82. Da li je ispravno verovati u Boga samo da bismo dobili blagodat i blagoslove?

U julu 2008. godine, tetka mi je propovedala Božje jevanđelje poslednjih dana. Čitajući reči Svemogućeg Boga, došla sam do razumevanja da čovekov život dolazi od Boga, da je sve što uživam dar od Njega i da bi trebalo da verujem u Boga i da Ga obožavam. U to vreme, moja porodica je imala farmu svinja. Svaki dan nakon hranjenja svinja, čitala bih Božje reči, slušala himne i redovno prisustvovala okupljanjima. Ponekad sam takođe išla da propovedam jevanđelje. Jednog dana, jedan naš komšija je rekao da njegove svinje kašlju i činilo se da imaju i visoku temperaturu. Zaista sam se zabrinula da se i moje svinje ne zaraze, pa sam se pomolila i poverila tu stvar Bogu. Začudo, nijedna od mojih svinja nije se zarazila i nekoliko meseci kasnije, prodali smo ih za desetine hiljada juana. Bila sam presrećna. Kad sam počela, nisam imala nikakvog iskustva u uzgoju svinja, a ipak se ni svinje ni prasići nisu razboleli i kod kuće je sve išlo glatko. Zaista je divno verovati u Boga! Od tad pa nadalje, morala sam da verujem u Boga kako treba i da izvršavam svoje dužnosti kako bih uzvratila Božju ljubav.

Nedugo potom, starešina mi je poverio da nadgledam dve male grupe za okupljanje. Bila sam veoma srećna i pomislila sam: „Što više okupljanja pohađam, više istina ću razumeti, a što više izvršavam svoje dužnosti, to će Bog više štititi moju porodicu.” Nakon toga, koliko god da je bilo posla kod kuće, uvek sam nalazila vremena da izvršavam svoje dužnosti. Ali krajem 2008. godine, desilo se nešto neočekivano. Jedne noći, oko ponoći, moji brat, snaja i muž vozili su se kući s posla i žurili su da se vrate. Bila je noć, padala je kiša, a planinski put bio je neravan i iznenada su na krivini upali u dubok jarak. Muž je udario glavom u vrata automobila, polomljeno staklo mu je palo po licu, porezalo ga i bilo je mnogo krvi. Odmah je izgubio svest. Izgubio je toliko krvi da je u bolnici bio u komi oko dva sata pre nego što se probudio. Nakon izlaska iz bolnice, moj muž je imao blagi potres mozga i ponekad bi govorio nepovezano; izgubio je zub; posekotine na ustima nisu zarasle i govor mu je bio nejasan. Gledajući ga tako otupelog, srce me je bolelo, nisam mogla da se smirim i pomislila sam: „Bio je dobro kad je krenuo na posao; kako je mogao ovako da se vrati? Za sve je kriv moj brat pošto je vozio tako nepažljivo.” Ali onda sam pomislila: „Verujem u Boga, idem na okupljanja i izvršavam svoje dužnosti, pa kako je onda moglo da se dogodi ovako nešto? Zašto ih Bog nije zaštitio? Ako mom mužu ostanu posledice, kakav će nam biti život? Naša dva sina su još mala, a imamo i farmu svinja. Ko će o svemu tome da se brine za mene?” Narednih dana, bila sam toliko zabrinuta da nisam mogla da jedem niti da spavam kako treba, noge su mi bile teške dok sam hodala. Nisam imala volje da čitam Božje reči niti da slušam himne, a kad bih sebe prisilila da odem na okupljanja, samo bih pognula glavu i nisam želela da govorim. Kasnije, kada je sestra Vang Fang saznala za moje stanje, pustila mi je ovu himnu Božjih reči: „Moraš da svedočiš o Bogu u svemu.” „U svakom koraku dela koje Bog izvršava na ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastalo iz ljudskih uređenja ili ljudskog ometanja. Ali, u pozadini, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i ono zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo i ometanje od strane ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – u pozadini svega toga se odvija bitka” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Vang Fang je razgovarala sa mnom: Sestro, svi znamo kako je Jov prošao. Iako je izgledalo kao da su mu lopovi ukrali stoku i ovce, u stvarnosti ga je Sotona iskušavao. Sotona je mislio da se Jov boji Boga samo zato što ga je Bog blagoslovio. Bog je dozvolio Sotoni da iskušava Jova i tako je Sotona počeo da ga napada, koristeći lopove da mu ukradu kamile i stoku i naudivši njegovoj deci, a kasnije je njega zasuo ranama po celom telu. Sotonin cilj bio je da natera Jova da se žali na Boga i da Ga poriče. Ali Jov je imao istinsku veru u Boga i verovao je da Jahve daje i da Jahve uzima i slavio je Božje ime. Dao je snažno svedočanstvo za Boga. Dok sledimo Boga, Sotona će nas optuživati i napadati i to su naše kušnje. Baš kao i ono što se događa u tvojoj porodici, Sotonin cilj je da te navede da napustiš Boga i da izgubiš Njegovo spasenje. Moramo da verujemo u Boga i ne smemo da upadnemo u Sotonine spletke. Nakon što sam čula besedu sestre Vang Fang, shvatila sam da je taj događaj ustvari duhovna borba, a Sotona je pokušavao da me ometa. Nije želeo da budem spasena kroz veru u Boga, pa je davao sve od sebe da uništi i prekine moju veru i spasenje. Koristeći saobraćajnu nesreću mog muža, Sotona je pokušavao da poljulja moju odlučnost da sledim Boga, želeo je da posumnjam i prestanem da verujem u Boga i da na kraju propadnem zajedno s njim. Sotona je toliko zloban i nisam smela da upadnem u njegovu zamku! Zatim sam još jednom razmislila o noći kada je moj muž doživeo nesreću. Bila je noć i padala je kiša; planinski put je bio neravan i postao je klizav kad je pala kiša; moj brat nije pažljivo vozio i slučajno je sleteo s puta; i to bi se desilo bez obzira na to da li ja verujem u Boga ili ne. Ali ja sam se žalila na Boga kad su sve te stvari krenule naopakao. Bila sam toliko nerazumna! Nisam smela da se žalim na Boga! Nakon što sam to shvatila, odlučila sam da nastavim da verujem u Boga i da Ga sledim. Takođe sam se molila Bogu i poverila Mu svog muža, jer sam znala da će se on oporaviti onda kad Bog to odredi; bila sam voljna da se pokorim. Nakon toga, nastavila sam da verujem u Boga i da idem na okupljanja. Pola godine kasnije, nakon lečenja i oporavka, svest mog muža se postepeno vraćala u normalu. Imao je više energije i nije bilo nikakvih trajnih posledica. Iz ovog događaja sam videla Božju zaštitu i moja vera u Njega se učvrstila.

Jednog dana u februaru 2011. godine, komšija mi je rekao da se nekoliko njegovih svinja zarazilo slinavkom i šapom i pitao kako su naše svinje. Moj muž mu je rekao da su naše svinje dobro. Ali nekoliko dana kasnije, nekoliko naših krmača koje su se tek oprasile takođe su se zarazile slinavkom i šapom. Zarazili su se i prasići koji su sisali i za nešto više od mesec dana, više od 60 naših prasića je uginulo. Sve to me je zabolelo kao da mi je neko zabio nož u srce. Bila sam zaista zabrinuta da bismo, kad bi se i ostale svinje zarazile, izgubili sve – i početni ulog i potencijalnu zaradu. Svekar mi je prigovorio: „Tvoja vera u Boga nije zaštitila porodicu. Muž ti je imao nesreću, a sada su i svinje bolesne.” Muž mi čak nije dozvolio da idem na okupljanja. Cela porodica me je napadala i oštro kritikovala i bilo mi je jako teško. Nesvesno sam počela da sumnjam u Boga: „Toliko prasića je uginulo – da li je to stvarno zbog moje vere u Boga?” Pala sam u negativnost i slabost i nisam išla na okupljanja dva, tri meseca. Kasnije sam, razmišljajući o muževljevoj saobraćajnoj nesreći, shvatila da Sotona opet pokušava da me omete. Ali ja sam jela i pila Božje reči i izvršavala svoju dužnost, pa bi zasigurno trebalo da imam Božju zaštitu. Zašto me Bog nije blagoslovio? Nije bilo nikakve razlike između verovanja u Boga i neverovanja! Što sam više razmišljala, bila sam sve nesigurnija kako da doživim tu situaciju. Zato sam klekla i pomolila se Bogu: „Bože! Umrlo nam je desetine prasića. Porodica me zbog toga napada i mislim da više ne mogu da izdržim. Molim Te, prosveti me i usmeri me da razumem Tvoju nameru.” Nakon molitve, setila sam se besede koju je sestra Vang Fang podelila sa mnom o Jovovom iskustvu. Kada je Sotona pokušao da ga iskuša, Jovovo ogromno bogatstvo su uzeli lopovi, njegova deca su stradala, a njegovo telo je bilo prekriveno čirevima. Ali Jov je znao za Božju suverenost. Znao je da Bog daje i da Bog uzima. Nije imao sumnje u Boga, i nastavio je da slavi Božje ime, bio je postojan u svom svedočenju o Bogu i ponizio je Sotonu. Pomislila sam na to kako su se moji prasići razboleli i uginuli, kako je i to bila Sotonina kušnja i pokušaj da me omete, te da i ja treba da budem postojana u svom svedočenju o Bogu. Jov je izgubio mnogo stoke i ogromno bogatstvo, a ipak se nije žalio na Boga. A što se mene tiče, ja sam se žalila na Boga samo zato što mi je uginulo nekoliko desetina prasića. Zaista nisam bila ni blizu Jovu kad sam se uporedila s njim! Shvativši to, pomolila sam se Bogu, obećavši da ću, ma kako Sotona ponovo bude pokušao da me ometa, i dalje verovati u Boga i obožavati Ga.

Kasnije sam potražila Božje reči koje su se odnosile na moje stanje. Videla sam sledeće Božje reči: „Ono ka čemu ti stremiš jeste da zahvaljujući veri u Boga budeš u stanju da stekneš spokoj, da ti se deca ne razbolevaju, da ti muž ima dobar posao, da ti se sin dobro oženi, da ti ćerka nađe pristojnog muža, da tvoji volovi i konji dobro oru zemlju, da lepo vreme tokom godine donese dobru žetvu. To je ono za čim ti stremiš. Ti stremiš samo ka tome da udobno živiš, da ti porodicu ne zadese nikakve nesreće, da te vetrovi mimoiđu, da ti pesak ne dotakne lice, da ti useve ne odnese poplava, da te ne snađe nijedna katastrofa, da živiš u Božjem zagrljaju i u nekom udobnom gnezdu. Da li takva kukavica kao što si ti, koja uvek stremi ka telu, ima srca, ima duha? Zar ti nisi zver? Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti od onih koji veruju u Boga? Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar se baš nimalo ne razlikuješ od svinje ili psa?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Iz Božjih reči sam razumela da se Bog gnuša onih koji veruju u Njega s namerom da zadobiju blagoslove. Ali ja sam u svojoj veri želela da Bog zaštiti mir i zdravlje moje porodice; da se naše svinje razmnože i da se obogatimo od njih. Kada je kod kuće sve išlo glatko i bez nesreća, aktivno sam izvršavala svoju dužnost, a kad mi se muž oporavio od saobraćajne nesreće, u srcu sam zahvaljivala Bogu. Ali kada su prasići poumirali jedan za drugim, prigovarala sam Bogu što nije zaštitio moju porodicu. Postala sam toliko negativna da nisam mogla da se skoncentrišem na čitanje Božjih reči i nisam išla na okupljanja dva, tri meseca. Svakog dana sam brinula za zdravlje svinja i za naše finansijske gubitke. Shvatila sam da verujem u Boga samo zato da bih primila Njegovu blagodat i blagoslove i da pokušavam da se cenkam s Bogom. Bila sam zaista sebična i ogavna! Zamisli psa: kad ga gazda hrani, on čuva kuću, ali čak i kad ga gazda ne hrani, pas i dalje čuva kuću. A ja sam bila gora od psa. Kad me je Bog blagoslovio, zahvaljivala sam Mu, ali kad mi Bog nije udovoljio u nečem sasvim malom izgubila sam veru u Njega i čak sam počela da prihvatam gledišta svoje porodice kad su me napadali, razvijajući sumnje i žaleći se na Boga. Kako sam samo bila smetena! Nisam imala iskustva u uzgoju svinja, pa je bilo neizbežno da svinje dobiju slinavku i šap i da uginu. Štaviše, i neke od svinja koje je gajio moj komšija su takođe uginule i to je u stočarstvu vrlo uobičajeno. Ali ja nisam umela to ispravno da sagledam, već sam se žalila na Boga zato što nije štitio moju porodicu; zar to nije bilo nerazumno s moje strane? Kada sam shvatila Božju nameru, osetila sam veliko olakšanje u srcu. Postala sam voljna da se odreknem svoje želje za blagoslovima i da više ne tražim blagoslove i mir od Boga, već da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i da izvučem pouke iz situacija koje mi On uredi. Nakon toga sam nastavila da idem na okupljanja i postepeno je moj odnos s Bogom postajao bliži.

Jednog jutra u avgustu, kad sam otišla da nahranim svinje, primetila sam da dve odrasle svinje kašlju i da imaju crvene pege po telu. Brzo sam pozvala komšiju da ga pitam o kakvoj se bolesti radi. Komšija mi je rekao: „Svinje su sklone visokoj temperaturi u ovo doba godine. Nekoliko svinja kod komšija je već dobilo tu bolest. Zarazna je, trebalo bi brzo da kupiš preventivni lek.” Kad sam čula da je bolest zarazna, veoma sam se zabrinula. Moja porodica je imala preko četrdeset odraslih svinja koje su skoro bile spremne za prodaju. Ako sve dobiju temperaturu i uginu, zar ne bi sav moj trud i ulaganje u poslednjih šest meseci propalo zajedno s potencijalnim prihodima? Zato sam se pomolila Bogu i poverila Mu to. Kasnije sam se setila Božjih reči: „Čovekovo srce i duh su pod kontrolom Božje ruke, a sve u njegovom životu je posmatrano Božjim očima. Bez obzira na to veruješ li u sve ovo ili ne, sve će se stvari bez izuzetka, kako žive tako i one mrtve, smenjivati, menjati, obnavljati i nestajati u skladu sa Božjim mislima. Ovako Bog ima suverenost nad svim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da je sve, živo i neživo, u Božjim rukama i da li će se te svinje razboleti ili ne – i to je u Božjim rukama. Jedino što sam mogla da uradim jeste da im dam lek kao meru predostrožnosti, a da li će preživeti ili uginuti određuje Bog. Postala sam voljna da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i više nisam prigovarala Bogu. Kasnije, kad sam hranila svinje, pomešala sam preventivni lek s hranom i posle nekoliko dana, dve bolesne svinje su ozdravile, a i ostale su takođe bile dobro. Dva meseca kasnije, iako je mnogo svinja iz drugih domaćinstava uginulo, sve moje – njih četrdesetak – bile su zdrave i prodali smo ih po visokoj ceni. Ovog puta nisam prigovarala Bogu zbog toga što su se svinje razbolele i bila sam veoma radosna i zahvalna Bogu na Njegovoj zaštiti.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i pronašla put primene. Svemogući Bog kaže: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Iz Božjih reči sam razumela da obavljanje dužnosti u veri predstavlja čovekovo nebesko zaduženje; to je ono što bi trebalo da činimo i to ne bi trebalo da zavisi od nagrade. To je osećaj razuma koji bi čovek trebalo da poseduje. Ne bi trebalo da se cenjkam s Bogom u svojoj veri. Kada je Bog blagoslovio i zaštitio moju porodicu, zahvaljivala sam Mu, ali kad su kod kuće stvari krenule po zlu i kad nas je zadesila nesreća, počela sam da prigovaram Bogu. Bog ne odobrava takvu veru. Ja sam stvoreno biće, a moja sudbina i bogatstvo su u Božjim rukama. Bilo da Bog daje ili uzima, trebalo bi da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i da ispunjavam svoju dužnost. Kroz ta iskustva zadobila sam određeno raspoznavanje Sotoninih spletki i stekla neko razumevanje o svojoj nameri da tragam za blagoslovima kroz veru. Moje pogrešno gledište o veri u Boga takođe je donekle ispravljeno i shvatila sam da u veri u Boga treba da se pokoravamo Bogu, stremimo ka istini i tragamo za promenom naravi. Veoma sam zahvalna Bogu za razumevanje i dobit koje mi je dao!