemenjivanje čoveka pre kraja celokupnog dela Božjeg upravljanja, a svi oni koji slede Boga moraju da prihvate tu poslednju proveru i ovo poslednje oplemenjivanje. Oni koje zadesi stradanje ostaće bez dela Svetog Duha i bez Božjih smernica, ali oni koji su zaista osvojeni i koji istinski traže Boga, na kraju će čvrsto stajati; to su oni koji poseduju ljudskost i koji iskreno ljube Boga. Ma šta Bog učinio, ovi pobednici neće biti lišeni vizija i nastaviće da u svom svedočenju nepogrešivo sprovode istinu u delo. Oni su ti koji će na kraju isplivati iz velikog stradanja. Mada oni koji love u mutnom danas još uvek mogu da žive na tuđoj grbači, niko ne može izbeći poslednje stradanje i niko ne može da preskoči završnu proveru. Za pobednike, takvo stradanje predstavlja snažno oplemenjivanje; ali za one koji love u mutnom, to je delo potpune eliminacije. Vernost onih koji Boga nose u srcu ostaje nepromenjena ma kakvim kušnjama da su izloženi; oni, međutim, koji u srcu nemaju Boga, svoje gledište o Bogu menjaju i čak se od Njega rastaju, čim Božje delo prestane da koristi njihovom telu. Takvi su oni koji na kraju neće čvrsto stajati, koji samo traže Božje blagoslove i nisu voljni da se potroše za Boga, niti da Mu se posvete. Svi ti podli ljudi, koji nisu dostojni ni trunke saosećanja, biti proterani kad Božje delo bude privedeno kraju. Oni koji u sebi nemaju ljudskosti nisu u stanju ni Boga istinski da vole. Dok su u sigurnom i bezbednom okruženju ili ako osete da mogu da ostvare neki profit, oni su prema Bogu apsolutno poslušni, ali čim su im želje osujećene ili konačno opovrgnute, oni se odmah bune. Oni se doslovno preko noći mogu iz nasmejane, ’dobrodušne’ osobe, pretvoriti u grdobne i svirepe ubice, koji svog dojučerašnjeg dobrotvora, iz neobjašnjivih razloga, iznenada počinju da tretiraju kao smrtnog neprijatelja. Zar se ovi demoni, koji su u stanju da ubiju ne trepnuvši okom, neće pretvoriti u potajnu opasnost ukoliko ne budu izgnani? Delo spasavanja čoveka ne ostvaruje se odmah po završetku dela osvajanja. Mada je delo osvajanja privedeno kraju, to nije slučaj sa delom čovekovog pročišćenja; ovo će delo biti dovršeno tek kad čovek bude potpuno pročišćen, kad oni koji se istinski potčine Bogu budu upotpunjeni i kad budu uklonjeni svi oni maskirani prevaranti koji Boga ne nose u svom srcu. Oni koji ne udovolje Bogu u završnoj etapi Njegovog dela biće potpuno eliminisani, a oni koji su eliminisani su đavoli. Pošto nisu u stanju da Bogu udovolje, oni se bune protiv Njega, pa iako ti ljudi danas slede Boga, to nije dokaz da oni spadaju među one koji će naposletku preostati. Kad se kaže da će ’oni koji budu do kraja sledili Boga primiti spasenje’, reč ’sledili’ znači da će ostati čvrsti usred stradanja. Danas mnogi misle da je lako slediti Boga, ali kad Božje delo bude privedeno skoro do samog kraja, saznaćeš šta zaista znači ’slediti’. To što si ti i danas, nakon što si osvojen, još uvek u stanju da slediš Boga, nije dokaz da pripadaš onima koji će biti usavršeni. Oni koji nisu u stanju da izdrže kušnje i koji nisu sposobni da usred stradanja odnesu pobedu, naposletku će biti nesposobni da čvrsto stoje, te stoga neće moći da Boga slede do samog kraja. Oni koji uistinu slede Boga sposobni su da izdrže proveru svog dela, dok oni koji Boga ne slede istinski nisu u stanju da izdrže nijednu od Božjih kušnji. Pre ili kasnije, oni će biti proterani, dok će pobednici ostati u carstvu. Da li čovek istinski traži ili ne traži Boga određuje se proverom njegovog dela, odnosno, Božjim kušnjama, i to nema nikakve veze s odlukom samog čoveka. Bog nijednu osobu ne odbacuje olako; sve što On čini može potpuno da ubedi čoveka. On ne čini ništa što je čoveku nevidljivo, niti obavlja ikakvo delo koje čoveka ne može da ubedi. Da li je čovekova vera iskrena ili nije, dokazuje se činjenicama i o tome ne može čovek da odlučuje. Nema nikakve sumnje u to da se ’pšenica ne može pretvoriti u kukolj, a od kukolja ne može nastati pšenica’. Svi koji Boga iskreno vole na kraju će ostati u carstvu, a Bog se neće lose ophoditi ni prema kome ko Ga iskreno voli” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da u poslednjim danima Bog obavlja delo razdvajanja svih prema njihovom soju. Kukolj i žito, dobre i zle sluge, ovce i koze mogu se razotkriti samo kroz kušnje i nedaće. Ima smisla u tome što Bog dozvoljava da nas zadese progon i nedaće. Za one koji iskreno veruju u Boga, to predstavlja usavršavanje; za one koji traže blagoslove kroz oportunizam i provlačenje, to znači otkrivanje i eliminaciju. Oni koji istinski žele Boga neće se odreći Boga niti Ga izdati bez obzira na kakvu vrstu progona ili nevolje da naiđu i mogu da tragaju za istinom i da budu postojani u svom svedočenju. A oni koji Boga ne slede iskreno, čak i ako mogu površno da se odreknu i da se daju neko vreme, pretvarajući se da su vernici u Božjoj kući, čim okruženje koje Bog uređuje postane nepovoljno za njihovo telo i njihova želja za blagoslovima bude srušena, u stanju su da se odmah odreknu Boga i da Ga izdaju. Oni koji usred kušnji mogu da primenjuju istinu i da ostanu postojani u svom svedočenju jesu oni koje Bog želi da spase i usavrši. Oni koji ne mogu da budu postojani u svom svedočenju su kukolj koji se razotkriva. Božje delo je tako mudro! Setila sam se brata u crkvenom filmu „Sećanja na moju mladost” koji je imao samo dvadeset godina. KPK ga je progonila i uhapsila zato što veruje u Boga. Da bi ga naterali da se odrekne Boga i izda Ga, policija mu je surovo sipala ključalu vodu po telu. Ali taj brat je bio siguran da je to istiniti put i nije se odrekao Boga niti Ga izdao uprkos raznim metodama mučenja. Tu je i film „Vatra oplemenjivanja”, u kojem je policija besramno svukla sestru do gole kože i mučila je električnim palicama kako bi je prisilili da izda Boga. Sestra je pretrpela ogromno poniženje i mučenje. U svom bolu se molila Bogu, zaklinjući se da će radije umreti nego se pokoriti Sotoni, ne poričući Boga, ne izdajući Boga, noseći prelepo i glasno svedočanstvo i posramljujući Sotonu. Videla sam da se braća i sestre koji istinski veruju u Boga neće odreći Boga niti Ga izdati ma kakva opasnost ili nevolja da ih zadesi. Ali Lin Hui, dugogodišnji crkveni starešina, pretvorio se u Judu i izdao interese crkve nakon što je uhapšen, postajući saučesnik i sluga velike crvene aždaje kako bi izbegao okrutno mučenje, obezbedio budućnost svoje ćerke i pokušao da spase svoju kožu. Verovao je u Boga dugi niz godina, često je i mnogo razgovarao u zajedništvu sa braćom i sestrama, ali nije verovao da su ljudske sudbine u Božjim rukama. U kritičnom trenutku je bio u stanju da se odrekne Boga i da Ga izda. Zar onda sve besede koje je držao drugima nisu bile samo reči i doktrine? Činjenice su pokazale da on uopšte nije imao istina-stvarnost. On je bio samo nevernik koji se ušunjao u Božju kuću, uzaludno se nadajući da će zahvaljujući oportunističkom ponašanju zadobiti blagoslove. Ranije sam samo posmatrala njegovo spoljašnje ponašanje. Pošto je bio starešina i rečit čovek, mislila sam da poseduje istina-stvarnost. Kroz Božje otkrivenje moja sposobnost raspoznavanja se razvila. Ujedno sam uvidela i svoj pravi rast. Često, kada se nisam nalazila u opasnim situacijama, pomislila bih čak da imam malo vere, ali kada bih saznala da su nekoga mučili i da je izdao Boga, živela sam u strahu i strepnji. Nisam tragala za istinom da bih izvukla pouke, niti sam razmišljala o tome kako da obavim svoju dužnost. Videla sam da nemam nimalo istina-stvarnosti. Sada je došlo vreme da Bog stavi na probu rad ljudi. Moram da se opremim sa više istine da bih mogla da budem postojana u kušnjama i nedaćama.

Kasnije sam promislila o osnovnom uzroku svoje negativnosti. Pročitala sam Božje reči: „Znate li, dakle, koje to stvari leže u dubinama ljudskog srca? (Vera u Boga zarad sticanja blagoslova; to je nešto što ljudima leži u srcu.) Tako je – ljudi veruju u Boga da bi bili blagoslovljeni, nagrađeni, krunisani. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste obavljali svoju dužnost i sledili Boga? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi neki bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Gledajući sebe u svetlu Božjih reči, konačno sam shvatila da su moja negativnost i nedostatak motivacije uglavnom izazvani mojom željom za blagoslovima. Ranije, kada je okruženje bilo prijatno, bila sam puna elana u svom stremljenju i aktivno sam obavljala svoju dužnost. Ali kada se osvrnem na sve to, moja motivacija je uglavnom poticala od uverenja da mogu da imam dobru budućnost i odredište samo ako dobro obavljam svoju dužnost. Sada kada sam videla kako je Lin Hui postao Juda i izdao Boga, strahovala sam da ću, ako budem uhapšena, biti kao Lin Hui i da neću biti postojana u svom svedočenju i da onda neću imati dobar ishod niti odredište, pa sam počela da se povlačim. Čak i kada sam obavljala svoju dužnost, samo sam otaljavala posao, a ako bi postojala neka opasnost, brzo bih otrčala kući da se sakrijem. Nije me bilo briga koliko dobro obavljam svoju dužnost, dokle god sam na bezbednom. Moja vera u Boga služila mi je samo za sticanje blagoslova i dobrog odredišta i nisam želela da se suočim sa bilo kakvim opasnostima ili nevoljama. Nisam tragala za istinom da bih izvukla pouke u situacijama koje je Bog uredio. Koja je razlika između mog verovanja u Boga i verovanja nevernika koji se motaju po Božjoj kući i ne streme ka istini, uzaludno se nadajući blagoslovima? Kad ne bih tragala za istinom da bih razrešila ovo stanje, sigurno bih posrnula kada bi me kušnje zadesile. Ovog puta, Bog me je razotkrio kroz takvu situaciju i to je bilo Njegovo spasenje za mene. Zahvalila sam se Bogu od srca.

Kasnije sam pažljivije razmislila: Zašto sam imala tako snažnu reakciju kada sam videla da je starešina uhapšen i da je postao Juda? Mislila sam da su sve starešine ljudi koji prilično dobro shvataju istinu i koji imaju stvarnost i da ako ih uhapse, treba da budu u stanju da ostanju postojani u svom svedočenju. Ali da li su moja gledišta u skladu sa istinom? Dok sam tragala, pročitala sam Božje reči: „Kada braća i sestre izaberu nekoga da bude starešina ili ga Božja kuća unapredi da obavlja određeni posao ili određenu dužnost, to ne znači da on ima poseban status ili položaj niti da su istine koje shvata dublje i brojnije u odnosu na druge ljude – a još manje znači da je ta osoba u stanju da se pokori Bogu i da Ga neće izdati. Svakako to ne znači da su oni spoznali Boga niti da su neko ko se boji Boga. Oni, u stvari, nisu postigli ništa od toga. Unapređenje i gajenje je samo unapređenje i gajenje u jednostavnom smislu, i to nije isto kao da ih je Bog predodredio i odobrio. Njihovo unapređenje i gajenje naprosto znači da su unapređeni i da čekaju gajenje. A krajnji ishod tog gajenja zavisi od toga da li ta osoba stremi ka istini i da li je sposobna da izabere put stremljenja ka istini” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). „Iznošenje Božjih reči i sposobnost da ih objasniš bez srama ne znači da poseduješ stvarnost; stvari nisu tako jednostavne kao što misliš. Posedovanje stvarnosti ne zasniva se na onome što kažeš, već na onome što proživljavaš. Tek kada Božje reči postanu tvoj život i tvoj prirodni izraz, moći će da se kaže da poseduješ stvarnost i tek tada ćeš moći da se ubrojiš u one koji su stekli istinsko razumevanje i stvarni rast. Moraš biti u stanju da izdržiš ispitivanje tokom dugih vremenskih perioda i moraš biti u stanju da proživiš obličje koje Bog zahteva. To ne sme da bude samo poziranje; mora prirodno da potekne od tebe. Tek tada ćeš zaista posedovati stvarnost i tek tada ćeš zadobiti život” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo je primena istine posedovanje stvarnosti”). Iz Božjih reči sam shvatila da Božja kuća unapređuje i neguje ljude u skladu sa potrebama rada crkve. Neki koji poseduju kov i preduslove da budu starešine ili delatnici biraju se za starešine ili delatnike ili bivaju unapređeni da obavljaju određeni posao. Tako im se pružaju mogućnosti za obuku. Međutim, to ne znači da oni poseduju istina-stvarnosti, niti to znači da je njihov rast veći nego rast druge braće i sestara. Samo su dužnosti koje obavljaju i funkcije na kojima se nalaze različite. Gledajući sebe u svetlu Božjih reči, shvatila sam da je moje viđenje starešina i delatnika pogrešno. Na primer, kada sam videla da je Lin Hui uhapšen, mislila sam da je, pošto je bio starešina i zato što su mu besede bile sasvim jasne, sigurno stremio ka istini i da je posedovao stvarnosti i da, kad bude uhapšen, treba da bude u stanju da ostane postojan u svom svedočenju. Kada sam videla da se u potpunosti pretvorio u Judu, nisam mogla to da shvatim. Čak sam se zabrinula da, pošto nisam bila ni starešina ni delatnik, neću moći da budem postojana ako me uhapse. Sada sam shvatila da dužnost koju neko obavlja, ili doktrina koju može da izgovori ne određuju da li ta osoba ima istina-stvarnosti. već se to uglavnom određuje time da li može da primenjuje istinu kada se suoči sa problemima. Setila sam se jedne starije sestre u crkvi koja je bila odgovorna za čuvanje priloga. Kada je jedan Juda odveo policiju do njene kuće da je pretrese i kada joj je policija pretila i pokušavala da je natera da preda priloge, sestra se nije uplašila Sotoninih zlih sila i rizikovala je svoj život da bi zaštitila priloge, oslanjajući se na to da će Bog mudro odgovoriti policiji i čim je policija otišla, premestila je priloge na sigurno. U očima drugih, ta starija sestra nije bila starešina i nije umela da besedi, niti da drži propovedi, ali kada se suočila s problemima, mogla je da zanemari sopstvenu bezbednost kako bi zaštitila priloge i sačuvala interese Božje kuće. Takva osoba je uspela da svedoči.

Jedan od razloga za neuspeh Lina Huija bio je njegov strah od patnje u zatvoru. Drugi razlog je bio taj što, kada je velika crvena aždaja upotrebila budućnost njegove ćerke da ga uceni, on nije verovao da su ljudske sudbine u Božjim rukama. Razmišljajući o svom stanju, koje je bilo slično, tražila sam Božje reči u vezi sa ovim aspektom stanja. Pročitala sam Božje reči: „Čovekova sudbina je u rukama Božjim. Ti nisi u stanju da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je za svoje dobro, on i dalje nije u stanju da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće? (…) Odredište čoveka je u rukama Stvoritelja; kako bi onda čovek mogao da kontroliše sebe?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da je Bog Stvoritelj, da je čovek stvoreno biće i da su ljudske sudbine u Božjim rukama. Kakva je nečija sudbina, odavno je odredio i uredio Bog. Čak i ako ljudi planiraju i manipulišu u svoju korist, oni ne mogu da kontrolišu svoje sudbine. Moja briga da će policijske snage KPK iskoristiti budućnost moje porodice da me ugroze uglavnom je proistekla iz mog nedostatka istinskog razumevanja Božje suverenosti. Shvatila sam da će, ako me jednog dana zaista uhapse i zatvore, sudbina moje porodice biti u Božjim rukama. Ja sam stvoreno biće i ne mogu da kontrolišem čak ni svoju sudbinu, a ipak sam brinula o budućnosti svoje porodice. Baš sam blesava! Čak i pre nego što sam uhapšena, brinula sam se da se ne pokažem kao Juda, pa sam pokušala da spasem svoju kožu tako što sam se sakrila kod kuće, nisam obavljala čak ni dužnosti koje je trebalo da obavljam i potpuno sam izgubila odanost prema svojoj dužnosti. Spolja nisam poput Jude direktno izdala Boga kao što je to učinio Lin Hui, ali zar time što nisam dobro obavljala svoju dužnost nisam nasela na Sotonin trik i izgubila svoje svedočanstvo? Stoga sam se pomolila Bogu: „O, Bože, Lin Hui se pokazao kao Juda. Otkrila sam mnoga netačna gledišta i bila sam zastrašena i uplašena, ali kroz ovo otkrivenje jasno sam videla svoj pravi rast i shvatila koliko malo vere imam. O, Bože, molim Te, usmeri me da u budućnosti budem postojana u svom svedočenju u obavljanju dužnosti.” Posle sam se setila sestara odgovornih za rad na čišćenju koje su bile u lošem stanju i razmišljala sam o tome kako još uvek ima posla o kojem treba da se razgovara s njima. Stoga sam dogovorila vreme da se sastanem s njima i naše okupljanje je postiglo određene rezultate.

Ovog puta, otkrivenje Jude mi je omogućilo da prepoznam svoj pravi rast i da vidim koliko je jaka moja želja za blagoslovima. Takođe sam stekla određeno razumevanje o svojoj sebičnoj i ogavnoj sotonskoj prirodi. To mi je ujedno pomoglo da jasnije shvatim da u zemlji kojom vlada KPK nije lako verovati u Boga kako bi se zadobila istina. Čovek zaista mora da stavlja život na kocku! Iako je moj rast još uvek mali, voljna sam da se pokorim i iskusim Božje reči i da radim u takvom okruženju. Hvala Bogu!