61. Loš kov me više ne sputava

Obavljala sam dužnosti na izradi tekstova u crkvi, ali sam početkom 2022. godine premeštena na drugu dužnost. Kasnije sam razmislila o sebi i shvatila da su moja ozbiljno iskvarena narav i stalno pridržavanje sopstvenih gledišta doveli do toga da ne obavljam dužnost u skladu s merilom. Nekoliko meseci kasnije, starešine su me zamolile da nastavim da obavljam dužnosti na izradi tekstova. Jednog dana, slučajno sam saznala da sam prethodno bila premeštena zbog lošeg kova i da je crkva uredila da se vratim samo zbog povećane količine posla na izradi tekstova i zbog manjka ljudi za rad na tekstu. Kada sam to čula, veoma sam se rastužila i pomislila sam: „U početku sam mislila da sam ovog puta vraćena jer sam imala određeni kov i zato što sam mogla da obavljam tu dužnost, ali nisam očekivala da su me braća i sestre tako ocenili. Čini se da ma koliko se trudim u ovoj dužnosti, sve će biti uzaludno. Braća i sestre koji su tek počeli da se bave radom na izradi tekstova imaju dobar kov, i nakon malo negovanja će me nadmašiti. Ja samo privremeno obavljam tu dužnost. Braća i sestre sa dobrim kovom mogu da igraju važnu ulogu u svom poslu, a njihova nada da će biti spaseni je veća. Ali moj loš kov znači da ne mogu da obavim važan posao i da mogu da budem premeštena u bilo kom trenutku, pa kako onda mogu da imam bilo kakvu nadu u spasenje? Umesto da radim ovo, bolje bi mi bilo da propovedam jevanđelje i zalivam pridošlice. Barem u radu na jevanđelju mogu da pripremim neka dobra dela i da se nadam da ću preživeti.” Razmišljajući o tim stvarima, osećala sam se veoma malodušno i čak sam zažalila što sam se vratila da radim na izradi tekstova.

Kasnije sam shvatila da je moje stanje pogrešno, pa sam došla pred Boga da se pomolim: „Bože, čula sam kako sestre govore da sam prethodno premeštena na drugu dužnost zbog svog lošeg kova. Baš sam tužna, ali znam da ne treba da budem negativna, niti da pogrešno razumem. Molim Te da me prosvetiš da razumem Tvoju nameru, da bih imala veru da težim ka gore.” U tom trenutku sam se setila Božjih reči: „Božja želja je da svaka osoba bude usavršena, da na kraju bude zadobijena od Njega, da je On potpuno pročisti te da tako postane pripadnik naroda koji On voli. Nebitno je da li kažem da ste zaostali ili da ste lošeg kova – sve je to činjenica. Kada kažem takvo što, to nije dokaz da nameravam da vas napustim, da sam u vas izgubio nadu, a još i manje da nisam spreman da vas spasem. Danas sam došao da obavim delo vašeg spasenja, što znači da je delo koje obavljam nastavak dela spasenja. Svaka osoba ima priliku da bude usavršena: pod uslovom da si voljan, pod uslovom da stremiš, na kraju ćeš biti u stanju da postigneš ovaj rezultat i niko od vas neće biti napušten. Ako si lošeg kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim lošim kovom; ako si dobrog kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim dobrim kovom; ako si neuk i nepismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojom nepismenošću; ako si pismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa činjenicom da si pismen; ako si starija osoba, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim godinama; ako si sposoban da pružiš gostoprimstvo, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa ovom sposobnošću; ako kažeš da nisi u stanju da pružiš gostoprimstvo i da možeš da obavljaš samo određenu funkciju, bilo da je to širenje jevanđelja ili staranje o crkvi ili obavljanje drugih raznih poslova, način na koji te usavršavam biće u skladu sa funkcijom koju obavljaš. Da budeš odan, da budeš pokoran do samog kraja i da tražiš uzvišenu ljubav prema Bogu – to je ono što moraš da postigneš i nema boljih postupaka od ove tri stvari” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Božje reči su me zaista dirnule. Bog je svima pripremio priliku za spasenje i bez obzira na to da li je nečiji kov loš ili dobar, ili da li je star ili mlad, Bog postavlja zahteve za svaku osobu u skladu sa njenim stvarnim rastom i kovom i uređuje odgovarajuće dužnosti za svakoga. Bez obzira na to koju dužnost čovek obavlja, sve dok stremi ka istini i odan je Bogu, Bog će podjednako dati svoje spasenje, bez favorizovanja. Pomislila sam na brata u video-zapisu o iskustvenom svedočenju „Stariji još uvek mogu svedočiti za Boga”. Iako je bio veoma star i bolestan, davao je sve od sebe u svojoj dužnosti, u ugošćavanju, i praktikovao je pisanje iskustvenih članaka kako bi svedočio o Bogu. Uspeo je da shvati neke istine i njegov život je napredovao. To pokazuje Božju pravičnost i pravednost. Bog postavlja zahteve za svakog čoveka u skladu s njegovom pozadinom, rastom i kovom i ne pokušava da bilo kome oteža stvari. Ali ja nisam shvatala Božju nameru i pogrešno sam mislila da samo oni dobrog kova mogu da budu spaseni, a da oni lošeg kova ne mogu biti spaseni. Dakle, kada sam saznala da su braća i sestre moj kov ocenili kao loš i da nisam dorasla radu na izradi teksta, mislila sam da ne mogu da odigram veliku ulogu u crkvi, da me Bog ne voli, i da nemam nadu u spasenje. Čak sam i zažalila što sam se vratila da radim na izradi tekstova. Živela sam u svojim predstavama i uobraziljama, pogrešno shvatajući Boga, i zaista sam bila glupa i nedostajalo mi je razuma! U stvari, Bog zna kakav je moj kov, a i braća i sestre su znali. Pošto mi je crkva uredila da radim na izradi tekstova, treba da se pokorim, da dam sve od sebe da radim koristeći ono što razumem i što mogu, i da radim sa čistom savešću. To je ono što treba da radim. Nisam više smela da budem potištena zbog svog lošeg kova.

Posle toga sam počela da tragam i da se pitam: „Zašto sam, kada sam saznala za svoj loš kov, postala tako malodušna i uznemirena?” Pročitala sam Božje reči: „Kada neki ljudi čuju starešinu višeg nivoa kako kaže da nemaju duhovno razumevanje, osećaju da nisu sposobni da razumeju istinu, da ih Bog sigurno ne želi, da nemaju nade da će biti blagosloveni; međutim, uprkos činjenici da su tužni, oni su i dalje u stanju da normalno obavljaju svoju dužnost – takvi ljudi imaju malo razuma. Kada neki ljudi čuju kako neko za njih kaže da nemaju duhovno razumevanje, postaju negativni i više ne žele da obavljaju svoju dužnost. Oni misle: ’Kažete da nemam duhovno razumevanje – zar to ne znači da nema nade da ću biti blagosloven? Pošto u budućnosti neću dobiti nikakve blagoslove, u šta još da verujem? Neću prihvatiti da me nateraju da pružam uslugu. Ko bi se trudio za tebe ako ne dobija ništa zauzvrat? Nisam toliko glup!’ Da li takvi ljudi poseduju savest i razum? Oni uživaju u tolikoj Božjoj blagodati, a ipak ne znaju kako da se oduže, a ne žele ni da pružaju usluge. Takvi ljudi su gotovi. Oni ne mogu ni da pružaju usluge do kraja i nemaju pravu veru u Boga; oni su bezvernici. Ako imaju iskreno srce za Boga i istinsku veru u Boga, onda bez obzira na to kako ih procenjuju, to će im samo omogućiti da spoznaju sebe istinitije i tačnije – treba da pristupe tom pitanju na ispravan način i ne dozvole da to utiče na njih da slede Boga ili da vrše svoju dužnost. Čak i ako ne mogu da dobiju blagoslove, i dalje bi trebalo da budu voljni da pružaju usluge Bogu do kraja; takođe, trebalo bi da budu srećni da to čine bez prigovora i trebalo bi da dozvole Bogu da ih orkestrira u svemu – samo tada će posedovati savest i razum. Hoće li osoba dobiti blagoslov ili doživeti katastrofu u Božjim je rukama; Bog je suveren nad tim i uređuje to, i to nije nešto što ljudi mogu da traže ili da rade na tome. Zapravo, zavisi od toga da li ta osoba može da sluša Božje reči, da prihvati istinu i da dobro obavlja svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima – Bog će uzvratiti svakoj osobi u skladu sa njenim delima. Ako neko ima malo iskrenosti, kao i svu snagu koju može da sakupi posvećuje dužnosti koju treba da obavlja, onda je to dovoljno i zaslužiće Božje odobravanje i blagoslov” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Dvanaesta stavka”). „Antihristi u Boga veruju isključivo radi sticanja profita i blagoslova. Čak i ako istrpe neku patnju ili plate neku cenu, oni sve to čine u cilju sklapanja nagodbe s Bogom. Ogromna je njihova želja za sticanjem blagoslova i nagrada, namera im je jaka, i oni se toga čvrsto drže. Ne prihvataju nijednu od brojnih istina koje je Bog izrazio, a u duši oduvek misle da se verovanje u Boga svodi na sticanje blagoslova i obezbeđenje dobrog odredišta, da je to najviše načelo koje ništa ne može da nadmaši. Misle da ljudi ne treba da veruju u Boga ako to ne čine zarad sticanja blagoslova, te da, bez takvog cilja, vera u Boga ne bi imala nikakvog smisla ni vrednosti, da bi, dakle, vera izgubila svoj smisao i vrednost. Da li je takve ideje antihristima u glavu usadio neko drugi? Jesu li one izvedene iz obrazovanja ili iz uticaja neke druge osobe? Ne, one su determinisane urođenom priroda-suštinom antihrista, koju niko ne može da promeni. Iako ovaploćeni Bog danas izgovara mnoštvo reči, antihristi nijednu od njih ne prihvataju, nego im se opiru i osuđuju ih. Priroda njihove odbojnosti i mržnje prema istini nikada se neće promeniti. Na šta ukazuje ta njena nepromenljivost? Ukazuje na to da im je priroda rđava. Ovde se ne radi o tome da li neko stremi ili ne stremi ka istini; radi se o rđavoj naravi, o drskom dizanju galame protiv Boga i o suprotstavljanju Bogu. To je priroda-suština antihrista; to je njihovo pravo lice” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”). Zahvaljujući onome što su Božje reči razotkrile, pronašla sam koren problema. Ispostavilo se da iza mojih negativnosti i pogrešnog razumevanja leže pogrešni stavovi o tome čemu treba stremiti. Traganje za blagoslovima kroz veru u Boga shvatala sam kao legitiman cilj stremljenja, te kada se moja želja za blagoslovima nije ispunila, obeshrabrila sam se, razočarala, uvredila i postala negativna. Kada su ocenili da imam loš kov i da nisam pogodna za rad na izradi tekstova, mislila sam da sam gotova, i da će sve moje stremljenje biti beskorisno, i da ću pre ili kasnije biti uklonjena. Zbog toga sam živela u negativnom stanju i više nisam imala motivaciju da obavljam svoje dužnosti. Shvatila sam da obavljam svoje dužnosti samo da bih dobila blagoslov i da sam živela po sotonskim filozofijama, poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi.” Sve što sam radila bilo je vođeno rečju „profit”. Ako je nešto bilo korisno za moju budućnost ili bi moglo da donese blagoslove, bila sam voljna da to učinim i bila bih u stanju da patim i da platim ceh. Ali ako od nečega nisam imala koristi, nisam bila voljna to da radim i čak sam to želela da izbegnem ili odbijem. Shvatila sam da sam zaista sebična i da me samo profit pokreće! Kada sam se prisetila vremena kada sam počela da verujem u Boga, shvatila sam da sam se odrekla svega da bih Ga sledila kako bih postigla dobar ishod i odredište i koje god dužnosti mi je crkva dodelila, mogla sam da ih prihvatim i da im se pokorim, i mogla sam da patim i da platim ceh. Mislila sam da ću biti spasena i da ću preživeti, i to mi je davalo beskrajnu energiju. Ali kada su braća i sestre ocenili da imam loš kov, osećala sam da nemam mogućnosti da budem unapređena i negovana, da nisam sposobna da radim važan posao i da ću na kraju biti eliminisana. Tako sam postala negativna, gajila sam pogrešno shvatanje i nisam bila voljna da nastavim da radim na izradi tekstova. Iako se činilo da verujem u Boga i da Ga sledim, moj fokus je i dalje bio na mojoj budućnosti i sudbini. Želela sam da zamenim svoje obavljanje dužnosti za dobar ishod i odredište i pritom sam pokušavala da se cenkam sa Bogom i da ga obmanem. Išla sam putem antihrista! Kada sam to shvatila, osetila sam veliku krivicu. Razmišljala sam o tome kako mi je crkva uredila da radim na izradi tekstova i dala mi priliku da se obučavam za svoje dužnosti i ja sam videla da je to Božja blagodat! Ali nisam nameravala da budem zahvalna, niti da uzvratim Božju ljubav. Umesto toga, uvek sam samo želela da pokušam da se cenkam sa Bogom. Nisam imala ni savest i razum koje bi čovek trebalo da ima. Zaista mi je nedostajalo ljudskosti! Osećala sam se zaista dužnom Bogu, mrzela sam sebe što sam tako duboko iskvarena i više nisam želela da ostanem u toj negativnosti.

Kasnije sam nastavila da razmišljam: „Kada su braća i sestre rekli da sam lošeg kova, postala sam potištena i tužna. Postojao je još jedan razlog za to, naime da nisam bila u stanju da izmerim šta je dobar, a šta je loš kov i nisam bila u stanju da se prema sebi odnosim ispravno.” Pročitala sam Božje reči: „Kako bi trebalo procenjivati ljudski kov? Trebalo bi ga procenjivati na osnovu toga u kojoj meri oni razumeju Božje reči i istinu. Ovo je najtačniji način da se to uradi. Neki ljudi su rečiti, oštroumni i naročito vešti u ophođenju sa drugim ljudima – ali kada slušaju propovedi, nikada nisu u stanju da razumeju ništa, a kada čitaju Božje reči, ne razumeju ih. Kada pričaju o svom iskustvenom svedočenju, uvek izgovaraju reči i doktrine, otkrivajući da su puki amateri i pružajući drugima osećaj da nemaju duhovno razumevanje. To su ljudi lošeg kova” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi svoju dužnost dobro ispunio, najvažnije je da čovek razume istinu”). „Bilo da se radi o razumevanju istine ili o učenju zanimanja ili specijalizovane veštine, ljudi dobrog kova su u stanju da dokuče načela koja oni sadrže, da dođu do korena stvari i da prepoznaju njihovu stvarnost i suštinu. Na taj način, u svemu što oni rade, u svakom poslu u kome učestvuju, oni prave tačne procene i određuju ispravne standarde i načela. To je ono što dobar kov podrazumeva. Ljudi dobrog kova su sposobni da vrše nadzor različitih poslova u Božjoj kući. Oni sa prosečnim ili slabim kovom nisu sposobni za takav rad. Ovde se ni u kom slučaju ne radi o tome da Božja kuća favorizuje ili prezire neke ljude, ili da postupa sa ljudima različito – radi se samo o tome da mnogi ljudi ne mogu da vrše nadzor zbog svog kova. Zašto ne mogu da vrše nadzor? Šta je osnovni uzrok? Osnovni uzrok je to što ne razumeju istinu. A zašto ne razumeju istinu? Zato što je njihov kov prosečan ili čak veoma slab. Zato ne mogu da shvate istinu i nisu u stanju da razumeju istinu kada je čuju. Neki ljudi možda ne razumeju istinu zato što ne slušaju pažljivo, ili možda zato što su mladi i još uvek nemaju poimanje o veri u Boga, i to ih ne zanima previše. Međutim, ovo nisu glavni razlozi. Glavni razlog je to što je njihov kov neadekvatan. Ljudi nižeg kova, bez obzira na to šta je njihova dužnost ili koliko dugo rade neki posao, bez obzira na to koliko propovedi čuju ili kako sa njima razgovarate u zajedništvu o istini, oni i dalje ne mogu da razumeju. Oni odugovlače sa obavljanjem svoje dužnosti, naprave potpunu zbrku i ne postignu ništa. Neki ljudi koji služe kao starešine timova i koji vrše nadzor nekog dela posla, kada prvi put preuzmu odgovornost za posao, ne dokuče načela. Nakon nekoliko neuspeha, oni počnu da shvataju istinu i da dokučuju načela tako što traže i postavljaju pitanja. Zatim, na osnovu tih načela, mogu samostalno vršiti nadzor i preuzeti posao. To znači imati kov. Drugim ljudima možeš da ispričaš sva načela i da im čak detaljno opišeš kako da ih primene, i delovaće kao da razumeju ono što im govoriš, ali i dalje ne mogu da dokuče načela kada nešto rade. Umesto toga, oslanjaju se na sopstvene ideje i uobrazilje, i čak veruju da je to ispravno. Ipak, ne mogu jasno da kažu niti zapravo znaju da li rade stvari u skladu sa načelima. Ako im Višnji postavi pitanja, postaju uznemireni i ne znaju šta da kažu. Osećaju se sigurno samo kada Višnji vrši nadzor i pruža vođstvo. Ovo ukazuje na to da je njihov kov veoma slab. Sa tako slabim kovom, ne mogu da zadovolje Božje zahteve ni da ispune istina-načela, a kamoli da obavljaju svoje dužnosti na zadovoljavajući način” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi svoju dužnost dobro ispunio, najvažnije je da čovek razume istinu”). Iz Božjih reči sam shvatila da ljudi sa dobrim kovom mogu da shvate ključne tačke kada čuju Božje reči i iz tih reči mogu da shvate istinu, da razmisle o sebi i spoznaju sebe i da pronađu put primene i ulaska. Pored toga, ljudi dobrog kova imaju duhovno razumevanje i pronicljivi su. Kada se zadese u nekoj situaciji, oni mogu da izvuku zaključke i precizno primenjuju u skladu s načelima koja Bog zahteva. S druge strane, ljudi lošeg kova slabiji su u sagledavanju istine i manje su pronicljivi i ma koliko propovedi da čuju, njihov životni rast je spor. Bore se da dokuče načela u svojim dužnostima, često se samo držeći propisa, a njihova efikasnost u obavljanju dužnosti je malo slabija. Razmišljajući o Božjim rečima, razmišljala sam o sebi: „Radila sam na izradi tekstova već nekoliko godina i čula sam mnogo načela, ali nisam mnogo napredovala. Posebno kada se suočim sa malo složenijim problemima, zbunim se i sklona sam da se držim propisa. Svaki put kada završim zadatak, i dalje je potrebno da ga starešina proveri, da mi da smernice i moja efikasnost u radu je prilično slaba.” Tek tada sam shvatila da je moj kov zaista loš. Ranije sam mislila da imam dobar kov, ali do toga nisam došla na osnovu istina-načela, već samo na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja. Iako sam mogla da odradim neke poslove, to nije značilo da imam dobar kov, već da samo nakon dugog obavljanja tog posla imam određeno iskustvo u radu. Ali u poređenju sa braćom i sestrama sa zaista dobrim kovom, ja sam i dalje imala manjkavosti. U tom trenutku sam zadobila tačnu procenu svog stvarnog kova i u srcu sam stekla sposobnost da prihvatim i priznam procenu braće i sestara o meni. Iako moj kov nije bio baš dobar, crkva mi je i dalje pružala priliku da radim na izradi tekstova. To je bila Božja blagodat. Nisam smela da budem bez savesti i morala sam samoinicijativno da radim i da obavljam svoju dužnost da bih uzvratila Božju ljubav.

Nakon toga sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i moje pogrešno gledište o stremljenju ka blagoslovima je donekle ispravljeno. Bog kaže: „Zašto je pogrešno tretirati težnju ka blagoslovima kao cilj? To je potpuno u suprotnosti sa istinom i nije u skladu sa Božjom namerom da spase ljude. Pošto biti blagosloven nije prikladan cilj kojem ljudi treba da teže, šta je prikladan cilj? Težnja ka istini, težnja ka promenama u naravi i sposobnost da se pokorimo svim Božjim orkestracijama i uređenjima: to su ciljevi kojima ljudi treba da teže. Recimo, na primer, da orezivanje uzrokuje da imaš predstave i pogrešno razumevanje, a ti postaješ nesposoban da se pokoriš. Zašto ne možeš da se pokoriš? Zato što osećaš da je tvoje odredište ili tvoj san da budeš blagosloven doveden u pitanje. Postaješ negativan i uznemiren i želiš da odustaneš od svoje dužnosti. Šta je razlog za ovo? Postoji problem sa tvojom težnjom. Pa kako ovo treba rešiti? Neophodno je da odmah napustiš te pogrešne ideje i da odmah tragaš za istinom kako bi rešio problem svoje iskvarene naravi. Trebalo bi da kažeš sebi: ’Ne smem da odustanem, ipak moram dobro da obavljam dužnost koju stvoreno biće treba da izvrši i da ostavim po strani svoju želju da budem blagosloven.’ Kada odustaneš od želje da budeš blagosloven i kreneš putem težnje ka istini, teret se skida sa tvojih ramena. I hoćeš li i dalje biti sposoban za negativnost? Iako još uvek postoje trenuci kada si negativan, ti ne dozvoljavaš da te to sputava i u svom srcu nastavljaš da se moliš i boriš, menjajući cilj svoje težnje – od težnje da budeš blagosloven i da imaš odredište, do težnje ka istini; a ti misliš: ’Težnja ka istini je dužnost stvorenog bića. Razumeti određene istine danas – nema veće žetve, to je najveći blagoslov od svih. Čak i da me Bog ne želi i da nemam dobro odredište, a moje nade da ću biti blagosloven su propale, ipak ću obaviti svoju dužnost kako treba, to je moja obaveza. Šta god da je razlog, neću dozvoliti da on utiče na to da pravilno izvršavam svoju dužnost, neću dozvoliti da on utiče na moje ispunjenje Božjeg naloga; to je princip po kojem se vladam.’ I zar nisi tako prevazišao telesna ograničenja? Neki će možda reći: ’Pa, šta ako sam i dalje negativan?’ Onda ponovno tragaj za istinom kako bi to rešio. Koliko god puta da padneš u negativnost, ako samo nastaviš da tragaš za istinom da bi to rešio i nastaviš da težiš istini, polako ćeš izaći iz svoje negativnosti. I jednog dana ćeš osetiti da nemaš želju da stekneš blagoslove, da nisi ograničen svojim odredištem i ishodom i da lakše i slobodnije živiš bez tih stvari” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino kroz primenu istine čovek može da postigne život-ulazak”). U Božjim rečima sam pronašla pravi cilj stremljenja. Ne treba verovati zarad blagoslova, već da bi se stremilo ka istini, da bi se tragalo za promenom naravi i da bi se postigla pokornost prema Bogu. Bez obzira na to da li ću imati dobar ishod ili odredište, ja sam stvoreno biće, i kao takva, treba da se pokorim Bogu i da Ga obožavam, kao i da ispunim svoju dužnost. To je osećaj razuma koji stvoreno biće treba da ima. Setila sam se jedanaest kriterijuma koje Bog zahteva da ispunimo kako bismo bili spaseni, od kojih jedan kaže: „Ako si zaista služitelj, možeš li Mi služiti odano, bez ikakvih elemenata nemara ili negativnosti?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (2)”). Kada malo razmislim, obavljanje moje dužnosti zaista ne bi trebalo da uključuje moje želje i zahteve, i ma kako Bog orkestrira stvari, treba da se pokorim i da ne pokušavam da samostalno odlučujem. Čak i ako Bog kaže da sam služitelj, ja i dalje treba da odano služim Bogu i da stojim na svom mestu kao stvoreno biće. Bog je tom prilikom dozvolio da braća i sestre ocene da imam loš kov i trebalo je da iz toga izvučem pouku. Kroz ovu situaciju, moje ogavne namere verovanja u Boga zbog blagoslova i pokušaja cenkanja sa Bogom bile su otkrivene, što mi je omogućilo da odmah prepoznam i ispravim svoje prethodne pogrešne stavove o onome čemu treba stremiti, i da se pokajem. To je bila Božja ljubav! Bez toga nikada ne bih spoznala sebe i bilo bi mi teško da krenem putem stremljenja ka istini i spasenja. Kada sam to shvatila, više nisam osećala otpor prema toj situaciji i više nisam želela da brinem o svojoj budućnosti ili odredištu.

Takođe sam pročitala odlomak Božjih reči, koji mi je dao put primene. Svemogući Bog kaže: „’Iako sam slabog kova, imam pošteno srce.’ Te reči zvuče veoma stvarno i govore o zahtevu koji Bog postavlja pred ljude. Koji je to zahtev? Ako su ljudi slabog kova, to nije kraj sveta. Ali moraju da imaju pošteno srce. Ako je tako, dobiće Božje odobravanje. Ma kakva bila tvoja situacija ili poreklo, moraš biti poštena osoba, govoriti pošteno, postupati pošteno i biti u stanju da svoju dužnost obavljaš svim svojim srcem i umom, da budeš odan svojoj dužnosti, da ne koristiš prečice, da ne budeš ljigava i lažljiva osoba, da ne lažeš i ne varaš i ne pričaš prazne priče. Moraš da postupaš u skladu sa istinom i budeš neko ko stremi ka istini. Mnogi misle da su oskudnog kova i da nikad ne mogu dobro da ispune svoju dužnost niti da dostignu standard. Oni se u potpunosti predaju onom što rade, ali ne mogu da dokuče načela niti da postignu vrlo dobre rezultate. Na kraju, sve što mogu je da se žale da im je kov previše oskudan i da postanu negativni. Dakle, zar ne postoji mogućnost napretka ako neko ima oskudan kov? Biti oskudnog kova nije smrtonosna bolest i Bog nikad nije rekao da On ne spasava ljude oskudnog kalibra. Kao što je Bog ranije rekao, za Njim tuguju oni koji su pošteni, a ne neznalice. Šta to znači biti neznalica? Neznanje u mnogim slučajevima potiče od oskudnog kova. Kad su ljudi oskudnog kova, oni imaju tek površno znanje o istini. Ono nije dovoljno konkretno niti praktično i često je ograničeno na površno i doslovno razumevanje – ograničeno je na doktrinu i pravila. Zbog toga oni ne mogu da shvate mnoge probleme i ne mogu da dokuče načela dok obavljaju dužnost niti da dobro obavljaju svoju dužnost. Zar onda Bog ne želi ljude oskudnog kova? (Želi.) Na kakav put i pravac Bog ukazuje ljudima? (Na onaj gde je osoba poštena.) Možeš li biti poštena osoba samo deklarativno? (Ne, moraš da pokažeš osobine poštene osobe.) Na koji se način ispoljava poštena osoba? Pre svega, ona nimalo ne sumnja u Božje reči. To je jedno od ispoljavanja poštene osobe. Osim toga, najvažnije ispoljavanje jeste u traženju istine i njenoj primeni u svim stvarima – to je presudno. Kažeš da si pošten, ali Božje reči uvek potiskuješ u pozadinu svesti i samo radiš ono što ti se prohte. Da li je to ispoljavanje poštene osobe? Kažeš: ’Iako sam lošeg kova, u srcu sam pošten.’ Pa ipak, kada ti neka dužnost zapadne, plašiš se da patiš i da snosiš odgovornost ako je dobro ne obavljaš, te tražiš izgovore da svoju dužnost izbegneš ili predlažeš da je neko drugi obavi. Je li to ispoljavanje poštene osobe? Jasno da nije. Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude odana dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da zadovolji Božje namere. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, ne čini to polovično i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Još jedno je u tome da si svim svojim srcem i snagom predan dobrom obavljanju dužnosti, da radiš stvari kako treba i uneseš se svim srcem i ljubavlju u svoju dužnost da Bogu udovoljiš. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da kov osobe nije merilo po kojem se meri da li može da bude spasena, a ključne stvari su da li čovek može da razume i primenjuje istinu i da li se njegova život-narav na kraju menja. Neki ljudi, iako im je kov loš i sporo shvataju istinu streme ka istini, vežbaju da budu pošteni ljudi i ulažu svoje srce i sav trud u svoje dužnosti. Takvi ljudi na kraju mogu biti spaseni. Što se mene tiče, kov mi je bio loš i bila sam sklona da se držim propisa, tako da nisam postigla dobre rezultate. To je bila moja stvarnost. Ali Bog kaže da biti lošeg kova nije smrtonosna bolest. Pošto je moj kov loš i sporo shvatam istinu, trebalo bi da uložim više truda u Božje reči. Trebalo bi više da slušam propovedi i besede Višnjeg i treba da tragam, da razgovaram u zajedništvu i da više diskutujem sa braćom i sestrama o bilo kakvim problemima ili teškoćama. Tako ću moći da napredujem i da se bavim nekim stvarnim poslom. Razmišljala sam o lažnim starešinama i antihristima koji su razotkriveni u crkvi. Neki su imali dobar kov i bili su talentovani, ali zato što uopšte nisu stremili ka istini, a dužnosti su obavljali samo zarad sopstvenog ugleda i statusa, na kraju su prekidali i ometali rad crkve, te su proterani i uklonjeni. Iako neka braća i sestre možda nemaju dobar kov, oni primenjuju ono što razumeju iz Božjih reči, svesrdno obavljaju svoje dužnosti i vredni su i pokoravaju se bilo kojoj dužnosti koju im crkva uredi. Zato što su to pravi ljudi, zato što su im srca ispravna i zato što imaju pošten stav prema Bogu i svojim dužnostima, oni su u stanju da postignu neke rezultate u svojim dužnostima. Naravno, ako je nečiji kov baš mnogo loš, do te mere da uglavnom ne može da razume Božije reči ili istinu, postaje mu teško da zadobije istinu, da ostvari promenu u život-naravi i da ga Bog spase. To je takođe stvarnost. Dakle, da li osoba može da se spase zavisi od toga da li može da shvati Božje reči, da li može da shvati i primenjuje istinu i da li se njegova život-narav menja. To su najkritičnije stvari.

Nakon toga sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i bolje shvatila put primene. Bog kaže: „Poboljšanje kova ljudi znači da se od vas zahteva da unapredite svoju moć razumevanja, tako da možete da shvatite Božje reči i da znate kako da u skladu s njima delujete. To je najosnovniji zahtev od svih. Ako Me sledite, a ne razumete ono što govorim, zar vaša vera nije zbrkana? Bez obzira na to koliko reči izgovorim, ako su one izvan vašeg dosega, ako ne možete sasvim da ih razumete bez obzira na to šta kažem, onda to znači da ste lošeg kova. Bez moći razumevanja, vi ne razumete ništa od onoga što Ja kažem, a to otežava postizanje željenog dejstva; ima mnogo toga što ne mogu direktno da vam saopštim, te željeno dejstvo ne može da se postigne, zbog čega je dodatni rad neophodan. Pošto su vaša moć razumevanja, vaša sposobnost da shvatate stvari i standardi po kojima živite isuviše manjkavi, delo ’poboljšanja kova’ mora da se izvrši u vama. To je neizbežno i nema drugog izbora. Samo se tako može postići nekakvo dejstvo; u suprotnom, sve reči koje izgovorim bile bi uzaludne. Zar vas istorija tada ne bi zapamtila kao grešnike? Zar ne biste tako postali najveći ovozemaljski šljam? Zar ne znate koje delo se u vama obavlja i šta se od vas zahteva? Vi treba da poznajete svoj sopstveni kov: on uopšte ne ispunjava Moje zahteve. Zar to ne koči Moje delo? Na osnovu vašeg trenutnog kova i trenutnog stanja vašeg karaktera, niko od vas nije podoban da svedoči o Meni, niti je iko od vas dorastao da ponese veliku odgovornost Mog budućeg dela. Zar ne osećate veliku sramotu? Ako nastavite ovako, kako ćete moći da zadovoljite Moje namere? Ti treba da živiš život punim plućima. Ne dozvoli da vreme prolazi uzalud – od toga nema nikakve koristi. Trebalo bi da znaš sa čime treba da raspolažeš. Nemoj misliti da si majstor za sve – pred tobom je dug put! Šta više da se kaže kada ti čak nemaš ni najmanje zdravog ljudskog razuma? Zar nije sve uzalud?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kov se poboljšava radi primanja Božjeg spasenja”). Iz Božjih reči sam shvatila da iako je moj kov loš i sporo ulazim u istinu i imam manju radnu efikasnost od drugih, ja ne mogu da odustanem od sebe, da postanem negativna, niti da se povučem. Moram samoinicijativno da težim istini, da naučim bitna načela, da poboljšam svoj kov, i dam sve od sebe da ispunim svoje dužnosti. Da nije bilo ocene braće i sestara, ne bih spoznala sebe. Uvek sam mislila da imam dobar kov i da sam sposobna da obavljam neke zadatke i živela sam u stanju samopoštovanja i samozadovoljstva. Da sam tako nastavila, nikada ne bih napredovala. Kada sam shvatila Božju nameru, više nisam bila sputana svojim lošim kovom, i bez obzira na to koliko dugo mogu da nastavim da obavljam ovu dužnost, bila sam voljna da ponudim svoju snagu i da istrajem u svojoj dužnosti. Čak i ako jednog dana moj kov ne bude dovoljan i ponovo budem raspoređena na drugu dužnost, biću voljna da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Kasnije sam počela da se fokusiram na poboljšanje svog kova. Aktivno sam učila i istraživala prilikom obavljanju svoje dužnosti, razmišljala i sumirala prošle greške i odstupanja u svojim dužnostima i usredsredila sam se na činjenje stvari u skladu s načelima. Nesvesno sam počela da napredujem u svojim dužnostima i kako sam težila ka gore, moja efikasnost u obavljanju dužnosti se takođe poboljšala.

Kroz ovo iskustvo, osetila sam Božju ljubav i spasenje za mene i shvatila sam da Bog ima različite zahteve za ljude različitog kova. Ma kakav kov čovek imao, sve dok iskreno stremi ka istini i veran je i pokoran u svojim dužnostima, onda bez obzira na to ko je, ima šansu za spasenje. To je Božja pravednost.