63. Spremna sam da ponesem teret u svojoj dužnosti

Sredinom jula 2023. godine, obavljala sam dužnost na izradi tekstova u crkvi, radeći sa još dve sestre: jednom novom članicom, Vang Sjue, i sa Lin Si. Krajem avgusta, starešine su pitale Lin Si da privremeno obavlja drugi zadatak, pa smo u timu ostale samo Vang Sjue i ja. Obično, nakon što bi nadzornca sa nama razgovarala o poslu, tražila bi od mene da sprovodim i rešavam teže zadatke, a uredila bi da Vang Sjue obavlja one jednostavnije. Isprva sam imala ispravan odnos prema tome, ali kako je vreme prolazilo, morala da brinem o mnogo poslova u timu, a nadzornica je uvek meni dodeljivala teže zadatke, za koje je bilo potrebno dosta vremena i truda da se dobro obave. Zbog toga sam imala vrlo malo slobodnog vremena i u srcu sam počela da osećam izvesnu neravnotežu, pa sam počela da se žalim: „Zašto su svi teški zadaci dodeljni meni? Iako Vang Sjue nije dugo na obuci i još uvek nije u stanju da sasvim dokuči načela, ranije je već obavljala dužnost na izradi tekstova i ima osnovno iskustvo. Zar ne bi mogla da se obučava i za nešto malo složenije zadatke? Kad je sve dodeljeno meni, mozak mi je po ceo dan prenapregnut od stresa i previše mi je naporno da ovako obavljam dužnost!” Što sam više o tome razmišljala, bila sam sve više uznemirena.

Jednog dana, starešine su zatražile da napišem nekoliko pisama kako bismo sproveli jedan zadatak na izradi tekstova, koji je bio prilično hitan. Brzo sam se prihvatila posla i napisala dva pisma, jedno za drugim, što je zahtevalo dosta razmišljanja. Kada sam ih završila, s olakšanjem sam uzdahnula i pomislila: „Ostaje još jedno formalno pismo da se napiše, i kako god obrneš, red je na Vang Sjue da ga napiše. Na taj način, i ja mogu više da se opustim.” Ali nisam očekivala da će me nadzornica ponovo imenovati da napišem i formalno pismo i u srcu sam osetila snažan otpor: „Zašto opet ja? Zašto Vang Sjue ne bi mogla da se obučava u pisanju formalnih pisama? Jedino to bi bilo pravedno i razumno! Iako njoj pomalo nedostaju profesionalne veštine, zar ne bih mogla samo da dopunim ono što ona napiše i da to poboljšam? Tako bih bar uštedela malo energije.” Međutim, nadzornica je već sve uredila i nisam zapravo mogla da odbijem. Tih dana, kad god bih pomislila na to kako me nadzornica stalno zadužuje da nešto radim, i kako su to uglavnom poslovi koji zahtevaju puno razmišljanja, osećala sam se sputano i razdraženo i želela sam da se Lin Si što pre vrati, kako bi mi bilo malo opuštenije. Nakon toga, više nisam bila toliko pozitivna u obavljanju svojih dužnosti kao ranije. Pošto smo samo nas dve u timu, mislila sam da je dovoljno da ne dangubim i da svakog dana obavim barem neki deo posla. Tako ne bih bila ni toliko iscrpljena. Zbog toga što sam se opustila u pogledu zahteva prema sebi i nisam pažljivo planirala posao, stvari koje su mogle biti završene istog dana, odlagala sam za sutradan, i čak mi je često padala na pamet ideja da ja ne želim da obavljam ovu dužnost. Iako sam shvatala da moj stav prema dužnosti nije ispravan, i uz to sam čitala neke Božje reči o obavljanju dužnosti, nikada nisam ozbiljno razmislila o svojim problemima i ta stanja se nisu razrešila. Kada bismo zajedno razgovarale o poslu, nisam čak želela ništa da kažem, plašeći se da će nadzornica primetiti da imam neke ideje i da će mi dodeliti da ih sprovedem. Kasnije sam razmišljala o svom stavu prema svojoj dužnosti. Iako sam obavila ono što mi je nadzornica uredila, u srcu sam se i dalje mnogo žalila. Bog ne odobrava da uvek obavljamo svoju dužnost tako nevoljno. Pomolila sam se Bogu u vezi sa svojim stanjem, da me prosveti i usmeri kako bih mogla da razmislim o sebi i razumem sebe.

Dok sam razmišljala o sebi tokom duhovnih posvećenosti, pročitala sam ove Božje reči: „Dužnosti obuhvataju široku lepezu poslova u raznim oblastima, ipak, kakvu god dužnost da obavljaš, jednostavno rečeno to je tvoja obaveza i nešto što treba da učiniš. Sve dok svesrdno težiš tome da to radiš kako treba, imaćeš Božje odobravanje i priznanje da si neko ko istinski veruje u Njega. Bez obzira na to ko si, ako uvek nastojiš da izbegneš svoju dužnost ili se od nje sakriješ, u tom slučaju postoji problem. Ti si, blago rečeno, previše lenj, previše prevrtljiv, dokon si, voliš dokolicu i prezireš rad. Ozbiljno govoreći, nisi spreman da izvršavaš svoju dužnost, nisi odan i nepokoran si. Ako nisi u stanju ni da se fizički potrudiš da uradiš to malo posla, šta onda možeš? Šta si u stanju da uradiš kako valja? Ako je čovek istinski posvećen svojim dužnostima i ima osećaj odgovornosti, onda će, dokle god to Bog zahteva i dokle god je to potrebno Božjoj kući, uraditi sve što se od njega traži, ne rukovodeći se sopstvenim odlukama. Zar jedno od načela obavljanja dužnosti nije u tome da se čovek prihvati onoga što može i što treba da uradi i da to valjano obavi? (Jeste.) (…) Sve je lakše reći nego učiniti. Kada ljudi zaista preuzmu zadatak, ono što je ključno, u jednom pogledu, jeste njihov karakter, a u drugom da li vole istinu ili ne. Hajde prvo da razgovaramo o karakteru. Ako osoba ima dobar karakter, ona vidi pozitivnu stranu svega i u stanju je da prihvati i shvati stvari iz pozitivne perspektive i na osnovu istine; to jest, njeno srce, karakter i duh su čestiti – to je što se tiče karaktera. Hajde sada da govorimo o drugom aspektu – da li neko voli istinu ili ne. Voleti istinu znači biti sposoban da je prihvatiš, što znači da, bez obzira na to da li razumeš Božje reči ili ne, i bez obzira na to da li razumeš Božju nameru, bez obzira na to da li su tvoje gledište, mišljenje i perspektiva o poslu, o dužnosti koju treba da obavljaš, u skladu sa istinom, ti si ipak u stanju da je prihvatiš od Boga; ako si pokoran i iskren, onda je to dovoljno, to te osposobljava da obavljaš svoju dužnost, i to je minimalni zahtev. Ako si pokoran i iskren, pri izvršavanju zadatka nećeš biti površan, niti ćeš kradom da zabušavaš, već ćeš se potruditi svim srcem i svom snagom. Ako je čovekovo unutrašnje stanje pogrešno i u njemu raste negativnost, izgubiće motivaciju i poželeće da bude površan; on u svom srcu sasvim dobro zna da njegovo stanje nije ispravno, a ipak se i dalje ne trudi da to ispravi tako što će tražiti istinu. Takvi ljudi ne vole istinu i tek su malčice spremni da obavljaju svoju dužnost. Neskloni su tome da se potrude ili da trpe nedaće, uvek nastojeći da kradom zabušavaju. Bog je sve to, zapravo, već pomno preispitao, pa zašto se onda ne obazire na te ljude? Bog jednostavno čeka da se Njegov izabrani narod probudi, da prozre i razotkrije te ljude i da ih eliminiše. Međutim, takvi ljudi i dalje misle u sebi: ’Vidi kako sam pametan. Jedemo istu hranu, ali kada završimo posao, vi ste potpuno iscrpljeni, a ja uopšte nisam umoran. Ja sam pametniji. Ja ne rintam; samo budale rintaju.’ Da li je u redu da poštene ljude posmatraju na taj način? Nije. U stvari, ljudi koji vredno rade kada obavljaju svoju dužnost primenjuju istinu i udovoljavaju Bogu, tako da su oni najpametniji ljudi od svih. Šta ih čini pametnim? Kažu: ’Ne činim ništa što Bog od mene ne traži da činim, i činim sve ono što On traži od mene. Radim sve što On traži, ulažem svoje srce i svu svoju energiju u to i nikada ne otaljavam posao. Ne radim ovo ni zbog koga, radim za Boga. Bog me mnogo voli; treba to da radim da bih udovoljio Bogu.’ To je ispravno stanje uma. Zahvaljujući tome, kada crkva očisti ljude, svi oni koji su prevrtljivi u obavljanju svoje dužnosti biće uklonjeni, dok će oni pošteni ljudi koji prihvate Božje ispitivanje ostati. Stanje tih poštenih ljudi stalno se poboljšava i Bog ih štiti u svemu što ih zadesi. A čime zaslužuju tu zaštitu? Time što su, u svom srcu, pošteni. Ne plaše se teškoća niti iscrpljenosti kada obavljaju svoju dužnost i nisu izbirljivi u vezi sa bilo čim što im je povereno; ne postavljaju pitanja, samo rade kako im se kaže, slušaju, bez sprovođenja bilo kakvih istraga ili analiza ili uzimanja bilo čega drugog u obzir. Oni nisu proračunati i u stanju su sve da poslušaju. Njihovo unutrašnje stanje je uvek vrlo normalno. Kada se suoče sa opasnošću, Bog ih štiti, kada ih zadesi neka bolest ili pošast, Bog ih takođe štiti, a u budućnosti će uživati samo u blagoslovima. Neki ljudi jednostavno ne mogu da prozru ovo pitanje. Kada vide da pošteni ljudi voljno trpe teškoće i iscrpljenost dok obavljaju svoje dužnosti, oni misle da su ti pošteni ljudi ludi. Reci Mi, da li je to ludost? To je iskrenost, to je prava vera. Bez prave vere ima mnogo stvari koje čovek nikada ne može zaista da razume, niti da objasni. Samo oni koji shvataju istinu, oni koji uvek žive pred Bogom i imaju normalnu povezanost sa Njim, i oni koji se istinski potčinjavaju Bogu i istinski ga se boje, u svojim srcima najjasnije znaju šta se zaista dešava” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deseta stavka (4. deo)”). Bog razotkriva da su oni koji obavljaju dužnost i koji uvek pokušavaju da izbegnu obaveze, ali ne žele da pate niti da plate cenu, ljudi koji su lenji, koji vole dokolicu i gnušaju se službovanja. Takvi ljudi nemaju ljudskost i nisu odani u obavljanju svoje dužnosti. Razmislila sam o sopstvenom stanju i ponašanju u poređenju sa Božjim rečima. Nakon što je Lin Si premeštena, u timu smo ostale samo Vang Sjue i ja. Isprva sam bila voljna da preuzmem odgovornost za svoju dužnost, ali kako je vreme prolazilo, morala sam da brinem o mnogim zadacima, a nadzornica bi svaki put uredila da ja obavljam teže zadatke, zbog čega sam morala da ulažem trud i platim cenu, pa mi je glava svakog dana pucala od stresa. Počela sam da mislim da ovakav način obavljanja dužnosti podrazumeva previše patnje i zato sam se žalila i gunđala. Da bih poštedela telo bola i iscrpljenosti, stalno sam razmišljala o tome kako da prebacim posao na Vang Sjue, da bih ja bila opuštenija, ali nadzornica je sve teže zadatke poveravala meni. Kada interesi mog tela nisu mogli da budu zadovoljeni, osećala sam otpor i nezadovoljstvo. Iako sam obavljala posao, činila sam to jer nisam imala izbora, i u srcu sam nestrpljivo iščekivala da se Lin Si vrati kako bismo mogle da podelimo obim posla i kako bih manje patila. Kada smo svi zajedno raspravljali o poslu, bila sam neiskrena i nisam iznosila svoje mišljenje, plašeći se da će me nadzornica zamoliti da obavljam još posla. Čak nisam želela da obavljam ni ovu dužnost. Uvidela sam da sam bila upravo ona vrsta lenje osobe koja voli dokolicu i gnuša se službovanja, kakvu Bog razotkriva. Oni koji odano obavljaju svoju dužnost smatraju je delom svojih osnovnih odgovornosti. Bez obzira na to koliko moraju da pate ili koliku cenu moraju da plate, oni će preuzeti inicijativu da ponesu teret svega što treba da obave i uložiće svoje srce i um u to. Nisu lenji ni nepošteni, i savesno preuzimaju odgovornost da dobro obave svoju dužnost. To donosi spokoj ljudima i udovoljava Bogu. A ja sam, međutim, uvek pokazivala obzir prema telu dok sam obavljala dužnost. Bila sam lenja i nepoštena i nisam bila sposobna da svesrdno obavljam svoju dužnost. Shvatila sam da sam osoba lošeg karaktera, koja se pod izgovorom obavljanja dužnosti prepušta udobnosti i živi na račun Božje kuće. Bila sam suviše ogavna i pokvarena! Bog mi je dao priliku da obavljam dužnost i zadobijem istinu, a ja sam pokazivala obzir prema telu i nisam tu priliku cenila. Kada bi ta prilika bila izgubljena, bilo bi prekasno za kajanje. Nisam više mogla da se ovako ophodim prema svojoj dužnosti. Morala sam hitno nešto da promenim.

Kasnije se nadzornica okupila s nama i pročitala je nekoliko odlomaka Božjih reči. Jedan odlomak se vrlo konkretno odnosio na moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Nakon što sam pročitala Božje reči, razumela sam nešto o osnovnom uzroku svoje nevoljnosti da preuzmem teret. Oduvek sam živela po sotonskim pravilima opstanka, kao što su: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Nikad ne izvlači najkraću slamku”. Te stvari su bile duboko usađene u mom srcu i postale su moja priroda. Živeći po tim sotonskim otrovima, postajala sam sve sebičnija i ogavnija, i u svom ponašanju i svemu što sam radila uvek sam vodila računa o interesima sopstvenog tela. U početku smo radile nas tri zajedno i mogle smo da podelimo obim posla. To nije bilo previše iscrpljujuće za telo i mogla sam normalno da radim. Međutim, nakon što je Lin Si otišla da obavlja druge dužnosti, moja sebična i ogavna priroda je bila razotkrivena. Kada mi je nadzornica dodelila da obavljam teži posao, osećala sam otpor, žalila sam se i imala sam osećaj da sam izvukla deblji kraj. Jednostavno uopšte nisam smatrala da je moja dužnost takođe i moja odgovornost. Zapravo, već sam dugo obavljala dužnost na izradi tekstova i dokučila sam neka načela. Bilo je ispravno da preuzmem više posla: to je dužnost koju je trebalo da obavljam. Ali ja sam bila sebična i ogavna i nisam želela da patim. Nisam bila spremna da se potpuno založim, niti sam razmišljala o rezultatima rada. Zaista nisam imala nikakav osećaj odgovornosti. Uživala sam u zalivanju i obskrbi Božjim rečima, ali se nisam iskreno davala za Boga da bih se odužila za Njegovu ljubav. Kada je dužnost bila u sukobu s mojim telesnim interesima, nisam vodila računa o crkvenom radu i čak nisam želela da ispunjavam svoju dužnost i odgovornosti. Bila sam prosto suviše sebična i ogavna! Razmišljala sam o tome kako dužnost dolazi od Boga, te da je tvoj stav prema dužnosti ujedno i tvoj stav prema Bogu. Želja da odbijem svoju dužnost i izbegnem svoje odgovornosti jeste izdaja Boga! Kada sam to pomislila, bila sam veoma uznemirena i puna samoprekora. Bila sam voljna da se pokajem pred Bogom, da ispunim dužnost koju bi trebalo da ispunjavam i da budem osoba sa savešću i razumom.

Nakon toga, nadzornica se otvorila i razgovarala sa mnom o tome kako je raspored rada bio napravljen prvenstveno uzimajući u obzir činjenicu da je Vang Sjue tek počela sa obukom i da joj je bilo potrebno vreme da se upozna sa poslom, dok sam ja ovu dužnost obavljala već dugo i bila sam upoznata sa svim njenim aspektima, uključujući stručne veštine. Zato je i uredila da ja preuzmem više posla. Nadzornica mi je takođe pročitala sledeće Božje reči: „Ako tragate za istinom, trebalo bi da takođe promenite i način rada. Treba da se odreknete vlastitih interesa, svojih ličnih želja i nakana. Kad god nešto radite, najpre treba da sa drugima u zboru popričate o istini, da razumete Božje namere i zahteve pre no što među sobom izvršite podelu poslova, imajući pritom u vidu kome neki poslovi idu od ruke, a kome ne. Na sebe treba da preuzimate samo ono za šta ste sposobni i da se čvrsto držite svoje dužnosti. Nemojte se ni za šta grabiti i voditi borbu s drugima. Morate se naučiti kompromisu i toleranciji. Ako je neko tek započeo da obavlja neku dužnost ili je tek ovladao veštinom iz određene oblasti, tako da još uvek nije dorastao određenim zadacima, ne smeš ga previše forsirati. Moraš mu dodeljivati nešto lakše zadatke. Na taj će način ta osoba lakše ostvariti dobre rezultate u obavljanju svoje dužnosti. Upravo to znači biti tolerantan, strpljiv i principijelan. To je ono što normalna ljudskost treba da poseduje; to je ono što Bog zahteva od ljudi i što ljudi treba da primenjuju. Ako si u nekoj oblasti naročito vešt i ako si u njoj radio duže od ostalih, treba ti dodeljivati teže zadatke. Treba to da prihvatiš od Boga i da se pokoriš. Nemoj da budeš izbirljiv i nemoj stalno da negoduješ, govoreći: ’Zašto je ovaj zadatak baš meni dodeljen? Drugima dodeljuju lagane poslove, a meni uvek one najteže. Da li to oni pokušavaju da mi zagorčaju život?’ ’Pokušavaju da ti zagorčaju život’? Šta time hoćeš da kažeš? Poslovi se određuju svakome po meri; oni koji su sposobniji moraju više da rade. Ako si mnogo toga naučio i ako ti je Bog više dao, onda i treba da poneseš teže breme – ne zato da bi ti život bio teži, nego zato što ti takvi poslovi savršeno pristaju. To je tvoja dužnost, te stoga nemoj biti previše izbirljiv, nemoj odbijati poslove i ne pokušavaj da se izvlačiš. Zašto misliš da je neki posao težak? Činjenica je da ćeš, ako se malo potrudiš, biti sasvim dorastao tom poslu. Tvoje mišljenje da se radi o teškom zadatku, da se poslovi dodeljuju pristrasno i da tebi dodeljuju samo one najteže – to je otkrivenje tvoje iskvarene naravi. To je odbijanje dužnosti, a ne njeno prihvatanje od Boga. To nije sprovođenje istine u delo. Ako svoju dužnost izvršavaš izbirljivo, tako što obavljaš samo one lake i jednostavne poslove, koji te prikazuju u lepom svetlu, ti onda imaš iskvarenu sotonsku narav. To što ne možeš da prihvatiš svoju dužnost i da se potčiniš, dokaz je da si ti i dalje buntovnički nastrojen prema Bogu, da Mu se suprotstavljaš, odbijaš Ga i izbegavaš. To je iskvarena narav. A šta treba da učiniš kad spoznaš da je to iskvarena narav? Ako smatraš da je poslove koji su dodeljeni drugima lako obaviti, a da ćeš oko onih koji su tebi povereni morati dugo da se mučiš i da uložiš mnogo truda u istraživanje, pa si zbog toga nesrećan, da li se s pravom tako osećaš? Naravno da ne. Šta ti je, dakle, činiti kad osetiš da to nije u redu? Ako se tome usprotiviš i kažeš: ’Prilikom svake raspodele, meni uvek zapadnu teški, prljavi i zahtevni poslovi, dok drugi dobijaju sve one lagane i jednostavne zadatke koji im omogućavaju da se istaknu. Je li to oni misle da sa mnom mogu da otiru pod? Ovakva raspodela posla uopšte nije fer!’ – silno grešiš ako tako razmišljaš. Bez obzira na to da li u raspodeli posla ima ikakvih odstupanja i da li je takva raspodela razumna ili nije, šta je ono što Bog ispituje? Ono što On ispituje je srce čovekovo. On posmatra da li čovek ima pokornost u svom srvu, može li da ponese nešto od bremena zarad Boga i da li on Boga voli. Ako se meri prema Božjim zahtevima, tvoja su opravdanja nevažeća, ti svoju dužnost ne obavljaš u skladu sa merilom i nedostaje ti istina-stvarnost. Uopšte nemaš pokornost i žališ se kad god treba da obaviš nekoliko iole zahtevnih i prljavih poslova. O kakvom se problemu ovde radi? Pre svega, mentalitet ti je pogrešan. Šta to znači? To znači da imaš pogrešan stav prema svojoj dužnosti. Ako stalno misliš na svoj ponos i vlastite interese, a pritom nimalo ne vodiš računa o Božjim namerama i uopšte nemaš pokornost, to onda nije ispravan stav sa kojim bi trebalo da pristupaš dužnosti. Kad bi se iskreno davao za Boga i kad bi Ga svim srcem voleo, kako bi se odnosio prema poslovima koji su prljavi, zahtevni i teški? Tvoj bi mentalitet bio drugačiji: birao bi samo one najteže poslove i tražio bi da ti pleća opterete najtežim bremenom. Uzimao bi sve one poslove koje drugi nisu voljni da obave i izvršavao bi ih isključivo zarad ljubavi prema Bogu i zato da bi Mu udovoljavao. Pritom bi čak bio ispunjen radošću i ni zbog čega se ne bi ni na trenutak požalio. Upravo pri obavljanju prljavih, zahtevnih i teških poslova čovek pokazuje svoje pravo lice. Po čemu se ti razlikuješ od ljudi koji na sebe preuzimaju samo lagane i atraktivne poslove? Nisi mnogo bolji od njih. Zar nije tako? Stvari moraš tako da posmatraš. Prema tome, čovek svoje pravo lice najbolje razotkriva načinom na koji obavlja svoju dužnost. Pojedini ljudi uglavnom pričaju sjajne stvari, tvrdeći kako su spremni da vole Boga i da Mu se pokoravaju, ali čim naiđu na neku poteškoću prilikom obavljanja svoje dužnosti, puna su im usta pritužbi i negativnih reči. Očigledno je da se ovde radi o licemerima. Kad se neko ko iskreno voli istinu, pri obavljanju svoje dužnosti suoči s nekom poteškoćom, on će se pomoliti Bogu i potražiti istinu, nastavljajući pritom da pošteno obavlja svoju dužnost, makar mu ona i ne bila prikladno dodeljena. Neće se tužakati čak ni ako mu je dodeljen težak, prljav ili naporan posao, nego će bogopokornim srcem taj posao i svoju dužnost dobro obavljati. Takvi ljudi u ogromnoj meri uživaju u svom poslu, a Bog u tome nalazi utehu. Takve osobe kod Boga nailaze na odobravanje. S druge strane, neko ko se unervozi i postaje razdražljiv čim se suči s nekim prljavim, teškim i zahtevnim poslom, i uz to ne dopušta da ga iko kritikuje, nije osoba koja sebe iskreno daje za Boga. Takva osoba može samo da bude razotkrivena i uklonjena” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su me postidele. Razmišljala sam o tome kako me je crkva godinama obučavala za dužnost na izradi tesktova i kako sam razumela više načela nego Vang Sjue. Preuzimanje tereta za teže zadatke koji su mi povereni bila je moja odgovornost i nije trebalo da se raspravljam niti da pokušavam to da izbegnem. Nadzornica je uredila stvari na taj način iz obzira prema potrebama crkvenog rada i to uređenje je bilo razumno. Vang Sjue je bila tek počela da se obučava i još uvek se upoznavala s načelima. Da joj je dodeljen težak i složen posao, to bi usporilo napredak u radu i stvorilo bi joj stres. Zato je trebalo da najpre dobije lakše zadatke kako bi se obučila, a kada savlada više različitih načela, mogla bi da preuzme i teže zadatke kad joj budu dodeljeni. Međutim, ja nisam ni najmanje razmišljala o tome i čak sam bila ogorčena. Zaista sam bila bez ljudskosti i razuma! Sada sam shvatila da u obavljanju dužnosti treba da štitimo interese crkve, da učimo da budemo tolerantni i da razumemo jedni druge, kao i da svi treba doprinesemo obavljanju svojih dužnosti. Samo ako na taj način zajedno radimo, posao može biti dobro obavljen. Ranije sam mislila da nije pravedno to što nadzornica stalno meni dodeljuje teške zadatke. Sada sam shvatila da je takav način razmišljanja bio pogrešan. U obavljanju dužnosti ne postoji to da neko radi više ili manje, ili da je nešto pravedno ili nepravedno. Bog poznaje rast i kov svakoga od nas i zna koliko ko može da postigne. Teret je blagoslov od Boga, ali i prilika koju Bog daje ljudima da bi se obučavali. Iako obavljanje težih zadataka iziskuje više razmišljanja i pažnje, to te može podstaći da više razmišljaš o načelima i poboljšaš nivo svojih stručnih veština. Pored toga, ako u svojoj dužnosti preuzmeš veći pritisak, možeš takođe da vežbaš svoje srce da bude voljno da preuzima odgovornost. Sve su to dobre stvari. Ali ja sam živela po svojoj sebičnoj i ogavnoj sotonskoj naravi, nisam umela da sagledam Božje mukotrpne namere i čak sam neprestano želela da izbegnem svoju dužnost. Zaista nisam znala šta je za moje dobro i izneverila sam Božje namere. Uz vođstvo Božjih reči, donekle sam promenila svoje stanje i pomislila sam da ono što sad treba da uradim jeste da se pokorim i pridržavam svoje dužnosti.

Kasnije je Vang Sjue privremeno dodeljen drugi zadatak, pa sam ja morala da se staram o mnogim stvarima. Morala sam da svakodnevno pravim plan rada i da, ako je moguće, sve završim istog dana. Svaki dan mi je glava pucala od stresa i očajnički sam se nadala da će se Lin Si uskoro vratiti kako bi mi bilo lakše. Kada sam o tome razmišljala, setila sam se nekih Božjih reči koje sam ranije pročitala: „Svaka odrasla osoba mora da preuzme odgovornosti odrasle osobe, bez obzira na količinu pritiska s kojim se suočava, kao što su nedaće, bolesti, pa čak i razne teškoće – to su stvari koje svako treba da iskusi i podnese. One su deo života normalne osobe. Ako ne možeš da podneseš pritisak ili izdržiš patnju, to znači da si previše krhak i beskoristan. Svako ko živi mora da podnese ovu patnju i niko ne može da je izbegne. Bilo da je to u društvu ili u Božjoj kući, svima je isto. Ovo je odgovornost koju treba da izdržiš, teško breme koje odrasla osoba treba da nosi, stvar koju treba da prihvatiš i ne treba da je izbegavaš. Ako uvek pokušavaš da sve to izbegneš ili odbaciš, onda će tvoje emocije sputanosti izaći na videlo i uvek će te uplitati u svoju mrežu. Međutim, ako sve ovo možeš pravilno da shvatiš i prihvatiš, i to posmatraš kao neophodni deo svog života i postojanja, onda ove stvari ne treba da budu razlog zbog koga ćeš razvijati negativne emocije. S jedne strane, moraš da naučiš da preuzimaš odgovornosti i obaveze koje odrasle osobe treba da imaju i da preuzimaju. S druge strane, treba da naučiš da s normalnom ljudskošću vodiš skladan suživot s drugima u svojoj životnoj i radnoj sredini. Nemoj naprosto da radiš ono što ti se prohte. Koja je svrha skladnog suživota? Da se bolje dovrši posao i bolje ispune obaveze i odgovornosti koje ti, kao odrasla osoba, treba da završiš i ispuniš, da se na minimum svedu gubici izazvani problemima s kojima se susrećeš na svom poslu i da se maksimalno povećaju rezultati i efikasnost tvog posla. To je ono što treba da postigneš. Ako poseduješ normalnu ljudskost, to treba da postigneš kad radiš među ljudima. A kad je reč o pritisku u radu, bilo da on potiče od Višnjeg ili od Božje kuće ili ako je to pritisak koji ti nameću braća i sestre, to je nešto što treba da podneseš. Ne možeš da kažeš: ’Ovo je previše pritiska za mene, pa to neću uraditi. Ja samo tražim dokolicu, lagodnost, sreću i udobnost u izvršavanju svoje dužnosti i u radu u Božjoj kući.’ To neće funkcionisati; to nije misao koju normalna odrasla osoba treba da poseduje, a Božja kuća nije mesto na kome ćeš se prepuštati udobnosti. U svom životu i poslu, svaka osoba preuzima određeni stepen pritiska i rizika. Na svakom poslu, a posebno obavljajući svoju dužnost u Božjoj kući, treba da stremiš optimalnim rezultatima. U širim razmerama, to su učenje i zahtev koji dolaze od Boga. U užim razmerama, to su stav, gledište, merilo i načelo koje svaka osoba treba da usvoji u svom ponašanju i postupcima. Kad obavljaš dužnost u Božjoj kući, moraš da naučiš da se pridržavaš propisa i sistema Božje kuće, moraš da naučiš da se povinuješ, da naučiš pravila i ponašaš se pristojno. To je suštinski deo nečijeg ponašanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Iz Božjih reči sam razumela da se Bog nada da ćemo postupati u skladu s Njegovim zahtevima i da, kao odrasli, treba da preuzmemo odgovornosti koje odrasli treba da preuzmu, da ispunimo svoja srca ispravnim stvarima i da obavljamo ono što je naš posao. Kada preuzmemo neki zadatak, treba da imamo osećaj odgovornosti i sa kakvim god se problemima ili teškoćama suočimo, treba da se molimo Bogu, oslanjamo se na Njega i tragamo za istinom da bismo ih rešili, kao i da učinimo sve što možemo. To je ono što ljudi sa savešću i razumom treba da čine. Razmišljala sam o tome kako je Bog tokom prethodna dva meseca postavio ovu situaciju za mene. S jedne strane, ona je razotkrila moju sebičnu i ogavnu iskvarenu narav, a sa druge, naučila me je kako da preuzmem teret, prihvatim odgovornost i budem osoba sa savešću i razumom. Nisam mogla da izneverim Božju nameru. Morala sam da se oslonim na Boga i da se pobunim protiv tela kako bih dobro obavljala svoju dužnost. Nakon toga sam ispravila svoj način razmišljanja i napravila plan šta ću svakog dana raditi. Iako imam mnogo posla i vremena je malo, uspevam da umirim svoje srce dok obavljam svoju dužnost. Ponekad je za neke teže zadatke potrebno dosta razmišljanja i razmatranja, ali ja ih posmatram kao prilike da zadobijem istinu i uđem u načela, pa na kraju svakog dana imam osećaj da sam nešto stekla. Iskusila sam da, kada postupaš u skladu s Božjim rečima, srce ti je spokojno i mirno. Okruženje u kom sam se našla tokom ta dva meseca za mene je bilo otkrivenje, kao i Božje spasenje. U svom srcu tiho zahvaljujem Bogu i slavim Ga.