75. Šta sam pokušavala da zaštitim svojim lažima
Ja sam vođa crkvenog tima za zalivanje. Pošto se pridošlice svakodnevno pridružuju crkvi, nadzornik nas je zamolio da blagovremeno izveštavamo o okupljanjima pridošlica. Jednog dana, dok sam pisala izveštaj, otkrila sam da za nekolicinu pridošlica nisu organizovana nikakva okupljanja. Bila sam šokirana i pomislila sam: „Kako sam to mogla da propustim?” Nisam mogla da verujem da sam napravila tako jenostavnu grešku. Svaki dan sam vrlo pažljivo obavljala svoje dužnosti, kako je onda moglo tako nešto da se desi? Ranije me je nadzornik ocenjivao kao odgovornu, da imam osećaj bremena u obavljanju svoje dužnosti i da u poslu obraćam pažnju na detalje. Ipak, ovom prilikom sam napravila tako jednostavnu grešku. Zapitala sam se: „Ako budem napisala istinu, hoće li nadzornik imati lošije mišljenje o meni? Štaviše, ja sam vođa tima i podsećam svoju braću i sestre da budu pažljivi u svojim dužnostima svakog dana, ali danas sam ja bila nepažljiva. Da li će misliti da samo izvikujem parole i automatski ponavljam reči i doktrine?” Bila sam potpuno unezverena i po glavi su mi se rojile misli o tome šta treba da radim. Posle izvesnog razmišljanja, odlučila sam da nikako ne smem da ih obavestim o tome. Stoga sam u svom izveštaju nadzorniku rekla sam da sam obavestila te pridošlice, ali su oni rekli da im je internet tog dana bio loš i da ne mogu da prisustvuju okupljanju. Nakon što sam to napisala, pomislila sam: „Provukla sam se kod nadzornika, ali šta ako sestra koja zaliva te pridošlice pita njih zašto zaista nisu prisustvovali okupljanju, a onda ona prijavi istinu nadzorniku? Zar to ne bi razotkrilo moju laž? Ako nadzornik sazna da sam lagala i pokušala da ga prevarim, šta će on misliti o meni? Šta će moja braća i sestre mislili o meni? Da li će misliti da sam krajnje lažljiva što sam uradila nešto tako ogavno i sramotno? Ako bi se to dogodilo, moj ugled bi bio uništen. Kako mogu da rešim ovaj problem, a da ne ostavim ništa nedovršeno? Dokle god sestra koja zaliva te pridošlice ne razgovara sa nadzornikom, problem neće biti razotkriven.” Zato sam požurila da pronađem sestru i iskreno sam joj objasnila situaciju i rekla je da je u redu da sledećeg dana uredimo stvari. Kada sam to čula, konačno sam odahnula posle naporne noći. Ali kasnije sam se osećala zaista nelagodno, misleći: „Jasno je da nisam organizovala okupljanja i da sam umesto toga rekla da pridošlice nisu prisustvovale okupljanju. Zar nisam time jasno pokušala da obmanem druge? Ali ako priznam svoju grešku nadzorniku, upropastiću dobar utisak koji ima o meni.” Na trenutak sam se našla u vrtlogu emocija i nisam znala šta da radim. Brzo sam se pomolila Bogu: „Bože, osećam se mnogo loše sada. Znam da je ovo što sam uradila pokušaj da prevarim Tebe i nadzornika, ali zaista nemam hrabrosti da priznam svoju grešku nadzorniku, jer se plašim da će, ako to uradim, to ugroziti dobar utisak koji ima o meni. Bože, molim Te, usmeri me, da bih mogla da naučim lekciju iz ovoga i da primenjujem istinu.”
Nakon molitve, potražila sam relevantne odlomke Božjih reči u skladu sa svojim stanjem. Pročitala sam Božje reči: „U svakodnevnom životu, ljudi često pričaju besmislice, lažu i izgovaraju reči u kojima se ogleda njihova neukost, glupost i njihov odbrambeni stav. Većinu toga oni izgovaraju isključivo zarad svoje taštine i gordosti, kako bi zadovoljili vlastiti ego. Izgovarajući takve neistine, oni otkrivaju vlastite iskvarene naravi. Kad bi se oslobodio svih tih elemenata iskvarenosti, srce bi ti se pročistilo, a ti bi postepeno bivao sve čistiji i pošteniji. U stvarnosti, svi ljudi odlično znaju zbog čega lažu. Bilo radi lične koristi i gordosti, ili zarad taštine i statusa, oni pokušavaju da se nadmeću s drugima i da se pokažu drugačijima nego što zapravo jesu. Njihove laži, međutim, kad-tad bivaju razotkrivene i obznanjene, te oni naposletku gube svoj obraz, kao i svoje dostojanstvo i karakter. A sve je to posledica preteranog laganja. Previše je narastao broj tvojih laži. Svaka reč koju izgovoriš je razvodnjena i neiskrena, i nijedna se ne može smatrati istinitom ni poštenom. Iako ne smatraš da si izgubio obraz kad govoriš laži, duboko u duši osećaš stid. Savest te grize, imaš veoma loše mišljenje o sebi i pitaš se: ’Zašto živim ovako bednim životom? Je li zaista toliko teško govoriti istinu? Da li baš moram da pribegavam lažima zarad vlastite gordosti? Zašto me vlastiti život toliko iscrpljuje?’ Ti, zapravo, ne moraš da živiš iscrpljujućim životom. Kad bi uvežbao da budeš poštena osoba, mogao bi opušteno, slobodno i nesputano da živiš. Ti si, međutim, odlučio da laganjem podržavaš vlastitu gordost i taštinu. Shodno tome, tvoj je život samo jedno dosadno i bedno bivstvovanje, koje si sam proizveo. Govoreći laži, čovek možda može steći nekakav osećaj gordosti, ali šta taj osećaj gordosti zapravo predstavlja? To je samo jedna prazna i potpuno bezvredna ljuštura. Lagati znači rasprodavati vlastiti karakter i dostojanstvo. Time se čovek lišava svog dostojanstva i karaktera, a to se Bogu nimalo ne dopada i On se toga gnuša. Vredi li onda lagati? Ne vredi. Da li je laganje ispravan put? Ne, nije. Ljudi koji često lažu žive u skladu sa svojim sotonskim naravima i pod vlašću Sotone. Oni ne žive u svetlosti, niti u prisustvu Božjem. Neprestano smišljaš kako da nešto slažeš, da bi nakon toga morao da smisliš kako da tu svoju laž zataškaš. A ukoliko svoju laž ne uspeš dovoljno dobro da prikriješ i ona bude razotkrivena, moraš opet da razbijaš glavu kako bi ispeglao sve protivrečnosti i svoju laž učinio verodostojnom. Nije li zamorno živeti tako? Iscrpljujuće. Vredi li takav život? Ne, takav život ničemu ne vredi. Kakvog smisla ima razbijati glavu radi laganja, pa onda još i radi zataškavanja laži, a sve to zarad vlastite gordosti, taštine i statusa? Kad se naposletku budeš preispitao, pomislićeš: ’Koja je poenta svega ovog? Previše je iscrpljujuće lagati i onda te laži zataškavati. Nema svrhe da se i dalje ovako ponašam; biće mi mnogo lakše da naprosto postanem pošten čovek.’ Čezneš za time da postaneš pošten, ali ujedno ne možeš da se odrekneš vlastite gordosti, taštine i ličnih interesa. Stoga ti jedino preostaje da sve to pokušaš lažima da sačuvaš. Nasuprot tome, ako si ti neko ko voli istinu, izdržaćeš svakojake poteškoće da bi istinu sprovodio u delo. Čak i ako zbog toga budeš morao da žrtvuješ svoj ugled i status, i da trpiš podsmeh i ponižavanje od strane drugih – dokle god budeš mogao da istinu sprovodiš u delo i da udovoljavaš Bogu, tebi će to biti dovoljno. Ljudi koji vole istinu odlučuju da je sprovode u delo i da budu pošteni. To je ispravan put i to je ono što Bog blagosilja. A šta bira osoba koja istinu ne voli? Ona bira laži, kako bi sačuvala svoj ugled, status, dostojanstvo i karakter. Draže joj je da bude lažljiva, da je se Bog gnuša i da je odbacuje. Takvi ljudi odbacuju istinu i odbacuju Boga. Oni biraju vlastiti ugled i status; žele da budu lažljivi. Ne mare mnogo za to da udovolje Bogu i ne zanima ih da li će ih On spasti. Mogu li takvi ljudi da budu spaseni? Sasvim je sigurno da ne mogu, zato što su odabrali pogrešan put. Oni mogu da žive jedino od laganja i varanja; mogu da žive samo bolnim životom, neprestano lažući i zataškavajući vlastite laži, po čitav dan razbijajući glavu kako da sebe odbrane. U velikoj si zabludi ako misliš da lažima možeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost za kojima čezneš. U stvari, laganjem ne samo da nećeš moći da sačuvaš svoju taštinu i gordost, svoje dostojanstvo i svoj karakter, već ćeš, što je još strašnije, propustiti priliku da istinu sprovedeš u delo i da postaneš pošten čovek. Čak i ako u datom trenutku nekako uspeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost, to ćeš učiniti po cenu žrtvovanja istine i izdaje Boga. Time ćeš nepovratno izgubiti svaku mogućnost da te On spase i usavrši, što će biti tvoj najveći gubitak i nešto za čim ćeš celog života žaliti. Oni koji su lažljivi to nikada neće razumeti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Iz Božjih reči sam shvatila da lažljivci govore i deluju da bi zaštitili svoju sujetu, ponos i interese. Oni su svesni da Bog to ne voli, ali se i dalje trude da smisle laži, da se prikrivaju i da obmanjuju. Možda se čini da štite svoj ponos i sujetu, ali gube priliku da primenjuju istinu i ako se ne pokaju, na kraju će ih Bog ukloniti i izgubiće svaku priliku da ih Bog spase. Kada sam to shvatila, bila sam zaprepaštena. Moje ponašanje je bilo isto kao i stanja koja Bog razotkriva! Čim sam saznala da za nekolicinu pridošlica nisu organizovana okupljanja, brinula sam se šta će nadzornik misliti o meni ako sazna i da li će imati lošije mišljenje o meni. Takođe sam se zabrinula da nakon što bi braća i sestre saznali, izneli bi činjenicu da sam ih stalno podsećala da budu marljiviji u svojim dužnostima, a da sam ja napravila tako jednostavnu grešku u svojim dužnostima. Bojala sam se da će pomisliti da sam osoba koja nema stvarnosti, koja samo automatski ponavlja reči i doktrine. Da bih zaštitila dobru sliku koji su ljudi imali o meni, lagala sam i rekla da pridošlice nisu prisustvovale skupu zbog lošeg interneta. Ali sam takođe bila zabrinuta da će sestra koja zaliva pridošlice saznati za stvarnu situaciju i onda to prijaviti nadzorniku, čime bi se razotkrila nedoslednost u onome što sam rekla. Zbog toga sam požurila do sestre koja radi na zalivanju da joj lično objasnim situaciju. Da bih zaštitila svoju sujetu i ponos, razbijala sam glavu dok sam lagala i pokušavala da pokrijem svoje laži. Bila sam svesna da je to protiv Božje namere i osećala sam krivicu, ali i dalje nisam primenjivala istinu. Bila sam ograničena svojom iskvarenom naravi i osećala sam se i bolno i iscrpljeno. Izgubila sam i lično dostojanstvo i integritet. Mislila sam da radeći ono što sam radila, nisam ostavljala ništa nedovršeno, ali u stvarnosti, Bog sve proučava. Ponašala sam se kao budala. Što sam više razmišljala, to sam više osećala da je ono što sam uradila odvratno, ogavno i pokvareno i da su moji postupci doveli do toga da me Bog prezire. Istovremeno sam imala neobjašnjiv osećaj teskobe i straha, kao da sam zaista u opasnosti. Kao što Bog kaže: „U velikoj si zabludi ako misliš da lažima možeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost za kojima čezneš. U stvari, laganjem ne samo da nećeš moći da sačuvaš svoju taštinu i gordost, svoje dostojanstvo i svoj karakter, već ćeš, što je još strašnije, propustiti priliku da istinu sprovedeš u delo i da postaneš pošten čovek. Čak i ako u datom trenutku nekako uspeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost, to ćeš učiniti po cenu žrtvovanja istine i izdaje Boga. Time ćeš nepovratno izgubiti svaku mogućnost da te On spase i usavrši, što će biti tvoj najveći gubitak i nešto za čim ćeš celog života žaliti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Iako mi je laganje omogućilo da zaštitim svoju sujetu i ponos pred drugima i da sačuvam dobar utisak koji su ljudi imali o meni, izgubila sam priliku da primenjujem istinu i da budem poštena osoba i počinila sam večno neizbrisiv prestup pred Bogom. Kasnije sam se zapitala: „Zašto ne mogu da ne lažem stalno? Šta je osnovni uzrok toga?”
Sutradan sam tokom svoje duhovne posvećenosti pročitala odlomak Božjih reči: „U ovom društvu, načela po kojima se ljudi bave svetom oko sebe, njihovi metodi života i egzistencije, pa čak i njihovi stavovi i predstave u vezi sa religijom i verom, kao i njihove razne predstave i stavovi o ljudima i stvarima – sve je to neminovno uslovljeno od strane porodice. (…) Popričajmo, dakle, o efektima tvog uslovljavanja od strane porodice. Ako ti, na primer, stariji članovi porodice često govore: ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’, oni to čine zato da bi te naterali da pridaješ važnost svom dobrom ugledu, ponosnom življenju i uzdržavanju od svega što bi moglo da te osramoti. Da li, dakle, ta izreka ljude usmerava na pozitivan ili negativan način? Može li te ona dovesti do istine? Može li te dovesti do razumevanja istine? (Ne može.) Sa sigurnošću možete reći: ’Ne može!’ Razmislite o tome – Bog kaže da treba da se ponašate kao pošteni ljudi. Kad napraviš neki prestup, kad uradiš nešto pogrešno ili nešto što predstavlja pobunu protiv Boga i što je protivno istini, treba da priznaš grešku, da spoznaš sebe i nastaviš sa detaljnom analizom samoga sebe kako bi dostigao istinsko pokajanje, a nakon toga treba da deluješ u skladu s Božjim rečima. Ako se, dakle, ponašate kao pošteni ljudi, da li je to onda u sukobu sa izrekom ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’? (Jeste.) O kakvom se sukobu radi? Izreka ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’ ima za cilj da ljude natera da pridaju važnost životu u kojem će pokazivati svoju vedru i živopisnu stranu i raditi ono zbog čega će izgledati dobro – umesto da rade nešto loše i nečasno, čime bi razotkrili svoju ružnu stranu – kao i da ljudima ne dozvoli da žive bez ponosa i dostojanstva. Zarad vlastitog ugleda, zarad časti i ponosa, čovek ne sme da kritikuje ništa u vezi sa sobom, a pogotovo ne sme drugima da otkriva svoju tamnu i sramotnu stranu, zato što mora da živi ponosno i dostojanstveno. Da bi živeo dostojanstveno, čovek mora da ima dobar ugled, a da bi imao dobar ugled, mora da se pretvara i da sebe predstavlja u najboljem svetlu. Zar to nije u sukobu sa načinom na koji bi trebalo da se ponaša svaki pošten čovek? (Jeste.) Kad se ponašaš kao pošten čovek, sve što radiš je potpuno suprotno izreci ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’. Ako želiš da se ponašaš kao pošten čovek, nemoj pridavati važnost ponosu, jer čovekov ponos ne vredi ni prebijene pare. Kad se suoči sa istinom, čovek treba da razotkrije sebe, a ne da se pretvara, niti da pravi lažnu sliku o sebi. On mora Bogu da otkrije svoje prave misli, greške koje je počinio, aspekte kojima je prekršio istina-načela i tako dalje, a ujedno mora sve to otvoreno da saopšti svojoj braći i sestrama. Ovde se ne radi o životu zarad vlastitog ugleda, već o tome da čovek treba da živi pošteno, da živi zarad stremljenja ka istini, zarad toga da bude pravo stvoreno biće, zarad toga da Bogu udovolji i da bude spasen. Ali, ako ti ovu istinu ne razumeš i ako ne razumeš Božje namere, onda će u tebi obično prevladati ono čime te je porodica uslovila. Stoga ti, kad god učiniš nešto pogrešno, nastojiš da to zataškaš i da se pretvaraš, misleći: ’Ne smem o ovome da pričam, niti ću ikome ko zna za to dozvoliti da o tome išta kaže. Ako bilo ko od vas išta zucne o tome, neće se dobro provesti. Moj ugled je na prvom mestu. Ako čovek ne živi zarad vlastitog ugleda, njegov život je uzaludan, zato što je ugled važniji od svega. Kad čovek izgubi ugled, on time gubi i svoje dostojanstvo. Stoga ne smete reći kako jeste, morate se pretvarati, morate zataškavati stvari, jer ćete u suprotnom izgubiti ugled i dostojanstvo, a život će vam postati bezvredan. Ako te niko ne poštuje, onda nisi ništa drugo do bezvredno, jeftino smeće.’ Da li je moguće biti pošten čovek ako se ovako postupa? Da li je moguće biti do kraja otvoren i temeljno analizirati sebe? (Nije moguće.) Očigledno je da, ako ovako postupaš, ti zapravo poštuješ izreku ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’ kojom te je porodica uslovila” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Kroz razotkrivanje Božjih reči, konačno sam shvatila da sam živela prema sotonskom otrovu „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”. To je bila moja smernica za ponašanje i vladanje. Od detinjstva su me kod kuće uvek učili: „U ovom životu treba da se usredsrediš na svoj ugled kako bi drugi imali visoko mišljenje i dobar utisak o tebi. Ako izbiješ na loš glas, onda će čak i tvoji roditelji izgubiti obraz.” Kada smo krenuli u školu, nastavnici su nas često učili: „Da bi ti život bio smislen, drugi moraju da te hvale.” Pod uticajem ovih pogrešnih ideja, s posebnom pažnjom sam posmatrala kako me drugi vide u svemu što radim. Pošto sam pronašla Boga i preuzela dužnosti u crkvi, još uvek sam se dosta fokusirala na sliku koju drugi imaju o meni i pažljivo sam obavljala svoju dužnost svakog dana, brinući se da ću, ako za trenutak pogrešim, izazvati probleme i pokvariti dobar utisak koji sam ostavila u srcima braće i sestara. Čak i zbog najmanjeg problema sam se osećala kao da sam u smrtnoj opasnosti i srce bi mi se ispunilo teskobom od koje mi se čitavo telo oduzimalo. Da bih sačuvala dobru sliku o sebi, nisam se usudila da svoje greške priznam nadzorniku, pa sam pribegla trikovima i obmanama i lažno prijavila situaciju sa okupljanjima pridošlica. Živeći prema tim sotonskim otrovima, postala sam istinski nepoštena i lažljiva i da bih održala svoj ponos i status, izgubila sam osnovna načela ljudskosti. Živela sam tako bedan i bezvredan život! U pokušaju da budem poštena osoba, kada se to sukobilo sa sotonskim zakonom „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”, otkrila sam da nisam u stanju da primenjujem istinu, niti da stojim na strani istine. Kako mogu da budem spasena ako tako nastavim? Shvatajući ozbiljne posledice življenja prema sotonskim otrovima, duboko sam zažalila što nisam primenjivala istinu, pa sam u Božjim rečima tražila put primene.
Kasnije sam pročitala Božje reči: „Da bi bio poštena osoba, prvo moraš da ogoliš svoje srce da bi svi mogli da u njega pogledaju, da vide sve o čemu razmišljaš i da ugledaju tvoje pravo lice. Ne smeš da pokušaš da se maskiraš ili prikrivaš. Tek tada će ti drugi verovati i smatrati te poštenom osobom. Ovo je najosnovnija primena i preduslov da budeš poštena osoba. Ako se uvek pretvaraš, uvek glumiš svetost, plemenitost, veličinu i uzvišeni karakter; ako ne dozvoljavaš ljudima da vide tvoju iskvarenost i tvoje mane; ako predstavljaš ljudima lažnu sliku da bi verovali da imaš integritet, da si veliki, da sebi uskraćuješ, da si pravedan i nesebičan – zar to nije obmana i dvoličnost? Zar te ljudi neće prozreti, kad-tad? Dakle, nemoj da se maskiraš ili prikrivaš. Umesto toga, ogoli sebe i svoje srce da ih drugi vide” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili ulepšavaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da, ukoliko želim da izbegnem da budem lažljiva ili da varam, moram u praksi da budem poštena osoba u skladu sa Božjim rečima i moram u praksi da otvaram svoje srce i da razgovaram u zajedništvu sa braćom i sestrama, da govorim ono što mi je zaista na umu. Bez obzira na iskvarene naravi koje imam, greške koje pravim u obavljanju svoje dužnosti, ili na slabosti ili nedostatke koje imam, treba da naučim da budem iskrena i da se otvorim, dopuštajući braći i sestrama da vide da i ja, kao i oni, imam brojne iskvarene naravi i da nisam ništa bolja od njih. Srce može da mi bude mirno i spokojno samo ako bude otvoreno i iskreno. Imajući to u vidu, želela sam da se otvorim pred braćom i sestrama o svom stanju. Ali kada sam razmišljala o tome da kažem istinu, veoma sam se uznemirila. Plašila sam da će me nadzornik orezati i da će me braća i sestre gledati s visine. Zato sam se u srcu samo tiho molila Bogu, tražeći od Njega da me usmerava da primenjujem u skladu sa Njegovim rečima i da budem poštena osoba. Posle molitve sam se osetila motivisano i skupila sam hrabrost da pošaljem poruku nadzorniku, govoreći mu da nisam rekla istinu kada sam izveštavala o okupljanjima pridošlica. Kada je pročitao moju poruku, nadzornik me je samo pitao zašto sam to uradila i nije rekao ništa više. Kasnije, tokom okupljanja, takođe sam se otvorila i razgovarala u zajedništvu sa braćom i sestrama, oslanjajući se na Božje reči o tome kako biti poštena osoba. Govorila sam o tome kako sam lagala i obmanjivala da bih prikrila svoje greške i podelila sam svoja razmišljanja i shvatanje tog pitanja, kako bi moje iskustvo shvatili kao priču upozorenja. Kada sam to podelila s njima, teško breme se konačno podiglo sa mog srca i ono je odmah postalo spokojno.
Posle tog iskustva sam počela da razmišljam: „Zašto kada se drugi suočavaju sa problemima ili odstupanjima u svojim dužnostima, mogu da ih tretiraju na odgovarajući način, ali kada se ja suočim sa problemima, srce mi je ispunjeno teškoćama? Zašto mi je srce i dalje uznemireno? Osim brige o dobroj slici u tuđim očima, šta bi još mogao da bude problem?” Jednog dana tokom moje duhovne posvećenosti, slučajno sam naišla na transkript video-zapisa o iskustvenom svedočenju pod naslovom „Zašto je tako teško priznati greške?” U njemu se navodi odlomak Božjih reči koji mi je bio od velike pomoći. Svemogući Bog kaže: „Kako treba praktično da postupate da biste bili obična i normalna osoba? Kako se to radi? (…) Kao prvo, nemojte sebi dodeljivati titulu i biti vezani njome, govoreći: ’Ja sam vođa, ja sam glavni u timu, ja sam nadzornik, niko ne zna ovaj posao bolje od mene, niko u ovome nije veštiji od mene.’ Nemojte da se zaglavite u tituli koju ste sami sebi dodelili. Čim to uradiš, ona će ti vezati ruke i noge i to će uticati na ono što govoriš i radiš. To će uticati i na tvoje normalno razmišljanje i rasuđivanje. Moraš da se oslobodiš ograničenja tog položaja. Prvo, spusti se sa nivoa te zvanične titule i položaja i stani na mesto obične osobe. Ako tako postupiš, tvoj mentalni sklop će postati donekle normalan. Takođe moraš da priznaš i izgovoriš sledeće: ’Niti ovo znam kako da uradim, niti ono razumem – moraću malo da istražujem i učim’ ili ’Nikada to nisam doživeo, pa ne znam šta da radim’. Kada budeš sposoban da kažeš ono što zaista misliš i da iskreno govoriš, bićeš posednut normalnim razumom. Drugi će upoznati pravog tebe i na taj način će te videti kao normalnog, pa nećeš više morati da se pretvaraš, niti će biti nekog velikog pritiska na tebe i tako ćeš moći normalno da komuniciraš sa ljudima. Takav život je slobodan i lak; svako kome je život naporan sam je do toga doveo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Kroz razotkrivanje Božjih reči, jasno sam sagledala svoje probleme. U početku, kada mi je data dužnost vođe tima, nisam se pravilno postavila, i sama sam sebi dodelila zvanje vođe tima. Shvatila sam da je sve što kažem ili uradim određeno tim zvanjem. Mislila sam da pošto sam postala vođa tima, moje stručne veštine i radne sposobnosti moraju da budu bolje nego kod druge braće i sestara i da moje uobičajeno ponašanje treba da bude bolje od njihovog. Prihvativši te pogrešne stavove, nisam dozvolila sebi da pravim greške ili odstupanja u svojoj dužnosti jer sam se plašila da će drugi steći loše mišljenje o meni. Nosila sam veoma teško breme u obavljanju svoje dužnosti i bilo je vrlo zamorno i bolno živeti na taj način. To je sve bilo zato što nisam shvatala istinu i nisam videla stvari u skladu sa Božjim rečima. Zapravo, to što je crkva uredila da obavljam dužnost vođe tima bila je Božja blagodat i prilika da se obučim da nadoknadim svoje slabosti. Iako sam bila vođa tima, ponekad su braća i sestre postizali bolje rezultate u zalivanju od mene. Ali sam i dalje mislila da kao vođa tima moram da budem bolja od drugih i da ne smem da pravim greške. To je bilo zaista nadmeno i nerazumno! Ja sam samo iskvareno ljudsko biće, tako da je bilo normalno da imam odstupanja ili da otkrivam iskvarene naravi u obavljanju dužnosti. Treba da postupam ispravno po tom pitanju, da se otvorim pred braćom i sestrama i da budem potpuno iskrena i treba da sumiram probleme iz svojih odstupanja i grešaka i da razmislim o sebi. Tek tada ću moći bolje da obavljam svoju dužnost.
Nekoliko dana kasnije, nadzornik mi je poslao poruku. U poruci je pisalo da je pridošlica prisustvovala okupljanju, ali sam ja prijavila da nije i zamolio me je da budem pažljivija kada pratim okupljanja pridošlica i da pažljivo proverim svoje izveštaje. Kada sam pročitala poruku, srce mi je preskočilo i pomislila sam: „Već sam proverila izveštaj, kako sam mogla da napravim takvu grešku?” Brzo sam otvorila dokument. Utom sam se setila da sam, pošto sam imala druge hitne stvari da obavim, samo površno pogledala izveštaj i da zaista nisam pažljivo proverila informacije i zato sam napravila grešku u prijavljivanju statusa pridošlice na okupljanju. Tokom večernjeg okupljanja, želela sam da podelim svoju grešku sa braćom i sestrama kako bi mogli da nauče nešto iz nje. Ali osećala sam se protivrečno, misleći: „Ako braća i sestre saznaju da sam napravila još jednu grešku, da li će misliti da samo površno obavljam svoju dužnost? Da li će se pitati šta se dešava sa mnom u poslednje vreme i čuditi se što stalno pravim greške? Šta će misliti o meni? Da li će pomisliti da sa mnom nešto nije u redu?” Na trenutak mi je u srcu nastala zbrka. Tada sam shvatila da nešto nije u redu sa mojim stanjem, pa sam se molila Bogu, tražeći od Njega da me usmeri da primenjujem istinu i da budem poštena osoba. Onda sam pročitala Božje reči: „Ako želiš da se ponašaš kao pošten čovek, nemoj pridavati važnost ponosu, jer čovekov ponos ne vredi ni prebijene pare. Kad se suoči sa istinom, čovek treba da razotkrije sebe, a ne da se pretvara, niti da pravi lažnu sliku o sebi. On mora Bogu da otkrije svoje prave misli, greške koje je počinio, aspekte kojima je prekršio istina-načela i tako dalje, a ujedno mora sve to otvoreno da saopšti svojoj braći i sestrama. Ovde se ne radi o životu zarad vlastitog ugleda, već o tome da čovek treba da živi pošteno, da živi zarad stremljenja ka istini, zarad toga da bude pravo stvoreno biće, zarad toga da Bogu udovolji i da bude spasen” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Božje reči su iznenada razjasnile moje misli i dale mi motivaciju da primenjujem istinu i da budem poštena osoba. Htela sam da svoje greške priznam braći i sestrama i mada to može biti malo neprijatno, time bih sprovodila u delo da budem poštena osoba u skladu sa Božjim zahtevima i proživljavala bih ljudsko obličje i duhovno bih se osećala oslobođeno i slobodno. Pomolila sam se Bogu u svom srcu, tražeći od Njega da me usmeri da primenjujem u skladu sa Njegovim rečima i rešila sam da bez obzira na to kako me drugi vide, samo želim da zadovoljim Boga. Tokom večernjeg okupljanja, pričala sam braći i sestrama o greškama koje sam počinila u svojoj dužnosti zbog nepažnje i apelovala sam na njih da ne prave iste jednostavne greške koje sam ja pravila. Kada sam to rekla, osetila sam se spokojno i oslobođeno.
Zahvaljujući tom iskustvu, dok sam i dalje obavljala svoju dužnost, više me nije kao ranije brinulo šta drugi misle o meni i mogla sam mirnije da se suočim sa svojim greškama. Svakog dana dajem sve od sebe da uradim ono što treba i da se ozbiljno odnosim prema stvarima i kada se pojave bilo kakvi problemi u mojoj dužnosti, ako su izazvani mojom iskvarenom naravi, ja dođem pred Boga da bih razmislila i tragala za istinom, ne bih li razrešila svoju iskvarenu narav. Ako je greška izazvana nekim posebnim razlogom, onda koristim greške počinjene u mojoj dužnosti da sažmem odstupanje i ispravim ga sledeći put. Hvala Bogu na Njegovim smernicama! Primenjujući na ovaj način, došla sam do toga da okusim radost primenjivanja istine i da budem poštena osoba.
