91. Da li težnja za savršenim brakom vodi ka sreći?

Posle osam godina poznanstva i uzajamne ljubavi, moj budući muž se taman spremao da me zaprosi kad sam se ja iznenada razbolela i usled te bolesti ostala neplodna. U to vreme, bila sam krajnje malodušna i nisam više imala hrabrosti za život. Shvativši da neću moći da rađam decu, porodica mog muža molila ga je da raskine sa mnom, ali on je ignorisao njihovo odvraćanje i čvrsto odlučio da me oženi. Nepokolebljiva odanost mog muža ponovo mi je probudila nadu u život, na čemu sam mu bila veoma zahvalna, ali sam istovremeno osećala krivicu što ne mogu da mu rađam decu i stalno mi se činilo da sam mu ostala dužna. U srcu sam potajno govorila sebi da moram pravilno da negujem tu našu, teškom mukom stečenu zajednicu. Nakon udaje, kuću sam održavala u savršeno urednom stanju, kako bi muž mogao mirne duše da odlazi na posao van kuće. I oko važnih stvari i oko sitnica, trudila sam se da mi on uvek bude na prvom mestu i starala se da ga uvek ispoštujem pred rodbinom i prijateljima. Otprilike dve godine posle našeg venčanja, ne želeći da gleda kako samu sebe okrivljujem zbog neplodnosti, moj muž je usvojio jedno dete. Nakon usvajanja deteta, kuća nam se ispunila radošću i smehom i činila mi se toplijom nego ranije.

U januaru 2009. godine, rođaka mi je propovedala jevanđelje o carstvu Svemogućeg Boga. Reči Svemogućeg Boga imale su veliki autoritet i moć i snažno su me privukle. Posle toga, često bih čitala Božje reči i s braćom i sestrama u zajedništvu razgovarala o našem razumevanju Njegovih reči. Shvatila da Božje delo poslednjih dana treba da spase ljudski rod, da ima mnogo ljudi kojima je Sotona naškodio i koji još uvek nisu stupili pred Boga, te da je naša odgovornost i obaveza da te ljude dovedemo pred Boga kako bi prihvatili Njegovo spasenje. Poželela sam da i ja pružim svoj doprinos radu na jevanđelju. Nedugo zatim, uz Božju blagodat, počela sam da obavljam svoju dužnost u crkvi. U sebi sam razmišljala: „Kako bi bilo lepo kad bih svom mužu svedočila o jevanđelju Božjeg carstva i nagovorila ga da se pridruži mojoj veri u Boga.” Ali nakon što me je saslušao, muž mi je samo prezrivo rekao: „Na ovom svetu nipošto nema Boga”, dodajući da je on materijalista. Uvidevši da s priličnim oduševljenjem verujem u Boga, a i iz vlastite radoznalosti, krenuo je da na internetu istražuje o tome. Tamo je video negativnu propagandu koju KPK smišlja kako bi što više ocrnila crkvu i hulila protiv Boga, pa me je nervozno upitao: „Da li ti veruješ u Svemogućeg Boga? Uhapsiće te zbog toga. Osim toga, na internetu kažu da se ljudi koji veruju u Boga odriču svojih porodica i napuštaju posao. Nemoj da se zavaravaš.” Takođe je rekao da je išao u Biro državne bezbednosti da se raspita i da su mu tamo rekli da, u svakoj porodici u kojoj neko od članova veruje u Svemogućeg Boga, ostali članovi moraju tu osobu da prijave, da njena deca kasnije neće moći da postanu državni službenici ni da služe vojsku, te da će u to biti umešana čitava porodica. Kazao mi je da ću, ako nastavim da verujem, pre ili kasnije biti uhapšena. Slušajući muževljeve reči, veoma sam se iznenadila. KPK je toliko rđava da čak primorava ljude da prijavljuju članove porodice koji veruju u Boga! Mužu sam brzo odgovorila: „Ne veruj glasinama koje si pročitao na internetu; sve su to izmišljotine KPK. Verujem u Boga, ali se nisam odrekla ni porodice ni posla.” Nije mi poverovao i ostao je i dalje na strani KPK. Zbog muževljevog protivljenja mojoj veri, nisam imala drugog izbora nego da nastavim da verujem u potaji, iza njegovih leđa.

Godinu dana kasnije, muž je otkrio da i dalje verujem u Boga, pa se zabrinuo da će me uhapsiti i da će cela naša porodica biti umešana u to, što bi mu narušilo ugled. Jednom prilikom je iznenada kleknuo preda me i počeo da me moli da prestanem da verujem u Boga. Prilično sam se iznenadila videvši muža kako me na kolenima moli. Obično se ponašao kao pravi muški šovinista, pa nisam očekivala da klekne preda mnom i da me moli. Setila sam se kako je on obično puno brinuo o našoj porodici i vrlo dobro se ophodio prema meni, pa sam pomislila: „Ako ga ne poslušam, hoće li se prema meni i dalje ophoditi tako dobro kao pre? Da li ćemo se oko ovoga često prepirati? Hoće li doći dotle da se više nećemo slagati jedno s drugim? Ali ako ga poslušam i odreknem se svoje vere u Boga, izgubiću šansu da dostignem spasenje.” Razmišljajući o tome, postala sam pomalo slaba i pomislila sam: „Možda ću ubuduće malo ređe izlaziti. Provodiću vikende kod kuće, sa svojim mužem, kako se on ne bi puno brinuo. Možda ga je KPK samo privremeno zaludela. Moje sadašnje razumevnje istine je veoma plitko; ako ubuduće budem duže razgovarala s njim, verujem da će me razumeti.” Kasnije je on, da bi me naterao da napustim svoju veru u Boga, u potaji odštampao negativnu KPK propagandu sa interneta i doneo mi kući da pročitam. Isprva sam odbila, ali me je on naterao da sednem i pročitam. Podsvesno sam se okrenula od njega, zbog čega je muž, na moje iznenađenje, pobesneo. Zgrabio me je za kragnu, gurnuo u ćošak i u pomamnom gnevu divljački me stegnuo za vrat. Iz očiju mu je izbijala svirepost. Zlokobno mi je rekao: „Danas ćeš uvideti istinu! Moraš da se probudiš!” Stezao me je tako snažno da sam jedva disala, da bi posle nekog vremena njegov stisak konačno popustio. Videvši šta je muž uradio, bila sam zaprepašćena. Otkad ga poznajem, ni jedan jedini put nije digao ruku na mene. A sada je postao nasilan prema meni zato što verujem u Boga! Osetila sam strašnu nepravdu i suze su mi potekle niz lice. U sebi sam pomislila: „Šta ću ubuduće da radim? Ako nastavim da verujem u Boga i da obavljam svoju dužnost, muž se prema meni sigurno neće ophoditi dobro kao ranije. A koliko će dugo onda naša porodica moći da opstane? Ali ako se odreknem svoje vere u Boga, propustiću priliku da budem spasena. To što se Bog ovaplotio kako bi izrazio istine i spasao ljudski rod je izuzetno retka prilika, koju ne smem da propustim.” Bila sam rastrzana i obuzeta bolom, ne znajući šta da radim. Došla sam pred Boga i pomolila Mu se: „Bože, moj je rast tako mali. Molim Te da me prosvetiš i usmeriš kako da ostanem postojana u ovim okolnostima.” Zatim sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Od stvaranja sveta, počeo sam da predodređujem i biram tu grupu ljudi, a to ste, naime, danas vi. Vaš temperament, kov, izgled i rast, vašu porodicu u kojoj ste rođeni i, tvoj posao i tvoj brak, tebe u celosti, čak i boju tvoje kose i kože i tvoje vreme rođenja, sve su to uredile Moje ruke. Svojom rukom uredio sam čak i stvari koje radiš i ljude koje srećeš svakog dana, da ne spominjem činjenicu da sam uredio i tvoje dovođenje u Moje prisustvo danas. Ne uzrujavaj se, već postupaj smireno” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 74. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su me navele da shvatim da je čovekova sudbina u Božjim rukama. Bog je svakom čoveku još odavno predodredio posao, brak i porodicu. Da li će mi se porodica raspasti ili neće zavisi isključivo od Božje suverenosti i Njegovih uređenja, i ja ne mogu da kontrolišem da li će se moj muž razvesti od mene ili neće. Moram da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da dobro obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće. Shvativši Božju nameru, srce mi se malo umirilo.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Moraš posedovati Moju hrabrost u sebi, i moraš imati principe kada dođe do suočavanja sa rodbinom koja ne veruje. Za Moje dobro, međutim, ne smeš ni da se predaš nikakvim mračnim silama. Osloni se na Moju mudrost da bi išao savršenim putem; ne dozvoli da ijedna od Sotoninih zavera zaživi. Daj sve od sebe da staviš svoje srce pred Mene, a Ja ću te utešiti i doneću ti mir i sreću” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Promišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da sam zbog svoje privrženosti umalo pala kao žrtva Sotonine lukave zavere. KPK na internetu širi neosnovane glasine kako bi ocrnila crkvu, zaluđujući našu neverničku rodbinu, koju koristi da bi nas opstruisala i progonila, s ciljem da se klonimo Boga i da Ga izdamo. Isprva me muž nije progonio zbog moje vere, ali videvši sve te neosnovane glasine na internetu, učinio je sve što je mogao da izrazi svoje protivljenje i da me progoni, koristeći svakojake taktike kako bi me naterao da se odreknem svoje vere u Boga. Bio je zapravo oruđe u rukama Sotone! Ako bih se zbog muževljevog progona odrekla vere u Boga i obavljanja svoje dužnosti, zar to ne bi značilo da sam upala u Sotoninu lukavu klopku? Božje reči kažu: „Moraš imati principe kada dođe do suočavanja sa rodbinom koja ne veruje.” Mogla sam da slušam muža kada je reč o svakodnevnim stvarima, ali kada se radi o mojoj veri u Boga, morala sam da zauzmem čvrst stav i da se držim načela. Nisam mogla da se odreknem vere u Boga zbog njegovog progona; morala sam mudro da se nosim s tim. Posle toga, dužnost sam počela da obavljam u večernjim satima, a mužu sam rekla da držim časove kako bih malo zaradila sa strane, dok sam preko dana išla normalno na posao. Stvari su se tako jedno vreme nesmetano odvijale, a muž je prestao da se prepire sa mnom oko vere u Boga. Posle nekog vremena, muž je postao sumnjičav. Počeo je potajno da me prati i da mi često pretura po tašni. Pronašao je knjige Božjih reči i beleške sa mojih posvećenosti koje sam bila sakrila u ormaru, pa je ljutito upro prstom u mene i rekao: „Ti si baš neka tvrdoglava žena! Spaliću ti sve ove knjige, pa da vidimo kako ćeš onda da veruješ!” Uplašila sam se da će ih zaista spaliti, pa sam ih u potaji prebacila kod jedne sestre na sigurno, dok muž nije bio kod kuće. Usled progona od strane muža, nisam mogla da se kod kuće normalno posvećujem, niti da čitam Božje reči, tako da mi nije preostalo ništa drugo do da sebi iznajmim stan. Svakoga dana, pre povratka kući s posla, u tom iznajmljenom prostoru bih čitala Božje reči.

U maju mesecu 2012. godine, pošto je muž ranije išao u Biro državne bezbednosti da se raspituje oko vere u Boga, ljudi iz biroa su počeli da motre na njega. Obično su ga kontaktirali preko aplikacije WeChat, pod izgovorom da samo proveravaju da li je s njim sve u redu, ali su ga ujedno pitali i gde ja radim. Nakon što su me ljudi iz KPK pratili duže od dva meseca, naposletku su me na jednom okupljanju i uhapsili. Kad su me pustili, plašila sam se da će se braća i sestre naći u problemu ako me policija bude pratila, pa sam na izvesno vreme prestala da posećujem okupljanja i obično bih u potaji samo čitala Božje reči dok muž nije bio kod kuće. Jednoga dana, muž je otkrio da i dalje verujem u Boga, pa me je ozbiljnim glasom upitao: „Možeš li ti da prestaneš da veruješ? Ako nastaviš da veruješ u Boga pa te ponovo uhapse, znaš li šta će se desiti s mojim ugledom? Jesi li razmišljala o mojim osećanjima i o budućnosti našeg deteta? Zar nas troje ne živimo prilično dobro? Ako si nesrećna, možemo da putujemo. Mogu da ti kupim i neki auto. Šta god poželiš, ja ću da ti stvorim. Zašto tako uporno slediš taj svoj put vere?” U to vreme sam bila donekle slaba i umalo sam podlegla iskušenju. Ideja o srećnom zajedničkom životu u porodici zvučala je prilično lepo, pa sam htela da pristanem na muževljev predlog. Ali pomisao na odustajanje od vere u Boga jako me je rastužila. Stoga sam se brzo pomolila Bogu: „Bože, Hoću da verujem u Tebe i da obavljam svoju dužnost, ali ne želim da rasturim svoju porodicu. Molim Te, daj mi veru i odlučnost da izdržim patnju kako bih prevazišla ovo iskušenje od strane Sotone.” Zatim sam pomislila na Božje reči: „Ako na putu ka ljubavi prema Bogu budeš u stanju da staneš na stranu Boga kada se On bori protiv Sotone, i ne vratiš se Sotoni, to će značiti da si dostigao ljubav prema Bogu i da si postojan u svom svedočenju” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Suočena s takvim okolnostima, morala sam da stanem na stranu Boga i da ponizim Sotonu. Muž se plašio da će, ako me budu ponovo uhapsili, to uticati na njegov ugled i da će ga biti sramota da svoju rodbinu i prijatelje pogleda u oči, pa je uz pomoć materijalnih uživanja pokušao da me navede da izdam Boga. Nisam imala sposobnost raspoznavanja i bila sam u iskušenju, pa sam čak poželela da udovoljim svom mužu i da težim ka telesnoj porodičnoj sreći. Rast mi je zbilja bio tako mali. Setila sam se kako je muž, pre no što su me uhapsili, da bi me naterao da napustim svoju veru u Boga, koristio svakojaka sredstva kako bi me pratio i motrio na mene, te da je čak hteo da spali moje knjige Božjih reči. Uvidela sam da muž zapravo i nije bio dobar prema meni, već mi je samo nudio te materijalne prednosti kako bi me naterao da se odreknem svoje vere. Nisam smela da nasednem na Sotoninu lukavu zaveru. I zato sam mužu rekla: „Bog je stvorio čoveka i stoga je savršeno prirodno i opravdano obožavati Boga.” Muž mi je prezrivo odgovorio: „Ideja da je čoveka stvorio Bog potiče iz Biblije, koja je napisana ljudskom rukom, a ti i dalje veruješ u nju. Stvarno si plitkoumna!” Čuvši njegove reči, shvatila sam da su naši suprotstavljeni stavovi o veri u Boga nepomirljivi. Idemo različitim putevima, tako da će naš brak pre ili kasnije morati da se završi. Dok sam o tome razmišljala, srce mi se ispunilo bolom, pa sam pomislila: „Zbilja smo puno toga prevalili preko glave otkad smo u braku. Isprva mi je nepokolebljiva muževljeva odanost pomagala da prebrodim najteži period svog života. Ako se razvedemo, kako ću ubuduće živeti?” I dalje sam se osećala pomalo dužnom prema svom mužu i detetu. Ali onda sam pomislila: „Bog je izvor čovekovog života, tako da je nemati Boga isto što i nemati život. Ako poslušam muža i prestanem da verujem u Boga, ako prestanem da jedem i pijem Njegove reči, time ću se ujedno odreći Božjeg spasenja i nastaviću da živim pod Sotoninom vlašću. Zar onda ne bih živela kao leš koji hoda? Ne smem da napustim svoju veru u Boga!” Stoga sam se pomolila Bogu i zatražila od Njega da me povede putem koji stoji preda mnom.

Zatim sam pročitala sledeći odlomak Božjih reči: „Štetni uticaj koji su hiljade godina ’uzvišenog duha nacionalizma’ ostavile duboko u ljudskom srcu, kao i feudalno razmišljanje kojim su ljudi vezani i okovani, bez imalo slobode, bez ikakve volje da teže nečemu ili da istraju, bez želje za napretkom, a namesto toga uvek negativni i nazadni, ukopani u robovski mentalitet i tako dalje – ovi objektivni faktori su pružili neizbrisivo prljavu i ružnu sliku o sistemu vrednosti i uverenjima, idealima, moralu i ljudskoj naravi. Ljudi, čini se, žive u mračnom svetu terorizma, koji niko od njih ne nastoji da prevaziđe i niko od njih ne razmišlja o prelasku u idealan svet; pre su zadovoljni onim što im je život odredio, da provode svoje dane rađajući i podižući decu, trudeći se, znojeći se, obavljajući svoje poslove, sanjajući o prijatnoj i srećnoj porodici i sanjajući o nežnosti u braku, o deci koja poštuju roditelje, o radosti u svojim poznim godinama dok mirno proživljavaju svoje živote… Desetinama, hiljadama, desetinama hiljada godina do sada, ljudi su traćili svoje vreme na ovaj način, a da niko nije ostvario savršen život, već se sve svelo na nameru da se uzajamno kolju u ovom mračnom svetu, na trku za slavom i bogatstvom i na spletkarenje jednih protiv drugih. Ko je ikada tražio Božje namere? Da li je iko ikada obraćao pažnju na Božje delo? Svi delovi ljudskosti zauzeti uticajem tame odavno su postali ljudska priroda, pa je tako prilično teško izvršiti delo Božje, a ljudi imaju još manje srca da obrate pažnju na ono što im je Bog danas poverio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (3)”). U onome što su Božje reči razotkrile, pronašla sam glavni uzrok svog bola. Pošto sam bila sputana i ograničena tradicionalnim predstavama, poput „Kada se muškarac i žena venčaju, njihova ljubavna veza postane duboka”, „držati se za ruke i ostariti zajedno” i „biti dobra supruga i brižna majka”, verovala sam da biti srećan znači imati bračnu i porodičnu ljubav i živeti spokojno. Kad sam videla da moj muž odbija da poveruje u Boga i da se čak suprotstavlja tome, da me progoni i da se stalno svađa sa mnom oko toga, uplašila sam da će se naša ljubav raspasti i da ćemo izgubiti ovaj naš prelepi brak, pa sam htela da učinim sve što mogu kako bih ga sačuvala. Ali iako je pre no što sam počela da verujem u Boga muž bio dobar prema meni, iako smo svi u porodici bili jako bliski među sobom i mada smo naizgled imali skladan brak, svaki mi je dan bio ispunjen samo bezveznim kućnim poslovima, zbog čega sam se iznutra osećala nekako isprazno. U stvari, tu nije bilo istinske sreće. Čak i ako sam sačuvala porodicu i udovoljila svom telu, pošto moj muž nije verovao u Boga, već je išao putem kojim idu svetovni ljudi, mi smo samo naizgled bili ujedinjeni, ali su nam srca bila razdvojena; nismo imali ni zajednički jezik, a kamoli nekakvu sreću. Posmatrajući porodice koje sam poznavala, shvatila sam da su mnoge od njih samo naizgled srećne i blažene, ali da ne mogu da se oslobode svoje unutrašnje ispraznosti. Primera radi, imala sam koleginicu koja, uprkos tome što je imala kuću, auto, prelepu kćer, naizgled udoban materijalni život i dobar brak, uopšte nije bila srećna i često je brinula da će muž naći ljubavnicu dok zbog posla boravi van kuće. Da bi što duže izgledala mladoliko, mnogo je vremena posvećivala očuvanju svog zdravlja i lepote i čak je išla unaokolo u pratnji svog muža. Često mi se žalila da je takav život užasno iscrpljuje. Na osnovu toga sam shvatila da, ma koliko da ljudi uživaju u svom materijalnom životu, to ne može da ispuni prazninu u njihovom srcu i da porodični život, ma koliko da je skladan, ne može da udovolji njihovim duhovnim potrebama. Ako ljudi ne veruju u Boga, ma koliko da uživaju u telesnim stvarima, sve je to samo privremeno. Kad nas budu zadesile velike katastrofe, ti ljudi neće imati Božju zaštitu i biće uništeni. Ako bih izabrala da sledim put nevernika, da napustim svoju veru u Boga kako bih stremila ka bračnoj ljubavi i porodičnoj sreći i kako bih udovoljila trenutnim potrebama tela, na kraju bi me zadesila nesreća i bila bih kažnjena. Čoveka je stvorio Bog, i njegov će život imati vrednost i smisao samo ako se vrati svom Stvoritelju i počne da obavlja svoju dužnost. Uzmimo za primer Petra, koji je čuo poziv Gospoda Isusa i napustio sve da bi Ga sledio. Na kraju je stekao istinsko razumevanje Boga, pa ga je Bog usavršio i blagoslovio. Njegov je život bio najvredniji i najsmisleniji od svih života. Stoga ubuduće moram da pravilno stremim ka istini i da živim smislenim životom. Kasnije sam, zbog talasa otpuštanja u mojoj firmi, premeštena na radno mesto prodavačice, što znači da nisam više morala da čitav dan provodim u kancelariji, već sam svoju dužnost mogla da obavljam i preko dana. Shvatila sam da mi to zapravo Bog pokazuje put.

U decembru 2012. godine, ponovo su me uhapsili dok sam propovedala jevanđelje, pa sam petnaest dana provela u zatvoru. Kad sam se vratila kući, muž mi je obeshrabreno rekao: „Znaš, ti sada imaš dosije u policiji. Ovoga puta sam preko svojih veza pokušao da kapetana iz Biroa za državnu bezbednost zamolim da tvoj slučaj ne zavede zvanično, ali on je rekao: ’Svi slučajevi u vezi s vernicima u Svemogućeg Boga su ozbiljni! Tako nam je naređeno iz centrale i tu nikakva veza ne pomaže! Njihova deca kasnije neće moći da postanu državni službenici, niti da služe vojsku.’ Sada nam je zbog tebe cela porodica umešana u to. Pomisli samo šta si učinila od mog ugleda!” Sa ogorčenjem sam saslušala njegove reči i pomislila: „Verovanje u Boga nije nikakav zločin, pa zašto to onda mora da predstavlja problem za celu moju porodicu? KPK je zbilja odvratna!” Ali muž je nastavio: „Ne želim više da živim ovako, kao na iglama. Možeš da biraš između dva puta koji stoje pred tobom: jedan je da napustiš svoju veru u Boga i nastaviš da živiš sa mnom. Drugi je da se razvedemo i da krenemo svako svojim putem, ne mešajući se jedno drugom u život. Dajem ti nekoliko dana da razmisliš o tome. Na tebi je da odlučiš!” Kad sam čula da je muž pomenuo razvod, učinilo mi se da će mi se srce raspući. Pomislila sam: „Dete nam je još uvek malo; šta će biti s njim ako se razvedemo?” Da stvar bude još gora, pošto sam tek izašla iz zatvora, nisam mogla da komuniciram s braćom i sestrama jer bi to za njih bilo rizično. Osećala sam se naročito usamljeno i bespomoćno i čeznula za danima koje sam provodila s braćom i sestrama. Tokom tog perioda, muž je svake noći dolazio kući kasno, a često je bio i mrtav pijan. Mada smo i dalje živeli pod istim krovom, otuđili smo se jedno od drugog, a toplina kojom je naš dom nekada odisao odavno je nestala. Osećala sam se bedno, a moja mržnja prema KPK samo je sve više rasla. Upravo su njihove izmišljene glasine donele nesreću mojoj porodici. Pomislila sam na dva odlomka Božjih reči: „Praoci iz drevnih vremena? Voljene vođe? Svi se oni protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). „Da li je zaista iskreno mrzite? Zašto sam vas toliko puta pitao? Zašto vam svaki put iznova postavljam ovo pitanje? Kakav je lik velike crvene aždaje u vašim srcima? Da li je ona zaista uklonjena? Zar je zaista ne smatrate svojim ocem? U Mojim pitanjima, svi ljudi treba da uvide Moju nameru. Cilj nije da se izazove bes u ljudima, niti da se među ljudima podstakne pobuna, kao ni da čovek pronađe svoj izlaz, već da se svim ljudima omogući da se oslobode ropstva velike crvene aždaje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). U svetlu Božjih reči, jasno sam uvidela da je KPK đavo koji mrzi Boga i opire Mu se. Ona maše zastavom „verskih sloboda”, dok istovremeno posvuda hapsi i progoni vernike u Boga. Koristi svakojake neosnovane glasine da bi zaluđivala ljude i naterala ih da poveruju njenim đavolskim rečima i da se ujedno opiru Bogu. Pomislila sam na mnogobrojnu braću i sestre koje je KPK hapsila, progonila i primorala ih da odu od kuće, kao i na tolike srećne porodice koje je rasturila svojim neosnovanim glasinama i obmanama. A opet, KPK za sve to i dalje okrivljuje žrtve i govori kako vernici u Boga ne žele da imaju porodicu. To je isto kako kad lopov viče: ’Drž’te lopova!’ Jasno sagledavši rđavu i ružnu suštinu KPK, postala sam još odlučnija da stremim ka istini i da do kraja sledim Boga. Ma koliko da me KPK progoni, rešila sam da sledim Boga!

Noću bih stajala sama na balkonu, prisećajući se vremena provedenog s verom u Boga. Toliko sam uživala u Božjoj blagodati, kao i u zalivanju i opskrbi Božjim rečima, razumela sam neke istine i pronašla svom srcu podršku. Znala sam da će mi život biti vredan samo ako budem verovala u Boga i ako Ga budem sledila, ali kad god bih pomislila da će mi se teškom mukom stečeni brak ovako raspasti, u srcu sam i dalje pomalo oklevala. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, želim da Te sledim, ali ne mogu da napustim svoju porodicu. Molim Te, daj mi veru i snagu da se izborim s ovim telesnim ograničenjima.” Kasnije sam razmišljala o Božjim rečima: „Život ljudskog roda je Bog stvorio; (…) Bog im je dao sve što imaju i Bog je taj kome treba da se zahvaljuju” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Muža sam oduvek smatrala svojim dobrotvorom i verovala da je on taj koji mi daje hrabrost da nastavim da živim i koji mi je podario divan brak, do te mere da ga nisam mrzela čak ni onda kad me je progonio i kad mi se opirao nakon što sam poverovala u Boga. Kad nisam obavljala svoju dužnost, čak sam se trudila da mu spremam ukusne obroke, želeći da mu se na taj način odužim. Zahvaljujući Božjim rečima, shvatila sam da mi je sve što imam podario Bog, te da je i naš brak takođe proistekao iz Božje suverenosti i uređenja. Jedini kome treba da budem zahvalna bio je Bog! Razmišljajući o tome, osećala sam se mnogo opuštenije, a teret koji mi je godinama pritiskao srce konačno je nestao. Iz dna duše sam se zahvalila Bogu!

Posle toga, pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči iz kojeg sam donekle raspoznala suštinu svog muža. Svemogući Bog kaže: „Svako ko Boga ne priznaje neprijatelj je; drugim rečima, svako ko ne priznaje ovaploćenog Boga – bez obzira da li se nalazi unutar ili izvan ovog toka – antihrist je! Ko je Sotona, ko su demoni i ko su Božji neprijatelji, ako ne otporaši koji u Boga ne veruju? Nisu li to oni koji su buntovni prema Bogu? Nisu li to oni koji tvrde da poseduju veru, ali kojima nedostaje istina? Zar to nisu oni koji samo traže da bi dobili blagoslove, ali pritom nisu u stanju da svedoče za Boga? Ti se i danas družiš s tim demonima i ophodiš se prema njima savesno i s ljubavlju, ali zar ti na taj način ne ispoljavaš dobre namere prema Sotoni? Nisi li ti u savezu s demonima? Ako su ljudi stigli dovde, a još uvek nisu u stanju da razlikuju dobro od zla, i nastavljaju da slepo budu brižni i milosrdni, bez ikakve želje da traže Božje namere ili da na bilo koji način Božje namere uzmu kao svoje, njihov će svršetak biti utoliko bedniji. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga, neprijatelj je Božji. Ako možeš da svoju savest i ljubav nudiš neprijatelju, zar ti ne nedostaje osećaj za pravdu? Ako si usklađen s onima koje mrzim i sa kojima se ne slažem, i pri tom još gajiš ljubav ili lična osećanja prema njima, zar ti onda nisi buntovan? Zar se ti onda ne opireš Bogu namerno? Da li takva osoba zapravo poseduje istinu? Ako ljudi svoju savest nude neprijateljima, ljubav demonima, a svoje milosrđe Sotoni, zar oni time namerno ne prekidaju Božje delo? (…) Standard po kojem ljudi sude o drugima zasniva se na njihovom ponašanju; oni koji se dobro ponašaju su pravedni, dok su oni čije je ponašanje gnusno, zli. Standard po kojem Bog sudi ljudima zasniva se na tome da li se njihova suština pokorava Njemu ili ne; onaj ko se Bogu pokorava je pravedan, dok je onaj ko to ne čini neprijatelj i zao čovek, bez obzira na to da li se ta osoba ponaša dobro ili loše i bez obzira na to da li je ono što ona govori tačno ili netačno” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Bog je razotkrio da svi koji Ga ne priznaju jesu đavoli i Sotone i da su oni neprijatelji Božji. Bog posmatra ljudsku suštinu, dok sam ja posmatrala samo njihov spoljni izgled. Videla sam da se muž dobro snalazi sa svim stvarima, kako u kući tako i van nje, da je ljubazan prema članovima svoje porodice i prijateljima, da je spreman da ljudima pomogne kad im je pomoć potrebna i da mi nije okrenuo leđa čak ni kad sam postala neplodna, pa sam pomislila da je on jedan od retkih dobrih ljudi na ovom svetu. Međutim, nakon što je saznao da verujem u Boga, razotkrivena je njegova surova strana i kao da je postao drugi čovek. Da bi me naterao da napustim veru, koristio je svakojaka sredstva kako bi me zaplašio i zaveo, i čak me je prisiljavao zapretivši mi razvodom. Uvidela sam da moj muž ima suštinu đavola koji mrzi istinu i Boga. Takođe sam shvatila da je on u prošlosti bio dobar prema meni samo zato što sam bila spremna da bespogovorno dajem sebe za našu porodicu i da slušam sve što on kaže, što je godilo njegovoj sujeti muškog šoviniste. Nakon što sam otkrila Boga, razumela sam neke istine i razvila vlastite ideje, a kad sam odbila da ga poslušam i da se odreknem svoje vere, počeo je da mi se suprotstavlja i da me progoni. Kad su mojim hapšenjem narušeni njegov ugled i njegovi interesi, zapretio mi je razvodom. U stvari, on uopšte nije bio istinski dobar prema meni, što me je naučilo da među ljudima nema istinske ljubavi, već se sve svodi na lične interese i transakcije. Setila sam se Božjih reči: „Vernici i nevernici su međusobno nespojivi; umesto toga, oni su jedni drugima suprotstavljeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Shvatila sam da mi je, na ovom putu vere u Boga, suđeno da se ja i moj muž raziđemo. Čak i ako pokušamo da ostanemo zajedno, nećemo biti srećni, a to će uticati na moju veru u Boga i moj učinak u obavljanju dužnosti. Kada je reč o mojoj veri u Boga, nisam mogla da pristanem ni na kakav kompromis. Kasnije me je muž pitao jesam li donela odluku, na šta sam mu odgovorila: „Odlučila sam da verujem u Boga.” Na to je muž samo odmahnuo glavom i u očajanju rekao: „Zbilja sam iscrpeo sve mogućnosti; naprosto ne mogu da se merim s tim tvojim Bogom. Želim vam sve najbolje.” U srcu sam se tiho zahvalila Bogu. Posle toga smo brzo završili čitavu proceduru oko razvoda. Onog trenutka kad sam izašla iz zgrade Biroa za građanske poslove, duboko sam uzdahnula od olakšanja. Odsad ću konačno moći da slobodno verujem u Boga.

Ovo iskustvo mi je pomoglo da sagledam svoj pravi rast i da shvatim da jedino Božje reči mogu da promene i da spase ljude. Zahvalna sam Bogu što me je odvojio od porodice i što me je oslobodio njenih veza, tako da sada mogu sve svoje vreme da posvetim davanju sebe za Njega, stremljenju ka istini i obavljanju dužnosti stvorenog bića.