62. Zaštita rada crkve je moja odgovornost

Tokom 2019. godine, bila sam zadužena za izradu tekstova u crkvi. Jednoga dana, saznala sam da je sestra Juen Li, iz crkve u Ćingjuenu, izabrana za starešinu. Kad sam čula tu vest, malo sam se iznenadila. Veoma dobro sam poznavala Juen Li. S elanom je obavljala svoju dužnost i oduvek je veoma aktivno propovedala jevanđelje. Nije se plašila patnje ni iscrpljenosti. Međutim, kad je prethodni put bila starešina, stalno je težila za ugledom i statusom, uzdizala je sebe i razmetala se. Štaviše, kad su se pojavili problemi, ona braću i sestre nije vodila ka traganju za istinom i izvlačenju pouka. Umesto toga, sejala je razdor, tako da su braća i sestre živeli u stanju između ispravnog i pogrešnog, što je takođe uticalo i na rad crkve. I mada su joj više starešine ukazivali na to i mnogo puta joj pomagali, ona to nije prihvatala i čak je nalazila razloge da se brani. Naposletku su je smenili. Nakon što je smenjena, ona nije osećala iskrenu mržnju prema svojoj iskvarenosti niti se zbog nje kajala. Juen Li naprosto nije ličila na osobu koja stremi ka istini. Nije bila podobna za dužnost starešine. Shodno načelima, ljudi koji su izabrani za starešine moraju biti ljudi koji streme ka istini. U suprotnom, svoj braći i sestrama u crkvi biće ugrožen život-ulazak, a ujedno će i rad crkve biti usporen. Htela sam da ponašanje Juen Li prijavim višim starešinama, ali onda sam se setila da je crkva u Ćingjuenu bila poprište nekoliko velikih talasa hapšenja. KPK je pohapsila veliki broj braće i sestara, tako da je tamo bilo stvarnih poteškoća prilikom izbora starešine. Ako budem iznela drugačije mišljenje, hoće li više starešine pomisliti da cepidlačim i da ih stavljam u nezgodan položaj? Nikad ne bih uradila ništa što bi moglo da uvredi starešine. Osim toga, već je prošlo neko vreme otkad sam napustila crkvu u Ćingjuenu. Možda je Juen Li u međuvremenu stakla izvesno razumevanje i pokajala se. Onda sam se setila da Juen Li ranije zaista nije stremila ka istini. Mogla bih da putem pisma saopštim višim starešinama svoje mišljenje i da ih pitam da li je Juen Li pokazala ikakve znake pokajanja. Time bih ispunila svoju odgovornost. Ali kad sam sela da napišem pismo, počela sam da se premišljam: „Ako je Juen Li izabrana, onda je više starešine sigurno poznaju i sigurno su obavile proveru. Starešine razumeju više istine i bolje shvataju načela nego ja. Ako su se saglasili s njenim izborom, mora da je Juen Li podobna da bude starešina. Nema potrebe da im to napominjem. Osim toga, ja samo obavljam dužnost izrade tekstova, a Juen Li je starešina crkve. Čak i ako nije podobna za tu dužnost, neka se time pozabave starešine višeg ranga. To nije moj posao. Ako im budem prijavila problem u vezi s Juen Li, hoće li oni smatrati da se mešam u stvari koje me se ne tiču i hoće li imati loše mišljenje o meni? Bolje da se manem svega toga.” I tako je nisam prijavila.

Kasnije smo se preselili kod drugog domaćina, čija se kuća nalazila u oblasti za koju je bila odgovorna crkva Juen Li. Kad je Juen Li došla da nam donese pisma, popričale smo o našim stanjima. Juen Li je kazala da je sestra Džang Hua, s kojom je sarađivala, lošeg kova i da ništa ne ume dobro da uradi. Drugi starešina, Žanžan, bila je dobrog kova, ali se prepuštala telesnim zadovoljstvima i nije osećala breme svoje dužnosti. Kasnije je Juen Li pričala o tome kako ona sama oseća breme svoje dužnosti. U sebi sam pomislila: „Zbog čega Juen Li i dalje omalovažava druge ljude, a sebe uzdiže?” Ja sam, u stvari, znala ponešto o sestrama Džang Hua i Žanžan. Džang Hua je bila stara i tačno je da je bila donekle lošeg kova. Ali ona je zaista osećala breme svoje dužnosti. Žanžan je zbilja donekle loše podnosila breme svoje dužnosti, ali je uz pojačan nadzor i češće razgovore u zajedništvu ipak mogla da svoju dužnost obavlja normalno. Nije bila toliko loša kakvom ju je Juen Li opisala. Po njenim rečima, izgledalo je kao da te dve starešine ne rade baš ništa i da ona sve poslove obavlja sama. Juen Li je tada takođe rekla da sestra Žanžan ima lošu ljudskost, navodeći kao dokaz čitav niz incidenata. U stvari, Juen Li je izvrtala činjenice. Od Žanžan sam saznala da se Juen Li stalno meša u njene odnose sa sestrom Džang Hua, pričajući svakoj od njih o stvarima koje je ona druga pogrešno uradila, te tako izaziva trvenje među njima. To je značilo da su Žanžan i Džang Hua imale predrasude jedna o drugoj, tako da nisu mogle skladno da sarađuju, pa stoga razni poslovi unutar crkve nisu davali nikakve rezultate. Zato sam Juen Li ukazala na prirodu njenih postupaka i na njihove posledice. Juen Li se zbog toga jako rastužila, ali je ipak smislila razloge da opravda sebe. Kad je Juen Li otišla, u srcu sam i dalje osećala nespokoj. U sebi sam razmišljala: „Juen Li voli da se razmeće i da omalovažava druge, a pritom ne prihvata istinu. Ona se konstantno ponaša na takav način. Odmeravajući njeno ponašanje u skladu s načelom, zaključila sam da se ona nije iskreno pokajala i da nije podobna za obavljanje tako važne dužnosti kao što je starešina crkve. Trebalo bi da višim starešinama prijavim probleme u vezi sa Juen Li.” Međutim, dok sam pisala pismo, zapala sam u nedoumicu: „Obično se dobro slažem sa Juen Li. Ako starešinama budem detaljno opisala njene okolnosti, oni će sigurno doći da provere situaciju i da saznaju šta se dešava. Ako dotad Juen Li bude saznala da sam ja prijavila probleme u vezi s njom, sigurno će me omrznuti. Kako ću se onda ubuduće slagati s njom? Takođe, ako budem prijavila njen slučaj, da li će onda starešine reći da ne obavljam pravilno dužnost izrade tekstova i da se mešam u stvari koje me se ne tiču, te stoga steći loš utisak o meni? Kako god okrenem, loše će se završiti po mene. Bolje da se manem svega ovoga. Što manje talasam, manje glavobolja ću imati. Kako vreme bude prolazilo, starešine će sigurno i same otkriti te probleme, pa će je smeniti. Naprosto, neću da se mešam u sve to.” Kasnije mi je ipak bilo malo nelagodno kad god bih pomislila na to. Noću sam se prevrtala po krevetu i nisam mogla da zaspim. Zato sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, u srcu sam potpuno načisto da Juen Li nije podobna za dužnost crkvenog starešine. Znam da treba da napišem pismo i da prijavim njene probleme, ali dosad nisam uspela da to sprovedem u delo. Molim Te da me vodiš i usmeravaš.” Pročitala sam ove Božje reči: „Slediti Božji put ne znači držati se površnih propisa; umesto toga, kad se suočiš s nekim problemom, to pre svega treba da posmatraš kao situaciju koju je Bog uredio, kao obavezu koju ti je On dodelio ili kao zadatak koji je On tebi poverio. Kad se suočiš s takvim problemom, na njega bi čak trebalo da gledaš kao na kušnju na koju te je Bog stavio. Kad naiđeš na ovaj problem, moraš u svom srcu imati standard i moraš misliti da je ta stvar potekla od Boga. Moraš razmišljati o tome kako da se time pozabaviš na takav način da ispuniš svoju obavezu, a da pritom ostaneš veran Bogu, te kako da to učiniš a da Ga pritom ne razbesniš i da ne uvrediš Njegovu narav” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da je sve stvari s kojima se svakodnevno susrećem uredio Bog. Sa čime god da se susretnem, moram svesno da postupam u skladu s Božjim rečima, moram svoju dužnost da obavljam u skladu s načelom, moram da ispunim svoju odgovornost i da budem odana. Samo na taj način mogu da se suzdržim od svega što vređa Božju narav. A što se tiče načina na koji sam se ponela prema slučaju Juen Li, drugi je možda ne poznaju tako dobro, ali ja sam donekle bila u stanju da je raspoznam. Ona je samo naizgled pokazivala neka dobra ponašanja. Dok je obavljala svoju dužnost, često je uzdizala samu sebe i razmetala se. Kad bi je nešto zadesilo, nije se fokusirala na traženje istine, niti na izvlačenje pouka. Živela je u stanju između ispravnog i pogrešnog i nije prihvatala da joj braća i sestre ukazuju na probleme i da je orezuju. Ako bi ona vodila braću i sestre, na kraju bi svi zbog toga pretrpeli štetu. Bilo mi je potpuno jasno da Juen Li nije podobna da bude starešina, ali se nisam usuđivala da napišem pismo i prijavim njene probleme. Skrštenih ruku sam posmatrala kako narušava interese crkve. Srce mi zbilja nije bilo nimalo bogobojažljivo! Uvidela sam da je moj stav prema crkvenom radu bio previše lišen poštovanja. Naprosto, nisam ispunila svoju odgovornost i uopšte nisam bila odana. U potpunosti sam štitila samo vlastite interese. Uopšte nisam imala ljudskosti! U srcu sam osetila užasno kajanje i mrzela sam samu sebe. Kako sam mogla da budem toliko sebična?

Jednoga dana, pročitala sam ove Božje reči: „Imati svest o savesti je nešto stvarno dragoceno, isto kao i imati sposobnost da razlikuješ istinu od laži i imati osećaj za pravdu kada se radi o ljubavi prema pozitivnim stvarima. Te tri stvari su nešto najpoželjnije i najvrednije u normalnoj ljudskosti. Ako imaš te tri stvari, onda ćeš sigurno biti u stanju da sprovodiš istinu u delo. Čak i ako imaš samo jednu ili dve od tih stvari, ipak ćeš moći da sprovodiš nešto od istine u delo. Hajde da pogledamo malo svest o savesti. Primera radi, ako sreteneš zlu osobu koja ometa i prekida crveni posao, da li ćeš moći to da razaznaš? Da li si u stanju da uočiš očigledna zla dela? Naravno da jesi. Zli ljudi čine loše svari, a dobri ljudi čine dobre stvari; prosečna osoba može na prvi pogled da vidi razliku. Ako imaš svest o savesti, zar nećeš imati osećanja i nazore? Ako imaš nazore i osećanja, onda ispunjavaš jedan od najosnovnijih uslova za sprovođenje istine u delo. Ako možeš da vidiš i osetiš da ta osoba čini zlo i ako možeš to da razaznaš i da zatim razotkriješ tu osobu i omogućiš i Božjem izabranom narodu da to razazna, zar to neće rešiti problem? Zar to ne znači sprovoditi istinu u delo i pridržavati se načela? Koje metode se tu koriste da se istina sprovede u delo? (Razotkrivanje, prijavljivanje i zaustavljanje zlih dela.) Tačno. Takvim postupanjem se istina sprovodi u delo i, ako tako radiš, ispunićeš svoje odgovornosti. Ako možeš da postupaš u skladu s istina-načelima koja razumeš kada se nađeš u takvoj situaciji, time istinu sprovodiš u delo, time postupaš u skladu s načelima. Ali, ako nemaš svest o savesti i ako vidiš da zli ljudi čine zlo, da li bi bio svestan toga? (Ne bih.) A šta bi ljudi bez ikakve svesti mislili o tome? ’Šta me se tiče da li ta osoba čini zlo? Meni ne čini ništa nažao, pa zašto bih je onda vređao? Da li je to stvarno neophodno? Kakve bih koristi imao od toga?’ Da li takvi ljudi razotkrivaju, prijavljuju i sprečavaju zle ljude da čine zlo? Naravno da ne. Oni razumeju istinu, ali ne mogu da je sprovode u delo. Da li takvi ljudi imaju savest i razum? Oni nemaju ni savest ni razum. Zašto to kažem? Zato što oni razumeju istinu, ali je ne sprovode u delo; to znači da nemaju ni savest ni razum i znači da se bune protiv Boga. Oni su usredsređeni samo na to da štite sopstvene interese; ne obaziru se na to da li crkveni posao trpi gubitke i da li to škodi interesima Božjeg izabranog naroda. Oni samo nastoje da zaštite sebe, a ukoliko otkriju probleme, oni ih ignorišu. Čak i kada vide da neko čini zlo, oni se prave da to ne vide i misle da je to u redu sve dok ne škodi njihovim interesima. Ma šta drugi radili, čini se da se to njih nimalo ne tiče; oni nemaju nikakav osećaj odgovornosti, a njihova savest nema nikakav uticaj na njih. Na osnovu tih ispoljavanja, da li ti ljudi imaju ljudskost? Čovek bez savesti i razuma je čovek bez ljudskosti. Svi ljudi bez savesti i razuma su zli: oni su zveri prerušene u ljude, koje su u stanju da počine svakojake loše stvari” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da pravo ljudsko biće poseduje savest i razum. U stanju je da razlikuje ispravno od pogrešnog, ima osećaj za pravdu i voli pozitivne stvari. Kad vidi da neka zla osoba ometa i prekida rad crkve, pravo ljudsko biće može to da raspozna i da takvu osobu blagovremeno prijavi i razotkrije, te tako spreči narušavanje interesa crkve. Osoba koja ne poseduje savest i razum naprosto ignoriše probleme čak i kada ih sama otkrije. Ona misli samo o zaštiti vlastitih interesa i ne meša se kad vidi da ljudi čine zlo i ometaju i prekidaju crkveni rad. U sebi nema ni tračak osećaja za odgovornost. Pomislila sam kako je crkva u Ćingjuenu bila poprište nekoliko velikih talasa hapšenja. Braća i sestre nisu imali dobar crkveni život i radovali su se dobrom starešini koji može da im pomogne oko život-ulaska. Ja sam, međutim, bila potpuno svesna da Juen Li nije podobna za starešinu, ali sam se plašila da ću je uvrediti i da će ona tada imati predrasude prema meni, kao i da ću ostaviti loš utisak na više starešine. Stoga sam se pravila luda i nisam prijavljivala probleme u vezi s Juen Li, uprkos tome što sam je do kraja prozrela. Skrštenih ruku sam posmatrala kako se nanosi šteta radu crkve i kako životi moje braće i sestara trpe gubitke. Zaista sam bila veoma sebična i lažljiva! Ranije sam verovala da sam u stanju da obavljam neke dužnosti u crkvi. Spolja gledano, donekle sam se dobro ponašala i nisam činila ništa što očigledno prekida crkveni rad, pa je izgledalo da imam nešto ljudskosti. Sada sam shvatila da ne posedujem čak ni savest i razum koje bi normalna osoba trebalo da ima. Nisam zasluživala da se zovem ljudskim bićem! Ako se ne budem pokajala pred Bogom, On će me sigurno omrznuti i eliminisati. Dok sam ovako razmišljala, srce mi je bilo ispunjeno kajanjem i samoprekorom. Pomolila sam se Bogu i bila sam spremna da primenjujem istinu i da ispunim svoju dužnost. Setila sam se ovih Božjih reči: „Čini sve ono što je korisno za Božje delo i ništa što je štetno za interese Božjeg dela. Brani Božje ime, Božje svedočanstvo i Božje delo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O Božjim upravnim odlukama u Doba carstva”). „Trebalo bi da podržiš i preuzmeš odgovornost za sve što je u vezi sa interesima Božje kuće ili se tiče posla Božje kuće i Božjeg imena. Svako od vas ima tu dužnost i obavezu i vi to morate da uradite” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O Božjim upravnim odlukama u Doba carstva”). Iz Božjih reči sam shvatila da čovek, kad se nešto desi, treba da zaboravi na svoju ličnu korist i da crkveni rad stavi na prvo mesto. Ako vidi da se u crkvi dešavaju stvari koje nisu u skladu s načelima i koje štete interesima crkve, on mora da ispuni svoju odgovornost, da se drži načela i da zaštiti rad crkve. Tek tada može da postane član Božje kuće i da bude odobren od strane Boga. Ako iz straha da ne uvredi druge ljude ostane ravnodušan, on onda ne štiti crkveni rad. On time vređa Boga. Kasnije sam napisala pismo starešinama, u kojem sam prijavila probleme u vezi s Juen Li. Starešine su jednu osobu zadužile da dođe i da to proveri. Nakon što se upoznala sa situacijom, ta osoba je otkrila da Juen Li stalno uzdiže sebe i razmeće se. Kad bi se nešto desilo, ona to nije posmatrala u skladu s Božjim rečima, već je živela u stanju između ispravnog i pogrešnog. Ujedno je podsticala neslogu među braćom i sestrama, čime je ometala i prekidala rad crkve. Kad su njeni postupci ocenjeni u skladu s načelom, zaključili su da je nepodobna za starešinu, a zatim je smenili. Kad sam saznala za taj rezultat, umnogome mi je laknulo u srcu. Osećala sam da me, kad postupam u skladu s načelima, ne grize savest i da mi je srce slobodno.

Kasnije sam ovako promišljala o tim stvarima: „Zašto nisam u stanju da postupam u skladu s načelom u vezi sa stvarima koje se tiču mojih ličnih interesa? Zašto me primena istine toliko iscrpljuje?” Pročitala sam ove Božje reči: „Sotona kvari ljude kroz obrazovanje i uticaj državnih vlasti, kao i onih slavnih i velikih. Njihove đavolske reči postale su čovekov život i priroda. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ dobro je poznata sotonska izreka koja je usađena u svakoga i postala je čovekov život. Postoje i druge izreke iz filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje su poput ovih. Sotona koristi tradicionalnu kulturu svakog naroda da obrazuje, navede na stranputicu i kvari ljude, zbog čega ljudski rod tone i biva progutan u beskrajnom ponoru uništenja, a na kraju ljude uništava Bog jer služe Sotoni i opiru se Bogu. (…) Sotona je duboko iskvario ljudski rod. Sotonin otrov teče kroz svačiju krv i može se reći da je čovekova priroda iskvarena, rđava, neprijateljska i u suprotnosti sa Bogom, ispunjena Sotoninim filozofijama i otrovima i u njima utopljena. Ona je u potpunosti postala priroda i suština Sotone. Zbog toga se ljudi opiru Bogu i protive Mu se” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Pročitavši ovaj odlomak Božjih reči, shvatila sam da Sotona koristi reči raznih čuvenih ljudi i velikana, kako bi nam usadio svoje otrove, kao što su, na primer: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Ako znaš da je nešto pogrešno, bolje je da manje pričaš o tome”, „Što manje muke to bolje” i „Ko mnogo priča, mnogo i greši”. Živela sam prema tim sotonskim otrovima i lične interese stavljala iznad svega ostalog. Sve što sam radila, odmeravala sam po tome da li je to korisno za mene ili nije. Ako mi je nešto koristilo, odmah bih to bez reči uradila; ako od nečeg ne bih imala nikakve koristi i ako bih time mogla nekoga da uvredim, ja to definitivno ne bih radila. Bila sam naročito sebična i lažljiva. Dobro sam znala da Juen Li nije podobna da bude starešina i htela sam to da prijavim višim starešinama, ali sam se plašila da će mi više starešine reći da ne obavljam dobro svoje dužnosti i da se bavim stvarima koje me se ne tiču, te da će me stoga loše oceniti. Takođe sam se plašila da ću time uvrediti Juen Li i tako narušiti naš odnos, pa sam se stalno iznova odlučivala na ćutanje. Ujedno sam verovala da na taj način neću nikoga uvrediti i da ni sama neću biti na gubitku. Spolja gledano, takva moja odluka činila se veoma mudrom, ali ja sam time zapravo uvredila Boga. Videla sam da se nanosi šteta crkvenom radu i da moja braća i sestre nemaju dobar crkveni život, ali nisam bila uznemirena ni tužna zbog toga, niti sam tome posvetila pažnju. Ponašala sam se kao saučesnica Sotone. Bog je savršeno jasno proučio sve što sam radila, a ja sam i dalje mislila kako sam pametna. Kako sam samo bila jadna! Koliko sve to zavređuje mržnju! Uvidela sam da sam, živeći u skladu sa sotonskim otrovima, jasno razumela istinu, ali nisam mogla da je sprovedem u delo. Nisam umela da razlikujem ispravno od pogrešnog, nisam imala osećaj za pravdu i nisam imala ljudskosti. To što sam proživljavala bila je u celosti ružna slika Sotone, od koje mi se i samoj gadilo, a Bog je na to gledao s još većim gnušanjem i mržnjom. Ako bih nastavila da živim po tim sotonskim filozofijama i da ne primenjujem istinu, naposletku bih samo izgubila svaku šansu da budem spasena i Bog bi me kaznio.

Promišljajući o tome, shvatila sam da sam imala i neke pogrešne stavove. Nisam umela ispravno da se ophodim prema starešinama i delatnicima, zbog čega nisam bila u stanju da primenjujem istinu. Pročitala sam Božje reči: „Kada je neko u crkvi unapređen i gajen da bude starešina, on je samo unapređen i gajen u jednostavnom smislu; to ne znači da je on već u skladu s merilom i da je kompetentan kao starešina, ni da je već sposoban da preuzme starešinski posao, ni da može da radi pravi posao – nije tako. Većina ljudi ne može da prozre te stvari, a na osnovu sopstvenih zamisli, ugledaju se na one koji su unapređeni. To je greška. Nezavisno od toga koliko su godina verovali u Boga, da li oni koji su unapređeni zaista poseduju istina-stvarnost? Ne mora da znači. Da li su u stanju da sprovedu radne aranžmane Božje kuće? Ne mora da znači. Da li imaju osećaj odgovornosti? Da li su odani? Da li su u stanju da se pokore? Kada naiđu na problem, da li su u stanju da traže istinu? Ništa se od toga ne zna. Da li ti ljudi imaju bogobojažljiva srca? I koliko su u stvari velika njihova bogobojažljiva srca? Da li su u stanju da izbegnu samovolju kada nešto rade? Da li su u stanju da traže Boga? Dok obavljaju starešinski posao, da li su u stanju da često dolaze pred Boga da traže Božje namere? Da li su u stanju da odvedu ljude u istina-stvarnost? Oni svakako nisu sposobni za to. Nisu prošli obuku i nisu imali dovoljno iskustava, tako da nisu sposobni za tako nešto. Zbog toga, unapređivanje i gajenje nekoga ne znači da on već shvata istinu niti da je već sposoban da obavlja svoju dužnost na način koji je u skladu sa merilima. (…) Koja je poenta da Ja to kažem? Da bi svi znali da moraju pravilno da pristupe raznim vrstama talentovanih ljudi koji se unapređuju i gaje u Božjoj kući, da ne smeju da budu grubi u svojim zahtevima prema tim ljudima, i, naravno, da ne smeju da budu nerealni ni u svom mišljenju o njima. Glupo je da im se preterano divimo i da se ugledamo na njih; nehumano je i nerealno da im postavljamo prestroge zahteve. Dakle, koji je najrazumniji način ophođenja prema njima? Da ih smatrate običnim ljudima i, kada treba da potražite nekoga u vezi sa problemom, da razgovarate u zajedništvu s njima, da se ugledate na vrline jedni drugih i da dopunjujete jedni druge. Pored toga, svačija je odgovornost da nadzire starešine i delatnike kako bi se proverilo da li rade pravi posao, da li umeju da koriste istinu za rešavanje problema; to su merila i načela za procenu da li je neki starešina ili delatnik u skladu sa merilima. Ako su starešina ili delatnik sposobni da se bave opštim problemima i da ih rešavaju, onda su kompetentni. Ali, ako ne mogu da se nose ni sa običnim problemima ni da ih rešavaju, onda nisu sposobni da budu ni starešine ni delatnici i moraju brzo da budu uklonjeni sa svog položaja. Neko drugi mora biti izabran, a rad Božje kuće ne sme da se odlaže. Odlaganjem rada Božje kuće nanosi se šteta i sebi i drugima, a to nije dobro ni za koga” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). „Pred istinom su svi jednaki i među onima koji u Božjoj kući izvršavaju svoje dužnosti nema nikakvih razlika u pogledu godina starosti ili nižeg položaja i plemenitosti. Svi su jednaki pred svojom dužnošću, samo obavljaju različite poslove. Među njima nema nikakve razlike u kvalifikacijama. Pred istinom, svi treba da zadrže ponizno, pokorno i prijemčivo srce. Ljudi treba da poseduju takav razum i takav stav” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (8. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatila da se crkvene starešine svih nivoa biraju iz redova braće i sestara. Time što obavljaju dužnost starešine, oni pokazuju da poseduju nešto od starešinskog kova. Ali Božja kuća im, unapređujući ih u starešine, samo pruža priliku da se obuče: to ne znači da su oni kao starešine već u skladu s merilom. Oni tako ulaze u period težnje za promenama u svojoj naravi, pa će se pri obavljanju njihovih dužnosti neminovno javljati izvesna odstupanja. Mi treba da se ispravno odnosimo prema tome. Ako postoje problemi, treba da ukažemo na njih i da zajedno sa starešinama tragamo za rešenjima. Osim toga, sva braća i sestre imaju odgovornost da nadgledaju svoje starešine i da štite crkveni rad. To je dužnost koju svi treba da obavljamo. Uzmimo za primer slučaj oko izbora Juen Li. Starešine su mi kasnije ispričali da su tek nedavno bili prebačeni iz druge crkve, tako da nisu bili previše dobro upoznati s konstantnim ponašanjem Juen Li. U to vreme su smatrali da u crkvi nema mnogo podobnih ljudi, a ujedno su videli da Juen Li naizgled prilično aktivno obavlja svoju dužnost i da ima određene rezultate u propovedanju jevanđelja. Stoga su se saglasili da ona bude izabrana za starešinu. U njihovom radu je takođe bilo odstupanja. Iz tih činjenica sam shvatila da svako ima neku manu i da niko svoju dužnost ne obavlja savršeno. Braća i sestre moraju jedni druge da nadopunjuju. Ranije sam smatrala da starešine vrše sve neophodne provere, tako da ne može da bude nikakvih problema, ali to su bile samo moje predstave i uobrazilje. S druge strane, kad u Božjoj kući obavljamo svoju dužnost, potpuno je nebitno da li smo starešine ili obični vernici: razlikujemo se jedino po dužnosti koju obavljamo. U Božjoj kući nema višeg i nižeg statusa. Starešine nipošto nemaju viši status od obične braće i sestara i nipošto ne mora uvek biti onako kako oni kažu. Božja kuća se razlikuje od sveta nevernika. U Božjoj kući vlada istina i vlada pravednost. Budući da sam vaspitavana i odgajana u zemlji velike crvene aždaje, verovala sam da je biti starešina isto što i biti zvaničnik na vlasti, te da starešine imaju viši rang od običnih vernika. Iako sam uočavala probleme u radu starešina, nisam se usuđivala da ih iznesem, jer sam smatrala da ću se iznošenjem svog mišljenja suprotstaviti starešinama i staviti ih u nezgodan položaj. Takođe sam smatrala da mi je dužnost da radim na izradi tekstova i da ne treba da se mešam u stvari koje se tiču starešina. Mislila sam da ću mešanjem u stvari van svoje nadležnosti uvrediti starešine i da će se to loše završiti po mene. Da bih sačuvala sebe, prema starešinama i delatnicima Božje kuće ophodila sam se isto kao što se nevernici ophode prema zvaničnicima. U svom srcu naprosto nisam verovala da je u Božjoj kući istina na vlasti. Moj pogled na stvari bio je, jednostavno, suviše smešan! U Božjoj kući je zapravo nebitno ko iznosi neko mišljenje. Dokle god je to mišljenje u skladu sa istina-načelima i korisno za rad Božje kuće i braće i sestara, svi će ga prihvatiti u usvojiti. Baš kao i kad sam prijavila problem u vezi s Juen Li. Nakon što su shvatile situaciju i potvrdile moje navode, starešine su je smenile. Iz toga sam još jasnije videla da u Božjoj kući vladaju istina i pravednost.

Jednoga dana 2022. godine, upoznala sam starešinu crkve po imenu Vang Min. Kad sam čula kako Vang Min diskutuje o svom stanju, otkrila sam da se ona prepušta udobnosti i da ne oseća breme prilikom obavljanja svoje dužnosti. Rekla je kako zbog svojih privatnih poslova često kasni ili ne dolazi na okupljanja i da time usporava rad crkve. U zajedništvu sam razgovarala s njom o značenju obavljanja dužnosti, ali ona je samo prešla preko toga, pravdajući se objektivnim poteškoćama. Zatim je Vang Min počela da priča kako je, kad je tek poverovala u Boga, potpala pod uticaj neosnovanih glasina KPK i u sebi stvorila određene predstave o Božjem delu, usled čega se povukla i prestala da veruje. Kasnije se teško razbolela i nikako nije uspevala da se izleči. Tek tada se vratila i nastavila da veruje u Boga. Dok je pričala o svojim iskustvima, nije pokazivala ni najmanji tračak razumevanja ili kajanja zbog svoje prethodne izdaje Boga. Pitala sam je kako promišlja o svemu tome i do kakvih je shvatanja došla u vezi s tim incidentom, ali ona mi na to nije direktno odgovorila. Branila se time da je KPK u to vreme širila naročito gnusne glasine i da je to bio jedini razlog njenog skretanja s pravog puta. Čak je i ponovila neke od tih bogohulnih reči. Slušajući je šta priča, bila sam prilično iznenađena. Potpuno je razumljivo što, kad je tek počela da veruje u Boga, nije mogla da raspozna neosnovane glasine KPK, ali ona i sada, posle više od deset godina verovanja u Boga, i dalje ponavlja reči koje predstavljaju bogohuljenje. Što je još gore, ona kao da ih je izgovarala potpuno nesvesno. Pročitala sam joj neke Božje reči vezane za bogobojažljivost i ispričala joj nešto o prirodi njenih reči i postupaka. Čak ni nakon čitanja Božjih reči, ona i dalje nije pokazivala nikakvu reakciju. Pomislila sam da je prilično otupela i htela sam da napišem pismo starešinama kako bih im prijavila probleme u vezi s Vang Min. Ali u srcu sam se dvoumila, misleći: „Čula sam da više starešine planiraju da je obuče. Osim toga, sada sam se prvi put srela s Vang Min. Ako budem odmah prijavila probleme u vezi s njom, hoće li više starešine reći da sam zbilja nadmena jer nalazim problem kod osobe s kojom sam se samo jednom sastala? Hoće li smatrati da sumnjam u njihovu sposobnost raspoznavanja? Osim toga, ako su moje tvrdnje pogrešne i ako budu uticale na odluku crkve da nekoga unapredi ili obuči, da li će onda starešine imati loše mišljenje o meni?” Vođena takvim mislima, malo sam se dvoumila. Ali onda sam shvatila da opet razmišljam o očuvanju vlastitih interesa, pa sam se tiho pomolila Bogu. Prisetila sam se Božjih reči: „Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš tako što ćeš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su mi dale put primene i u meni probudile osećaj stida i samoprekora. Već sam mogla da raspoznam kako ta osoba nije neko ko stremi ka istini i da nije podobna da bude starešina. Starešine su dalje planirale da je obučavaju. Ako ona na kraju zaista bude unapređena, zar to neće naškoditi interesima Božje kuće? Nisam mogla da i dalje budem tako sebična i ogavna. Treba da zaštitim rad crkve i da ispunim svoju dužnost i svoje odgovornosti. Stoga sam probleme u vezi s Vang Min prijavila višim starešinama. Nakon upoznavanja sa situacijom, starešine su uvidele da Vang Min zaista nije podobna za obučavanje i odlučile da je za sada ne unapređuju.

Kasnije sam čula da je Vang Min 2023. godine uhapšena i da je postala Juda. Zbog toga je proterana iz crkve. Kad sam to saznala, shvatila sam da bi crkvi bila naneta još veća šteta da je Vang Min unapređena za starešinu, što bi se verovatno i desilo da sam ja opet poželela da zaštitim samu sebe i da je nisam blagovremeno prijavila. Savest bi me grizla dok sam živa. Ujedno sam shvatila da moram blagovremeno da prijavim svakoga ko nije osoba na pravom mestu i ko ne poštuje načela. Od vitalne je važnosti da primenjujemo taj aspekt istine! Čak i ako je naše razumevanje istine plitko, čak i ako neke ljude ili stvari ne možemo do kraja da prozremo i pomalo smo neprecizni kad prijavljujemo probleme, sve je to nevažno. Ključna stvar je da je ljudsko srce koje može da zaštiti rad crkve zbilja dragoceno. Kasnije sam bila u stanju da starešinama blagovremeno prijavim svakoga ko u crkvi postupa suprotno načelima, te da tako ispunim svoju odgovornost u oblasti zaštite rada crkve. Vladajući se na takav način, u srcu se osećam lako i spokojno. Hvala Bogu što je Svojim smernicama učinio da se ovako promenim!