43. Posledice prepuštanja udobnosti u svojoj dužnosti

U avgustu 2022. godine, bila sam zadužena za rad na zalivanju u crkvi. Aktivno sam zalivala i podržavala pridošlice i posle izvesnog vremena sam u tome postigla neke rezultate. Kasnije sam izabrana za okružnu starešinu. U to vreme sam osećala da u meni postoji neki blagi otpor: „Kada si starešina, moraš da vladaš svim aspektima rada crkve. Susrećeš se sa mnogim problemima i pod velikim si stresom. Moraš da podneseš mnogo patnje i da platiš visoku cenu. Osećam da sam već dovoljno zauzeta samim tim što sam odgovorna za jedan posao – za zalivanje. Ako budem starešina, zar neću biti još više zauzeta i još više umorna?” Želela sam to da izbegnem, pa sam rekla pretpostavljenima: „Nisam prikladna da budem starešina. Ne posedujem istina-stvarnost, nadmena sam i samopravedna i stalno obavljam svoju dužnost oslanjajući se na sopstvene ideje. Šta ako bi se desilo da uradim bilo šta što prekida i ometa rad crkve, i nanese štetu radu? Najbolje je da neko drugi bude starešina.” Ali u srcu sam osetila određeni samoprekor. Osećala sam da odbijanje dužnosti nije u skladu sa Božjim namerama. Zato sam se pomolila Bogu i zamolila Ga da zaštiti moje srce kako bih mogla da se pokorim.

Nakon molitve, pročitala sam Božje reči: „Neki nisu spremni da se usklađuju sa drugima u vršenju svoje službe za Boga, čak ni kada se od njih to zahteva; to su lenji ljudi koji samo žele da uživaju u udobnosti. Što više se od tebe traži da službu vršiš u koordinaciji sa drugima, više iskustva ćeš steći. Zbog većeg bremena i više iskustva steći ćeš više prilika da budeš usavršen. Prema tome, ako Bogu možeš da služiš iskreno, tada ćeš biti obziran prema teretu Božjem; kao takav, imaćeš više prilika da te Bog usavrši. Upravo jedna takva skupina ljudi se trenutno usavršava. Što te Duh Sveti više dodiruje, više vremena ćeš posvetiti tome da budeš obziran prema bremenu Božjem, Bog će te više usavršiti i u većoj meri će te zadobiti – sve dok, na kraju, ne postaneš osoba koju Bog koristi. U ovom trenutku postoje neki koji za crkvu ne nose nikakvo breme. Takvi ljudi su nemarni i traljavi i stalo im je jedino do sopstvenog tela. Takvi ljudi su izrazito sebični, a takođe su i slepi. Ako ovo ne možeš jasno da uvidiš, nećeš nositi nikakvo breme. Što više vodiš računa o namerama Božjim, On će ti poveriti veće breme. Sebičnjaci nisu spremni da trpe takve stvari; nisu spremni da plate cenu i, shodno tome, propustiće prilike da ih Bog usavršava. Zar time sebi ne nanose štetu? Ako si neko ko vodi računa o namerama Božjim, ti ćeš razviti istinsko breme za crkvu. U stvari, umesto da to nazivamo bremenom koje nosiš za crkvu, bilo bi bolje da ga nazovemo bremenom koje nosiš zarad sopstvenog života, budući da je svrha tog bremena koje si razvio za crkvu u tome da te natera da takva iskustva iskoristiš da te Bog usavrši” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vodi računa o Božjim namerama kako bi postigao savršenstvo”). „Kada je neko unapređen i gajen da bude starešina, osposobljen je da nauči kako da razazna stanja različitih ljudi, obučen je da stremi ka istini zarad rešavanja različitih poteškoća ljudi, da podržava i opskrbljuje različite vrste ljudi i da vodi ljude u istina-stvarnost. U isto vreme, ti ljudi takođe moraju da se obuče u rešavanju raznih problema i poteškoća koje se pojavljuju u radu i da nauče kako da razlikuju razne vrste antihrista, zlih ljudi i nevernika, kako da postupaju sa njima i kako da pročišćavaju crkvu. Na taj način, u poređenju sa drugima, oni mogu da imaju iskustva sa više ljudi, događaja i stvari i sa više okruženja koje je Bog uredio, mogu da jedu i piju sve više i više Božjih reči i da uđu u sve više istina-stvarnosti. To im je prilika da vežbaju, zar ne? Što je više prilika za vežbu, to su bogatija iskustva ljudi, širi su njihovi uvidi i oni će brže rasti. Međutim, ako se ljudi ne bave poslom starešine, oni će samo susresti i podneti lično postojanje i lična iskustva i samo će prepoznati lične iskvarene naravi i razna lična stanja – a sve se to odnosi samo na njih. Kada postanu starešine, susreću se sa više ljudi, više događaja i više okruženja, što ih podstiče da često dolaze pred Boga da traže istina-načela. Njima ti ljudi, događaji i stvari neprimetno stvaraju breme, a prirodno stvaraju i veoma povoljne uslove za njihov ulazak u istina-stvarnost, što je dobro” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da je obavljanje dužnosti starešine dobra prilika za mene da se opremim istinom i da vežbam da radim stvari u skladu s načelima. Ali nisam volela istinu. Pronalazila sam razne razloge i izgovore da izbegnem tu dužnost. Samo sam želela da obavljam neku jednostavnu dužnost koja nije podrazumevala patnju ili plaćanje ceha. Uopšte nisam nosila nikakvo breme za svoj život. Bila sam previše glupa, previše slepa! Kada si starešina, dolaziš u dodir sa mnogo ljudi i susrećeš se sa mnogo problema i teškoća. Međutim, stalnim traganjem za istinom saznaćeš kako da raspoznaš sve vrste ljudi i kako da razgovaraš u zajedništvu da rešiš teškoće i probleme sa kojima se tvoja braća i sestre suočavaju u svojim dužnostima i svojim život-ulascima. Kada budeš imao mnogo takvih iskustava, razumećeš mnogo i zadobićeš mnogo i tvoj napredak u životu će biti brz. Kada sam to shvatila, bila sam voljna da se pokorim i učinim sve što mogu da obavim svoju dužnost.

U početku se nisam mnogo razumela u razne aspekte rada crkve. Kroz razgovore u zajedništvu i zahvaljujući pomoći sestre sa kojom sam sarađivala, shvatila sam situaciju u crkvi i dokučila neke od načela obavljanja svoje dužnosti. Videla sam da ima dosta problema koje treba rešiti u raznim segmentima rada i uspela sam da se pravilno postavim prema njima i rešim probleme na ozbiljan način. Međutim, kada je posla bilo mnogo, videla sam mnoge probleme o kojima sam morala da razgovaram u zajedništvu i da ih rešim. Ponekad sam morala da ostanem do kasno uveče i osećala sam se veoma umorno i pomalo razdražljivo. Kasnije smo podelile obim naših odgovornosti. Bila sam prvenstveno odgovorna za rad na zalivanju i za rad na izradi tekstova. Potajno sam bila pomalo nezadovoljna: „To što sam odgovorna za zalivanje znači da moram da pronađem Božje reči za razgovor u zajedništvu i da preokrenem probleme i odstupanja koja su prisutna kod zalivača kada obavljaju svoje dužnosti. Takođe moram da razumem stanja i teškoće pridošlica u svakom trenutku. To je već veoma zamorno – ako povrh toga budem radila i na izradi tekstova, zar mi neće biti još zamornije? Da li ću moći da izađem s tim na kraj?” Sestra sa kojom sam sarađivala uvidela je moju neodlučnost i razgovarala je u zajedništvu sa mnom: „Podelile smo zadatke, ali i dalje radimo zajedno kao tim. Ako naiđeš na teškoće, suočićemo se s njima i rešiti ih zajedno.” Tek sam se tada nevoljno pokorila. Posle toga, kada sam obavljala svoju dužnost, pronalazila sam neki lak i meni poznat posao. Nisam obraćala pažnju na posao koji nije u mojoj nadležnosti. Kada bih višim starešinama odgovarala na pisma, pisala bih samo o jednostavnim stvarima, a pisanje pisama koja su zahtevala mnogo razmišljanja i umnog naprezanja ostavljala sam sestri sa kojom sam sarađivala. Ponekad sam osećala samoprekor. Imala sam utisak da sam previše lenja i da imam previše obzira prema telu. Ali ta misao mi je samo prošla kroz glavu i posle toga joj više nisam pridavala veliki značaj.

U to vreme su postojali problemi u radu na izradi tekstova koji su zahtevali razgovor u zajedništvu i rešavanje. Međutim, osetila sam da ti problemi zahtevaju od mene da tragam i dublje razmišljam – što je za mene bilo previše problematično. Mislila sam da sačekam malo i da jednog dana to rešim zajedno sa sestrom sa kojom sam sarađivala, kako ne bih morala da trošim nimalo energije. Ali ona je stalno bila zauzeta drugim poslom. Stoga sam stalno odlagala probleme u radu na izradi tekstova ne rešavajući ih skoro mesec dana. Kasnije su se pojavili i neki problemi u zalivanju, za koje sam ja bila odgovorna. Neke pridošlice su bile negativne i slabe i nisu išle na okupljanja jer nisu na vreme primili zalivanje i podršku. Mislila sam da moram brzo da napišem pismo da sa zalivačima razgovaram u zajedništvu o problemima u vezi s tim, ali onda sam pomislila da je pisanje pisma prevelik problem, a ionako nisam mogla da besedim na prodoran način: najbolje je bilo sačekati okupljanje i zajedništvo licem u lice. Stoga nisam napisala pismo da blagovremeno rešim ove probleme. Tešila sam se misleći: „Imam mnogo odgovornosti, tako da mi se može oprostiti što ne mogu sve da postignem. Ako rezultati nisu dobri, to znači da zalivači ne rade stvaran posao.” Tako sam stalno nalazila razne izgovore da povlađujem telu. U srcu sam shvatila da je to lenjost i ugađanje telu, ali nisam ozbiljno promislila o sebi i samo sam nastavila dalje na taj zbunjen i pometen način. To se nastavilo sve dok jednog dana nisam krenula biciklom da vidim jednu sestru. Na jednoj raskrsnici sam se sudarila sa drugom ženom koja je takođe bila na biciklu. Ona je dobro prošla, ali ja sam pala na zemlju. Desni kuk me je mnogo boleo i iščašila sam desno stopalo. Naterala sam sebe da nastavim dalje, osećajući se veoma tužno u srcu. Razmišljala sam kako se ne bih sudarila da sam vozila malo sporije. U tom trenutku sam iznenada shvatila da ta nezgoda koja me je zadesila nije bila slučajnost. Morala sam da naučim neke lekcije. Tek tada sam došla pred Boga da se molim i tragam.

Nakon toga, pročitala sam Božje reči: „I žudnja za telesnim udobnostima je ozbiljan problem. Šta mislite, koja su neka od ispoljavanja žudnje za telesnim udobnostima? Koje primere možete da date iz onoga što ste videli u svom sopstvenom iskustvu? Ubraja li se u to uživanje u prednostima statusa? (Ubrajaju se.) Ima li još nešto? (Kada su nekom, pri obavljanju dužnosti, laki zadaci draži od teških, te uvek bira lagan posao.) Kada obavljaju dužnost, ljudi uvek biraju lakše poslove, one koji ne umaraju i koji ne podrazumevaju izlaganje vremenskim neprilikama. Ovo predstavlja biranje lakih poslova i izbegavanje teških i to je manifestacija žudnje za telesnim udobnostima. Šta još? (Uvek se žale kada je njihova dužnost pomalo teška, pomalo zamorna i kada ona podrazumeva da plate neku cenu.) (Zaokupljenost hranom, odećom i telesnim užicima.) Sve ovo su manifestacije žudnje za telesnim udobnostima. Kada takva osoba vidi da je zadatak previše naporan ili rizičan, ona ga utrapi nekom drugom; takvi ljudi sami obavljaju samo ležerne poslove i smišljaju izgovore, tvrdeći da su lošeg kova, da nemaju radne sposobnosti i da ne mogu da preuzmu na sebe taj zadatak – kada je zapravo reč o tome da žude za telesnim udobnostima. Ma kakav posao obavljali i ma kakvu dužnost vršili, ne žele da pate. Ako im kažeš da će, kada završe sa poslom, biti dinstanog mesa za jelo, oni posao obave vrlo brzo i efikasno i ne moraš da ih požuruješ, da vršiš pritisak na njih, ni da ih nadzireš; ali, ako nema dinstanog mesa i ako moraju da rade prekovremeno, oni odlažu, iznalaze sve vrste razloga i izgovora da posao odlože, pa kad malo odrade, kažu: ’Nešto sam ošamućen, utrnula mi je noga, iscrpljen sam! Celo telo me boli, je l’ mogu malo da se odmorim?’ Šta je ovde problem? Taj čovek žudi za telesnim udobnostima. Imamo i slučaj kada se ljudi, dok obavljaju dužnost, večito žale na teškoće, ne žele da ulože trud, čim imaju malu pauzu – sednu da se odmore, dokono brbljaju, besposliče ili se zabavljaju. A kada se količina posla poveća, pa im to poremeti ritam i životnu rutinu, postanu nesrećni i nezadovoljni. Zanovetaju i žale se, te počinju nemarno da obavljaju svoju dužnost. (…) Ma koliko posla bilo u crkvenom radu i u njihovim dužnostima, rutina i normalno stanje njihovog života nikada se ne prekidaju. Nikada nisu nemarni ni prema najsitnijem detalju telesnog života i imaju nad njima savršenu kontrolu, vrlo su strogi i ozbiljni. No, kada imaju posla sa radom Božje kuće, ma koliko važno bilo neko pitanje, pa čak i ako se radi o bezbednosti braće i sestara, oni se prema tome odnose nemarno. Nije ih briga čak ni za one stvari koje se tiču Božjeg naloga ili dužnosti koju treba da obave. Ne preuzimaju baš nikakvu odgovornost. To je prepuštanje telesnim udobnostima, zar ne? Da li su ljudi koji se prepuštaju telesnim udobnostima pogodni za obavljanje dužnosti? Čim neko pokrene temu obavljanja svoje dužnosti ili govori o plaćanju cene i trpljenju teškoća, oni stalno odmahuju glavom. Imaju previše problema, puni su žalbi i ispunjeni negativnošću. Takvi ljudi su beskorisni, nisu kvalifikovani za obavljanje svoje dužnosti i treba ih eliminisati” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (2)”). Razotkrivanje u Božjim rečima učinilo je da osetim toliko bola kao da mi je srce probodeno nožem. Bog je upravo govorio o mom stanju. Obavljajući svoju dužnost, birala sam lake poslove i izbegavala teške. Birala sam samo lake i nenaporne poslove. Svaki posao koji je podrazumevao patnju ili plaćanje ceha ostavljala sam sestri s kojom sam sarađivala. Kada sam prvi put izabrana za starešinu, stalno sam nalazila razloge i izgovore da izbegavam dužnost. Rekla sam da sam lošeg kova i da nemam radne sposobnosti i da neću moći dobro da obavljam tu dužnost. Zapravo, to je bila lenjost i strah od fizičke patnje. Kada sam odgovarala na pisma, bila sam lenja i nisam želela da patim, pa sam birala samo jednostavne probleme da na njih reagujem, a probleme koji su zahtevali dublje razmatranje ostavljala sam sestri da odgovori na njih. Prvobitno sam bila odgovorna za rad na izradi tekstova i trebalo je da preuzmem odgovornost za rešavanje problema i teškoća braće i sestara. Ali nisam želela da podnesem patnju, niti da platim ceh i nisam razmišljala o tome kako da rešim te probleme. Radije sam čekala da drugi reše problem dok sam ja sedela skrštenih ruku i uživala u plodovima njihovog rada. Stalno sam se oslanjala na sestru s kojom sam sarađivala. Sve je to ostavilo posledice na rad na izradi tekstova. Pored toga, prepuštala sam se udobnosti. Kada sam otkrila probleme u zalivanju, nisam razgovarala u zajedništvu da ih blagovremeno rešim, što je nanelo štetu životu pridošlica. Međutim, nisam razumela sebe i tešila sam se prebacujući odgovornost na zalivače. Zaista sam bila previše lažljiva! Bog me je blagoslovio tako važnom dužnošću, a ja sam, međutim, na svakom koraku povlađivala telu i ugađala sebi dok sam zadržavala rad crkve. Bila sam tako odvratna Bogu! Razmišljala sam o tome kako sam se, kada sam tek prihvatila ovu dužnost, molila pred Bogom da želim da dobro obavljam svoju dužnost i udovoljim Bogu. Ali čim je došlo vreme da telo pati, pokušala sam da pobegnem da bih udovoljila telu. Šta je bio razlog tome?

Kasnije sam pročitala dva odlomka Božjih reči i pronašla glavni uzrok problema. Svemogući Bog kaže: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). „Lažne starešine ne obavljaju nikakav stvarni posao, ali znaju kako da se ponašaju kao funkcioneri. Šta prvo učine kad postanu starešine? Kupuju naklonost ljudi. Zauzimaju pristup ’novi funkcioneri su željni da ostave dobar utisak’: isprva obave nekoliko stvari od kojih svi osete dobrobit u svojoj svakodnevici. Isprva nastoje da na ljude ostave dobar utisak, da svima pokažu kako idu u korak sa širokim masama, kako bi ih svi veličali i govorili: ’Ovaj starešina se ponaša kao da nam je roditelj!’ Zatim i zvanično preuzimaju poziciju. Osećaju da su sada stekli podršku naroda i da im se položaj učvrstio; tada počinju da uživaju u statusnim pogodnostima, kao da im one s pravom pripadaju. Njihove su krilatice: ’U životu je najvažnije dobro se najesti i lepo se obući’, ’Život je kratak, pa uživaj dok možeš’ i ’Prepusti se onome što ti donosi današnji dan, a sutrašnje brige ostavi za sutra’. Oni uživaju u svakom danu koji dolazi, zabavljaju se dok mogu i ne razmišljaju o budućnosti, a još manje razmišljaju o odgovornostima koje starešina treba da ispuni i o dužnostima koje treba da izvrši. Rutinski propovedaju nekoliko reči i doktrina i obave nekoliko zadataka tek da bi ih obavili, ali ne izvršavaju nikakav stvaran posao. Oni ne obelodanjuju prave probleme u crkvi i ne rešavaju ih u potpunosti, pa koja je onda svrha obavljanja tako površnih zadataka? Zar to nije zaluđivanje? Mogu li ozbiljni zadaci da se povere takvom lažnom starešini? Da li su ti ljudi u skladu sa načelima i uslovima Božje kuće za izbor starešina i delatnika? (Nisu.) Ti ljudi nemaju ni savesti ni razuma, lišeni su svakog osećaja odgovornosti, a ipak žele da drže neku zvaničnu funkciju, da budu crkveni starešina – zašto su tako bestidni? Čak i kad su u pitanju neki ljudi koji imaju osećaj odgovornosti, oni zbog lošeg kova ne mogu da budu starešine – a da ne pominjemo beskorisne ljude koji nemaju nikakav osećaj odgovornosti; oni su još manje kvalifikovani da budu starešine” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Božje reči su mi pomogle da shvatim glavni uzrok mog prepuštanja telesnim uživanjima. Glavni razlog je bio taj što su Sotonini otrovi bili duboko usađeni u moje srce i postali moja priroda. Bila sam nagrižena otrovima poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Život je samo dobra hrana i lepa garderoba” i „Život je kratak, pa uživaj dok možeš”. U svemu što sam radila, pre svega sam uzimala u obzir da li će moje telo patiti. Vodila sam računa samo o sopstvenim interesima. Na svakom koraku sam radila za svoje dobro i za svoju korist. Svojevremeno, dok sam išla u školu, ako bih naišla na neko teško pitanje, nisam htela da se potrudim da ga rešim. Mislila sam da je za to potrebno previše umnog napora – bilo bi previše iscrpljujuće. Kada sam se udala, razmišljala sam o tome kako da dobro jedem, da se dobro obučem i da uživam. Verovala sam da u životu ljudi moraju da se fokusiraju na uživanje i da je to način da budeš dobar prema sebi, a ako nisi dobar prema sebi, onda si idiot. Kada sam počela da verujem u Boga, još uvek sam živela da bih udovoljila telu. Kada sam obavljala svoje dužnosti, bila sam lukava, podmukla i površna. Nisam imala ni najmanji osećaj odgovornosti prema svojoj dužnosti i nisam želela nimalo da patim, niti da platim i najmanji ceh. Čim bih naišla na neku teškoću, povukla bih se, a čak i kada je to bilo nešto što je trebalo da uradim, izbegavala sam to ako sam ikako mogla. Uvidela sam da se u životu oslanjam na te sotonske otrove. Bila sam izuzetno sebična i ogavna. Profit mi je bio na prvom mestu i nisam imala ljudskosti. Zalivanje je ključno za životni napredak svakog pridošlice. Bila sam svesna da, ako su pridošlice negativne i ne idu na okupljanja, moram brzo da u zajedništvu razgovaram o istini da bih to razrešila, ali zato što sam bila lenja i plašila se da mi telo ne pati, odlagala sam i nisam rešavala probleme. Bila sam lažni starešina. Jednostavno nisam bila dostojna da obavljam dužnosti starešine!

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Gde se prvenstveno pokazuje lažnost lažnih starešina? Najupadljivije je to da ne obavljaju stvaran posao; samo obavljaju nekakve zadatke da bi dobro izgledali, te smatraju da je posao time završen, a onda počinju da uživaju u prednostima svog statusa. Ma koliko takvog posla obavili, da li to znači da obavljaju stvaran posao? Većina lažnih starešina nečisto razume istinu, shvata samo određene reči i doktrine, zbog čega im je vrlo teško da dobro obave stvaran posao. Jedan deo lažnih starešina nije u stanju da reši čak ni probleme vezane za opšte poslove; očigledno su lošeg kova i lišeni su duhovnog razumevanja. Nema nikakve vrednosti u tome da se takvi obučavaju. Neke lažne starešine imaju nešto kova, ali ne obavljaju stvaran posao i prepuštaju se telesnim zadovoljstvima. Ljudi koji uživaju u telesnim zadovoljstvima ne razlikuju se mnogo od svinja. Svinje čitav dan provode u spavanju i jelu. Ne rade ništa. A ipak, posle godine dana napornog rada na hranjenju svinje, kada na kraju godine čitava porodica jede njeno meso, može se reći da je svinja nečemu poslužila. Ako se lažni starešina drži kao svinja, pa besplatno jede i pije tri puta na dan, postane debeo i jak ali ne obavlja nikakav stvaran posao i danguba je, zar nije bilo beskorisno držati ga? Je li od toga bilo ikakve koristi? Može da posluži samo za kontrast i treba da bude uklonjen. Zaista je bolje držati svinju nego lažnog starešinu. Lažni starešina možda nosi naziv ’starešine’, možda zauzima to mesto, dobro jede tri puta na dan, uživa u mnogim Božjim blagodatima, na kraju godine postaje punašan i rumen od sveg tog jela – ali šta je sa poslom? Pogledaj sve što je te godine postignuto u tvom poslu: jesi li ove godine ostvario rezultate u bilo kojoj oblasti posla? Koji si stvaran posao obavio? Božja kuća ne traži od tebe da svaki posao obaviš savršeno, ali moraš dobro da obaviš ključne poslove – rad na jevanđelju, na primer, ili rad na produkciji filmova, rad na izradi tekstova itd. Sve te vrste rada moraju da urode plodom. Pod normalnim okolnostima, većina poslova bi posle tri do pet meseci trebalo da proizvede neke rezultate i ostvarenja; ako posle godinu dana nema nikakvih ostvarenja, to je onda ozbiljan problem. Koji je rad iz delokruga tvoje odgovornosti bio najplodniji? Za koji si tokom te godine platio najveću cenu i najviše propatio? Predstavi to dostignuće i razmisli o tome da li si u toj godini u kojoj si uživao u Božjoj blagodati postigao neko vredno ostvarenje; trebalo bi da u srcu imaš jasan osećaj o tome. Šta si tačno radio sve to vreme dok si jeo hranu Božje kuće i uživao u Božjoj blagodati? Jesi li išta postigao? Ako nisi ništa postigao, onda se samo provlačiš; pravi si lažni starešina. Da li takve starešine treba smeniti i ukloniti? (Treba.)” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Videla sam kako Bog kaže: „Ljudi koji uživaju u telesnim zadovoljstvima ne razlikuju se mnogo od svinja.” „Šta si tačno radio sve to vreme dok si jeo hranu Božje kuće i uživao u Božjoj blagodati?” „Da li takve starešine treba smeniti i ukloniti?” Te reči su mi probole srce. U Božjim očima, oni koji se upuštaju u telesno uživanje bez obavljanja stvarnog posla jesu lažne starešine. Oni jalovo obavljaju svoju dužnost i nedostojni su da ostanu u Božjoj kući. Pomislila sam, šta sam tačno radila kada sam obavljala svoju dužnost? Koje rezultate sam postigla? To što sam mogla da obavljam dužnosti starešine bila je Božja blagodat. Bog se nadao da ću obaviti stvaran posao i ispuniti odgovornosti i obaveze koje stvoreno biće treba da ispuni. Ali kako sam se odnosila prema svojoj dužnosti? Stalno sam ugađala telu i nisam pokazivala osećaj odgovornosti prema svojoj dužnosti. Kada sam se suočila sa problemima u obavljanju dužnosti, nisam razgovarala u zajedništvu da ih rešim. Čekala sam da sestra sa kojom sam sarađivala obavi bilo koji teži posao koji je zahtevao plaćanje ceha. Bila sam na položaju starešine, ali nisam obavljala stvarni posao. Bila sam lukava i podmukla i nisam preuzimala nikakvu odgovornost niti sam podnela bilo kakvu patnju. Stalno sam razmišljala o udobnom životu. Zar nisam bila ravna svinji? Šta je smisao takvog života? Kad bih tako nastavila, Bog bi me sigurno napustio i uklonio! Kada sam to pomislila, zaista sam omrznula sebe. Došla sam pred Boga i pomolila Mu se: „Bože dragi, u Tvom otkrivenju sam videla da sam vrlo sebična i ogavna. Sve što sam činila, Tebi je gadno i odvratno. Bože dragi, spremna sam da se pokajem i promenim stav prema obavljanju svoje dužnosti. Ispuniću dužnost i svoje odgovornosti i neću više živeti za telo.” Kasnije sam odlazila na okupljanja kako bih shvatila šta se dešava sa delatnicima koji rade na izradi tekstova. Razgovarala sam u zajedništvu o njihovim stanjima i teškoćama u njihovim dužnostima da bih im pomogla. Održavala sam i okupljanja za zalivače i zajedno sa svima tražila razloge zbog kojih rad na zalivanju nije davao rezultate i odmah smo preokrenuli odstupanja. Kroz stvarnu saradnju, rad na zalivanju je pokazao poboljšanje, a neke pridošlice su čak aktivno propovedale jevanđelje. Doživela sam sve to kao Božje vođstvo.

U decembru 2023. godine, sestru s kojom sam sarađivala pratila je i nadgledala policija, tako da privremeno nije bila u mogućnosti da obavlja svoje dužnosti. U to vreme sav rad je pao na moja pleća: rad na jevanđelju, rad na zalivanju, rad na čišćenju i rad na izradi tekstova. Suočena sa svim tim poslom, osećala sam se pod tolikim pritiskom da sam jedva mogla da dišem. Pomislila sam: „Koliko samo ima posla, i sve to moram sama. Kako da izađem na kraj s tim? Koliko patnje ću morati da podnesem i koliki ću ceh morati da platim? Čak i da radim dan i noć, neću moći sve da završim. Ako se ovako nastavi, na kraju ću lipsati od umora!” U srcu sam se osećala potisnuto i jadno. U tom trenutku sam shvatila da je moje stanje pogrešno. I dalje sam se plašila da će mi telo patiti i razmišljala sam o uživanju u udobnosti. Zato sam se brzo pomolila Bogu i zamolila Ga da zaštiti moje srce kako bih se prvo smirila i pokorila ovom okruženju. Kasnije sam pročitala Božje reči: „Ono što ljudi treba da rade jeste da daju sve od sebe da bi postigli ono što treba da postignu. Dokle god si svestan, dok u svom srcu osećaš i u Božjim rečima vidiš, dokle god te ljudi oko tebe podsećaju ili ti Bog bilo kakvim signalom ili predznakom pruža informaciju – da je to nešto što treba da uradiš, da je to Božji nalog upućen tebi – ti treba da ispuniš svoju odgovornost, umesto da sediš skrštenih ruku ili da sve to samo posmatraš sa strane. Nisi ti nikakav robot; imaš um i misli. Kad se nešto desi, ti odlično znaš šta treba da uradiš i definitivno imaš osećanja i svest. Stoga ta svoja osećanja i svest primeni na stvarne situacije, proživi ih i preobrazi ih u vlastite postupke, pa ćeš na taj način ispuniti svoju odgovornost. Što se tiče stvari kojih možeš da budeš svestan, prema njima treba da postupaš u skladu sa onim istina-načelima koja razumeš. Na taj način, ti činiš sve što je u tvojoj moći i daješ sve od sebe da bi obavio svoju dužnost” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (21)”). Nakon čitanja Božjih reči, dobila sam malo vere. Bog je dozvolio da se zadesim u tom okruženju da bih mogla da naučim kako da se pobunim protiv tela, da iskusim Božje reči, i da poverujem da Sam Bog obavlja Svoje delo. Samo sam morala da radim stvari koje sam razumela i koje sam mogla da radim apsolutno najbolje što mogu – to je bilo dovoljno. Kada sam tako razmišljala, više se nisam osećala tako jadno i potisnuto. Zatim sam se prvo pozabavila važnim i ključnim problemima i rešila ih. Propovednik je poslao pismo u kojem kaže da prvo treba da izaberem starešine i đakone na nepopunjena mesta u svakoj crkvi. Tada bi svi mogli da podele breme rada i tako bi bilo lakše. Uz zajedničke napore svih, starešine i đakoni su izabrani i rad nije pretrpeo velike posledice.

Pošto sam doživela ovo otkrivenje, shvatila sam svoju sebičnu i ogavnu sotonsku prirodu i moj odnos prema obavljanju dužnosti doživeo je određeni preobražaj. Hvala Bogu!