11. Kako sam se izborila sa očevim ometanjem i proganjanjem

Kad sam bila mala, oba moja roditelja su verovala u Boga. Iz čiste znatiželje, i sama sam pročitala neke knjige Božjih reči i saznala da je Bog stvorio nebesa, zemlju i sva stvorenja, te da Bog upravlja našom sudbinom, životom i smrću. Moji roditelji su 2012. godine prestali da veruju, ali je moja baka i dalje verovala i čitala je sa mnom Božje reči. U maju 2021. godine zvanično sam prihvatila Božje delo poslednjih dana. Kad sam bila zauzeta poslom, koristila sam slobodno vreme da prisustvujem okupljanjima. Moj tata se tada nije protivio jer sam radila u frizerskoj delatnosti i zarađivala sam osam do deset hiljada juana mesečno. Svi naši rođaci i prijatelji govorili su da mi dobro ide, a moj tata je bio veoma srećan i ponosan kad je to čuo. Kasnije, kroz okupljanja i čitanje Božjih reči, shvatila sam da kao stvoreno biće treba da obavljam svoju dužnost kako bih uzvratila za Božju ljubav. Međutim, zbog posla nisam imala vremena da obavljam svoju dužnost. Ali sam zatim pomislila na to kako su mi okupljanja s braćom i sestrama tokom protekle godine ispunila srce, pa ono više nije bilo prazno kao pre. Zato sam poželela da sa punim radnim vremenom obavljam svoju dužnost. Naročito kad sam pomislila na ove Božje reči: „Događaće se svakakve nesreće, jedna za drugom, sve države i sva mesta iskusiće nesreće: kuga, glad, poplave, suša i zemljotresi su svuda. Ove nesreće se ne dešavaju samo na jednom ili na dva mesta, niti će se završiti za dan ili dva; naprotiv, širiće se na sve veća i veća područja i postajati sve teže. Tokom ovog vremena razne najezde insekata slediće jedna za drugom, a fenomen kanibalizma će se pojaviti svuda. Ovo je Moj sud nad bezbrojnim zemljama i narodima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 65. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). shvatila sam da se Božje delo bliži kraju. Nesreće su postajale sve jače i jače, a posebno u poslednje dve godine, pa ćemo moći da budemo spaseni i da preživimo samo ako dođemo pred Boga. Pošto vremena ponestaje, moram hitno da stremim ka istini i obavljam svoju dužnost. Kad sam na to pomislila, izabrala sam da u punom radnom vremenu obavljam svoju dužnost. U tom periodu sam svakodnevno prisustvovala okupljanjima i čitala Božje reči i osećala sam radost u srcu kakvu nikada pre nisam poznavala. Dva meseca kasnije, dala sam otkaz na poslu. Kad je video da ne radim, moj tata uopšte nije bio srećan. Rekao je: „Dobro je što si vernica, ali ne možeš tek tako da daš otkaz. Možeš da se vratiš na staro, kad si određeno vreme radila, a u neko drugo vreme prisustvovala okupljanjima. Ako ne radiš, od čega ćeš živeti? Ovo ti je najbolje doba života da gradiš karijeru. Govorim ti ovo samo za tvoje dobro. Ako me ne poslušaš, jednog dana ćeš zažaliti!” Nakon što sam čula šta je rekao, osećala sam se užasno. Još odmalena, ceo život sam ga u svemu slušala. Koliko bi mu srce samo prepuklo kad ga ovog puta ne bih poslušala? Međutim, onda sam se setila koliko mi je srce bilo prazno dok sam radila i koliko sam se neverovatno ispunjeno osećala sada dok obavljam svoju dužnost. Sada sam razumela čemu je u životu smisleno i vredno stremiti. Osim toga, Božje delo se privodi kraju, tako da moram da iskoristim ograničeno vreme koje imam kako bih stremila ka istini. Zadobiti istinu i život – to je najvažnije. Imajući to na umu, rekla sam tati: „Na radnom mestu je puno spletkarenja i unutrašnjih sukoba. Time što sada obavljam svoju dužnost, idem ispravnim putem u životu.” Ali on je i dalje pokušavao da me spreči da verujem u Boga.

Jednoga dana tata mi je poslao poruku: „Nemoj da me razočaraš.” Suze su mi odmah potekle niz lice. Pomislila sam: „Sve ove godine, moj tata je želeo da se istaknem u odnosu na ostale. Da bi me odgajio, platio je visoku cenu. Sada kad više ne radim, njegove su nade srušene. Sigurno je mnogo tužan! Već sam odrasla osoba, ali mu i dalje stvaram brige. Zar se time ne ponašam kao odrođeno dete? Još odmalena tata mi je kupovao sve što bih poželela; uvek me je mazio. Ako u budućnosti ponovo ne budem radila, nakon sveg truda i davanja koje je uložio u mene, ja ću ga izneveriti. Šta će naši rođaci i prijatelji misliti o meni?” Usred te negativnosti, setila sam se jednog odlomka Božjih reči, pa sam ga potražila da ga pročitam. Svemogući Bog kaže: „Recite Mi, od koga potiče sve što ima veze s nekom osobom? Ko nosi najveće breme za njen život? (Bog.) Samo Bog najviše voli ljude. Da li ih roditelji i rođaci zaista vole? Da li je ljubav koju pružaju istinska ljubav? Može li ona da spase ljude od uticaja Sotone? Ne može. Ljudi su otupeli i sporoumni, ne mogu jasno da vide te stvari i uvek kažu: ’Jednostavno ne osećam kako me Bog voli. U svakom slučaju, majka i otac me najviše vole. Plaćaju mi školovanje i navode me da učim tehničke veštine, kako bih mogao da budem neko i nešto kada odrastem, da se izdignem iznad ostalih i postanem zvezda, poznata ličnost. Moji roditelji troše mnogo novca na moje odgajanje i podržavaju me u mom obrazovanju tako što štede gde god mogu, pa i na hrani. To je baš velika ljubav! Nikada neću moći da im se odužim!’ Da li mislite da je to ljubav? Koje su posledice toga što te roditelji guraju da se izdigneš iznad ostalih, da postaneš poznata svetska ličnost, da imaš dobar posao i da se uklopiš u svet? Oni te bezobzirno teraju da se izdižeš iznad ostalih, da osvetlaš porodični obraz i da se uklopiš u zle trendove sveta. Kao rezultat toga, ti upadneš u vrtlog greha, doživiš propast i stradaš, dok te Sotona proždire. Da li je to ljubav? To ne znači voleti te, to znači raditi na tvoju štetu, uništiti te. Ako jednog dana padneš tako nisko da pređeš tačku bez povratka, tako nisko da ne možeš da se izbaviš i završiš u paklu, tek tada ćeš shvatiti: ’Eh, roditeljska ljubav je zasnovana na fizičkoj vezi i nije korisna za verovanje u Boga ili zadobijanje istine – to nije prava ljubav!’ Možda to još uvek niste shvatili. Neki ljudi kažu: ’Ne mogu da osetim kako me Bog voli. I dalje osećam da me majka najviše voli. Ona mi je najbliža osoba na svetu. Postoji pesma koja se zove „Moja mama je najbolja na svetu”. To odražava stvarnost; ova izjava je potpuno tačna!’ Jednog dana, kada zaista budeš imao život-ulazak i kada budeš zadobio istinu, reći ćeš: ’Moja majka nije ona koja me najviše voli, niti je to moj otac. Bog me najviše voli i On je moj najdraži voljeni, jer mi je dao život, i uvek me vodi, opskrbljuje me i spasio me je od uticaja Sotone. Bog je jedini koji opskrbljuje ljude životom, koji vodi ljude i koji ima suverenost nad svim stvarima.’ Tek kada shvatiš istinu i u potpunosti je zadobiješ, moći ćeš duboko da ceniš te reči” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da izvlači pouke iz ljudi, događaja i stvari koji ga okružuju”). Nekada sam mislila da su sva energija i novac koje je moj tata uložio u moje odgajanje bili ljubav. Ali nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da ono što je moj tata osećao prema meni nije bila prava ljubav. Cilj mu je bio da se ja sasvim posvetim izgradnji karijere, tome da zaradim više novca i istaknem se u odnosu na ostale, kako bih zadobila divljenje i zavist naših rođaka i prijatelja, pa da zbog toga on izgleda dobro u očima drugih. Razmišljala sam o tome kako sam, dok sam radila, mogla da prisustvujem okupljanju samo jednom nedeljno i uopšte nisam imala vremena da obavljam svoju dužnost. Sve moje vreme i sva moja energija bili su utrošeni u radu i zarađivanju novca, kao i u poređenju s prijateljima i kolegama. Um mi je bio zaokupljen time kako da zaradim novac, a da bih ga zaradila više, spletkarila sam protiv kolega i obmanjivala mušterije. Misli su mi bile sasvim obuzete slavom i dobitkom, a srce mi je postajalo sve praznije i bolnije. Tek kroz Božju ljubav i spasenje imala sam dovoljno sreće da prihvatim Božje delo poslednjih dana, dođem u crkvu i počnem da obavljam svoju dužnost. Više nisam živela u zlim svetskim trendovima, težeći slavi i dobitku. Da nisam obavljala svoju dužnost, još uvek bih bila zarobljena u vrtlogu slave i dobitka; postajala bih sve rđavija i potpuno bih izgubila priliku da budem spasena. Shvativši to, u svom srcu sam čvrsto rešila: moram po svaku cenu da pravilno obavljam svoju dužnost u crkvi. Pomislila sam na Božje reči: „Šta treba da radiš ako su ti roditelji loši ljudi, ako stalno ometaju tvoju veru u Boga i ako te stalno odvlače od verovanja u Boga i obavljanja dužnosti? Koju istinu treba da primeniš? (Odbacivanje.) U tom slučaju treba da ih odbaciš. Ti si svoju obavezu ispunio. Pošto tvoji roditelji ne veruju u Boga, ti nemaš nikakvu obavezu da im, kao njihovo dete, ukazuješ poštovanje. Ako veruju u Boga, oni su tvoji roditelji, tvoja porodica. Ako ne veruju, to znači da su vam se putevi razišli: oni veruju u Sotonu, klanjaju se kralju đavola i kreću se Sotoninim putem; to su ljudi koji idu drugačijim putem od onih koji veruju u Boga. Više ne pripadate istoj porodici. Ljude koji veruju u Boga oni smatraju svojim protivnicima i neprijateljima, tako da više nemaš obavezu da se staraš o njima i moraš se u potpunosti odvojiti od njih” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da smo moj tata i ja na dva različita puta: moj tata je naporno radio da bi zaradio novac i težio je slavi i dobitku kako bi se drugi na njega ugledali; on je bio na Sotoninom putu. A ja, ja sam verovala u Boga i obavljala sam svoju dužnost; bila sam na putu stremljenja ka istini i ka spasenju. Prethodno sam živela u svojim telesnim osećanjima, smatrajući da tatu povređujem i razočaravam time što sam dala otkaz, te da ga stalno izneveravam. Ali danas, nakon čitanja Božjih reči, zadobila sam određeno raspoznavanje svog tate. On nije verovao u Boga i čak je pokušavao da me spreči da verujem. Nismo bili na istom putu, tako da više nisam mogla da ga posmatram iz perspektive telesnog srodnika. Kad sam to shvatila, moja osećanja me više nisu sputavala.

U decembru 2022. morala sam da odem od kuće jer sam bila veoma zauzeta svojom dužnošću i vraćala sam se kući samo jednom nedeljno. Jednom prilikom kad sam se vratila, tata mi je strogo rekao: „Kada ćeš naći posao? Ako nećeš da radiš, onda nemoj da ostaješ ovde. Vrati se u naše rodno selo!” Počela sam da brinem: „Ako ga ne poslušam, da li će me zaista poslati nazad u rodno selo? Da li bih i tada mogla da obavljam svoju dužnost?” Posle toga, uvek sam se iskradala da bih obavljala svoju dužnost. Jednom prilikom, dok sam se spremala da izađem da obavim dužnost, tata me je spazio. Grubo je rekao: „Ako se još jednom iskradeš, više se ne vraćaj. Budeš li se vratila, polomiću ti noge! Ne šalim se. Nemoj da me iskušavaš!” Malo sam se uplašila i pomislila: „Ako odem pa se vratim, da li će mi zaista polomiti noge? Da li da nastavim sa svojom dužnošću ili ne?” U sebi sam osećala veliko previranje, pitajući se: „Ali ako ne odem, šta je sa mojom dužnošću? Rad crkve je tako užurban, te ako se ne vratim na vreme, time ću odložiti posao.” Molila sam se Bogu i tragala. Onda sam pomislila na Božje reči: „Šta god da te zadesi, bila to proba ili kušnja, ili orezivanje, i kako god da se ljudi ponašaju prema tebi, prvo treba da ostaviš te stvari po strani i da pred Boga dođeš u iskrenoj molitvi i tražeći istinu, tako da možeš da ispraviš svoje stanje. To najpre treba uraditi. Trebalo bi da kažeš: ’Kolika god da je ova stvar, pa i da se samo nebo sruši, moram dobro da izvršim svoju dužnost. Dok je daha u meni, neću odustati od svoje dužnosti.’ Kako, dakle, obavljaš dobro svoju dužnost? Ne možeš da otaljavaš ili da budeš fizički prisutan, a da dopustiš da ti um luta – moraš da usredsrediš srce i um na svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). Božje reči su mi dale veru. Šta god da se dogodi, čak i da mi tata zaista polomi noge, morala sam da ispunim svoju odgovornost i nisam smela da napustim svoju dužnost. Na tu pomisao, odmah sam osetila nalet snage i otišla od kuće da obavim svoju dužnost. Kada sam se kasnije ponovo vratila kući, tata me nije udario, ali je i dalje pokušavao da me ubedi da idem na posao. Međutim, to me nije sputavalo i nastavila sam da obavljam svoju dužnost.

U februaru 2023. godine, zbog velike zauzetosti svojom dužnošću, nisam se vraćala kući mesec dana, a velika crvena aždaja je žestoko proganjala i hapsila vernike. Moj tata je ljutito rekao: „Ovaj put ću te vezati lancima tako da ne možeš da odeš!” Otkako znam za sebe, tata mi se nikada nije tako obratio – zajapuren u licu, s vratom nabreklim od besa. Bila sam prestravljena. Te večeri, mlađa sestra mi je plačnim glasom rekla: „Seko, nemoj da ideš. Kad god te nema, tata ne prestaje da zanoveta. Ti uopšte ne misliš na mamu i mene.” Sledećeg dana, kada sam se spremala da izađem da obavim dužnost, mama me je zaustavila i rekla: „Samo poslušaj tatu i za sada nađi posao! Zašto si tako tvrdoglava?” U srcu sam osećala veliku slabost. Pomislila sam: „Mama i seka se nikada pre nisu protivile mojoj veri niti mojoj dužnosti, a sad su na tatinoj strani. Ako nastavim da obavljam svoju dužnost, tata će se svakog dana svađati s mamom. Šta ako im se odnos pokvari i razvedu se? Ako ne poslušam tatu, hoću li uopšte moći da ostanem u ovoj kući?” Bila sam pomalo zabrinuta i uplašena, pa sam razmišljala o tome da pronađem posao i odustanem od svoje dužnosti. Ipak, tokom proteklih nekoliko meseci obavljanja dužnosti, u srcu sam osećala spokoj i radost. Sada se spuštaju svakojake nesreće, a Božje delo se bliži kraju. Nisam želela da propustim priliku da primim Božje spasenje. Zato sam se molila Bogu: „O, Bože, u srcu osećam slabost i bol. Bojim se da će se ova porodica zaista raspasti, ali ne želim da me to sputava. Molim Te, daj mi veru da ostanem postojana u svom svedočenju.” Posle toga, potražila sam Božje reči da ih pročitam. Bog kaže: „Moraš sve podneti; za Mene, moraš biti spreman da ostaviš sve i da Me slediš svom snagom, i da budeš spreman da platiš bilo koju cenu. Kucnuo je čas da te testiram: hoćeš li Mi ponuditi svoju odanost? Možeš li Me odano pratiti do kraja puta? Ne plaši se; uz Mene kao tvoju podršku, ko bi ikada mogao da zapreči ovaj put? Upamti ovo! Upamti! U svemu su sadržane Moje dobre namere i sve je pod Mojim ispitivanjem. Da li svaka tvoja reč i delo slede Moju reč? Kada te sustignu iskušenja vatre, da li ćeš kleknuti i zavapiti? Ili ćeš se zgrčiti od straha, nesposoban da kreneš dalje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „Moraš posedovati Moju hrabrost u sebi, i moraš imati principe kada dođe do suočavanja sa rodbinom koja ne veruje. Radi Mene, međutim, ne smeš ni da podlegneš nikakvim mračnim silama. Moraš se osloniti na Moju mudrost da bi išao savršenim putem i ne dozvoliti da ijedna od Sotoninih zavera uspe. Daj sve od sebe da staviš svoje srce pred Mene, a Ja ću te utešiti i doneću mir i radost tvom srcu. Nemoj brinuti o tome kako deluješ drugim ljudima; zar to što Me činiš zadovoljnim nema veću vrednost i težinu? Neće li te to još u većoj meri ispuniti večnim i doživotnim mirom i srećom?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi dale veru. Nije trebalo da se bojim svega i svačega; morala sam da imam veru u Boga. Nisam mogla da odustanem od svoje dužnosti samo zato što sam se bojala da će mi se porodica raspasti. Videla sam da je moja privrženost porodici prejaka. Svoje srce nisam u potpunosti predala Bogu i nisam imala rešenost da sve odbacim i Njega sledim. Po čemu sam ja to imala ikakvu odanost prema Bogu? Koliko god da je bilo teško, morala sam da se oslonim na Boga i dam svedočanstvo za Njega. Bog ima suverenost nad ljudskim brakom i sudbinom; svako ima svoju sudbinu. Šta će se desiti s brakom mojih roditelja i da li će se ova porodica raspasti, to je na Bogu. U Božjim rukama je i to kako će se moja sudbina odvijati u budućnosti; moj tata nema poslednju reč o tome. Moram da se držim svoje dužnosti i udovoljim Bogu. Kad bih poslušala tatu i prestala da obavljam svoju dužnost, ne bih morala da trpim proganjanje od strane porodice, ali bi to bila izdaja Boga, a to bi bio večni bol!

Prošao je još jedan dan. Rano ujutru spremala sam se da izađem da obavim dužnost. Na moje iznenađenje, tata je ustao u četiri ili pet ujutru da bi motrio na mene. Nešto posle šest, ušao je u moju sobu i pustio video-snimak neosnovanih glasina KPK-a kojima se kleveće Crkva Svemogućeg Boga. Znala sam da ti izveštaji nisu istiniti, tim pre što sam razumela neke istine nakon tako dugog obavljanja svoje dužnosti, tako da te neosnovane glasine nisu uticale na mene. Videvši da se moj stav nije promenio, tata je pokušao da me ubedi, govoreći: „Poslednjih dana sam zbog tebe toliko zabrinut i uznemiren. Odgajio sam te svojim rukama. Ovo radim samo za tvoje dobro – zar bih ti ikada naudio? Ako sada odeš na posao, kupiću ti novi telefon koji košta preko deset hiljada juana. Kad tvoja mlađa sestra bude na raspustu, daću vam novac da vas dve otputujete u Sanju.” Kad sam čula tatu da to govori, osetila sam da bih ga zaista izneverila ako ga ovoga puta ne bih poslušala. Ali sam takođe znala da je verovanje u Boga i obavljanje moje dužnosti ispravan put u životu i da od toga ne smem da odustanem. Bila sam rastrzana. Shvatila sam da moje stanje nije ispravno, pa sam se u srcu molila Bogu, moleći Ga da sačuva moje srce od uticaja tatinih reči. Moj tata je video da ništa ne govorim i vratio se u dnevnu sobu.

Posle toga, čitala sam reči Božje i shvatila da je to što moj otac remeti moju veru u Boga Sotonino ometanje. Svemogući Bog kaže: „U vreme kad ljudi tek treba da budu spaseni, Sotona njihove živote često ometa, pa ih čak i kontroliše. Drugim rečima, ljudi koji nisu spaseni, zatočenici su Sotone; oni nemaju slobodu, Sotona ih nije pustio iz svog stiska, nisu podobni niti imaju pravo da se klanjaju Bogu, a Sotona ih pri tom u stopu prati i žestoko napada. Takvi ljudi nemaju sreću o kojoj bi mogli govoriti, nemaju pravo na normalnu egzistenciju o kojoj bi mogli govoriti, a još manje imaju dostojanstvo o kojem bi mogli govoriti” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). „Bog na raspolaganju ima mnoge načine i puteve da čoveka proveri, ali svaki od njih zahteva ’saradnju’ Božjeg neprijatelja: Sotone. To znači da Bog čoveka, pošto mu je dao oružje za borbu protiv Sotone, predaje Sotoni i dozvoljava Sotoni da ’proveri’ čovekov rast. Ako čovek uspe da se probije kroz Sotonin borbeni poredak, ako uspe da umakne iz Sotoninog obruča i ostane živ, taj je čovek izdržao proveru. Ali ukoliko ne uspe da se probije kroz Sotonin borbeni poredak, već se prepusti Sotoni, on će onda pasti na proveri. Ma koji čovekov aspekt da ispituje, ovo su kriterijumi Božje provere: da li je čovek postojan u svom svedočenju dok ga Sotona napada, te da li je napustio Boga i predao se Sotoni, predavši mu se dok ga ovaj držao u zamci. Može se reći da čovekovo spasenje zavisi od toga da li on Sotonu može da nadvlada i pobedi, dok čovekovo oslobađanje zavisi od toga da li je on u stanju da sâm, bez ičije pomoći, podigne oružje koje mu je dao Bog i njime raskine Sotonine okove, nateravši ga da napusti svaku nadu i ostavi ga na miru. Ako Sotona izgubi nadu i odrekne se nekog čoveka, to znači da Sotona više nikad neće pokušati da tog čoveka oduzme Bogu, nikada ga više neće optuživati, niti mu narušavati mir, i nikad ga više neće namerno mučiti i napadati; samo će takav čovek zaista biti zadobijen od Boga. Ovo je kompletan proces kojim Bog zadobija ljude” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Nakon što sam pročitala reči Božje, shvatila sam da još uvek nisam u potpunosti izašla iz Sotoninih borbenih formacija. Sotona je i dalje koristio mog tatu da me neprestano ometa, nasilno me kljukajući izmišljenim glasinama KPK-a. Kada je video da neću da slušam, koristio je porodičnu naklonost i blage reči, isprobavajući svakakve taktike, i milom i silom, u nastojanju da me navede da izdam Boga. Bio je tako gadan! Pomislila sam na to kada se Jov suočio sa Sotoninim iskušenjima. Sva njegova stada i krda koja su prekrivala brda su nestala, bio je prekriven bolnim čirevima, a žena ga je nagovarala da napusti Boga. Ali Jov je rekao: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). „Zar da iz Božje ruke prihvatimo dobro, a nesreću da ne prihvatimo?” (Knjiga o Jovu 2:10). Kad se suočio sa svojom kušnjom, Jov nije napustio Boga i bio je postojan u svom svedočenju za Boga. Morala sam da sledim Jovov primer, da pobedim Sotonu vitlajući oružjem Božjih reči usred njegove opsade i da budem postojana u svom svedočenju za Boga. Molila sam se Bogu i donela sam čvrstu odluku, tražeći od Njega da mi dâ veru da budem postojana u svom svedočenju.

Pročitala sam još nekoliko odlomaka Božjih reči i zadobila sam određeno razumevanje o sebi. Svemogući Bog kaže: „Zarad istine moraš da istrpiš teškoće, moraš da se žrtvuješ za istinu, moraš da istrpiš poniženje zarad istine, a da bi zadobio više istine, moraš da se podvrgneš većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja u porodičnoj harmoniji i ne smeš da izgubiš doživotno dostojanstvo i integritet zarad privremenog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako dosadnim ovozemaljskim životom i nemaš nikakav cilj za kojim težiš, zar to nije traćenje života? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da napustiš sva telesna uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog malo užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). „Sledili ste Me sve ove godine, a ipak, nikada Mi niste pružili ni trunku odanosti. Umesto toga, vrteli ste se oko ljudi i stvari koje vam se sviđaju – toliko da ih u svakom trenutku i gde god da idete, držite blizu svog srca i nikada ih niste napustili. Kad god ste željni bilo koje stvari koju volite ili gajite strast prema njoj, to se događa dok Mene sledite ili čak dok slušate Moje reči. Dakle, kažem da odanost koju tražim od vas vi umesto toga koristite da biste bili odani svojim ’ljubimcima’ i negovali ih. Iako možete da žrtvujete stvar ili dve za Mene, to ne predstavlja vaše sve i ne pokazuje da sam Ja taj kome ste istinski odani” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kome si ti tačno odan?”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da moram da patim za istinu i da ne smem da odbacim istinu samo zato da bih uživala u porodičnom skladu. Sve vreme dok sam verovala u Boga i obavljala svoju dužnost, oprezno sam pokušavala da održim ovu porodicu, plašeći se da ću narušiti svoj odnos sa njima i da neću moći da se vratim kući. Suočena s tatinim uzastopnim ubeđivanjem i pretnjama, u sebi sam osećala veliku slabost, našla sam se u dilemi, oklevajući da ponovo izađem i obavim svoju dužnost. Videla sam da sam oduvek bila odana ovoj porodici, a ne Bogu, a stremljenje ka istini zasigurno nisam postavila na prvo mesto. Pošto je moja privrženost porodici bila tako jaka, nekoliko puta sam upala u Sotonina iskušenja i bezmalo sam izdala Boga. Tek tada sam videla da Sotona navodi ljude da žive vezani porodičnom privrženošću, da se prepuštaju telu i na kraju izgube priliku da budu spaseni. Božja namera je da obavljamo svoju dužnost kao stvorena bića, da stremimo ka istini, da proživimo istinsko ljudsko obličje i postignemo spasenje. Kada bih ovoga puta poslušala tatu i otišla na posao samo zato da bih zaštitila svoje telesne interese, možda bih uživala u porodičnom skladu, ali bih izgubila priliku da zadobijem istinu. Šta bi to bilo osim praznine i bola? Morala sam da izaberem pravi put. Jednoga jutra tata je zbog nečega iznenada morao da izađe. Iskoristila sam priliku da odem i ponovo obavim svoju dužnost.

Dva meseca kasnije, primila sam pismo od crkve u kome je pisalo da me je tata prijavio policiji, a prijavio je i moju baku i braću i sestre u našem rodnom selu, što je dovelo do toga da svi oni budu uhapšeni. Moj tata je koristio svakojake metode da me sumanuto proganja i ometa u obavljanju moje dužnosti. Kad je video da neću da ga poslušam, potpuno se okrenuo protiv mene i obavestio je policiju, a prijavio je čak i moju baku. Njegova suština je đavolska! Nakon što sam jasno videla njegovu suštinu, moja osećanja me više nisu sputavala. Od tog dana se više nikada nisam vratila kući. Od tada svoju dužnost obavljam sa punim radnim vremenom. Hvala Bogu što me je predvodio da donesem ispravnu odluku!