72. Pouke koje sam izvukla iz progona i nedaća
Tokom 2022. godine, zalivala sam pridošlice u crkvi. Početkom avgusta te godine, saznala sam da je KPK uhapsila sve naše okružne starešine. Ta vest me je šokirala. „Kako to da su sve starešine uhapšene? Šta će biti sa radom crkve?” Zatim sam se setila da su tog jutra, na dan kada su uhapšeni, dve okružne starešine došle kod mene i da smo potom zajedno otišli da zalivamo pridošlice. Bila sam u čestom kontaktu s njima. Da li KPK i mene nadzire? Nedugo zatim, čula sam da je uhapšeno još braće i sestara. Skoro svi koji su uhapšeni, bili su mi u poseti. Ako ne budu mogli da ostanu postojani u svom svedočenju i ako me izdaju, naći ću se u veoma opasnom položaju. Pored toga, kada sam tek počela da verujem u Boga, neko me je prijavio, tako da me je tokom poslednjih nekoliko godina policija stalno tražila. Kada bi me uhapsili, sigurno me ne bi lako pustili. Pre izvesnog vremena sam operisala rak i od tada sam slabog zdravlja. Kako bih mogla da izdržim mučenje? Nedugo zatim sam primila pismo. U pismu je pisalo da je jedan uhapšeni starešina koji je nedavno pušten rekao da policija nadgleda oblast u kojoj živim i molili su me da što pre napustim svoju kuću i sakrijem se. To stalno bombardovanje vestima dovelo je do toga da živim u strahu. Brzo sam pokupila stvari i preselila se. Pomislila sam: „Bolje da ostanem kod kuće i da više ne pomaljam glavu napolje.” Ali onda sam shvatila da sam ja vođa tima za zalivanje. Sada, kada se ljudi hapse i progone, pridošlicama je bilo potrebno zalivanje i podrška. Najhitniji zadatak u ovom trenutku bio je da se pridošlicama pruži dobra podrška. Međutim, da li bi me policija pratila kada bih otišla da zalijem pridošlice? Nadzor KPK pokriva svaki kutak. Ako me uhapse i ako ne ostanem postojana u svedočenju, nego se pretvorim u Judu, zar onda moje verovanje tokom svih ovih godina ne bi bilo uzaludno? Kako bih ikada na taj način dobila dobro odredište? Da bih izbegla hapšenje, zamolila sam sestru Sijaole, koja je tek počela da se obučava za zalivanje, da ona okuplja pridošlice.
Jednom je Sijaole posle okupljanja rekla da se jedna od pridošlica više ne usuđuje da veruje u Boga, iz straha od hapšenja. Još jedna pridošlica je takođe bila zabrinuta da bi njeno hapšenje uticalo na izglede njenog deteta, pa se više nije usuđivala da veruje. Kada sam to čula, zaista sam se uznemirila. Znala sam da je Sijaole nedavno počela da veruje u Boga i da nikada ranije nije zalivala pridošlice. Nije bila sposobna da u potpunosti reši neke od problema i stanja u koje su pridošlice zapadale. Probleme ovih pridošlica trebalo je brzo razrešiti razgovorom o istini. U suprotnom, postoji opasnost da se povuku iz crkve. Međutim, ako bih izašla da zalijem pridošlice, mogli bi me uhapsiti u bilo kojem trenutku. Bila sam teško bolesna. Kako mogu da izdržim policijsko mučenje? Pomislila sam na scene mučenja moje braće i sestara: policija ih je vezivala da vise i tukla, sipala ključalu vodu na njih, mučila ih elektrošokovima i tako dalje. Nisu se libili nijednog ogavnog metoda. Mnoga braća i sestre bili su mučeni nakon što su uhapšeni. Neki su osakaćeni, a neki su čak pretučeni na smrt. Ako me policija uhapsi i muči do smrti, izgubiću priliku za spasenje. Što sam više razmišljala, to sam se više plašila. Pomislila sam: „Možda je ipak bolje poslati Sijaole da podrži pridošlice. Ona nije poznata kao vernica u Boga.” Međutim, kad sam tako mislila, osećala sam neku nelagodu, „Sijaole je tek počela da se obučava za zalivanje pridošlica. Ona nije u stanju da baš jasno razgovara u zajedništvu o problemima pridošlica. Ako pridošlice ne shvate istinu, lako mogu da se povuku, a njihov život će pretrpeti gubitak. I još nešto – pridošlice su uvek bile moja odgovornost. Drugi ljudi ne shvataju njihove prilike. Najviše priliči da ja odem i podržim ih. Ako ih, iz lične bezbednosti, ostavim po strani i ne obazirem se na njih, zar to neće biti neodgovorno prema mojoj dužnosti?” Međutim, plašila sam se da će me uhapsiti ako izađem napolje. Zaglavljena u ovoj nedoumici, pomolila sam se Bogu, tražeći od Njega da me vodi kako bih mogla da sačuvam rad crkve u ovom okruženju. Nakon molitve, prisetila sam se odlomka Božjih reči: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da uspostavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja. Koliko god da je zlonamerna njegova priroda i koliko god da je zla njegova suština, jedino što on može jeste da se poslušno pridržava svoje funkcije: da bude u službi Boga i da predstavlja protivtežu Bogu. Takvi su suština i položaj Sotone. Njegova suština nije povezana sa životom, nije povezana sa silom, nije povezana sa autoritetom; on je samo igračka u Božjim rukama, samo mašina u službi Boga!” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Iz Božjih reči sam shvatila da je Sotona, ma koliko bio neobuzdan, uvek u Božjim rukama. Mora da sluša Božja uputstva i naređenja. Bez Božje dozvole, ne usuđuje se da dodirne ni kap vode ni zrno peska na zemlji. Božje reči su mi dale veru da Bog kontroliše sve stvari i događaje. Da li ću biti uhapšena ili ne, to zavisi od Boga. A problemi pridošlica zahtevali su hitno rešavanje. Nisam mogla da mislim samo na sopstvenu bezbednost. Rešavanje problema pridošlica bilo je od vitalnog značaja. Morala sam da odem na sledeće okupljanje pridošlica. Ako me zaista uhapse, to će biti s Božjom dozvolom. Bez Božje dozvole, ma koliko Sotona bio neobuzdan, biću bezbedna. Na dan okupljanja, izašla sam ranije i kružila okolo nekoliko puta pre nego što sam otišla na mesto okupljanja. Kroz čitanje Božjih reči i besedu o iskustvenom razumevanju na okupljanju, pridošlice su shvatile Božju nameru i više nisu bile tako zastrašene i uplašene. Na njihovim licima su se javili osmesi i preokrenulo se stanje u kojem su bili. U srcu sam se osećala srećno i spokojno.
Godine 2023. počela sam da obavljam dužnost starešine u crkvi. Popodne 6. jula, sestra Gao Li, koja je radila sa mnom, uhapšena je u trenutku kada je bila na okupljanju sa tri pridošlice koje su bile starešine i đakoni. Kada sam čula za to, srce mi se popelo u grlo. „Skoro svaki dan idem kod Gao Li i često se srećem sa te tri pridošlice. Te pridošlice odnedavno veruju u Boga i imaju samo plitko razumevanje istine. Da li će biti u stanju da izdrže policijski progon i ostanu postojani u svom svedočenju? Šta ako ne mogu da izdrže mučenje, nego postanu Jude i izdaju me? Kao prvo, bolesna sam, a ako me uhapse, kako bih uopšte mogla da izdržim policijsko mučenje?!” Tih dana sam često dobijala pisma u kojima je pisalo da je uhapšen neki brat ili sestra s kojima sam bila u kontaktu. Osećala sam da bi me mogli uhapsiti u bilo kom trenutku i nisam mogla da smirim srce. Svaki sam dan provodila izjedana napetošću. Samo sam želela da nađem mesto gde bih mogla da se sakrijem i da se više ne pojavljujem. Ali onda sam se setila da sam ja starešina u crkvi i da je moja odgovornost da se nosim s posledicama. Konkretno, Gao Li je vrlo dobro znala u kojim se kućama čuvaju knjige Božjih reči. Knjige je trebalo što pre premestiti. Međutim, okruženje je u to vreme bilo veoma nepovoljno i svaki pedalj je bio pod nadzorom. Kada bi me policija uhvatila u premeštanju svih tih knjiga, o posledicama je prestrašno čak i misliti! Da ne pominjem da sam bila starešina u crkvi. Kada bi policija saznala da sam starešina, sigurno bi me mučili do smrti. Čim sam pomislila na scene kako policija muči braću i sestre, stresla sam se od straha. Ako me policija pretuče na smrt, izgubiću priliku za spasenje zauvek, i moja vera u Boga sve ove godine bila bi uzaludna. Međutim, ako Gao Li ne uspe da izdrži mučenje i postane Juda, a knjige Božjih reči ne budu premeštene na vreme, onda bi mogle da padnu policiji u ruke. To bi značilo da sam zanemarila svoju dužnost. To bi bio ozbiljan prestup! Premeštanje knjiga Božjih reči nije moglo da se odloži ni za trenutak. Te noći sam se više puta pomolila Bogu: Preispitala sam sebe i videla da živim u strahu, plašeći se da provirim napolje, što nije bilo u skladu sa Božjim namerama, i da su plašljivost i strah bili Sotonina podvala. Setila sam se odlomka Božjih reči koji sam često čitala: „Ono što želim jeste tvoja odanost i pokornost sada, tvoja ljubav i svedočenje sada. Čak i ako u ovom trenutku ne znaš šta je svedočanstvo ili šta je ljubav, treba da mi doneseš sve svoje i da mi predaš jedino blago koje imaš: svoju odanost i pokornost. Ti treba da znaš da svedočanstvo o Mojoj pobedi nad Sotonom leži u odanosti i pokornosti čoveka, kao i svedočanstvo o Mom potpunom osvajanju čoveka. Dužnost tvoje vere u Mene je da svedočiš o Meni, da budeš odan Meni i nikome drugom, i da Mi budeš pokoran do kraja. Pre nego što započnem sledeći korak u Svom delu, kako ćeš svedočiti o Meni? Kako ćeš Mi biti odan i pokoran? Da li posvećuješ svu svoju odanost svojoj funkciji, ili ćeš naprosto odustati? Da li bi se radije pokorio svakom Mom uređenju (makar to bila smrt ili propast) ili bi na pola puta pobegao da bi izbegao Moju grdnju?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam Božju nameru. Bog me je ispitivao u tom trenutku da vidi da li mogu da svedočim pred Sotonom i da li sam odana i pokorna Bogu. Sada je okruženje bilo opasno i knjige Božjih reči je hitno trebalo premestiti. Kao crkveni starešina trebalo bi da bez oklevanja obavim taj zadatak. Razmišljala sam o tome kako je KPK zla, ogavna i puna intriga. Nisam znala da li će braća i sestre koji su uhapšeni moći da ostanu postojani pred pretnjama i predlozima policije. Morala sam što pre da se pozabavim posledicama. Premeštanje knjiga nije moglo da čeka ni trenutak. Nisam mogla više da odlažem. Hitno sam sa propovednikom prodiskutovala kako da premestim knjige i molila se Bogu, poveravajući Mu to pitanje. Pod Božjom zaštitom, bez problema smo prebacili sve knjige Božjih reči. Tek sam tada odahnula.
Kasnije sam dobila još jedno pismo u kojem je pisalo da je sestra Li Đi takođe uhapšena, da je još jedna sestra pretučena na smrt tri dana nakon hapšenja, i da je policija stalno pratila i hapsila crkvenu braću i sestre. Kada sam čula te vesti, ponovo sam se zabrinula. Šta ako me uhapse, muče i pretuku na smrt? Nehotice, strah i strepnja su mi se uvukli u srce. Mislila sam da više ne mogu da izlazim i da treba da se sakrijem kod kuće. Shvatila sam da je ispoljavanje takvih ideja pogrešno i počela sam da razmišljam o sebi. Zašto sam živela u strepnji i strahu i želela da pobegnem čim sam se našla u opasnoj situaciji? Molila sam se Bogu o svom stanju. Nakon molitve, pročitala sam Božje reči: „Osim o svojoj ličnoj bezbednosti, o čemu određeni antihristi takođe razmišljaju? (…) Čim čuju da je neki starešina prijavljen policiji jer je mesto na kome je živeo bilo nebezbedno ili da su špijuni velike crvene aždaje uzele na zub nekog starešinu jer je prečesto odlazio da izvršava svoju dužnost i komunicirao s previše ljudi, te kako su ti ljudi na kraju bili uhapšeni i osuđeni, istoga časa postaju preplašeni. Oni razmišljaju: ’O, ne! Hoće li mene sledećeg uhapsiti? Moram iz ovoga da izvučem pouku. Ne treba da budem previše aktivan. Ako mogu da izbegnem da izvršavam neki crkveni posao, neću ga izvršavati. Ako mogu da se ne pojavljujem u javnosti, neću se pojavljivati. Svoj posao ću svesti na najmanju moguću meru, izbegavaću da izlazim, da sa bilo kim komuniciram i pobrinuću se da niko ne zna da sam starešina. Ko u današnje vreme sebi može da dozvoli da se za nekog drugog brine? I samo preživljavanje je već dovoljan izazov!’ Otkako su preuzeli ulogu starešine, osim što nose zavežljaj i kriju se, ne izvršavaju nikakav posao. Žive kao na iglama, u stalnom strahu da će biti uhvaćeni i osuđeni. Recimo da čuju da neko kaže: ’Ako te uhvate, bićeš ubijen! Da nisi starešina, da si samo običan vernik, mogli bi da te puste nakon što platiš neku malu kaznu, ali pošto si vođa, teško je reći. Previše je opasno! Neke starešine ili delatnici koji su bili uhvaćeni odbili su da odaju bilo kakve informacije i policija ih je nasmrt premlatila.’ Čim čuju da je neko nasmrt premlaćen, strah im se pojačava, pa se još više plaše da rade. Svakoga dana razmišljaju jedino o tome kako da izbegnu da budu uhvaćeni, kako da izbegnu da se pojavljuju u javnosti, kako da izbegnu da ih nadziru i kako da izbegnu kontakt s braćom i sestrama. Razbijaju glavu razmišljajući o ovim stvarima i u potpunosti zaboravljaju na svoje dužnosti. Da li su ovi ljudi odani? Mogu li takvi ljudi da obave ikakav posao? (Ne, ne mogu.) Takvi su ljudi samo plašljivi i sasvim sigurno ih ne možemo označiti kao antihriste isključivo na osnovu ovog ispoljavanja, no, koja je priroda ovog ispoljavanja? Suština ovog ispoljavanja je ona svojstvena bezverniku. Oni ne veruju da Bog može da osigura bezbednost ljudi i sasvim sigurno ne veruju da posvećivanje davanju za Boga predstavlja posvećivanje istini i da je nešto što Bog odobrava. U svom srcu se Boga ne boje; boje se jedino Sotone i rđavih političkih partija. Ne veruju da Bog postoji, ne veruju da je sve u Božjim rukama i zasigurno ne veruju u to da će onaj koji za Njega daje sve, koji daje sve da bi sledio Njegov put i ispunjavao Njegov nalog, zadobiti Božje odobravanje. Ništa od toga ne vide. U šta oni veruju? Veruju da će ih, ako dopadnu šaka velikoj crvenoj aždaji, zadesiti loš kraj, da bi mogli da budu osuđeni ili da se izlože riziku da izgube čak i sopstveni život. U svom srcu misle samo na svoju ličnu bezbednost, a ne na posao crkve. Zar oni nisu bezvernici? (Da, jesu.) Šta se u Bibliji kaže o tome? ’Ko izgubi svoj život radi Mene, naći će ga’ (Matej 10:39). Veruju li oni u ove reči? (Ne, ne veruju.) Ako se od njih zatraži da preuzmu rizik dok izvršavaju svoju dužnost, poželeće da se sakriju i da ne dozvole da ih iko vidi – u želji da budu nevidljivi. U toj meri se plaše. Oni ne veruju da je Bog čovekova podrška, da je sve u Božjim rukama, da, ako nešto zaista pođe po zlu ili ako zaista budu uhvaćeni, to Bog dozvoljava, i da ljudi treba da imaju bogopokorno srce. Ovi ljudi ne poseduju takvo srce, takvo razumevanje ni takvu pripremljenost. Da li istinski veruju u Boga? (Ne, ne veruju.) Nije li suština ovog ispoljavanja ona koja je svojstvena bezverniku? (Da, jeste.)” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Ono što je Bog razotkrio, bilo je upravo moje stanje. Otkad sam čula da je sestra sa kojom sam radila uhapšena, život mi se pretvorio u napetost i užas. Znala sam da sam starešina u crkvi i da sam, kada je okruženje postalo opasno, pre svega morala da zaštitim Božje priloge i knjige Božjih reči. Međutim, tada sam razmišljala o tome koliko je bilo opasno tadašnje okruženje i totalni nadzor. Ako sam u takvom okruženju premestila toliko knjiga, onda me policija ne bi lako pustila kada bi me uhapsila. Ako me budu tukli da me osakate, ili me budu tukli do smrti, onda ću potpuno izgubiti priliku za spasenje. Kada sam mislila na te zastrašujuće posledice, nisam se usuđivala da premestim knjige. Želela sam da taj zadatak prebacim na propovednika. U tom ključnom trenutku, mislila sam samo na vlastitu bezbednost. Glava mi je bila puna vlastitih interesa, dok o interesima crkve prosto nisam vodila računa ni malo. Bila sam vrlo sebična, ogavna i lišena ljudskosti! Pre nego što je ovo okruženje nastalo, često sam razgovarala u zajedništvu sa braćom i sestrama o tome kako je velika crvena aždaja samo oruđe koje služi Božjem delu i da Bog koristi progon velike crvene aždaje kako bi razotkrio i usavršio ljude. Međutim, kada sam se našla u opasnosti, opasnost me je razotkrila. Po ceo dan sam živela u strepnji i strahu. Plašila sam se da će me policija mučiti do smrti. Nisam imala istinsku veru u Boga. Shvatila sam da su se, obično, sve moje besede svodile na reči i doktrine. Nisam imala ni trunku vere u Boga. Bila sam nevernica koju je Bog razotkrio!
Kasnije sam promislila o sebi. Zašto sam uvek želela da prebacujem svoju dužnost na druge čim bih se našla u opasnom okruženju? Koja priroda-suština je dovodila do toga? Tragajući, pročitala sam Božje reči: „Antihristi su izuzetno sebični i ogavni. Ne poseduju istinsku veru u Boga, a još manje odanost Bogu. Kada se suoče s nekim problemom, štite i čuvaju samo sebe. Ništa im nije važnije od njihove lične bezbednosti. Pod uslovom da mogu da žive i da ih ne hapse, nije ih briga koliko je štete naneto radu crkve. (…) Antihristi napuštaju crkveni posao i priloge Bogu i ne organizuju da se ljudi pozabave posledicama nakon hapšenja. A to je isto kao da su dozvolili velikoj crvenoj aždaji da se domogne priloga Bogu i Njegovog izabranog naroda. Zar to nije prikrivena izdaja priloga Bogu i Njegovog izabranog naroda? Kada su onima koji su odani Bogu poznate opasnosti nekog okruženja, oni se svejedno smelo hvataju u koštac sa rešavanjem posledica nakon hapšenja i nastoje da gubitke po Božju kuću svedu na najmanju moguću meru, a tek onda se sami povlače. Njihova lična bezbednost im nije na prvom mestu. Recite Mi, u ovoj rđavoj zemlji velike crvene aždaje, ko može da se pobrine da onima koji veruju u Boga i obavljaju dužnost ne preti nikakva opasnost? Koje god dužnosti da se čovek prihvati, to sa sobom nosi određeni rizik, a opet, Bog nalaže da se dužnost obavi i, dok sledi Boga, čovek mora da preuzme rizik obavljanja svoje dužnosti. Treba ispoljiti mudrost i preduzeti mere za sopstvenu bezbednost, s tim da lična bezbednost čoveku ne sme da bude prioritet. Čovek mora da uvaži Božje namere, time što će na prvo mesto postaviti delo Božje kuće, baš kao i širenje jevanđelja. Najvažnije je ispuniti ono što je Bog naložio čoveku i to predstavlja prioritet. Antihristima je na prvom mestu njihova lična bezbednost, smatraju da ih se ništa drugo ne tiče. Kome god da se nešto dogodi, njima nije stalo do toga. Lagodno se osećaju sve dok se njima, antihristima, ne dogodi ništa loše. Ne znaju za odanost, što je određeno priroda-suštinom antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Bog je razotkrio da antihristi brinu samo za svoju ličnu bezbednost kada su u opasnosti. Oni ne razmatraju da li su interesi Božje kuće ugroženi i ne vode računa o bezbednosti svoje braće i sestara. Oni su tako sebični i ogavni! Kad sam narav koju sam pokazala uporedila sa naravi antihrista, videla sam da su identične. Živela sam prema otrovnom pravilu „spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”. U opasnim okruženjima sam prvo gledala lični interes. U našoj crkvi se pre godinu dana okruženje promenilo. Bila sam zabrinuta da će me uhapsiti i mučiti, pa se nisam usudila da izađem iz kuće da zalivam pridošlice. To je značilo da problemi pridošlica nisu mogli blagovremeno da se reše. Kada su sestra sa kojom sam sarađivala i nekoliko starešina i đakona uhapšeni, hitno sam morala da izađem na kraj s posledicama. Ali sam i dalje bila u strahu da će me uhapsiti i mučiti, i da ću biti pretučena na smrt, zato sam svoju dužnost htela da prebacim na druge. Kao starešina u crkvi, bila sam odgovorna za zaštitu interesa crkve i za bezbednost braće i sestara. Međutim, kada sam se našla u opasnom okruženju, stalno sam želela da pobegnem sa linije fronta, misleći samo kako da spasim sopstvenu kožu i prebacim svoju dužnost na druge. Kukavički se plašeći smrti, pohlepno sam se držala života po svaku cenu. Bilo mi je stalo samo do mog tela. Bila sam previše sebična i ogavna. Uopšte nisam bila odana Bogu. Razmišljala sam o tome da Bog rizikuje Svoj život da bi lično ušao u tigrovo leglo kako bi potpuno spasio čovečanstvo od Sotonine vlasti. Bog je bio podvrgnut nemilosrdnoj poteri kineske vladajuće partije, ali nikada nije odustao od našeg spasenja, već umesto toga nastavlja da govori i izgovara reči koje nas vode. Božja ljubav prema ljudima je tako beskrajna! Ljudi koji su istinski odani Bogu daće prednost interesima Božje kuće. Čak i ako moraju da se upuste u rizik, dobro će se nositi sa posledicama. Uživala sam u snabdevanju i pastirskom vođstvu Božjih reči ali nisam umela da pokažem obzir prema Božjim namerama i nisam razmišljala o tome da uzvratim Božju ljubav. Zaista mi je nedostajalo savesti i razuma! Nisam se razlikovala od antihrista: bila sam sebična i ogavna, bez trunke ljudskosti. Da se nisam pokajala, navukla bih na sebe Božje gnušanje i bila bih uklonjena. Kada sam to shvatila, brzo sam kleknula da se pomolim: „Dragi Bože, svaki put kad se nađem u opasnom okruženju, mislim samo na sopstvenu bezbednost. Ne uzimam u obzir interese crkve niti bezbednost braće i sestara. Ja sam naprosto isuviše sebična i ogavna! Moje ponašanje prema Tebi je tako odvratno! Dragi Bože, nisam voljna da živim u svojoj iskvarenoj naravi. Voljna sam da se oslonim na Tebe da dobro obavljam svoju dužnost.”
Kasnije sam tražila odlomke Božjih reči koji se odnose na moje stanje stalnog straha da ću biti uhapšena i pretučena na smrt. Pročitala sam Božje reči: „Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana nisu porekli Božje ime, niti su se odrekli Božjeg dela i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način da čovek obavi svoju dužnost; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da svedočite o Bogu i da propagirate Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako si potreban Bogu, treba to da prihvatiš kao nešto na šta te čast obavezuje da uradiš. Ljudi danas u sebi nose strah i brigu, ali čemu služe ta osećanja? Ako Bogu nisi potreban da to učiniš, zašto onda brineš o tome? Ako si Bogu potreban da to učiniš, ne treba da izbegavaš odgovornost, niti da je odbacuješ. Trebalo bi samoinicijativno da sarađuješ i da prihvatiš to bez brige. Bez obzira na to kako neko umre, ne bi trebalo da umre pre Sotone, niti bi trebalo da umre u Sotoninim rukama. Ako će neko da umre, treba da umre u Božjim rukama. Ljudi su od Boga potekli i Bogu se vraćaju – takav je razum i stav koji stvoreno biće treba da poseduje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Iz Božjih reči sam shvatila Božje namere i zahteve. Ako čovek životom plati to što svedoči o Bogu, to je najviši oblik svedočenja. To je Bog odobrio. Kada neko da svoj život za pravednu stvar, iako telo umire, duh i duša se vraćaju Bogu. Kao što Biblija kaže: „Ko hoće da nađe svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga” (Matej 10:39). Petar je bio prikovan za krst naglavačke za Boga i izgubio je svoj telesni život, ali je svedočio o Bogu i stekao večni život. Takođe, braća i sestre koji su, pod torturom velike crvene aždaje, radije želeli da umru nego da postanu Jude, umrli su da bi svedočili o Bogu. Bog pamti takvu smrt. Stalno sam se brinula da će me policija uhapsiti i pretući na smrt dok obavljam svoju dužnost: To je bilo nerazumevanje značenja života i smrti. Moj život je u Božjim rukama, a Bog je neprikosnoven nad njim; sam dah u mojim plućima dolazi od Boga. Treba da poverim svoj život i smrt Bogu i da se pokorim Božjem orkestriranju i uređenju. Čak i ako me policija uhapsi i muči do smrti, to bi bilo dragoceno i značajno ako bih uspela da ostanem postojana u svom svedočenju o Bogu. Gospod Isus je rekao: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo; oni dušu ne mogu ubiti. Više se bojte onoga koji može i dušu i telo da pogubi u paklu” (Matej 10:28). Sotona može da naškodi samo ljudskom telu. Čak i ako nas KPK muči zato što verujemo u Boga, i patimo u telu ili čak stradamo zbog svoje vere, bićemo postojani u svedočenju pred Bogom. To Bog odobrava. U ovom životu, imala sam sreće da prihvatim Božje jevanđelje poslednjih dana i od Božjih reči sam primila veliku opskrbu i vođstvo. Shvatila sam tajne i značenje života, i bila sam pošteđena Sotoninog zla i smicalica. Mogla sam da živim pod brigom i zaštitom Stvoritelja. Te stvari su bile krajnji blagoslov. A vredelo bi i da sam umrla: ovaj život ne bi bio proživljen uzalud. Kada sam to shvatila, smrt me više nije sputavala kao ranije. Bila sam spremna da se molim Bogu, da računam na Njega i da mudrost koristim da se nosim sa posledicama.
Kasnije mi je jedna sestra rekla da je policija saznala moje pravo ime. Kada sam to čula, pomislila sam da ubuduće moram da budem još opreznija. Međutim, ubrzo zatim stiglo je pismo od viših starešina u kojem se kaže da neki posao mora hitno da se sprovede i da sam ja jedina osoba koja može da pronađe nekoga ko je znao za to. Razmišljala sam o tome kako je policija saznala za moju stvarnu situaciju, i kako je svaki kutak bio pod nadzorom. Ako izađem napolje i uhapse me i pretuku na smrt, šta će se desiti? Ovoga puta, shvatila sam da sam opet u pogrešnom stanju. Setih se Božjih reči: „Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Da li ću biti uhapšena ili ne, to zavisi od Boga. Čak i ako me uhapse, to će biti moje vreme da budem postojana u svom svedočenju. Čak i da me policija pretuče na smrt, spremno bih to prihvatila i pokorila se. Nikada se ne bih pretvorila u Judu i izdala Boga. Sa rečima Božjim koje me usmeravaju i vode, moje nervozno srce se smirilo i više nisam bila zastrašena niti uplašena. Stoga sam se prerušila i izašla i uredila stvari bez problema. U tom trenutku, u srcu sam se osetila opušteno i spokojno. Nakon toga, iako je okruženje i dalje bilo veoma opasno, uz Božje reči koje su me vodile, više se nisam osećala zastrašeno niti uplašeno. Umesto toga, oslonila sam se na Boga i upotrebila svoju mudrost da dovršim svoj rad, i život crkve se postepeno vratio u normalu.
Pošto sam doživela taj niz okruženja, shvatila sam Božju mudrost i svemoć, i lično sam iskusila Božju neprikosnovenost. Takođe sam stekla određeno razumevanje o svojoj sebičnoj i ogavnoj sotonskoj prirodi. Naučila sam da se molim Bogu i da se oslanjam na Njega i osećala sam da sam se zbližila sa Bogom. Sada, velika crvena aždaja i dalje pomahnitalo hapsi braću i sestre, ali više ne živim u stanju straha od hapšenja. Voljna sam da se pokorim svakom Božjem orkestriranju i uređenju i da dobro obavljam svoju dužnost usred nedaća. Hvala Bogu!
