90. Ne možeš dobro obavljati svoju dužnost ako neprestano štediš sebe

Vršila sam odabir propovedi u crkvi. Radila sam sa Jilin i Jijang. Jednog dana u aprilu 2022. godine, starešine su poslale pismo u kojem je pisalo: „Jilin ne ulazi u načela kad bira propovedi i rezultati njenog rada nisu dobri. Ona mora biti smenjena. Ti i Jijang postižete neke rezultate u obavljanju svojih dužnosti, ali u poslednje vreme postoje odstupanja u načinu na koji ste birale propovedi: Odbacile ste neke vredne propovedi. Zadržaćemo vas i posmatrati neko vreme.” Kad sam pročitala te vesti, srce su mi ispunila svakakva osećanja. Jilin je bila boljeg kova od mene, ali je čak i ona bila smenjena. Moj kov i radne sposobnosti nisu bile dobre kao njene i nisam dobro shvatala načela. Ako bih napravila još neku grešku u odabiru propovedi, sigurno bih bila smenjena. Sada se Božje delo približava svom završetku. Ako bih bila smenjena i ne bih imala dužnost, da li bih i dalje imala priliku za spasenje? Kad sam na to pomislila, osetila sam neverovatnu teskobu. U to vreme, svaki put kad sam birala neku propoved, čitala bih je nekoliko puta, plašeći se da ću biti smenjena ako dođe do odstupanja. Međutim, što sam se više plašila da ne napravim grešku, to sam manje bila u stanju da tačno procenim stvari i dolazilo je do sve većih problema i odstupanja. Jednom smo procenjivali neku propoved, za koju sam smatrala da je jasno koncipirana i da se može podeliti na prilično praktičan način. Dala sam je starešinama da je pogledaju. Nikada mi nije palo na pamet da će je starešine pročitati i reći: „Religijske predstave u ovoj propovedi nisu rešene. Ona se ne može prihvatiti.” Bila sam šokirana: „Kako to nisam videla? Ako starešine vide da ne shvatam načela i ne napredujem u obavljanju dužnosti, hoće li me smeniti?” Kasnije sam postala izuzetno plašljiva i nisam pokazivala inicijativu kad sam obavljala svoju dužnost. Kad sam birala propovedi, nisam se usuđivala da jasno iskažem svoje mišljenje jer sam se plašila da ću napraviti grešku i biti razotkrivena i smenjena. Stoga sam za sve pitala starešine i ostavljala njima da odluče.

Jednom su crkve poslale neke propovedi. Nakon što smo ih pročitale, zaključile smo da su četiri propovedi prilično praktično napisane i da se mogu poslati. Međutim, u srcu sam se preračunavala: „Šta ako pošaljem još jednu bezvrednu propoved jer je nisam tačno pročitala? Šta ću raditi ako starešine pomisle da ne razumem načela i smene me? Da bih bila sigurna, trebalo bi da ih prosledim starešinama da ih prvo oni pogledaju. Na taj način, čak i ako pogrešim, najveća odgovornost neće biti na meni.” Zato sam prosledila te propovedi starešinama. Nakon nekoliko dana, starešine su odgovorile s predlozima za tri propovedi, rekavši da se one mogu poslati. Međutim, uopšte nisu ništa odgovorili za četvrtu propoved, čiji je autor bila Džang Li. U sebi sam pomislila: „Ako starešine nisu odgovorile, da li možda misle da postoji problem u vezi sa njom? Bolje da je ne pošaljem. Na taj način mogu da izbegnem situaciju da se kasnije pojavi problem sa načelima, što bi značilo da nemam dobru moć raspoznavanja. Treba da sačekam na odgovor starešina i onda odlučim da li da je pošaljem. Tako je sigurnije.” Nakon toga sam se uposlila drugim zadacima. Ova propoved je stajala po strani dve nedelje. U tom periodu, Jijang me je podsećala da ova propoved treba da se pošalje što je pre moguće. Rekla sam: „Hajde da sačekamo da starešine odgovore pre nego što je pošaljemo. Ne bi trebalo da budemo previše željne kratkoročnih uspeha.” Jijang više ništa nije rekla. Jednog dana, starešine su poslale pismo u kom je pisalo: „Nismo videli da ste poslali propoved čiji je autor Džang Li. Gde se zaturila?” Tek tada sam shvatila da su starešine odavno odgovorile u vezi sa propovedi Džang Li i da su rekli da se može lektorisati i poslati. Samo što mi to pismo nismo dobili. Kad sam dobila ove vesti, osetila sam nešto neopisivo u svom srcu. Nisam mogla a da se ne zapitam: „Jasno sam videla da je propoved Džang Li prilično praktična i da ima svojevrstan jezički stil. Na osnovu načela, trebalo je da se pošalje. Ali, zašto sam ja čekala da starešine donesu odluku? Koja je iskvarena narav imala kontrolu nada mnom?” Iznela sam svoje stanje pred Boga da se pomolim i tragam.

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Ima mnogo ljudi koji se plaše da preuzmu odgovornost u obavljanju dužnosti. Njihov strah se uglavnom ispoljava na tri načina. Prvi je da biraju dužnosti koje ne zahtevaju preuzimanje odgovornosti. (…) Drugi način je da kada ih zadesi poteškoća ili naiđu na problem, njihovo prvo sredstvo je da to prijave starešini i da se starešina pobrine za to i nađe rešenje, u nadi da će moći da zadrže svoju ležernost. Nije ih briga kako se starešina nosi sa problemom i ne obraćaju pažnju na to – dokle god oni sami ne preuzimaju odgovornost, njima je sve potaman. Da li se takvim obavljanjem dužnosti pokazuje odanost Bogu? To se zove prebacivanje odgovornosti, zanemarivanje dužnosti, varanje. Sve je to prazna priča; oni ne rade ništa stvarno. Kažu sebi: ’Ako je na meni da ovo rešim, šta ako na kraju pogrešim? Kada provere ko je kriv, zar neće doći do mene? Zar neće odgovornost za to prvo pasti na mene?’ To je ono o čemu brinu. Ali da li veruješ da Bog sve ispituje? Svako može da pogreši. Ako osobi, čija je namera ispravna, nedostaje iskustvo i ranije se nije bavila ničim sličnim, ali je dala sve od sebe, Bog to vidi. Moraš da veruješ da Bog ispituje sve stvari i srce čoveka. Ako neko čak i ne veruje u to, zar nije bezvernik? Kakav značaj može da ima takva osoba u obavljanju dužnosti? Nije zaista bitno da li obavlja tu dužnost ili ne, zar ne? Boji se da preuzme odgovornost i izbegava odgovornost. Kada se nešto desi, prva stvar koju uradi nije da pokuša da smisli način kako da reši problem, već da prvo pozove i obavesti starešinu. Naravno, neki ljudi pokušavaju da sami reše problem dok obaveštavaju starešinu, ali neki ljudi to ne rade, i prva stvar koju učine je da pozovu starešinu, a nakon poziva samo pasivno čekaju da dobiju uputstva. Kada im starešina kaže kako da postupe, oni tako postupe; ako starešina kaže da nešto urade, oni to i urade. Ako starešina ništa ne kaže ili ne izda uputstva, oni ništa ne rade i samo odugovlače. Ako ih neko ne podstiče niti ih nadgleda, oni uopšte ne rade. Recite Mi, da li takva osoba obavlja dužnost? Čak i ako službuje, ona nije odana! Postoji još jedan način na koji se ispoljava strah od preuzimanja odgovornosti u obavljanju dužnosti. Kada obavljaju svoju dužnost, neki ljudi rade samo površan, jednostavan posao, posao koji ne podrazumeva preuzimanje odgovornosti. Posao koji podrazumeva poteškoće i preuzimanje odgovornosti prebacuju na druge, a ako nešto krene naopako, prebacuju krivicu na te ljude i njihov ugled ostaje netaknut. Kada crkvene starešine uvide njihovu neodgovornost, oni strpljivo nude pomoć, ili ih orezuju, tako da mogu da budu u stanju da preuzmu odgovornost. Ali ipak, oni to ne žele i misle: ’Ovu dužnost je teško obaviti. Moraću da preuzmem odgovornost kada stvari krenu naopako, a možda ću čak biti i uklonjen i eliminisan, i to će za mene biti kraj.’ Kakav je to stav? Ako nemaju osećaj odgovornosti u obavljanju svoje dužnosti, kako mogu da je dobro obavljaju? Oni koji se ne daju zaista za Boga ne mogu dobro da obavljaju nijednu dužnost, a oni koji se plaše da preuzmu odgovornost samo će odlagati stvari kada budu obavljali svoje dužnosti. Takvi ljudi nisu od poverenja i nisu pouzdani; oni obavljaju svoju dužnost samo da bi dobili šta da jedu. Da li takve ’prosjake’ treba eliminisati? Treba. Božja kuća ne želi takve ljude. To su tri ispoljenja ljudi koji se plaše da preuzmu odgovornost u obavljanju svoje dužnosti. Ljudi koji se plaše da preuzmu odgovornost u svojoj dužnosti ne mogu čak ni da dostignu nivo odanog službenika i nisu kvalifikovani da obavljaju dužnost. Neki ljudi su eliminisani zbog takvog odnosa prema svojoj dužnosti. Možda čak ni sada ne znaju razlog i još uvek se žale, govoreći: ’Obavio sam svoju dužnost sa velikim elanom, pa zašto su me onda tako hladno izbacili?’ Njima čak ni sada nije jasno. Oni koji ne shvataju istinu provode ceo život u nemogućnosti da shvate zašto su eliminisani. Oni izmišljaju izgovore za sebe i nastavljaju da se brane, misleći: ’Ljudi instinktivno štite sebe, što i treba da rade. Ko ne treba bar malo da brine o sebi? Ko ne treba bar malo da misli na sebe? Ko ne mora da ima otvoren put za bekstvo?’ Ako se štitiš kad god te nešto zadesi i ostaviš sebi put za bekstvo, sporedna vrata, da li sprovodiš istinu u delo? To nije primenjivanje istine – to je podmuklost. Ti sada obavljaš svoju dužnost u Božjoj kući. Koje je prvo načelo obavljanja dužnosti? Da pre svega moraš svesrdno da obaviš tu dužnost, ne štedeći trud i štiteći interese Božje kuće. To je istina-načelo koje treba da sprovedeš u delo. Štititi se tako što ćeš ostaviti sebi put za bekstvo, sporedna vrata, jeste načelo primene koje slede nevernici i njihova je najuzvišenija filozofija. Stavljajući sebe na prvo mesto u svemu i stavljajući sopstvene interese ispred svih, ne misleći na druge, nemajući nikakve veze sa interesima Božje kuće i interesima drugih, prvo razmišljajući o sopstvenim interesima, a zatim razmišljajući o putu za bekstvo – zar to nije ono što čini nevernika? Upravo je to nevernik. Ta vrsta osobe nije sposobna da obavlja dužnost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Iz Božjih reči sam uvidela da se ljudi neprestano plaše da preuzmu odgovornost kad obavljaju dužnosti. Plaše se da će napraviti grešku i biti razotkriveni i smenjeni. Kad se pojave problemi, oni ostavljaju starešinama da odluče, a sebi uvek ostavljaju prostor da zaštite lične interese. To je načelo koje nevernici slede kada rešavaju probleme. Ono što su Božje reči razotkrivale kao da mi je probadalo srce. Zar moje ponašanje nije bilo isto takvo? Kad je Jilin smenjena i kad su se pojavila odstupanja i problemi u propovedima koje sam birala, kao i kad sam bila pod prismotrom, ja nisam došla pred Boga da pronađem uzrok problema i da tragam za istinom kako bih ih rešila. Umesto toga, ja sam se brinula da ću biti smenjena i da neću moći da obavljam dužnost, te da tako neću imati dobre izglede niti odredište. Jasno sam videla da su tih nekoliko propovedi prilično praktične i da se mogu poslati, ali sam se plašila da će, ako se pojave odstupanja, moji lični problemi biti razotkriveni i da ću biti smenjena. Stoga sam ih prosledila starešinama da oni odluče, pod izgovorom da nisam sigurna. Na taj način, ako bi se pojavili problemi, odgovornost ne bi bila samo na meni. Kad starešine nisu odgovorile, ja sam odugovlačila i čekala, što je dovelo do toga da vredna propoved ne bude poslata na vreme, a to je ometalo napredak. U to vreme sam verovala da nisam toliko željna kratkoročnih uspeha kao što sam ranije bila. Isto tako nisam bila sigurna u sebe kao ranije i verovala sam da je sposobnost da pitam starešine za predlog kad nešto iskrsne, znak razboritosti. Sada sam konačno uvidela da sam krila svoje ogavne namere u sebi. Plašila sam se da preuzmem odgovornost, a da bih poštedela sebe, koristila sam podmukle metode. Bila sam izuzetno sebična i ogavna, izuzetno ljigava i lažljiva! Da su moje namere bile ispravne, u smislu da sam uzimala u obzir rad crkve, ja bih pregledala vredne propovedi što je pre moguće kako bi mogle da svedoče o Bogu. Čak i ako bi se pojavili problemi ili odstupanja, mogla sam brzo da i rezimiram i potražim istinu kako bih ih rešila. Na taj način, broj odstupanja bi nastavio da se smanjuje. Međutim, ja nisam verovala da Bog sve ispituje. Plašila sam se da ću, ako napravim grešku, biti smenjena i da moja budućnost neće biti obezbeđena. Radije sam odlagala slanje propovedi kako bih poštedela sebe. Ni najmanje nisam uzimala u obzir rad crkve. Postupajući na taj način, ne samo da ne bih imala dobru budućnost i odredište, već bih na sebe navukla Božju mržnju.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Neki ne veruju da se Božja kuća može pravično ophoditi prema ljudima. Oni ne veruju da Bog caruje u Njegovoj kući i da tamo vlada istina. Oni veruju da bez obzira na dužnost koju neko obavlja, ukoliko se pojavi problem, Božja kuća će odmah reagovati tako što će ih lišiti prava da obavljaju tu dužnost, otpustiti ili čak ukloniti iz crkve. Da li stvari zaista tako funkcionišu? Naravno da ne. Božja kuća se ophodi prema svakoj osobi u skladu sa istina-načelima. Bog se pravedno ophodi prema svakoj osobi. On ne uzima u obzir samo ponašanje neke osobe u jednoj konkretnoj situaciji; On uzima u obzir čovekovu priroda-suštinu, njegove namere, njegov stav, a posebno da li može da promisli o sebi kada napravi grešku, da li se kaje i da li može da pronikne u suštinu problema na temelju Njegovih reči, da shvati istinu, da mrzi sebe i da se istinski pokaje. (…) Recite Mi, ako neko pogreši, a sposoban je za istinsko razumevanje i spreman je da se pokaje, zar mu Božja kuća ne bi pružila šansu? Kako se Božji plan upravljanja od šest hiljada godina bliži kraju, ima toliko puno dužnosti koje treba obaviti. Ali ako nemaš savest ili razboritost, ne baviš se svojim pravim poslom, ako si dobio priliku da vršiš dužnost, ali ne znaš da je ceniš, ne stremiš istini nimalo, propuštaš najbolje trenutke, onda ćeš biti otkriven. Ako si konstantno površan u obavljanju svoje dužnosti i ne pokoravaš se nimalo kada se suočiš sa orezivanjem, da li će te Božja kuća i dalje angažovati za obavljanje dužnosti? U Božjoj kući vlada istina, a ne Sotona. Bog ima poslednju reč o svemu. On je taj koji obavlja posao spasavanja čoveka, On je taj koji ima suverenitet nad svime. Nema potrebe da ti analiziraš šta je ispravno a šta pogrešno, samo treba da slušaš i pokoravaš se. Kada se suočiš sa orezivanjem, moraš da prihvatiš istinu i da budeš u stanju da ispraviš svoje greške. Ako to učiniš, Božja kuća ti neće oduzeti pravo da obavljaš svoju dužnost. Ako se stalno plašiš da ćeš biti eliminisan, stalno imaš izgovore, stalno se pravdaš, to je onda problem. Ako dozvoliš drugima da vide da nimalo ne prihvataš istinu i da do tebe ne dopire razboritost, u nevolji si. Crkva će biti dužna da reaguje. Ako uopšte ne prihvataš istinu u vršenju svoje dužnosti i stalno se plašiš da ćeš biti otkriven i eliminisan, onda je tvoj strah okaljan ljudskom namerom i iskvarenom sotonskom naravi, kao i sumnjom, oprezom i zabludama. Čovek ne treba da neguje ovakve stavove” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Promišljajući o Božjim rečima, konačno sam shvatila da sam neprestano brinula da ću, ako napravim grešku tokom obavljanja dužnosti, biti razotkrivena i smenjena i da neću imati dobru budućnost niti odredište, kao i da je glavni razlog bilo to što nisam shvatala Božju pravednu narav i nisam verovala da istina vlada u Božjoj kući. Božja kuća dodeljuje druge dužnosti i smenjuje ljude u skladu sa načelima. Ona ne smenjuje ljude zato što su jednu ili dve stvari uradili pogrešno niti zato što postoje neka odstupanja u njihovom radu. Umesto toga, ona posmatra doslednost u ponašanju ljudi, kao i to da li oni mogu da prihvate istinu i brzo preokrenu stvari kad dođe do odstupanja i problema. Pomislila sam na Jilin. Iako je ona donekle imala kov i bila donekle talentovana, stremila je samo ka ugledu i statusu i bila je željna kratkoročnih uspeha. Kad su se pojavila odstupanja i problemi u njenim dužnostima, starešine su pokušale u više navrata da je usmere, ali ona nije promišljala o sebi, nije tragala za načelima i izazvala je prekidanje i ometanje u radu. Zbog toga je bila smenjena. Nasuprot njoj, među ljudima oko mene bila je jedna sestra koja je nemarno vršila odabir propovedi i odbacila neke vredne propovedi. Međutim, kroz usmeravanje i orezivanje, bila je u stanju to da prihvati, da promisli o sebi i brzo preokrene stvari. Crkva joj je i dalje pružala priliku da obavlja dužnosti. Zapravo, to što je Jilin smenjena za mene bio znak da se trgnem. Razmišljala sam o tome zašto se tako mnogo odstupanja i problema javljalo kad sam birala propovedi i zašto nisam mnogo napredovala. Osnovni razlozi bili su to što sam bila nadmena i uobražena i zarobljena u svojim starim navikama. Tokom obavljanja dužnosti, oslanjala sam se na iskustvo i kruto primenjivala pravila umesto da tragam za načelima. Kao rezultat toga, odbacivala sam vredne propovedi i prekidala rad. Međutim, starešine me nisu smenile zbog odstupanja i problema koji su se javili dok sam obavljala svoju dužnost. Čak su u zajedništvu razgovarali sa mnom kako bi mi pomogli da razumem svoju iskvarenu narav i pružili su mi priliku da se pokajem i promenim. Ali ja ne samo da nisam naučila lekciju iz toga što su smenili Jilin niti promislila o sopstvenim problemima, već sam i pogrešno shvatala i zauzimala odbrambeni stav protiv Boga. Jasno sam videla vredne propovedi, ali se nisam usuđivala da donesem odluku, već sam, umesto toga, to prepuštala starešinama. Plašila sam se da, ako napravim grešku, budem smenjena i ne budem mogla da obavljam dužnost, neću imati dobar ishod. Zamišljala sam Boga kao biće sa istom iskvarenom ljudskošću, koje ne dozvoljava ljudima da naprave grešku i isključuje ih čim pogreše. Zar to nije bilo klevetanje i huljenje protiv Boga? Zaista sam bila isuviše rđava i lažljiva!

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i stekla bolje razumevanje svog stanja. Svemogući Bog kaže: „Svojim dužnostima i Bogu, ljudi moraju pristupiti s iskrenim srcem. Ako to učine, biće ljudi koji se boje Boga. Kakav stav prema Bogu imaju ljudi čija su srca poštena? Oni makar imaju bogobojažljivo srce, srce koje je u svemu pokorno Bogu, ne pitaju za blagoslove niti nedaće, ne spominju uslove, prepuštaju se na milost Božjim orkestracijama – to su ljudi poštenog srca. Oni koji su uvek sumnjičavi prema Bogu, koji Ga uvek preispituju, uvek nastoje da se s Njim pogađaju – jesu li to ljudi čija su srca poštena? (Nisu.) Šta se nalazi u srcu takvih ljudi? Lažljivost i rđavost; oni uvek preispituju. A šta to preispituju? (Božji stav prema ljudima.) Oni uvek preispituju Božji stav prema ljudima. U čemu je ovde problem? I zašto ovo preispituju? Jer su time obuhvaćeni njihovi vitalni interesi. U svom srcu, u sebi razmišljaju: ’Bog je za mene stvorio ove okolnosti, uredio je da mi se ovo dogodi. Zašto je On to uradio? Ovo se drugim ljudima nije dogodilo – zašto je meni moralo da se desi? I kakve će potom biti posledice?’ Ovo su stvari koje oni preispituju, preispituju svoje dobitke i gubitke, blagoslove i nedaće. I dok preispituju ove stvari, jesu li u stanju da istinu sprovode u delo? Mogu li da se pokore Bogu? Ne mogu. I kakva je priroda stvari koje nastaju u promišljanjima njihovog srca? Po svojoj prirodi, sve ove stvari predstavljaju razmatranje njihovih ličnih interesa, sve one su za njihovo dobro. (…) Ljudi koji naročito vrednuju sopstvene izglede, sudbine i interese, uvek preispituju da li je Božje delo korisno za njihove izglede i za njihove sudbine, kao i da li će im pomoći da dobiju blagoslove. Naposletku, kakav je ishod njihovog preispitivanja? Samo se bune protiv Boga i protive Mu se. Čak i kad su istrajni u obavljanju svojih dužnosti, izvršavaju ih površno, negativno raspoloženi; u svom srcu, i dalje razmišljaju kako da nešto iskoriste i ne nađu se na gubitničkoj strani. Takvi su im motivi dok obavljaju svoje dužnosti i ovim nastoje da se pogode sa Bogom. Kakva je ovo narav? Reč je o lažljivosti, to je rđava narav. Ovo više nije obična iskvarena narav, već je prerasla u rđavost. A kad u nečijem srcu postoji ovakva rđava narav, ona predstavlja borbu protiv Boga! Ovaj problem treba da vam bude jasan. Ako ljudi Boga uvek preispituju i nastoje da se pogađaju pri obavljanju svojih dužnosti, mogu li oni svoje dužnosti da obavljaju kako treba? Nipošto ne mogu. Oni ne obožavaju Boga svim svojim srcem i iskreno, oni nemaju pošteno srce, već posmatraju dok obavljaju svoje dužnosti, uvek sa zadrškom – i kakav je ishod? Bog u njima ne deluje i postaju smeteni i zbunjeni, ne razumeju istina-načela, postupaju shodno svojim sklonostima i sve uvek rade naopako. A zašto sve uvek rade naopako? Jer njihova srca oskudevaju u jasnoći, a kad im se stvari dese, oni o sebi ne razmišljaju niti traže istinu kako bi pronašli rešenje, već istrajavaju u tome da stvari čine kako im se prohte, shodno sopstvenim željama – ishod je takav da u obavljanju dužnosti sve uvek urade naopako. Nikada ne razmišljaju o radu crkve, niti o interesima Božje kuće, uvek kuju zavere u sopstvenu korist, uvek prave planove zarad sopstvenog interesa, ponosa i statusa, i ne samo da svoje dužnosti obavljaju loše, već odugovlače rad crkve i na njega utiču. Zar time ne zastranjuju i ne zanemaruju svoje dužnosti? Ako neko, pri obavljanju svoje dužnosti, uvek pravi planove zarad sopstvenih interesa i budućih izgleda, i ne razmišlja o radu crkve niti o interesima Božje kuće, onda to nije obavljanje dužnosti. To je oportunizam, činjenje stvari radi sopstvene koristi i radi ličnog pribavljanja blagoslova. Time se menja priroda u pozadini njegovog obavljanja dužnosti. Radi se samo o pogađanju sa Bogom i o želji za obavljanjem dužnosti zarad postizanja sopstvenih ciljeva. Ovakav način postupanja će najverovatnije ometati rad crkve” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost”). Iz Božjih reči sam shvatila da ljudi sa iskrenim srcem ne uzimaju u obzir sopstvene dobiti, gubitke, blagoslove i nedaće kad obavljaju svoju dužnost. Ne pokušavaju da sa Bogom sklapaju poslovne dogovore, već obavljaju svoju dužnost svim srcem i umom kako bi udovoljili Bogu. Baš kao Noje – Bog mu je zatražio da napravi barku i Noje nije analizirao da li može da je napravi ili ne. Svim svojim srcem, razmišljao je samo o tome kako da izvrši Božji nalog što je pre moguće. Nojeve čisto, iskreno i pokorno srce osvojilo je Božje odobravanje. Lažljivi i rđavi ljudi se prema svojoj dužnosti odnose tako što neprestano preispituju i posmatraju, na svakom koraku kuju planove za svoje buduće izglede i puteve. Takva osoba kod Boga izaziva prezir. Kad sam promislila o Božjim rečima, osetila sam kao da me u srce probadaju. Razmišljala sam o tome da je način na koji sam se odnosila prema svojoj dužnosti pokazao da uopšte nemam iskreno srce. Ni najmanje nisam uzimala u obzir Božju nameru. Nisam razmišljala o tome kako da vršim odabir propovedi koje su bile u skladu sa merilom što brže mogu da bi se mogle iskoristiti za propovedanje jevanđelja i svedočenje o Bogu. Umesto toga, izvodila sam prepredene trikove sa Bogom i zauzimala odbrambeni stav prema Njemu na svakom koraku kako bih poštedela sebe, tražeći od starešina da o svemu oni odlučuju. Bila sam zaista krajnje lažljiva kad sam dužnost obavljala sa takvim namerama! Tokom obavljanja dužnosti, svakog trena sam na umu imala svoju budućnost i odredište, kao da ću, ako ne napravim grešku i ne budem smenjena, preživeti kad Božje delo bude završeno i imati dobro odredište. Božja narav je pravedna i sveta. Zauzimanjem odbrambenog stava protiv Boga tokom obavljanja svoje dužnosti, nisam bila u stanju da primim Božje prosvećenje i usmeravanje. Misli su mi bile izuzetno pomućene i nisam mogla da uočim probleme u propovedima. Ako bih tako nastavila, to bi samo prekidalo i ometalo rad crkve i bila bih zaista razotkrivena i isključena kad za to dođe vreme. Kad sam to shvatila, osetila sam strah u srcu i požurila da se pomolim Bogu i pokajem.

Jednog dana, tokom duhovne posvećenosti, pročitala sam ove Božje reči i našla put primene. Svemogući Bog kaže: „Čovekovo vršenje sopstvene dužnosti je, u stvarnosti, ostvarenje svega što je svojstveno čoveku, to jest, onoga što je čoveku moguće. Tada je njegova dužnost ispunjena. Nedostaci čoveka tokom njegove službe postepeno se smanjuju stalnim sticanjem iskustva i stalnim procesom njegovog suda; oni ne sprečavaju niti utiču na čovekovu dužnost. Oni koji prestanu da služe ili se predaju i povuku iz straha da će biti nedostataka u njihovoj službi, najveće su kukavice od svih. (…) Iako je dužnost čoveka ukaljana čovekovim umom i njegovim predstavama, ti moraš da izvršiš svoju dužnost i pokažeš svoju odanost. Nečistoće u čovekovom radu su pitanje njegovog kova, međutim, ako čovek ne izvršava svoju dužnost, to pokazuje njegovu buntovnost” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). „Bez obzira na to koju dužnost obavljaš, tek kada istraješ u tome da u svemu postupaš u skladu sa istina-načelima, zaista ćeš ispuniti svoju odgovornost. Otaljavanje posla u skladu sa ljudskim načinom obavljanja stvari znači biti površan; samo pridržavanje istina-načela znači pravilno obavljanje svoje dužnosti i ispunjavanje svoje odgovornosti. A kada ispuniš svoju odgovornost, zar to nije ispoljavanje odanosti? To je ispoljavanje odanog obavljanja dužnosti. Tek kada imaš taj osećaj odgovornosti, tu odlučnost i želju i to ispoljenje odanosti u pogledu svoje dužnosti, Bog će te blagonaklono pogledati i imati povoljno mišljenje o tebi” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Božje reči su mi pružile put primene. Zahtevi koje Bog stavlja pred nas nisu veliki. On od nas ne zahteva da sve radimo savršeno, bez greške. Dokle god imamo iskreno srce, radimo ono što umemo svim svojim srcem i dušom, ispravimo svoje namere kad naiđemo na stvari koje ne možemo da prozremo i komuniciramo o tome sa braćom i sestrama sa kojima radimo, kao i sa starešinama, tražeći zajedno načela, ne čekajući pasivno i dokle god ispunjavamo svoje obaveze, Bog će to odobriti. Setila sam se kako sam nekada vršila odabir propovedi. Bila sam nadmena, oslanjala se na iskustvo i nisam tražila istina-načela, pa su se pojavila odstupanja. Sada moram više da se posvetim načelima. Kad biram svaku propoved, moram da imam bogobojažljivo srce i da stvari procenjujem na osnovu načela. Iako će se problemi i odstupanja i dalje pojavljivati tokom obavljanja dužnosti, moram prema njima pravilno da se odnosim, da rezimiram razloge i brzo preokrenem stvari. Kad sam to shvatila, više nisam uzimala u obzir da li ću biti smenjena ili ne i bila sam u stanju da se svim srcem posvetim svojoj dužnosti. U tom periodu, broj problema i odstupanja se postepeno smanjivao i stekla sam neke koristi, kako profesionalno, tako i u smislu načela. Srce mi je bilo vrlo spokojno.

Kasnije sam izabrana za vođu tima. Jednom su nadzornici poslali pismo u kojem su ukazivali na to da tema propovedi koje smo tada poslali nije jasna i nije praktična u besedi o istini. Pitali su da li sam to proverila – zašto nisam uočila probleme? Kad sam pročitala pismo, srce mi je sišlo u pete. Bilo je tačno da nisam uočila te probleme. Nisam mogla a da ne pretpostavim: „Ako nadzornici vide da tako dugo obavljam ovu dužnost, a da još uvek nisam dokučila načela, hoće li onda pomisliti da nisam podobna za ovu dužnost i smeniti me?” Nakon toga sam ponovo postala plašljiva i nisam pokazivala inicijativu u obavljanju dužnosti. Iako sam mogla jasno da vidim da su neke propovedi vredne, plašila sam se da ću ponovo napraviti grešku i biti razotkrivena, pa sam ih prosleđivala nadzornicima da ih procene i provere. Shvatila sam da moje stanje nije ispravno i da ponovo razmišljam o sopstvenim izgledima i putevima za budućnost. Pomislila sam na odlomak Božjih reči i potražila ga da ih pročitam. Svemogući Bog kaže: „Nezavisno od situacije ili radnog okruženja, ljudi ponekad greše i postoje oblasti u kojima su njihov kov, uvidi i perspektive nedovoljni. To je normalno i treba da naučiš kako da to ispravno rešavaš. (…) Treba odmah da razmisliš o sebi i da utvrdiš da li postoji problem sa tvojim stručnim veštinama ili je problem u tvojim namerama. Istraži da li u tvojim postupcima postoje ikakve nečistoće ili su za to krive određene predstave. Razmisli o svim aspektima. Ako je problem u nedovoljnoj stručnosti, možeš da nastaviš da učiš, da pronađeš nekog da ti pomogne u pronalaženju rešenja ili da se konsultuješ sa ljudima iz te oblasti. Ako su u to umešane neke pogrešne namere, koje obuhvataju problem koji se može rešiti korišćenjem istine, možeš da potražiš crkvene vođe ili nekoga ko shvata istinu da se s njima posavetuješ i porazgovaraš u zajedništvu. Popričaj sa njima o stanju u kom se nalaziš i dozvoli im da ti pomognu da ga rešiš. Ako je u pitanju problem koji obuhvata predstave, nakon što ih ispitaš i postaneš ih svestan, možeš da ih raščlaniš i razumeš, a zatim se udalji od njih i protiv njih se pobuni” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Nakon čitanja ovog odlomka Božjih reči, osetila sam da mi je srce čisto i prosvećeno. Kad se odstupanja i problemi pojave u mojoj dužnosti, moram prema njima da se odnosim na pravi način tako što ću promišljati, rezimirati i tražiti uzrok problema. Kad sam promislila o sebi, otkrila sam da sam se, kad sam pregledala propovedi oslanjala na iskustvo. Kad bih videla da tu postoji opšti okvir, nisam promišljala o detaljima. To je značilo da nisam nalazila probleme. Nakon toga sam izdvojila propovedi sa problemima i o njima diskutovala sa svojim sestrama. Kroz razgovor i diskusiju, shvatila sam malo bolje relevantne istine i načela. Kroz ova iskustva, istinski sam razumela da samo ako se oslobodimo svog odbrambenog stava i pokažemo spremnost da tragamo za istinom, možemo da steknemo Božje prosvećenje i usmeravanje i dobro obavljamo svoju dužnost.