81. Lekcija koju sam naučila kad mi se vratila bolest bubrega

Imala sam 24 godine kada mi je 2000. godine ustanovljena hronična upala bubrega sa znatnom pojavom krvi u mokraći i imala sam opasno visok nivo proteina u mokraći. Bila sam izuzetno slaba i svakim danom sam osećala sve veću iscrpljenost. Nisam mogla da držim ni metlu da pometem pod, a ponekad je muž morao da me nosi gore na sprat. Doktor mi je prepisao terapiju hormonima i posle otprilike sedam dana uzimanja lekova, kosa mi je toliko opadala da skoro ništa nije ostalo, dok mi je telo bilo svo natečeno, ali moje stanje se nije poboljšalo. Doktor je rekao da je jedino rešenje transplantacija bubrega. Kada sam to čula, pomislila sam: „Nije li to isto što i smrtna presuda? Transplantacija bubrega bi koštala stotine hiljada juana, a moja porodica ne može sebi da priušti takav trošak!” Pomisao da bih mogla umreti tako mlada nanela mi je veliku bol, a moja želja da živim bila je neopisiva. Kasnije, majka me je ohrabrivala da verujem u Gospoda i pomislila sam, pošto sam bila tako bolesna, da bih mogla barem da pokušam i tako sam počela da se molim Gospodu. Na moje iznenađenje, kada sam posle sedam dana otišla da uradim test, rezultati proteina u krvnom serumu i u urinu su bili normalni. Nisam mogla da verujem i pomislila sam da je možda došlo do greške prilikom analize. Doktori koji su me lečili su takođe mislili da je to neverovatno i rekli su da je to čudo. Tada sam pomislila: „Bog je izlečio moju bolest i dao mi milost i blagoslove, zato od sada moram svim srcem da verujem u Boga i verujem da će me Bog blagosloviti još više”. Doktor se takođe posebno pobrinuo da me podseti: „Vodite računa da ne dozvolite da Vam krvni pritisak poraste, jer bi visok krvni pritisak mogao da prouzrokuje recidiv Vaše bolesti bubrega.” Nakon toga sam nastavila da uzimam lekove za krvni pritisak kao pomoćnu terapiju i pritisak mi je bio normalan. Ubrzo je krv u mokraći nestala, a meni je počela da se vraća snaga.

U 2004. godini sam prihvatila delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima i osećala sam se još srećnijom. Smatrala sam da imam veliku sreću i da mi je Bog dao drugi život i dozvolio mi da živim. Smatrala sam da mi je Bog ukazao milost time što mi je dozvolio da čujem Njegov glas i da se vratim pred Njegov presto, kao i da me je On veoma blagoslovio. Kako bih se odužila za Božju ljubav, ma kakvu mi dužnost crkva dodelila, ja sam je aktivno izvršavala, i čak iako se moj muž protivio mojoj veri u Boga, nisam bila sputana, već sam istrajavala u svojim dužnostima. Policija me je 2012. godine uhapsila dok sam propovedala jevanđelje, a nakon što sam puštena, moj muž se još više protivio mojoj veri, sve dok se na kraju nije razveo od mene. Nakon toga sam se potpuno posvetila svojim dužnostima.

Moj krvni pritisak se 2017. godine povećao na 180 mmHg, a lekovi kao da nisu delovali. Do 2020. godine, bila sam potpuno iscrpljena, borila sam se za vazduh dok sam se penjala uz stepenice i nisam mogla ni svoj veš da operem. Brinula sam se: „Da li se moja bolest bubrega ponovo vratila? Šta ću da radim ako jeste?” Ali onda sam pomislila: „Bog me je već jednom izlečio od te teške bolesti, a tokom ovih poslednjih nekoliko godina sam napustila posao i porodicu i pokorila sam se svim dužnostima koje mi je crkva dodelila. Zbog svih mojih žrtvi i davanja, Bog sigurno neće dozvoliti da mi se nešto desi”. Kasnije mi se stanje pogoršalo, pa sam otišla kući kako bih posetila lekara. Otišla sam u bolnicu na pregled i saznala da imam visok pritisak, tešku anemiju i da mi je porastao šećer. Test urina je takođe bio pozitivan. Doktor mi je rekao da mi se bolest bubrega vratila i da, ako se pogorša, može doći do otkazivanja bubrega i smrti. Nisam znala kako da se osećam kada sam videla te rezultate. Tokom godina vere, napustila sam porodicu, karijeru i fizička zadovoljstva kako bih izvršavala svoju dužnost i mislila sam da će me Bog zaštititi nakon što sam toliko toga žrtvovala. Nisam očekivala da će se na kraju moja stara bolest vratiti gore nego ikada. Na trenutak, počela sam da žalim zbog svih tih godina žrtvovanja i ulaganja truda. Da nisam otišla od kuće kako bih izvršavala svoju dužnost, ne bih bila u usamljenoj i bespomoćnoj situaciji u kojoj sam se našla. Još više sam počela da strepim i da brinem, naročito nakon što je dr Džang, koji me je lečio, rekao da će moja bolest zahtevati tri godine lečenja, pa sam pomislila: „Tri godine lečenja će koštati preko sto hiljada juana. Odakle mi toliki novac?” Počela sam da razmišljam o tome da se zaposlim kako bih zaradila novac za lečenje. Ali posle samo mesec dana rada, zvala me je policija i pitala gde sam, rekavši mi da se vratim i potpišem „Tri izjave” kako bih izdala Boga. Plašila sam se da će me policija ponovo uhapsiti, pa sam bila primorana da napustim tu oblast. Pomislila sam u sebi: „Moja bolest još uvek zahteva kontinuirano lečenje i ako napustim ovu oblast, neću moći da nabavim lek koji dr Džang pravi po tajnom receptu svoje porodice. U prošlosti je samo lek dr Džanga delovao na bolest. Nakon mesec dana uzimanja njegovog leka, bila sam puna energije, ali izgleda da drugi tradicionalni kineski lekovi ne deluju na mene. Štaviše, ne mogu da radim i da zaradim novac zato što policija pokušava da me uhapsi, a bez novca za lečenje, ne znam koliko dugo ću moći da živim”. Posle toga sam zapala u stanje izražene malodušnosti i svaki put kad bih pomislila na to kako nemam više ništa, srce mi je bilo ispunjeno bolom i nisam mogla da skupim istu energiju za svoje dužnosti kao ranije.

Jednog dana sam pomislila na Božje reči:

5. Ako si uvek bio izrazito odan i pun ljubavi prema Meni, a ipak podnosiš patnju zbog bolesti, finansijski pritisak i napuštanje od strane prijatelja i rođaka, ili ako trpiš bilo kakve druge nesreće u životu, da li će tvoja odanost i ljubav prema Meni i dalje trajati?

6. Ako se ništa od onoga što si zamislio u svom srcu ne poklapa sa onim što sam Ja uradio, kako bi trebalo da ideš svojim putem budućnosti?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (2)”

Njegove reči su bile kao da me Bog ispituje licem u lice, terajući me da razmislim o sebi. Tokom godina sam se žrtvovala i davala se u svojoj dužnosti, pa sam za sebe mislila da sam iskrena vernica u Boga i verovala sam da sam odana i pokorna Bogu. Kada mi se vratila bolest bubrega, bolest koja se ne može lečiti, a koja može dovesti do smrti, nisam tražila Božju nameru u tome, već sam Ga pogrešno razumela i žalila se na Boga. Čak sam požalila što sam se davala za Boga i počela sam da izvršavam svoju dužnost na površan način. Nisam li time izdala Boga? Videla sam da posle toliko godina vere nisam imala nikakvu odanost prema Bogu. Osećala sam veliku krivicu. Bog je uredio ove okolnosti koje se nisu slagale sa mojim predstavama kako bi me spasao, ali ja nisam razumela Božju brižljivu nameru, već sam postala negativna i zabušavala sam u radu. Zaista mi je nedostajalo ljudskosti i razuma! Posle toga više nisam bila tako uznemirena i povratila sam nešto od svoje motivacije za svoju dužnost.

Nekoliko meseci kasnije, telo mi je i dalje bilo slabo, imala sam lupanje srca i teško sam disala. Ponekad mi je čak bio potreban neko da me povuče kad se penjem uz stepenice. Kada bih se naročito umorila, krvni pritisak bi mi porastao. Razmišljala sam o tome kako je doktor rekao da ovo stanje može dovesti do otkazivanja bubrega i počela sam da brinem: „Šta ako umrem?” Tokom godina vere, napustila sam porodicu i karijeru. Ako umrem, zar sve te godine patnje ne bi bile nizašta? Onda sam pronašla dva dobra lokalna doktora tradicionalne kineske medicine, uzimala sam biljne lekove i čak sam išla na akupunkturu, ali ništa od toga nije imalo efekta. Jednom prilikom sam bila toliko iscrpljena kada sam se popela uz stepenice da sam se srušila na krevet, boreći se za vazduh. S obzirom na to da se moje stanje stalno pogoršavalo, mislila sam da bih mogla svakog časa umreti, a srce mi se ispunilo bolom. Nisam mogla a da ne pomislim: „Bože! Tokom svih ovih godina otkako Te sledim, napustila sam svoju porodicu i karijeru, patila sam i davala sebe. Možeš li zbog svega toga da izlečiš moju bolest i pustiš me da živim još nekoliko godina?” Kasnije, kada sam se smirila kako bih razmotrila i preispitala svoje stanje, konačno sam shvatila da je nerazumno postavljati Bogu ovakve zahteve. Setila sam se jednog odlomka Božjih reči i potražila sam ga kako bih ga pročitala. Svemogući Bog kaže: „Nadmenost se iskazuje na mnoge načine. Uzmimo, na primer, nekoga ko veruje u Boga i zahteva Njegovu blagodat – po kom osnovu možeš da je zahtevaš? Ti si osoba koju je iskvario Sotona, stvoreno si biće; to što živiš i dišeš već je najveća Božja blagodat. Možeš da uživaš u svemu što je Bog stvorio na zemlji. Bog ti je dovoljno dao, zašto onda od Njega tražiš još? Zato što ljudi nikada nisu zadovoljni svojom sudbom. Uvek misle da su bolji od drugih, da bi trebalo da imaju više, pa uvek zahtevaju više od Boga. To je odraz njihove nadmene naravi. Iako to možda ne iskazuju rečima, kada ljudi isprva počnu da veruju u Boga, u srcu možda misle: ’Želim da idem u raj, a ne u pakao. Želim da blagosloven ne budem samo ja, već i cela moja porodica. Želim da jedem ukusnu hranu, da se lepo odevam i uživam u lepim stvarima. Želim dobru porodicu, dobrog muža (ili ženu) i dobru decu. Najzad, želim da vladam kao car.’ Sve se vrti oko njihovih potreba i zahteva. Ta njihova narav, sve o čemu razmišljaju u srcu, te preterane želje – sve su to oličenja čovekove nadmene prirode. Zašto to kažem? Sve se svodi na čovekov status. Čovek je stvoreno biće koje je nastalo iz prašine; Bog je napravio čoveka od gline i udahnuo mu život. Toliko je skroman čovekov status, a ljudi se svejedno pojavljuju pred Bogom i svašta zahtevaju. Čovekov status je toliko prost da ne bi trebalo da otvara usta i bilo šta traži od Boga. Šta bi, dakle, ljudi trebalo da rade? Trebalo bi da vredno rade bez obzira na kritike, da prionu na posao i pokore se s radošću. Ne radi se o tome da treba rado prihvatiti skrušenost – nemojte rado prihvatati skrušenost; to je status sa kojim su ljudi rođeni; trebalo bi da im je urođeno da budu pokorni i skrušeni, jer im je status skroman i ne bi trebalo ništa da zahtevaju od Boga, niti da prema njemu imaju bilo kakve preterane želje. U njima ne sme biti tih stvari. Evo jednog jednostavnog primera. U jednom bogatom domaćinstvu unajmili su slugu. Status tog sluge u bogatom domaćinstvu bio je izuzetno nizak, ali on je svejedno domaćinu te kuće rekao: ’Želim da nosim šešir tvog sina, želim da jedem tvoj pirinač, želim da nosim tvoju odeću i želim da spavam u tvom krevetu. Koje god stvari ti koristiš, bilo to zlato ili srebro, želim ih! Svojim radom dajem veliki doprinos i živim u tvojoj kući, pa ih zato želim!’ Kako bi trebalo da se domaćin odnosi prema tom slugi? Domaćin bi trebalo da mu kaže: ’Moraš da znaš ko si, šta si i šta je tvoja uloga: ti si sluga. Dajem svom sinu ono što poželi, jer je to njegov status. Koji je tvoj status, tvoj identitet? Ti ne ispunjavaš uslove da zahtevaš te stvari. Idi i radi ono što treba da radiš, izvršavaj svoje obaveze shodno svom statusu i identitetu.’ Ima li takva osoba imalo razuma? Brojni su oni koji veruju Boga i koji nemaju mnogo razuma. Otkad poveruju u Boga, imaju skrivene namere, da bi i kasnije stalno upućivali zahteve Bogu: ’Delo Svetog duha mora da me prati dok širim jevanđelje! Moraš da mi praštaš i trpiš me i dok činim loše stvari! Ako puno radim, moraš da me nagradiš!’ Ukratko, ljudi uvek žele stvari od Boga i uvek su pohlepni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu”). Kada sam pročitala Božje reči, osećala sam se zaista uznemireno. Bila sam kao taj sluga koji je opisan u Božjim rečima – bez imalo razuma. Gospodar mu je dao hranu, sklonište, pa čak i nagradu, ali sluga nije znao da treba da bude zahvalan svom gospodaru. Mislio je da je time što je radio za svog gospodara stekao zasluge, stoga je postavljao zahteve svom gospodaru, želeći da uživa u svemu što je gospodar imao. Videla sam da je ovaj sluga zaista nadmen, lišen razuma i bestidan. Razmišljala sam o vremenu kada se moja bolest nije mogla izlečiti i kada sam bila na ivici smrti. Osećaj očaja se pogoršao naročito kada sam videla kako ljudi sa istom bolešću umiru. Nakon što sam počela da verujem u Gospoda, On je uklonio moju bolest i dozvolio mi da živim, a kasnije sam imala tu sreću da prihvatim Božje delo u poslednjim danima i da dobijem priliku da zadobijem istinu i budem spasena od Boga. Sve je to Božje izvanredno uzdizanje i milost. Dobila sam dovoljno od Boga, ali nisam znala da budem zahvalna. Mislila sam da sam, vršeći pomalo dužnost, zavredela zasluge, pa sam postavljala zahteve Bogu, tražeći od Njega da ne dozvoli da se ponovo razbolim. Kada se moja bolest vratila i kada sam se suočila sa smrću, nisam se pokorila. Umesto toga sam se raspravljala i žalila se. Besramno sam tražila da mi Bog produži život i da me pusti da poživim još koju godinu. Koje sam to kvalifikacije imala kao obično stvoreno biće, pa da postavljam zahteve Bogu? Bog je Gospod svih stvorenja i Bog je taj koji odlučuje koga će blagosloviti, a koga ne. Uprkos tome, usudila sam se da se raspravljam i postavljam uslove pred Boga. Bila sam zaista nadmena i lišena razuma! Takođe sam videla da sam krajnje ogavna, pohlepna i da nemam savesti. Shvativši sve ovo, u sebi sam imala dubok osećaj krivice.

Jednog dana sam videla odlomak Božjih reči u filmu „Spasenje” i on mi je pomogao da steknem izvesno razumevanje svog stanja. Svemogući Bog kaže: „Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoju moć da isteram nečiste duhove iz njihovih tela, i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruje u Mene samo da bi mogli da traže od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili bezbedni i zdravi u svetu koji dolazi. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene utehe, ali ne traže da išta zadobiju u svetu koji dolazi. Kada ljudima pružim Svoj gnev i oduzmem im svu radost i mir koje su nekada imali, kod njih se rodi sumnja. Kada ljudima pružim patnju pakla i uzmem natrag blagoslove neba, oni planu od besa. Kada Me ljudi zamole da ih izlečim, a ja ne obratim pažnju na njih, već osetim odvratnost prema njima, oni odu od Mene da traže put zle medicine i vračanja. Kada oduzmem sve što su ljudi zahtevali od Mene, svi oni nestanu bez traga. Stoga kažem da ljudi veruju u Mene jer je Moja blagodat preobilna, i zato što ima previše koristi koje mogu zadobiti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Ono što je Bog razotkrio bilo je upravo moje stanje. U početku sam videla da Bog može da izleči moju bolest. Uživala sam u Božjoj milosti, pa sam bila voljna da Ga u potpunosti sledim i mogla sam da izvršavam svoju dužnost i da napustim svoju porodicu i karijeru. Takođe sam izvršavala sve što mi je crkva uredila. Čak i kada sam bila uhapšena dok sam propovedala jevanđelje i odbačena od strane porodice ili osećala fizičku nelagodu i dalje sam mogla da ustrajem u svojoj dužnosti, zato što sam mislila da Bog neće dozvoliti da se razbolim ako se budem davala za Njega. Ali kada mi se bolest vratila i postala još ozbiljnija, a ja nisam imala novac za lečenje, pa sam čak mogla i da se suočim sa smrću, nisam više bila voljna da trpim niti da se dajem. Žalila sam se da me Bog ne štiti, kajala sam se što sam se davala za Njega i prestala sam da budem marljiva u svojoj dužnosti, nakon čega sam pokušala i da sve svoje godine truda i davanja iskoristim kao kapital, zahtevajući da mi Bog dozvoli da poživim još koju godinu. Shvatila sam da verujem u Boga samo kako bih dobila blagoslove, a kada nisam dobila blagoslove, osećala sam se kao da sam samo izgubila time što sam verovala u Boga i prestala sam da iskreno verujem u Boga i da izvršavam svoje dužnosti. Čak sam imala smelosti da zahtevam blagoslove od Boga. Po čemu se moja vera u Boga razlikovala od načina na koji bezvernici traže da se hlebom najedu? Nisam tragala za istinom u svojoj veri, već sam pokušavala da se cenjkam sa Bogom za blagoslove. Time sam pokušavala da iskoristim i prevarim Boga! Razmišljala sam o tome kako je Pavle u početku verovao u Gospoda radi dobijanja blagoslova, a kada je video da je malo patio i žrtvovao se, mislio je da ima pravo na blagoslove i otvoreno je tražio od Boga venac. Rekao je: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremili su mi venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Mislio je ako mu Bog ne da venac i nagrade da to znači da je Bog nepravedan. Na kraju je uvredio Božju narav i Bog ga je kaznio. Kad bih nastavila ovako i kad se ne bih promenila, završila bih kao Pavle, kažnjena i bačena u pakao.

Jednog dana sam čula himnu Božjih reči: „Čovekov životni vek je predodređen od strane Boga”:

1  Mnogi se ljudi često razbole, i bez obzira koliko se mole Bogu, ne bude im bolje. Bez obzira koliko žele da se otarase svoje bolesti, ne polazi im za rukom. Ponekad se čak suoče i sa stanjima koja su opasna po život, i primorani su da im se direktno suprotstave. U stvari, ako čovek u svom srcu stvarno ima vere u Boga, pre svega mora da zna da je njegov životni vek u Božjim rukama. Bog je predodredio trenutak čovekovog rođenja i smrti. Kada Bog ljudima daje bolest, za to postoji razlog – u tome postoji značaj. Doživljavaju je kao bolest, dok je zapravo dobio blagodat, a ne bolest. Ljudi pre svega moraju da prepoznaju tu činjenicu, da u nju budu sigurni i ozbiljno je prihvate.

2  Kad su ljudi bolesni, često mogu da dođu pred Boga i pobrinu se da rade sve što treba, promišljeno i oprezno, i da se prema svojoj dužnosti odnose sa većom pažnjom i posvećenošću nego drugi. Što se ljudi tiče, ovde se radi o zaštiti, a ne o sputavanju. Ovaj je pristup pasivan. Bog je predodredio svačiji životni vek. Sa medicinske tačke gledišta, bolest može biti neizlečiva, ali sa Božje tačke gledišta, ako tvoj život mora da se nastavi i tvoj čas još nije kucnuo, onda ne bi mogao da umreš sve i da to želiš.

3  Ako ti je Bog dao nalog i tvoja misija još nije završena, onda nećeš umreti ni od one bolesti koja bi trebalo da je smrtonosna – Bog te još neće uzeti. Čak i ako se ne moliš i ne tražiš istinu, ili ako se ne posvećuješ lečenju svoje bolesti, pa čak i ako odustaneš od lečenja, umreti nećeš. To posebno važi za one koji su dobili nalog od Boga: ako njihova misija još uvek nije završena, ma kakva da ih bolest zadesi, ne smeju odmah da umru. Moraju da žive do konačnog trenutka završetka svoje misije.

(…)

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Posle slušanja ove himne sam shvatila da su život i smrt čoveka u Božjim rukama. Svako ima svoju misiju kada dođe na ovaj svet, a dan kada se čovekov život završava povezan je s njegovom misijom. Kada životni vek osobe istekne, a njena misija se završi, ona mora umreti, čak i ako nije bolesna. Ako osoba nije završila svoju misiju, onda čak i ako ima smrtonosnu bolest, ona neće umreti. Kada se prisetim, bila sam u svojim dvadesetim kada sam dobila bolest koju je bilo teško lečiti. Nisam imala novca za lečenje, ali Bog mi nije dao da umrem. Umesto toga, dozvolio mi je da lepo živim sve do ovog trenutka i videla sam da su život i smrt u Božjim rukama i da su predodređeni od Boga. Ove stvari nemaju nikakve veze sa ozbiljnošću čovekove bolesti. Kada je policija tražila od mene da potpišem „Tri izjave”, bila sam primorana da napustim dom kako bih izbegla hapšenje. Nisam više mogla da idem kod dr Džanga po lekove, a nisam imala novac za lečenje, pa sam se brinula da će mi se bez lekova stanje pogoršati i da bih mogla da umrem. Zapravo, istina je bila da dr Džang nije mogao spasiti ljudski život iako je bio veoma stručan. Sećam se jedne pacijentkinje koja je bila otečena po celom telu i nije mogla da urinira. Usred svoje agonije, kleknula je pred dr Džanga, moleći ga da izleči njenu bolest, ali on je bio nemoćan da bilo šta učini. Moja bolest je bila ista kao kod te pacijentkinje i dr Džang nije mogao ništa više da učini. Bog je bio taj koji je čudesno otklonio moju bolest, ali i nakon što sam primila tako veliku milost i videla Božju svemoć, još uvek nisam imala veru u Boga. I dalje sam mislila da su mi život i smrt u rukama doktora. Bila sam zaista tako smetena i tako slepa i neuka! Nisam više mogla da se bunim i morala sam da poverim svoju bolest Bogu. Od tada pa nadalje, bilo da živim ili umrem, bila bih voljna da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima, a sve dok budem imala još jedan dan života, ispunjavala bih svoju dužnost.

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Kad neko kao stvoreno biće dođe pred Stvoritelja, on treba da obavlja svoju dužnost. To je veoma prikladna stvar i on treba da ispuni tu odgovornost. Pod uslovom da stvorena bića obavljaju svoje dužnosti, Stvoritelj je obavio čak i veće delo među ljudskim rodom, a na ljudima je sproveo narednu fazu dela. A koje je to delo? On ljudima pruža istinu time što im omogućava da obavljanjem svoje dužnosti od Boga zadobiju istinu i da time odbace svoje iskvarene naravi, pročiste se, udovoljavaju Božjim namerama, kreću ispravnim putem u životu i konačno budu u stanju da se boje Boga i klone zla, da mogu da dobiju potpuno spasenje i da više ne budu izloženi Sotoninim nesrećama. Ovo je efekat koji je Bog nameravao da postigne na kraju omogućivši ljudima da obavljaju dužnosti. Prema tome, dok obavljaš svoju dužnost, Bog ne čini samo to da jasno vidiš jednu stvar i da shvatiš ponešto od istine, niti ti On samo dozvoljava da uživaš u blagodati i blagoslovima koje dobijaš time što kao stvoreno biće obavljaš svoju dužnost. Umesto toga, omogućava ti da budeš pročišćen i spasen i da, konačno, počneš da živiš u svetlosti lica Stvoriteljevog” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”). Nakon što sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči, srce mi se razvedrilo. Bog daje ljudima priliku da vrše svoje dužnosti kako bi mogli da tragaju za istinom i da zadobiju istinu, kako bi odbacili svoju iskvarenu narav i bili pročišćeni i kako bi postigli promenu naravi i koračali putem spasenja. Ali tokom svih mojih godina vere, izvršavala sam svoju dužnost u nadi da će me Bog zaštititi i blagosloviti me i tretirala sam svoju dužnost kao monetu za cenkanje oko blagoslova. Shvatila sam da su moji stavovi o veri pogrešni. Vršenje dužnosti je sasvim prirodno i opravdano i nema nikakve veze sa sticanjem blagoslova niti sa tim da li ste pretrpeli nesreću. Trebalo bi da se usredsredim na stremljenje ka istini i na odbacivanje svoje iskvarene naravi u dužnosti. To je prava vrednost i smisao mog života. Ako samo težim blagoslovima, a ne tragam za promenom naravi, onda čak i da verujem celog svog života nikada neću zadobiti istinu i na kraju neću biti spasena.

Jednog dana sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Ma šta da Bog traži od tebe, treba samo da svim silama radiš ka tome, i nadam se da ćeš svoju odanost prema Bogu moći da ispuniš pred Njim u ovim poslednjim danima. Dokle god gledaš Boga kako se zadovoljno osmehuje sedeći na Svom prestolu, čak i ako se to desi u trenutku kad ti je suđeno da umreš, trebalo bi da budeš u stanju da se smeješ i osmehuješ dok sklapaš oči. Tokom svog boravka na zemlji, moraš izvršiti svoju poslednju dužnost prema Bogu. U prošlosti je Petar bio naglavačke razapet zarad Boga; ti, međutim, treba da udovoljiš Bogu u ovim poslednjim danima i da svu svoju energiju utrošiš radi Njega. Šta jedno stvoreno biće može da učini za Boga? Stoga bi trebalo da se unapred prepustiš Bogu, kako bi On s tobom po Svojoj volji orkestrirao. Dokle god Ga to čini srećnim i zadovoljnim, pusti Ga da s tobom čini šta Mu je volja. Kakvo pravo ljudi imaju da iznose pritužbe?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da bez obzira na bolest ili bol sa kojima se suočim, čak i ako umrem, sve dok se pokoravam Božjim orkestracijama i uređenjima i ispunjavam dužnost koju treba da ispunim, to će naići na Božje odobravanje. Razmišljala sam o tome kako je Bog testirao Jova. Jov je izgubio svoje ogromno bogatstvo i svoju decu i bio je prekriven bolnim čirevima, ali je mogao da se pokori Bogu bez prigovaranja i bio je postojan u svom svedočenju o Bogu. Petar je celog života težio da se pokorava Bogu i da Ga voli, nikada ne tražeći ništa za sebe, i na kraju je naopačke razapet za Boga. Postigao je pokornost do smrti, u potpunosti osramotio Sotonu i dao slavno svedočanstvo za Boga. Svedočanstva Jova i Petra su me zaista inspirisala. Bolest mi se vratila i u svakom trenutku sam mogla da se suočim sa otkazivanjem bubrega ili čak smrću, ali sve dok sam živa i dišem, treba da izvršavam svoju dužnost. Od tada sam dobila želju da ostatak svog života dâm Bogu, da težim promeni naravi i da ispunim svoju dužnost, a ako bi me jednog dana smrt zadesila i dalje bih se pokorila Božjoj suverenosti i uređenjima.

Nakon toga sam uložila svoje srce u svoju dužnost, a s vremena na vreme sam i pravilno vežbala svoje telo i otkrila sam da se moje zdravlje postepeno popravlja. Nivo šećera u krvi i krvni pritisak su se stabilizovali i otkrila sam da imam energije za sve što radim. Krajem maja 2024. godine sam izabrana za okružnog starešinu i mada je obim posla bio veći, mogla sam to da podnesem. Ponekad bih se malo odmorila kada sam osećala umor od posla, ali posle toga nisam gubila vreme u ispunjavanju svoje dužnost. Kada sam tako postupala, osećala sam se bliže Bogu i bila sam opuštena kada sam marljivo ispunjavala svoju dužnost.