77. Sada znam kako da se ispravno ophodim prema ljudima

U martu 2022. godine, izabrana sam za starešinu u crkvi. Uz davanje smernica i pomoć braće i sestara sa kojima sam radila, posle izvesnog vremena sam uspela da otkrijem i rešim neka odstupanja i probleme u radu, i polako su rezultati rada pokazali izvesno poboljšanje. Braća i sestre su mi rekli da imam radnu sposobnost. Bila sam jako srećna i osećala sam da imam dobar kov, iako sam samo kratko vreme bila na obuci i da imam sposobnost da otkrijem probleme i da dobro obavljam posao. Smatrala sam da sam prilično redak talenat! Kasnije je sestra Lu Jao izabrana za starešinu u crkvi i dodeljena mi je za saradnicu. Pomogla sam joj da se upozna sa poslom i da ga razume. Nakon nekog vremena otkrila sam da Lu Jao uspeva samo delimično da radi svoj posao, ali da ne uspeva da iznese posao za koji je bila odgovorna. Osetila sam izvestan prezir: „Uložila sam toliko vremena i truda da te naučim poslu – zašto tako sporo napreduješ! Kada su mene braća i sestre uvodili u posao, čim bi mi neko nešto rekao, odmah mi je bilo jasno i kasnije sam mogla da primenim to znanje. Zašto ti je ovo toliko teško? Ne može to tako. Moraćemo ozbiljno da porazgovaramo!” Zato sam joj strogo rekla: „Već sam ti vrlo jasno objasnila kako se obavljaju ovi zadaci. Zašto još uvek ne možeš da ih obaviš? Jesi li se uopšte potrudila?” Lice Lu Jao se zajapurilo i bez reči je oborila glavu. Kad sam videla njen tužan izraz lica, pomislila sam: „Jesam li možda preterala? Uostalom, Lu Jao je tek počela sa obukom i tek treba da se upozna sa mnogim zadacima. Štaviše, malo je starija i pamćenje joj nije baš najbolje.” Međutim, onda sam opet pomislila: „Iako mi je ton bio malo grub, samo sam želela da joj pomognem da što pre uđe u posao,” i nisam razmišljala o sebi.

Kasnije sam izabrana za propovednicu i pomagala sam novoizabranoj starešini, sestri Han Lu, da se upozna sa poslom. Jednom smo vršili procenu da li se neki ljudi uklapaju u načela za uklanjanje. Videla sam da su se neki ljudi jasno manifestovali kao zli ljudi, ali Han Lu to nije prepoznala. Osetila sam određeni prezir u srcu: „Radila si i ranije na čišćenju. Zar nismo već razgovarali u zajedništvu o načelima za ovu oblast? Kako si to nazadovala umesto da napreduješ?” Tada sam pomislila da, kada su više starešine razgovarale u zajedništvu sa mnom i usmeravale me u pogledu raspoznavanja, iako sam i ja imala nedostatke, nisam bila nesposobna kao ona. Zato sam strogo rekla Han Lu: „Moraš da gledaš na probleme u skladu sa ljudskom suštinom! Ne možeš da gledaš samo nevažne stvari!” Han Lu je bila zapanjena kada sam to rekla i tiho je odgovorila: „Razumem načela u smislu doktrine, ali kada se suočim sa različitim ljudima, naprosto ne mogu da ih raspoznam.” Kada sam to čula, još više sam se uznemirila i naljutila: „Nikada ranije nisam radila posao čišćenja, ali sam ga razumela čim mi je objašnjen. Uostalom, i ranije si radila na čišćenju, kako to da još uvek ne umeš da raspoznaješ?” Zatim sam je oštro prekorila: „Da ti ne smišljaš izgovore za sebe kada to kažeš? Radila si i ranije na čišćenju, a i ranije smo razgovarali u zajedništvu o načelima. Ako još uvek ne možeš da raspoznaješ, zar svoju dužnost ne obavljaš nemarno?” Kada je čula moje reči, Han Lu je nespretno pognula glavu i nije rekla ni reč. Kada sam videla kako Han Lu izgleda, pomislila sam: „Da li sam je sputala načinom na koji sam joj se obratila?” Međutim, kada sam primetila ove probleme, nisam mogla da se obuzdam da ne pokažem plahovitost. Kasnije sam pažljivije razmislila: zašto uvek pokazujem plahovitost kada negujem ljude? Tada sam se molila Bogu da tragam i dala sam sve od sebe da se obuzdam u načinu na koji govorim i ponašam se. Međutim, ponekad nisam mogla da sprečim svoje izlive besa, a posle toga bi moje srce patilo. Nekoliko dana kasnije, Han Lu mi je rekla da su moji zahtevi prema drugima previsoki i da strogi ton mog glasa otežava drugima da prihvate ono što im govorim. Kada sam čula njene reči, u prvom trenutku nisam mogla da ih prihvatim. Pomislila sam: „Već se trudim da se obuzdam kako ne bih pokazala plahovitost. Zašto ne razmišljaš o svojim problemima? Kako da budem dobra prema tebi ako ne možeš dobro da obavljaš svoj posao?” Međutim, setila sam se da je Lu Jao ranije rekla da sam ja postavljala zahteve drugima na osnovu sopstvenog rasta, a sada je Han Lu rekla isto to. Te reči su sadržale Božju dozvolu i nisam mogla da nastavim da branim svoj stav; morala sam da se pokorim.

Kasnije, kada je jedna sestra saznala za moje stanje, pronašla je za mene nekoliko odlomaka Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Ako, kao crkveni starešina ili delatnik, treba da predvodiš Božje izabranike da uđu u istina-stvarnost i da dobro svedoče o Bogu, od najveće je važnosti da usmeriš ljude da provode više vremena čitajući Božje reči i razgovarajući u zajedništvu o istini. Na taj način, Božji izabranici mogu steći dublje znanje o Božjim ciljevima za spasenje čoveka i o svrsi Božjeg dela, kao i da razumeju Božje namere i Njegove razne zahteve prema čoveku, što će im omogućiti da pravilno obavljaju svoju dužnost i udovolje Bogu. (…) Možeš li navesti ljude da shvate istinu i uđu u stvarnost ako samo propovedaš reči i doktrine da bi im održao predavanje i orezivao ih? Ako ono o čemu besediš nije praktično, ako nije ništa drugo do reči i doktrina, onda bez obzira koliko ih orezuješ i držiš im predavanja, biće sve uzalud. Da li misliš da je to što te se ljudi plaše i što rade ono što im kažeš, a ne usuđuju se da prigovore, isto što i razumevanje istine i pokoravanje? To je ogromna greška. Život-ulazak nije tako jednostavan. Neke starešine su poput novog menadžera koji pokušava da ostavi snažan utisak, jer pokušavaju da nametnu svoj novostečeni autoritet Božjim izabranicima da bi im se svi pokorili, misleći da će im to olakšati posao. Ako ti nedostaje istina-stvarnost, tvoj pravi rast će se ubrzo pokazati, tvoje pravo lice razotkriti, i moglo bi se dogoditi da budeš isključen. U nekim administrativnim poslovima, malo orezivanja i discipline je prihvatljivo. Ali ako nisi u stanju da podeliš istinu, na kraju opet nećeš moći da rešavaš probleme, a to će uticati na rezultate rada. Ako, bez obzira na probleme koji se pojavljuju u crkvi, nastaviš da držiš ljudima predavanja i prebacuješ krivicu – ako si stalno zlovoljan – onda će se ta tvoja iskvarena narav razotkriti, i pokazaćes ružnu stranu svoje iskvarenosti. Ako uvek zauzimaš viši status i tako držiš ljudima predavanja onda, kako vreme bude odmicalo, ljudi od tebe neće moći da dobiju vredne uvide u život niti da steknu ikakva praktična znanja, već će prema tebi osećati odbojnost i gađenje. Pored toga, biće nekih ljudi koji će, budući da su bili pod tvojim uticajem zbog nedostatka razboritosti, isto tako držati drugima predavanja i orezivati ih. I oni će se naljutiti i izgubiti živce. Ne samo da nećeš biti u stanju da rešiš probleme ljudi nego ćeš i podstaći njihovu iskvarenu narav. I zar ih tako ne vodiš putem propasti? Zar to nije delo zla? Starešina treba prvensteno da ljude vodi kroz razgovor o istini i pružanju života. Ako uvek zauzimaš viši status i drugima držiš predavanja, da li će oni moći da shvate istinu? Ako provedeš neko vreme radeći na ovaj način, kada te ljudi budu jasno videli onakvim kakav jesi, napustiće te. Da li možeš da dovedeš ljude pred Boga radeći na ovaj način? Naravno da ne možeš. Možeš samo da poremetiš rad crkve i navedeš sve pripadnike Božjeg izabranog naroda da te se gnušaju i odbace te” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Nemoj misliti da ti je sve jasno. Kažem ti da sve što si video i doživeo nije dovoljno da shvatiš ni hiljaditi deo Mog plana upravljanja. Zašto se onda ponašaš tako nadmeno? Ta mrvica talenta i trunka znanja koje imaš nisu dovoljne Isusu da ih upotrebi ni u jednoj jedinoj sekundi Svog dela! Koliko iskustva zaista poseduješ? Ono što si video i sve ono što si čuo u čitavom svom životu, kao i sve ono što si zamislio, manje je od onoga što Ja obavim u jednom jedinom trenutku! Bolje ti je da ne cepidlačiš i da ne tražiš mane. Možeš biti nadmen koliko god hoćeš, ali ti nisi ništa više do stvoreno biće koje čak ni mravu nije doraslo! Sve što držiš u svom stomaku manje je od onoga što se nalazi u stomaku jednog mrava! Nemoj misliti da, samo zato što si stekao nešto iskustva i zrelosti, imaš pravo da žučno mašeš rukama i koristiš krupne reči. Zar tvoje iskustvo i tvoja zrelost nisu proizašli iz reči koje sam Ja izjavio? Veruješ li da si ih dobio u zamenu za svoj rad i trud?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dva ovaploćenja upotpunjuju značaj ovaploćenja”). Kada sam završila s čitanjem Božjih reči, zaista sam se postidela. Otkako sam postala starešina i otkad je moj rad dao neke rezultate, bila sam puna sebe i samozadovoljna. Mislila sam da mi je kov dobar, bila sam veoma inteligentna, shvatala sam objašnjenja iz prve i zato sam počela da gledam braću i sestre s visine. Kada sam pomagala Lu Jao u njenom radu, videla sam da ona i dalje ne može da radi samostalno čak i nakon što je neko vreme bila na obuci i osetila sam prezir u srcu. Pitala sam se zašto ja to mogu, a ona ne može i čak sam je nadmeno prekorevala i grdila. Nakon što sam izabrana za propovednicu, opet sam uzimala sebe kao merilo za procenu drugih, pa i kada sam postavljala zahteve Han Lu. Kada sam videla da Han Lu ne uspeva da dokuči načela, sama sam naprečac zaključila da se ne trudi, pa sam joj još i očitala bukvicu. To je značilo da je Han Lu bila sve više potisnuta i sputana u svom odnosu sa mnom. Shvatila sam da se prema ljudima ne ophodim na osnovu načela. Umesto da se prema njima ophodim drugačije, u skladu sa njihovim rastom i kovom, uzimala sam sebe kao merilo da bih procenila druge. Kada braća i sestre nisu ispunjavali moje zahteve, nipodaštavala sam ih i gledala s visine, i nadmeno ih prekorevala. Zapravo, bez prosvećenja Božjih reči i smernica i pomoći svoje braće i sestara, ni ja ne bih znala kako da obavljam posao. Međutim, besramno sam to iskoristila kao kapital i stalno nipodaštavala i gledala braću i sestre s visine. Zaista mi je u potpunosti nedostajao razum! Božji zahtevi za starešine i delatnike su da treba da budu u stanju da besede o istini da bi rešili probleme, da budu u stanju da ukažu na bilo kakva odstupanja i probleme u radu braće i sestara, i da ih usmeravaju kako da uđu u načela. Međutim, ne samo da nisam uspela da ispunim svoje odgovornosti, već sam i nadmeno prekorevala druge i povredila braću i sestre. Kako sam to obavljala svoju dužnost? Osetila sam duboko žaljenje kada sam se setila šta sam uradila. Kako sam mogla da budem toliko lišena ljudskosti i da svojoj braći i sestrama ne pružim ni trunčicu istinske pomoći i ljubavi?

Pročitala sam Božje reči i konačno shvatila zašto prema ljudima nisam mogla da se ophodim na ispravan način. Svemogući Bog kaže: „Postoje brojne vrste iskvarenih naravi koje su sadržane u naravi Sotone, ali je, među njima, najočitija i najizrazitija nadmena narav. Nadmenost je u samom korenu čovekove iskvarene naravi. Što su ljudi nadmeniji, tim su više nerazumni, a što su više nerazumni, više su skloni da se Bogu opiru. Koliko je to ozbiljan problem? Ljudi sa nadmenom naravi ne samo da sve druge smatraju nižima od sebe, već su, što je najgore od svega, čak i prema Bogu snishodljivi i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. I premda se može učiniti da ljudi u Boga veruju i da Ga slede, prema Njemu se uopšte ne odnose kao prema Bogu. Uvek smatraju da poseduju istinu i imaju previsoko mišljenje o sebi. Ovo su suština i koren nadmene naravi, a ona potiče od Sotone. Prema tome, problem nadmenosti se mora rešiti. Sebe smatrati boljim od drugih – to je sasvim beznačajna stvar. Ključni problem je u tome da nadmena narav neke osobe tu osobu sprečava da se pokori Bogu, Njegovoj suverenosti i Njegovim uređenjima; takva osoba je uvek sklona da se sa Bogom nadmeće za moć i za kontrolu nad drugim ljudima. Takva vrsta osobe nema ni naznaku bogobojažljivog srca, a da ne pominjemo ljubav prema Bogu i pokornost prema Njemu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u skladu s Božjim namerama, tada te delo Svetog Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode! Da bi rešili problem činjenja zla, prvo moraju da razreše svoju prirodu. Bez promene naravi ne bi bilo moguće rešiti koren ovog problema” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, shvatila sam da je nadmena priroda osnovni uzrok toga što se ljudi opiru Bogu. Razmišljala sam o tome kako sam stekla određeno radno iskustvo i postigla određene rezultate u svom radu, i verovala sam da mi je kov dobar i da sam veoma inteligentna. Kada sam davala smernice sestrama u obavljanju njihovog posla, nisam se prema njima odnosila u skladu s načelima i nisam im postavljala zahteve u skladu sa njihovim rastom i kovom. Umesto toga, uzimala sam sebe za merilo da bih ih procenila i stalno se upoređivala sa svojim sestrama. Kada sestre nisu ispunjavale moje zahteve, nipodaštavala sam ih, prekorevala i grdila. Obavljajući svoju dužnost, nisam postupala sa ljudima u skladu sa istina-načelima, ali sam koristila sopstvena iskustva i perspektive kao osnovu za sagledavanje ljudi i stvari. Zar se nisam prema svojim mislima i gledištima odnosila kao prema istina-načelima? Razmišljala sam o tome kako su Lu Jao i Han Lu tek počele da se obučavaju za rad crkve. Iako su imale nedostatke, takođe su želele da dobro obave posao i nadale su se da će dobiti pomoć od mene. Međutim, živela sam u nadmenoj naravi i naprosto uopšte nisam razumela njihove poteškoće. Umesto toga, zahtevala sam da budu iste kao ja i grdila ih i prekoravala ako ne ispunjavaju moje zahteve, što je dovelo do toga da ih ja sputavam. Kada sam to shvatila, osetila sam strah u srcu. Nikada nisam pomislila da me nadmena narav može naterati da radim takve stvari i da čak toliko otupim da to uopšte ne primetim. Osećala sam se kao da sam zaista u opasnosti i pokajnički sam se molila Bogu, ne želeći da nastavim da živim prema svojoj nadmenoj naravi.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i saznala kako da postupam s ljudima u skladu sa istina-načelima. Svemogući Bog kaže: „Način na koji treba da se ophodiš prema drugima jasno je prikazan ili nagovešten u Božjim rečima; stav sa kojim se Bog odnosi prema čovečanstvu je stav koji ljudi treba da usvoje u međusobnom ophođenju. Kako Bog postupa sa svakom osobom? Neki ljudi su nezrelog rasta; ili su mladi, ili tek kratko veruju u Boga, ili nisu loši po priroda-suštini, nisu zlonamerni, već su samo malo neuki ili su nedovoljno kvalitetnog kova. Ili su izloženi prekomernim ograničenjima i tek treba da shvate istinu, tek treba da ostvare život-ulazak, pa im je teško da se suzdrže od činjenja budalaština ili gluposti. Ali Bog se ne zadržava na prolaznim budalaštinama ljudi; On gleda samo njihova srca. Ako su rešeni da streme ka istini, onda su u pravu, a kada je to njihov cilj, onda ih Bog promatra, čeka ih i daje im vreme i prilike koje im omogućavaju da uđu. Neće ih Bog otpisati zbog jednog prestupa. To je nešto što ljudi često rade; Bog nikada ne postupa tako s ljudima. Ako Bog ne postupa tako s ljudima, zašto onda ljudi postupaju tako jedni s drugima? Zar to ne pokazuje njihovu iskvarenu narav? Upravo je to njihova iskvarena narav. Moraš da pogledaš kako se Bog odnosi prema neukim i blesavim ljudima, kako se ponaša prema onima sa nezrelim rastom, kako se ophodi prema normalnim otkrićima iskvarene naravi čovečanstva i kako se ophodi prema onima koji su zlonamerni. Bog se prema različitim ljudima ophodi na različite načine, a takođe ima i razne načine da upravlja različitim stanjima različitih ljudi. Moraš da shvatiš te istine. Kada ih jednom shvatiš, tada ćeš umeti da doživiš stvari i da se principijelno ophodiš prema ljudima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”). Iz Božjih reči sam shvatila da Bog postupa s ljudima na posebno principijelan način. Božji zahtevi se razlikuju u zavisnosti od kova i rasta ljudi. On ne koristi isti pristup za sve, već se prema ljudima odnosi pravedno na osnovu njihovih stvarnih okolnosti. Iako je Lu Jao bila malo slabijeg kova, to nije značilo da ona uopšte nije bila dorasla zadatku. Štaviše, postojano je obavljala svoju dužnost, a kada bi jednom shvatila, bila je u stanju da uloži vreme i trud, dajući sve od sebe da posao uradi dobro. Što se tiče stvari koje nije shvatala, trebalo je da strpljivo razgovaram s njom u zajedništvu i da je usmeravam. Ponekad, kad moje objašnjenje nije bilo jasno, morala sam praktično da joj pokažem kako da uradi zadatak. Uostalom, kada se tek počinje s obukom za obavljanje dužnosti, uvek postoji proces upoznavanja s poslom. Iako je Han Lu i ranije radila na čišćenju, to nije značilo da je sve razumela i da je sve prozrela. Trebalo je da razgovaram s njom u zajedništvu i pomognem joj, a ne da je prekorevam i grdim. Kada sam to shvatila, pomolila sam se Bogu, voljna da prema braći i sestrama postupam pravedno i u skladu sa istina-načelima, ispunjavajući svoju odgovornost.

Razmišljala sam o tome kako je razlog što sam bila tako nadmena to što sam stalno koristila svoj dobar kov i svoju pronicljivost kao kapital. Kasnije, nakon čitanja Božjih reči, konačno sam stekla izvesno razumevanje ovog problema. Bog kaže: „Da li biste rekli da je čoveku teško da ispunjava svoju dužnost u skladu sa merilom? U stvari, i nije; ljudi samo moraju da budu sposobni da zauzmu ponizan stav, da poseduju malo razuma i da usvoje odgovarajući položaj. Koliko god da si obrazovan, koje god nagrade da si osvojio, šta god da si postigao, i koliko god da su tvoj status i položaj možda visoki, moraš da se odrekneš svih tih stvari, moraš da prestaneš da pametuješ – sve to ne znači ništa. Koliko god te slavne stvari bile velike, u Božjoj kući ne mogu biti više od istine, jer površne stvari nisu istina i ne mogu zauzeti njeno mesto. Moraš biti jasan po tom pitanju. Ako kažeš: ’Vrlo sam nadaren, imam vrlo oštar um, imam brze reflekse, brzo učim i imam izuzetno dobro pamćenje, tako da sam kvalifikovan da donesem konačnu odluku’, ako uvek koristiš te stvari kao kapital i ako misliš da su dragocene i pozitivne, onda je to problem. Ako ti sve to okupira srce i ako se ukoreni u tvom srcu, biće ti teško da prihvatiš istinu – a posledice toga su nezamislive. Stoga, prvo moraš da ostaviš sve to po strani i da se odrekneš svih tih stvari koje voliš, koje ti izgledaju lepo, koje su ti dragocene. Te stvari nisu istina; naprotiv, one mogu da spreče tvoj ulazak u istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Iz Božjih reči sam shvatila da su nečiji kov i talenat urođeni kvaliteti – da dolaze od Boga. To što ih neko poseduje ne znači da osoba ima istina-stvarnosti. Ranije sam uvek verovala da mi je kov dobar, da brzo shvatam i da mogu da otkrijem i rešim probleme. Iskoristila sam to kao kapital i bila sam puna sebe zbog toga. Međutim, sada sam shvatila da sam živeći od tog kapitala postajala sve nadmenija i uobraženija. U mojim očima drugi ljudi nisu bili ništa i Bog nije bio u mom srcu. Iako su ove urođene osobine korisne u obavljanju posla i obavljanju moje dužnosti, ako ne mogu da prihvatim istinu, onda koliko god da je moj kov dobar ili koliko god da su izvanredni moji talenti, i dalje ću biti u stanju samo da se opirem Bogu.

Kasnije sam, zbog zahteva posla, usmeravala novoizabrane starešine i delatnike iz druge crkve kako da rade posao. Neki od njih su tek počeli sa obukom, a neki su bili pridošlice, i bilo je mnogo zadataka koje nisu umeli da urade. Pošto je progon KPK bio toliko ozbiljan, nismo mogli da razgovaramo o stvarima lično, pa sam im pripremila detaljne radne procedure. Međutim, nakon toga sam uvidela da im i dalje nedostaje smer u radu, i umalo nisam ponovo pokazala plahovitost. „U prošlosti su me braća i sestre isto ovako usmeravali i odmah bi mi bilo jasno i čak sam mogla odatle dalje da se razvijam. Zašto vam je ovo tako teško?” Kada sam bila na ivici da se naljutim na njih i da ih prekorim, iznenada sam se setila Božjih reči: „Stav sa kojim se Bog odnosi prema čovečanstvu je stav koji ljudi treba da usvoje u međusobnom ophođenju” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”). Pomislila sam da su pridošlice i da su neki od njih tek počeli sa obukom. Bilo je sasvim normalno da nisu odmah shvatili načela. Štaviše, kada se komunicira putem pisma, neizbežno je da neke stvari neće biti izražene jasno, a neke će biti teško razumljive. Molila sam se Bogu da tragam kako da im pomognem da nauče kako da obavljaju posao. Tada sam slučajno pročitala odlomak Božjih reči: „Moraš da ispuniš odgovornosti koje su ti dodeljene; moraš da obratiš pažnju na crkve za koje su zaduženi oni koji su relativno slabi i poseduju relativno lošu radnu sposobnost. Starešine i delatnici moraju da obrate posebnu pažnju i da pruže posebne smernice po tim pitanjima. Na šta se odnose posebne smernice? Pored razgovora u zajedništvu o istini, moraš da pružiš i konkretniji i podrobniji pravac i pomoć, što zahteva više truda po pitanju komunikacije. Ako im objasniš posao, a oni i dalje ne razumeju i ne znaju kako da ga sprovedu, ili čak i ako ga razumeju u smislu doktrine i čini se da znaju kako treba da ga sprovedu, ali ti i dalje nisi siguran i pomalo si zabrinut kako će stvarno sprovođenje ići, šta onda treba da uradiš? Potrebno je da lično duboko zađeš u lokalnu crkvu da ih vodiš i da sprovedeš zadatak sa njima. Prenesi im načela dok pravite konkretna uređenja u vezi sa zadacima koji treba da se obave u skladu sa zahtevima radnih aranžmana, kao što su redosled aktivnosti i kako da pravilno rasporede ljude – valjano organizuj sve to. To praktično znači da ih savetuješ u poslu, za razliku od pukog izvikivanja parola ili davanja nasumičnih naredbi, i držanja lekcija sa nekim doktrinama, da bi smatrao da si time obavio svoj posao – to nije manifestacija obavljanja konkretnog posla, a izvikivanje parola i grubo zapovedanje ljudima nisu odgovornosti starešina i delatnika. Od trenutka kada lokalne crkvene starešine ili nadzornici mogu da preuzmu posao, kada posao krene pravim putem i u osnovi nema većih problema, tek tada starešina ili delatnik može da ode” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (10)”). Razmišljala sam o tome da su oni ipak pridošlice. Imali su plitko shvatanje istine i nisu ovladali načelima, tako da im zaista nije bilo lako da shvate kada sam im samo objasnila proceduru rada. Kasnije smo im sestra sa kojom sam sarađivala i ja analizirale probleme praktično u svakoj stavci rada. Razgovarali smo u zajedništvu o načelima u vezi sa raznim problemima i ukazali na puteve za njihovo rešavanje. Nakon što smo neko vreme tako radili zajedno, svi su pronašli pravac i put u svojim dužnostima. Kada sam videla ovaj rezultat, bila sam veoma uzbuđena. Shvatila sam da ako postupate s ljudima u skladu s načelima i zapravo usmeravate braću i sestre u tome kako da rade svoj posao, srce će vam biti spokojno.

Kroz svoja iskustva u ovom periodu, zadobila sam određeno razumevanje o sopstvenoj nadmenoj naravi, i bolje shvatila načela za postupanje s ljudima. Iako ponekad i dalje osećam potrebu da pokažem plahovitost kada vidim da braća i sestre imaju slab kov ili da sporo rade, mogu odmah da se pomolim Bogu i da se prema njima ophodim u skladu s načelom. Obavljajući svoju dužnost na taj način, u srcu se osećam spokojnije.