70. Nakon što je moja ćerka obolela od leukemije

U novembru 2005. godine, kada je moja ćerka imala devet meseci, mom mužu je iznenada ustanovljena akutna mijeloidna leukemija, tip M5. Preminuo je za manje od mesec dana. Ja sam tada imala samo 23 godine i zadesila me je strašna bol. Tako mlada sam ostala bez muža. Kako sam mogla da proživim ostatak života? Kako bi moja ćerka imala zdravo porodično okruženje za odrastanje, svekar i svekrva su me nagovarali da živim sa detetovim stricem. Godinu dana nakon smrti muža, pristala sam da se udam za svog devera. U tom trenutku, brinulo me je da li moja ćerka ima genetsku sklonost da oboli od iste bolesti kao njen otac, pa sam konsultovala specijalistu. On je rekao: „Postoji mogućnost da je nasledno. Međutim, tvoja ćerka je još mlada, pa nema potrebe da se to proverava prerano.” Bila sam toliko zabrinuta da će moja ćerka takođe oboleti od leukemije i napustiti me, poput svog oca, da sam neprekidno živela u stanju brige i uznemirenosti. Takođe, moja svekrva nije bila dobra prema meni i često bi se razbesnela. Mislila sam da život nema smisla i u više navrata sam razmišljala o umiranju. Međutim, zarad svog deteta, borila sam se da preživim.

U novembru 2008. godine, moja majka i sestra su mi propovedale jevanđelje poslednjih dana Svemogućeg Boga. Počela sam da pričam o tome što se dogodilo u mojoj porodici. Nakon toga, sestra je razgovarala u zajedništvu sa mnom: „Sav taj jad koji ljudi doživljavaju je doneo Sotona. Bog je stvorio čoveka i pošto Bog ne može da podnese da vidi da ljudi pate, sišao je sa nebesa na zemlju da bi spasio ljude i pomogao im da odbace štetu koju im je naneo Sotona. Od ovog trenutka, ako verujemo u Boga, sledimo Ga, često čitamo Božje reči i razumemo istinu, onda više nećemo patiti. Bog je podrška ljudskom rodu.” Sestra mi je takođe pročitala jedno poglavlje Božjih reči, pod naslovom „Bog ima suverenost nad sudbinom celog čovečanstva”. Kada sam čula Božje reči, bilo je kao da sam uzela pilulu koja je čudesno umirila moj um. Sada sam imala podršku! Bog ima autoritet i moć. On je mogao da stvori nebo i zemlju i sve stvari. Bog je zadužen za sudbinu svake osobe. Dok god verujem u Boga kako treba i poverim svoju ćerku Njemu, On će je zaštititi. Nakon toga, dala sam otkaz na poslu i aktivno sam prisustvovala okupljanjima i izvršavala sam svoju dužnost. Uopšte me nisu sputavale ni poteškoće, ni proganjanje od strane mog muža. Od sveg srca sam jedino želela da dobro izvršavam svoju dužnost. Mislila sam da će me Bog sigurno blagosloviti kada vidi koliko se trudim i koliko se dajem. Tokom sledećih nekoliko godina, moja ćerka je bila dobrog zdravlja. Vrlo retko bi se čak i prehladila. Mislila sam da je tako dobro verovati u Boga i moja volja da sledim Boga je postala još snažnija.

Za tren oka, došli smo do kraja 2014. godine i moja ćerka je imala 10 godina. Nakon novogodišnje proslave, otišla sam van grada da izvršavam svoje dužnosti. Bila sam odsutna tek nekoliko dana, kada me je svekrva pozvala da kaže da mi ćerka ima temperaturu i prehladu koja nikako ne prolazi. Pomislila sam: „To je samo uobičajena bolest. Samo je odvedite u bolnicu na pregled i biće dobro.” Nisam uopšte to shvatala ozbiljno. Pola meseca kasnije, svekrva me je iznenada pozvala i tražila da se odmah vratim. Rekla je da je odvela moju ćerku u okružnu bolnicu na pregled i da je analiza krvi pokazala prevelik broj belih krvnih zrnaca. Postojala je mogućnost da je u pitanju leukemija i morala je da ide u gradsku bolnicu na dalje ispitivanje. Kada sam čula tu vest, bila sam zapanjena i pomislila sam: „Leukemija? Zar to nije ista bolest koju je imao njen tata? Zar to nije kraj, ako je i ona ima? Njen tata je preminuo manje od mesec dana nakon što je oboleo. Koliko dugo moja ćerka može da živi sa tom bolešću?” Osetila sam užas i strah u srcu. Brinula sam da me ćerka može u svakom trenutku napustiti. Brzo sam predala svoj posao sestri sa kojom sam sarađivala i užurbano sam sela na autobus kući. U autobusu sam neprekidno plakala. Neprestano sam se molila Bogu u srcu, tražeći od Boga da zaštiti moje srce, kako bi moglo da se umiri i pokori ovoj okolnosti. Onda sam pomislila: „Upravo sam izabrana za starešinu i izvršavam svoju dužnost. Možda me ovo Bog testira. Moram da imam veru u Boga. Kada Bog vidi moju veru, možda će ukloniti ćerkinu bolest. Ili će možda ispasti da je u pitanju obična anemija.” U srcu sam se obratila Bogu: „Dragi Bože, znaš da sam malog rasta. Molim Te da zaštitiš moju ćerku od leukemije. Vratiću se da odvedem ćerku na pregled i za nekoliko dana ću se vratiti da izvršavam svoju dužnost.” Nakon molitve, srce mi više nije bilo tako tužno. Kada sam stigla kući, videla sam da je ćerkin ten ispijen i bled. U njenim usnama nije bilo boje, a u uglu usta je postojala gnojna ranica. Bila sam očajna i okrenula sam glavu, dok sam se gušila u suzama. Moj muž i ja smo odveli našu ćerku u gradsku bolnicu na pregled. Dok smo išli tamo, davala sam sve od sebe da obuzdam svoje najdublje emocije, plašeći se da ću izgubiti kontrolu ako ne budem mogla da zadržim suze. Nakon što smo stigli u bolnicu na pregled, doktor je rekao da je broj belih krvnih zrnaca moje ćerke izuzetno visok, a da su broj crvenih krvnih zrnaca i trombocita preniski. Njegova pretpostavka u tom trenutku je bila da je verovatno u pitanju leukemija. Leukemija može biti akutna limfocitna ili akutno mijeloidna i on je preporučio vađenje koštane srži kako bi ispitao. Pošto je moja ćerka bila veoma slaba, doktor nas je zamolio da obratimo pažnju na njeno stanje tokom pregleda i da budemo mentalno spremni. Kada sam čula to, osetila sam opštu slabost. Pomislila sam: „Zar to nije leukemija? Samo nas vađenje koštane srži deli od zaključka. Kako je moja ćerka mogla da oboli od ove bolesti?” Što sam više razmišljala, bilo mi je sve mučnije i nisam mogla a da ne zaplačem. Neprekidno sam se raspravljala sa Bogom u srcu: „Bože, iskreno i usrdno verujem u Tebe i poverila sam Ti svoju ćerku. Kako je moja ćerka, ipak, mogla da oboli od tako ozbiljne bolesti? Bože, tek nekoliko godina verujem u Tebe i moj rast je mali. Kada bih izgubila svoje dete, ne bih mogla to da podnesem!” Tokom bolnog iščekivanja, neprekidno sam se molila Bogu, nadajući se da će On umiriti moje srce pred Njim.

Setila sam se Jovove kušnje i kako je izgubio svoju decu, a da se nije žalio na Boga. Tiho sam uključila svoj MP5 plejer i u tajnosti sam čitala Božje reči: „Nakon što mu je Bog rekao: ’Sve što ima neka je u tvojoj vlasti; samo nemoj dizati ruku na njega’, Sotona je otišao od Njega, da bi ubrzo zatim Jov bio izložen iznenadnim i žestokim napadima: najpre mu opljačkaše volove i magarce i pobiše nekoliko njegovih slugu; zatim mu ovce i još neke sluge proguta vatra; nakon toga mu oteše kamile i pobiše mu još više slugu; na kraju, oduzeše život njegovim sinovima i kćerima. Ova serija napada predstavljala je patnju koju je Jov podneo tokom prvog iskušenja. Shodno Božjoj zapovesti, tokom ovih napada Sotona je ciljao isključivo na Jovovu imovinu i na njegovu decu, dok samom Jovu nije naudio. Bilo kako bilo, Jov se, od čoveka s ogromnim bogatstvom, za tili čas pretvorio u siromaška bez igde ičega. Niko ne bi mogao da izdrži tako strašan iznenadni udarac, niti da na njega pravilno reaguje, ali tada je Jov pokazao izuzetnu stranu svoje ličnosti. Sveto pismo nam o tome kaže sledeće: ’Jov je tada ustao i pocepao svoju odeću. Obrijao je svoju glavu, bacio se na tlo i poklonio.’ To je bila prva Jovova reakcija na vest da je ostao bez svoje dece i bez celokupne imovine. Najupečatljivije od svega bilo je to što nije delovao iznenađeno, niti se uspaničio, a pogotovo nije izražavao bes, niti mržnju. Vidite, dakle, da je on u svom srcu već bio shvatio da ove nesreće ne predstavljaju slučajnost, da ne potiču od ljudske ruke, i da pogotovo ne predstavljaju odmazdu ili kaznu. Shvatio je da ga to Jahve iskušava, da je Jahve bio taj koji je želeo da mu oduzme svu imovinu i decu. Jov je stoga bio vrlo miran i bistre glave. Njegova savršena i poštena ljudskost omogućila mu je da racionalno i prirodno donese tačne sudove i odluke u vezi sa nesrećama koje su ga zadesile, te se, zahvaljujući tome, ponašao neobično smireno: ’Jov je tada ustao i pocepao svoju odeću. Obrijao je svoju glavu, bacio se na tlo i poklonio.’ To što je ’pocepao svoju odeću’ znači da je ostao go i bez ičega; što je ’obrijao svoju glavu’ znači da se pred Boga vratio kao novorođenče; što se ’bacio na tlo i poklonio’ znači da je nag došao na svet i da se danas, bez igde ičega, Bogu vraća kao tek rođena beba. Jovov stav prema svemu što ga je zadesilo ne bi moglo da postigne nijedno stvoreno biće. Njegova je vera u Jahvea prevazišla domen verovanja; to je bio njegov strah od Boga, njegova pokornost Bogu; bio je u stanju ne samo da zahvali Bogu za sve što mu je podario, već i što je sve od njega uzeo. Štaviše, bio je u stanju je da na sebe preuzme da vrati Bogu sve što je posedovao, uključujući i svoj život” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). „Jovova bogobojažljivost i pokornost Bogu služe kao primer čovečanstvu, a njegova savršenost i pravednost bili su vrhunac ljudskosti koju čovek treba da poseduje. Iako nije video Boga, shvatio je da Bog zaista postoji i zbog toga se plašio Boga, a zbog svog straha od Boga, bio je u stanju da Mu se pokori. Dao je Bogu slobodu da mu oduzme sve što je imao, ali Mu pritom nije prigovarao; pao je pred Njega i rekao da bi Mu, u tom trenutku, rado i bez prigovora dozvolio da uzme čak i telo njegovo. Celokupno njegovo ponašanje bilo je posledica njegove savršene i ispravne ljudskosti” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Videla sam kako se Jov, kada su ga snašli smrt njegove dece i oduzimanje imovine, nikada nije raspravljao niti žalio. Nikada nije pitao Boga: „Verujem u Tebe, pa zašto sam onda izgubio decu i imovinu?” Shvatio je da su mu se ti događaji desili uz Božju dozvolu i bio je u stanju da se prema njima odnosi mirno. Nije počinio greh rečima, već je čak bio u stanju da klekne na zemlju i obožava Boga, rekavši: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). Jov je pokazao iskrenu veru i iskrenu poslušnost Bogu. Kada sam saznala da moja ćerka vrlo verovatno ima leukemiju, plašila sam se da će me možda ostaviti ovog puta i žalila sam se da je Bog nije zaštitio niti blagoslovio. U srcu sam se raspravljala sa Bogom, pošto nisam želela da izgubim ćerku. Videla sam da uopšte nemam nimalo pokornosti Bogu. Ne samo da sam se žalila na Boga, već sam se i raspravljala sa Njim i imala sam zahteve od Njega. U poređenju sa Jovom, zaista mi je potpuno nedostajao razum! U prošlosti sam mislila da zaista volim Boga. Tek kada mi se ovo desilo, uvidela sam da postoje nečistoće u mojoj veri. Želela sam da zadobijem blagoslove i blagodat od Boga i želela sam da Bog sačuva moju ćerku da ne dobije leukemiju koju je njen otac imao. Videla sam da je moja vera u Boga zapravo bila pokušaj da iskoristim Boga, da se cenkam sa Njim i da Ga prevarim. Nisam bila iskreni vernik u Boga. Kada sam to shvatila, osetila sam uznemirenost u srcu. Osećala sam da sam dužna Bogu. Brzo sam se sakrila negde gde nema nikoga i pomolila sam se Bogu u suzama: „Dragi Bože, hvala Ti što si mi omogućio da pročitam ove reči. Voljna sam da budem poput Jova i pokorim se Tvojoj suverenosti i uređenjima. Ako moja ćerka ima leukemiju, voljna sam to da prihvatim i pokorim se tome.” Uz vođstvo Božjih reči, u srcu sam se osećala mnogo bolje i bila sam voljna da se suočim sa realnošću.

Nakon što su stigli rezultati, doktor je rekao da je potvrđeno da moja ćerka ima leukemiju i da to nije obična leukemija, već mijeloidna leukemija, tip M5, koja se vrlo teško leči. Doktor je rekao: „Dete je predugo imalo visoku temperaturu i prekasno je došla u bolnicu. Bolest se već pogoršala i sada je već opasno da se krene sa hemoterapijom. Ako imate novca, mogli bismo da uradimo transplantaciju koštane srži, ali možda joj čak ni to neće spasiti život. Stopa preživljavanje ove bolesti je 1 u milion i ona ima najviše još tri meseca života. Osim toga, tokom hemoterapije, vaša ćerka neće biti u stanju da jede, povraćaće i opašće joj kosa. Vaša ćerka je veoma slaba i ako ne bude mogla da podnese hemoterapiju, može biti u opasnosti da umre u bilo kom trenutku. Morate da budete mentalno spremni.” Kada sam čula šta je doktor rekao, bila sam potpuno očajna. Moja ćerka je bila tako mlada i kada ne bi mogla da podnese hemoterapiju, mogla bi da umre u bilo kom trenutku. Pomolila sam se Bogu preklinjujućim tonom: „Dragi Bože, doktor je rekao da moja ćerka ima najviše tri meseca života. Ako ne bude mogla da podnese hemoterapiju, možda će nas napustiti u bilo kom trenutku. Dragi Bože, ovih poslednjih nekoliko godina sam neprekidno van kuće dok obavljam svoje dužnosti i nisam bila sa svojim detetom. Nikada se nisam žalila kada je moja porodica pokušavala da me zaustavi niti kada su me rodbina i komšije ismevali. Možeš li da dopustiš mom detetu da poživi još malo zarad mojih napora i davanja, kako bih mogla da još malo brinem o njoj i nadoknadim svom detetu što mu dugujem?” Nakon molitve, shvatila sam da sam možda nerazumna što postavljam takve zahteve Bogu. Pomislila sam na Božje reči: „Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja” „da ti pesak ne dotakne lice.” Čim ljudi nisu obraćali pažnju, brzo sam upalila svoj MP5 plejer i pročitala sam Božje reči: „Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja ili pasa? Zar nisu oni koji ne streme ka istini, već vole telo, svi zveri? Nisu li svi oni mrtvaci bez duha upravo hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? I nije li to posledica tvojih, preterano neumerenih misli? Nije li to zato što si isuviše glup? Ako nisi u stanju da stekneš ove blagoslove, možeš li Boga da kriviš što te nije spasao? Ono ka čemu ti stremiš jeste da zahvaljujući veri u Boga budeš u stanju da stekneš spokoj, da ti se deca ne razbolevaju, da ti muž ima dobar posao, da ti se sin dobro oženi, da ti ćerka nađe pristojnog muža, da tvoji volovi i konji dobro oru zemlju, da lepo vreme tokom godine donese dobru žetvu. To je ono za čim ti stremiš. Ti stremiš samo ka tome da udobno živiš, da ti porodicu ne zadese nikakve nesreće, da te vetrovi mimoiđu, da ti pesak ne dotakne lice, da ti useve ne odnese poplava, da te ne snađe nijedna katastrofa, da živiš u Božjem zagrljaju i u nekom udobnom gnezdu. Da li takva kukavica kao što si ti, koja uvek stremi ka telu, ima srca, ima duha? Zar ti nisi zver? Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti od onih koji veruju u Boga? Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar se baš nimalo ne razlikuješ od svinje ili psa? Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što se najedu, one naprosto spavaju. Dao sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio: ostao si praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Božje reči su tačno razotkrile moje stanje. Duboko sam se posramila. Mnogo godina sam verovala u Boga i energično sam izvršavala svoju dužnost, ne da bih stremila ka istini i pokorila se Bogu, već zarad bezbednosti moje porodice i da bih sprečila da mi se ćerka razboli. Nakon što sam prihvatila Božje delo poslednjih dana, shvatila sam da Bog vlada ljudskim sudbinama i On može da spase ljude, pa sam Boga smatrala svojom podrškom i mislila sam da sam bezbedna time što verujem u Boga. Kako bih zadobila blagoslove od Boga, aktivno sam izvršavala svoju dužnost i bez obzira na to koliko je moja porodica pokušavala da me ometa i koliko su me rodbina i komšije ismevali, nisam bila sputana. Kada je doktor rekao da moja ćerka ima još najviše tri meseca života i da može da umre u bilo kom trenutku ako ne bude mogla da podnese hemoterapiju, pokušala sam da se cenkam oko uslova sa Bogom, jer sam se plašila da ću izgubiti svoju ćerku. Želela sam da Bog dâ mojoj ćerki da živi duže zbog mojih napora i davanja. Ćerkina bolest je sveobuhvatno otkrila moju nameru da zadobijem blagoslove. Kada sam verovala u Boga i izvršavala svoju dužnost, samo sam pokušavala da iskoristim Boga i da Ga prevarim. Sektaši veruju u Boga samo da bi zadobili blagoslove od Boga. Oni ne razumeju Božje delo niti Njegovu narav, niti mogu da Mu se pokore. Čak i ako veruju do kraja, nikada neće zadobiti Božje odobravanje. Danas Bog obavlja Svoje delo suda i pročišćenja. Kada ne bih stremila ka istini i ka tome da promenim svoje naravi, umesto što stalno želim da zadobijem blagoslove, zar ne bih bila ista kao sektaši? Tek tada sam shvatila da Bog koristi ovu okolnost da me pročisti i spase. Inače nikada ne bih razumela iskvarenost, nečistoće i sotonske naravi u sebi. Osećala sam duboko kajanje, pa sam se pokajala Bogu. Više neću ništa zahtevati od Boga. Po pravilu bi trebalo da obavljam svoju dužnost. Ne bi trebalo da postavljam zahteve Bogu na osnovu napora koje sam uložila. Bila sam voljna da poverim svoju ćerku Bogu i da pustim Boga da bude suveren nad svim i da uredi sve. Ja ću paziti na ćerku dan za danom, sve dok bude živa. Kada je u pitanju to koliko će ona živeti, to je na milost i nemilost Božje orkestracije.

Ona nije povraćala tokom hemoterapije i nije imala bolne reakcije. Bila je u stanju da dobro jede. U međuvremenu, neki pacijenti oko nje su grozno povraćali, nisu mogli da jedu i čak su imali temperaturu. Imali su veoma ozbiljne komplikacije. Kada sam videla sve to, shvatila sam Bog štiti moju ćerku. Međutim, pola meseca kasnije, ona se počešala po nosu i on se inficirao. Prvo je rekla da je boli nos, da bi nakon nekoliko dana rekla da je boli glava. Doktor je rekao da ima slab imunološki odgovor jer ima manje belih krvnih zrnaca. Infekcija u njenom nosu je izazvala sistemsku upalnu reakciju, koja je mogla da izazove druge komplikacije. Njega glavobolja je mogla biti virusna infekcije koja je dospela do njenog mozga. Kada bi se virus proširio kroz mozak, to bi bilo veoma teško kontrolisati. U ozbiljnim slučajevima, morala bi se raditi kraniotomija. To je skup postupak koji sa sobom nosi rizik od smrti. Nakon što je doktor otišao, muž mi je rekao: „Kada bismo imali novca, bili bismo u stanju da našoj ćerki pružimo nekoliko tretmana hemoterapije i ona bi bila u stanju da živi nekoliko meseci duže, ali mi nemamo dovoljno čak ni za jedan tretman.” Onda me je optužio da ne zarađujem, inače bismo bili u stanju da platimo više tretmana hemoterapije za našu ćerku. Kada sam čula da mi muž to kaže, srce mi se zaista uznemirilo. Kada bi taj virus zaista inficirao njen mozak, onda novac koji imamo ne bi bio dovoljan čak ni za jedan tretman. Kako bismo nabavili još novca nakon toga? Kada bismo odustali od hemoterapije, onda bi naša ćerka mogla da umre u bilo kom trenutku i nikada je više ne bismo videli. Što sam više razmišljala o tome, to mi je bilo mučnije. Od kada sam pre nekoliko godina napustila posao, zalivala sam pridošlice i propovedala jevanđelje, umesto da idem na posao i zarađujem novac. Da tada nisam napustila posao, zar ne bih onda zaradila dovoljno tokom ovih godina da produžim tretman svoje ćerke? U tom trenutku sam shvatila da su moje misli pogrešne. Zar se nisam žalila na Boga? U sebi sam se pomolila Bogu, preklinjući Ga da zaštiti moje srce. Shvatila sam je potrebno da pročitam Božje reči. Bez njih ne bih bila u stanju da ostanem postojana. Rekla sam svojoj ćerki: „Idem da ti napravim nešto za jelo. Ti si mlada hrišćanka: ako te glava boli, trebalo bi da se pomoliš Bogu.” Ona je rekla: „Mama, voljna sam da se pomolim.”

Kada sam se vratila, uključila sam svoj MP5 plejer i pročitala sam jedan odlomak Božjih reči: „Pošto ljudi ne poznaju Božje orkestracije i Božju suverenost, oni se sa sudbinom uvek suočavaju prkosno i sa buntovničkim stavom, uvek žele da odbace Božji autoritet i suverenost i sve ono što im je sudbina pripremila, uzalud se nadajući da će promeniti svoje trenutne okolnosti i izmeniti svoju sudbinu. Ali oni u tome nikad ne mogu uspeti i na svakom koraku bivaju osujećeni. Ova borba, koja se odvija duboko u njihovoj duši, izaziva im dubok bol, a taj im se bol urezuje u kosti, i istovremeno ih navodi na to da traće svoj život. Šta je uzrok tog bola? Da li on leži u Božjoj suverenosti ili u tome da je ta osoba rođena s lošom srećom? Očito je da ni jedno ni drugo nije tačno. U osnovi, taj je bol uzrokovan putevima kojima ljudi idu, njihovim izabranim načinima života” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Iz Božjih reči sam uvidela da je Bog predodredio sudbinu svake osobe. Iako je delovalo da je moja ćerka nasledila sklonost ka toj bolesti od svog oca, to je zapravo bila Božja suverenost. Njena sudbina je bila da pati na ovaj način. Međutim, ja sam želela da koristim sopstvene sposobnosti da bih promenila sudbinu svog deteta. Mislila sam da bih mogla da joj platim duži tretman i održim je u životu kada bih imala novca. To je bilo zbog toga što nisam razumela Božju suverenost. Pomislila sam na jedno dete iz susednog sela, koje je obolelo od leukemije. Njegova porodica je imala novca da plati tretman, ali je on umro nakon samo nekoliko meseci tretmana. Novac ne može da produži čovekov život. Bog je suveren čovekovog života i On uređuje njegov život i njegovu smrt. Kada mu istekne dodeljeni period, nijedna količina novca ga ne može spasiti. Pomisilila sam na ono kada je Jov izgubio svoju decu. Iako je osećao veliki bol i tugu, nikada nije počinio greh rečima i nikada se nije žalio na Boga. Bio je u stanju da se pokori Božjoj suverenosti i uređenjima. Avram je dobio sina kada je imao sto godina. Kada je Bog od njega tražio da žrtvuje svog sina za Boga, Avram je osetio bol i tugu što mora da ga otpusti, ali je bio u stanju da se pokori Božjoj suverenosti. Nije se svađao sa Bogom niti cenkao oko uslova, i na kraju je žrtvovao Isaka. U trenucima muke, Jov i Avram su bili u stanju da se pokore Božjoj suverenosti i uređenjima. Plašili su se Boga, pokorili su Mu se i nisu živeli u skladu sa emocijama. Od kada sam počela da verujem u Boga do danas, neprekidno sam živela u skladu sa emocijama. Nijednom se nisam pokorila Božjim orkestracijama i stalno sam želela da Bog sačuva moju ćerku, pokušavajući da se cenkam sa Njim oko uslova. Potpuno mi je nedostajao razum! Kada sam to shvatila, nisam toliko brinula o bolesti svog deteta.

Kada sam se vratila u bolnicu, moja ćerka je rekla: „Mama, videla sam Božju svemogućnost. Nakon što si otišla, glava je ponovo počela da me boli i pomolila sam se Bogu. Nakon molitve, glava me više nije bolela.” Od tog trenutka, više nikada nije imala glavobolje i virus se nije proširio kroz njen mozak. Neprekidno sam se zahvaljivala Bogu u srcu. Kada je moje dete bilo u bolnici, ona se molila Bogu svaki dan i polako je počela da se privikava na hemoterapiju. U suštini, njeno stanje se stabilizovalo. Godina je prošla za tren, a stanje moje ćerke se nije pogoršalo. Za tren oka je došao april 2016. godine i bilo je vreme za ćerkin sedmi krug hemoterapije. U tom trenutku je počela blago da kašlje i kada su stigli rezultati, pokazali su da se virus ponovo pojavio i da joj je zarazio pluća. Situacija je bila ozbiljnija nego prvi put. To je već bio period visokog rizika i njen život je u tom trenutku bio u opasnosti. Kada sam to čula, bila sam neopisivo tužna. Shvatila sam da bi to mogao biti kraj perioda dodeljenog mojoj ćerki. Pomolila sam se Bogu da mi dâ snage da se ne žalim na Njega i da se pokorim. Ovog puta, bolnički računi su bili prilično visoki i više nismo imali sredstava da ih plaćamo. Sestre su nas pritiskale da platimo račune. Moja ćerka je to čula i tužno rekla: „Mama, ako prestanem da dobijam lekove, da li ću umreti?” Kasnije mi je napisala jednu poruku u kojoj je rekla: „Zašto sam dobila ovu bolest? Ja sam tako mlada, želim da idem u školu. Ne želim da umrem. Još uvek nisam uživala u ovom svetu…” Kada sam to pročitala, bila sam tako uznemirena, da sam se osećala kao da mi se srce slama. Iako sam znala da je život mog deteta u Božjim rukama, i dalje nisam želela da je izgubim.

Kasnije sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči: „Smrt jednog živog bića – prestanak fizičkog života – označava da je to živo biće prešlo iz materijalnog sveta u duhovno carstvo, dok rođenje novog fizičkog života označava da je živo biće iz duhovnog carstva došlo u materijalni svet i počelo da preuzima i igra svoju ulogu. Bilo da je reč o odlasku ili dolasku živog bića, oboje su neodvojivi od rada duhovnog carstva. Do trenutka kada neko dođe u materijalni svet, Bog je u duhovnom carstvu već uspostavio odgovarajuća uređenja i definicije, uključujući porodicu u koju će ta osoba otići, u koju epohu će ona stići, sat u kome će stići i ulogu koju će igrati. Kao takav, ceo život ove osobe – stvari koje ona čini i put kojim ide – odvijaće se saglasno uređenjima napravljenim u duhovnom carstvu, bez i najmanjeg odstupanja. Osim toga, duhovnom carstvu su jasni i poznati vreme kada se fizički život završava i način i mesto na kome se on okončava. Bog vlada materijalnim svetom, a vlada i duhovnim carstvom, i On neće odložiti normalan ciklus života i smrti neke duše, niti bi ikada mogao da napravi ikakvu grešku u uređenjima tog ciklusa. Svaki od služitelja na zvaničnim pozicijama u duhovnom carstvu obavlja svoje pojedinačne zadatke i radi ono što treba da uradi, u skladu sa Božjim uputstvima i pravilima. Prema tome, u svetu ljudskog roda, svaka materijalna pojava koju čovek vidi uređena je i u njoj nema nikakvog haosa. Sve to je zahvaljujući Božjoj uređenoj vladavini nad svim stvarima, kao i činjenici da Njegov autoritet vlada nad svime. Njegova vrhovna vlast obuhvata materijalni svet u kome čovek živi i, povrh toga, nevidljivo duhovno carstvo koje postoji mimo ljudskog roda. Stoga, ako ljudi žele da imaju dobar život i nadaju se tome da žive u lepom okruženju, pored toga što im je obezbeđen ceo vidljivi materijalni svet, mora im se obezbediti i duhovno carstvo, koje niko ne vidi, koje upravlja svim živim bićima u ime ljudskog roda i koje je uređeno. Dakle, kada smo rekli da je Bog izvor života za sva stvorenja, zar nismo time povećali svoju svest o ’svim stvorenjima’ i njihovo razumevanje? (Jesmo.)” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni X”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da je Bog suveren nad ljudskim životima i da ih On uređuje. Svaka duša ima misiju kada dođe, pa zatim ode, ili kada ode da bi se ponovo vratila. Bog bez ijedne greške uređuje čovekov život i smrt u duhovnom carstvu. Povratak čovekove duša vrati u duhovno carstvo je takođe u rukama Boga, koji je napravio odgovarajuća uređenja. Bog je predodredio dužinu dodeljenog životnog veka svake osobe. Trebalo bi da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da se suočim sa smrću svoje ćerke sa spokojom. Kada sam to shvatila, razgovarala sam u zajedništvu sa ćerkom: „U duhovnom carstvu, svako od nas je usamljeni lutalica. Bog je bio taj koji nas je doneo u ovaj materijalni svet i koji nam je dozvolio da uživamo u svemu što je On stvorio. Bog nam je dao dah u našim plućima. Da ti Bog nije dao taj dah, onda čak i nakon što sam te rodila, ti ne bi bila u stanju da živiš. Vidiš, neka deca umiru čim se rode. Ti si bar poživela ovoliko dugo i uživala si u svim stvarima koje nam je Bog dao. Zar to nije mnogo bolje od njihovih života? Zato, bez obzira na to koliko dugo živimo, moramo da se pokorimo Božjim uređenjima.” Nakon što je to čula, moja ćerka više nije bila tako uplašena. Nakon što su je otpustili iz bolnice, moja ćerka se igrala sa svojim prijateljima. Izgledala je veoma veselo. Rekla mi je: „Mama, svaki dan mi Bog dozvoljava da živim, zahvaljujem se Bogu što mi je dao ovaj dah. Ako mi jednog dana istekne dodeljeni životni vek, pokoriću se.” Dva meseca kasnije, 26. juna 2016. godine, moja ćerka me je zauvek napustila. Zahvaljujući usmeravanju Božjih reči, bila sam u stanju da se ispravno odnosim prema smrti svoje ćerke i srce mi je bilo veoma spokojno.

Tih tužnih dana, Božje reči su bile te koje su me izvukle, korak po korak, i omogućile mi da posmatram stvari u skladu sa Božjim rečima, da razumem svoja pogrešna gledišta na stremljenje ka blagoslovima u svojoj veri, da shvatim da je Bog predodredio i život i smrt, da se suočim sa ćerkinom smrću sa spokojem i da izađem iz svog bola. Zaista sam iskusila kako su Božje reči istina, put i život.