12. Kroz muku s bolešću naučio sam da se pokorim

Jednog dana u junu 2021. godine, osetio sam vrtoglavicu i bilo mi je loše, pa sam izmerio krvni pritisak. Gornji pritisak mi je bio preko 200, a donji 120. Kasnije sam uzeo lek i pritisak se spustio, ali bi mi gornji i dalje ponekad skočio na 160, pa bih imao glavobolje i vrtoglavicu. Počeo sam da brinem. S obzirom na to da mi je pritisak tako visok i da svakodnevno moram da radim na kompjuteru, pomislio sam: „Ako se ovako nastavi, šta ako mi se stanje pogorša i više ne budem mogao da obavljam svoju dužnost? Da li bih tada još uvek mogao biti spasen?” Zato nisam hteo previše da se naprežem. U to vreme sam bio crkveni vođa i morao sam svakodnevno da pratim rad. Pored toga, dvoje braće i sestara s kojima sam sarađivao tek su počeli da se obučavaju, pa sam morao da nosim veći teret. Počeo sam da se osećam pomalo ogorčeno, brinući da će mi sav taj stres još više podići pritisak. Stalno sam brinuo zbog svoje bolesti, tako da nisam srcem obavljao svoju dužnost. Samo bih površno prelazio preko raznih načela, razumevajući samo poneko doslovno značenje, ali nisam mogao da ih primenim u svojoj dužnosti. Kada sam video da naš rad ne daje dobre rezultate, nisam se istinski trudio da tražim kako da rešimo probleme, jer sam se stalno plašio da će mi veliko naprezanje podići pritisak.

U februaru 2023. godine, zbog čestih glavobolja i vrtoglavica, brat iz moje domaćinske porodice nagovorio me je da odem na pregled u bolnicu. Nakon toga, lekar mi je rekao da imam cerebralni infarkt i da mi je potrebno hitno lečenje. Upozorio je da bi, ako se stanje pogorša, to moglo dovesti do paralize ili čak biti opasno po život. Brinuo sam se da, ako stanje zaista postane ozbiljno, neću moći da obavljam svoju dužnost, i zar onda ne bi nestala sva moja nada u spasenje? Hteo sam odmah da se lečim, ali sam onda dobio pismo u kojem je pisalo da je jedan crkveni vođa uhapšen i postao Juda, te da moram odmah da se preselim. Nakon toga se nisam usudio da se vratim u bolnicu. Kasnije sam počeo da obavljam dužnost na izradi tekstova. Jednog jutra, kada sam pokušao da ustanem iz kreveta, spopali su me itakva vrtoglavica i mučnina da nisam mogao ni da stojim. Morao sam da se vratim u krevet. Pomislio sam: „Već imam visok pritisak i cerebralni infarkt. Da li je moguće da se infarkt pogoršao i da se neki krvni sud začeplio?” Hteo sam da odem kući na lečenje, ali me je policija i dalje tražila. Nisam mogao da se vratim. Zato sam se pomolio Bogu i čitao Njegove reči besede o tome kako treba doživeti bolest. Sutradan je vrtoglavica bila malo blaža. Dva meseca kasnije, zdravlje mi se prilično popravilo, ali sam i dalje živeo u brizi i strepnji. Plašio sam se da će me dodatni mentalni napor iscrpeti i pogoršati mi stanje, pa nisam bio voljan da platim veliku cenu u svojoj dužnosti. Samo sam otaljavao posao da bih ga skinuo sebi s vrata. Nisam bio pažljiv pri pregledanju članaka, što je dovelo do toga da su oni koje sam odabrao bili lošeg kvaliteta. U aprilu 2024. godine, brat Dženg se pridružio mom timu da sarađuje sa mnom i osetio sam da mi je teret postao malo lakši. Gledajući ga kako je potpuno usredsređen na svoju dužnost, pozavideo sam mu. „Da sam barem zdrav kao on!”, pomislio sam. „Zdravlje mi se toliko pogoršalo u poslednjih nekoliko godina. Ne samo da imam visok pritisak i cerebralni infarkt, već imam i zujanje u ušima. Dok obavljam dužnost, često osećam vrtoglavicu i ošamućenost. Desna ruka mi je takođe malo utrnula – možda je to zbog slabe cirkulacije. Sada imam preko šezdeset godina, a i imunitet mi je slab. S ovakvim zdravljem, ako jednog dana ostanem paralisan i ne budem mogao da obavljam svoju dužnost, zar ne bih postao beskoristan i izgubio priliku da budem spasen i uđem u carstvo nebesko? Zar cena koju sam platio i patnja koju sam podneo svih ovih godina ne bi bili uzaludni?” Razmišljajući o tome, osećao sam se pomalo malodušno. Brat Dženg je razgovarao sa mnom o tome da, kada se suočimo s bolešću, treba da tražimo Božju nameru. Osetio sam se pomalo uznemireno, misleći da on nikako ne može da razume kroz šta prolazim. Ali onda sam pomislio na to kako sam zbog svog zdravlja godinama neprestano živeo u nevolji i brizi, a da nikada nisam od srca tražio Božju nameru. Znao sam da moje stanje nije dobro, pa sam se pomolio Bogu: „O, Bože, znam da se Tvoja namera krije u ovoj bolesti koja me je zadesila. Molim Te, povedi me da razumem istinu i izvučem svoju pouku.”

Nakon toga, pročitao sam neke Božje reči i počeo malo bolje da razumem Njegovu nameru. Svemogući Bog kaže: „Kada Bog za nekog uredi da se razboli, tako što će dobiti neku ozbiljnu ili manje ozbiljnu bolest, Njegov cilj nije u tome da te navede da shvatiš sve pojedinosti o toj bolesti, štetu koju ti ona nanosi, neprijatnosti i poteškoće koje ta bolest izaziva i sve to mnoštvo osećanja koje ona u tebi stvara. Njegov cilj nije da bolest uvažiš time što ćeš se razboleti. Naprotiv, Njegov cilj je da iz te bolesti izvučeš pouke, da naučiš kako da dokučiš Božje namere, da upoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš i pogrešne stavove koje prema Bogu usvajaš dok si bolestan, kao i da naučiš kako da se pokoravaš Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, kako bi mogao da postigneš istinsku pokornost prema Bogu i kako bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju – to je ključ svega. Bog želi da te kroz bolest spasi i pročisti. Šta kod tebe On želi da pročisti? Želi da očisti sve tvoje neumerene želje i zahteve prema Bogu, pa čak i da očisti razne kalkulacije, sudove i planove koje po svaku cenu praviš da bi opstao i živeo. Bog od tebe ne traži da praviš planove, ne traži da osuđuješ i ne dozvoljava ti da prema Njemu imaš ikakve neumerene želje; traži samo da Mu se pokoriš i da, u svojoj primeni i doživljavanju pokornosti, upoznaš sopstveni stav prema bolesti i upoznaš svoj stav prema telesnim stanjima koje ti On daje, baš kao i svoje sopstvene želje. Nakon što spoznaš ove stvari, moći ćeš da ceniš koliko je za tebe korisno to što ti je Bog priredio te okolnosti bolesti, odnosno što ti je pružio ta telesna stanja; i moći ćeš da ceniš koliko je to korisno u promeni tvoje naravi, u dostizanju spasenja i postizanju tvog život-ulaska. Baš zato, kada bolest zakuca na vrata, ne smeš stalno da se pitaš kako da se od nje izbaviš, kako da od nje pobegneš ili kako da je odbaciš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam video da nas bolesti snalaze s Njegovim dobrim namerama, da bi nas promenile i pročistile. Oni koji streme ka istini kroz bolest mogu da izvuku pouke i da postignu istinsku pokornost Bogu. Ali kada me je bolest zadesila, nisam tražio Božju nameru niti promišljao o sebi da bih se spoznao. Stalno sam živeo pod teretom svoje bolesti, brinući da će mi, ako ostanem paralisan i ne budem mogao da obavljam svoju dužnost, ili čak umrem, nada za spasenje i ulazak u carstvo nebesko biti potpuno uništena. Pošto sam se brinuo da će mi se stanje pogoršati, nisam nosio breme u svojoj dužnosti, plašeći se da ću iscrpeti telo. Kada su moja braća i sestre u zajedništvu razgovarali sa mnom o poukama koje treba izvući iz bolesti, ja to i dalje nisam prihvatao. Mislio sam: „Lako je tebi da pričaš; nisi ti taj koji je bolestan i u bolovima.” Uvek sam zavideo drugima na dobrom zdravlju i žalio se što mi Bog nije podario zdravo telo. Ni najmanje nisam tragao za istinom niti pokušavao da izvučem pouke. Kako sam se ikada mogao nadati da ću zadobiti istinu, biti pročišćen ili preobražen?

Kasnije sam počeo da tragam za istinom o svojim problemima. Pročitao sam ove Božje reči: „Kad je reč o ovom starom ljudskom telu, nije važno od koje bolesti ljudi obolevaju, da li mogu da ozdrave ili u kojoj meri pate, ništa od toga od njih ne zavisi – sve to je u Božjim rukama. Ako se, kad se razboliš, pokoriš Božjim orkestracijama i spreman si da izdržiš i prihvatiš tu činjenicu, svejedno ćeš imati tu bolest; ako ne prihvatiš tu činjenicu, svejedno nećeš moći da se rešiš te bolesti – to je činjenica. Sa svojom bolešću se u jednom danu možeš pozitivno suočiti ili se sa njom u danu možeš negativno suočiti. Drugim rečima, nezavisno od toga kakav ti je stav, ne možeš izmeniti činjenicu da si bolestan” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). „Kad se normalni ljudi razbole, uvek će patiti i osećati se utučeno, i postoji granica koju mogu da izdrže. Međutim, treba napomenuti jednu stvar: ako bi tokom bolesti ljudi stalno razmišljali o tome da se uzdaju u sopstvenu snagu ne bi li se tako rešili bolesti i od nje izbavili, kakav bi u tom slučaju bio ishod? Osim što su bolesni, zar ne bi još više patili i osećali se utučeno? I baš zato, što bolest više uzima maha, ljudi tim pre treba da traže istinu i treba više da traže put primene kako bi bili u skladu sa Božjim namerama. Što više bolest kod ljudi uzima maha, tim pre oni treba da dođu pred Boga i spoznaju sopstvenu iskvarenost i nerazumne zahteve koje postavljaju pred Boga. Što više bolest u tebi uzima maha, tim više se testira tvoja istinska pokornost. Prema tome, kad si bolestan, tvoja sposobnost da nastaviš da se pokoravaš Božjim orkestracijama i da se pobuniš protiv sopstvenih pritužbi i nerazumnih zahteva pokazuje da si neko ko istinski stremi ka istini i istinski se pokorava Bogu, da daješ svedočanstvo, da su tvoja odanost i pokornost Bogu stvarni i da mogu da prođu test, te da tvoja odanost i pokornost Bogu nisu puke parole i doktrine. Upravo to ljudi treba da primenjuju kad se razbole. Bolest, kada te zadesi, razotkriva tvoje nerazumne zahteve i tvoje nerealne uobrazilje i predstave o Bogu, i ona testira tvoju veru u Boga i pokornost Njemu. Ako prođeš test u pogledu ovih stvari, tada imaš istinsko svedočanstvo i stvarni dokaz o svojoj veri u Boga, o svojoj odanosti Bogu i svojoj pokornosti Njemu. To je ono što Bog želi i ono što stvorena bića treba da poseduju i proživljavaju. Zar sve ove stvari nisu pozitivne?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Božje reči ukazivale su na ispravnu perspektivu i put primene kada se suočimo s bolešću: da istinski verujemo u Božju suverenost i orkestracije i da im se pokorimo, a ne da pokušavamo sami da se rešimo bolesti – to će doneti samo još više patnje. I sâm sam donekle praktično iskusio Božje reči. Kad mi je pritisak prešao 200, bio sam prestravljen. Mislio sam da ću, ako se ne usredsredim na brigu o sebi ili ako slučajno padnem, ostati paralizovan ili čak umreti. Plašio sam se da će mi, ako uložim previše mentalnog napora u svoju dužnost, to pogoršati stanje i dovesti do teških posledica, pa sam neprestano živeo usred negativnih osećanja teskobe i strepnje. To je mom telu i umu donelo mnogo pritiska i bola i uticalo je na moju dužnost. Nije li sve to bilo zato što nisam imao spoznaju o Božjoj suverenosti? Istina je da, bilo da mi je stanje u većoj ili manjoj meri ozbiljno, kao i to kada bih mogao umreti – ništa od toga se ne može promeniti brigom ili uznemirenošću. Sve to potpada pod Božju suverenost i orkestracije. Na primer, nakon što sam dobio visok pritisak, jedne nedelje sam dva puta pao s bicikla, i to su bili baš gadni padovi. Tada sam pomislio: „To je to, verovatno ću ostati paralizovan.” Ali ispostavilo se da sam imao samo neke manje ogrebotine; nije bilo ni blizu tako ozbiljno kao što sam zamišljao. Nije li to bila Božja zaštita? Moram da promenim svoje pogrešno gledište i da se ispravno suočim sa svojom bolešću. Treba da se lečim kada je to potrebno, ali što se tiče toga da li će mi biti bolje ili da li ću živeti ili umreti, ne mogu da postavljam zahteve Bogu, i svakako ne smem pogrešno da Ga razumem ili da se žalim na Njega. Moram da se pokorim Božjoj suverenosti i orkestracijama i da, usred bolesti, više tragam za istinom, promišljam o sebi i spoznajem sebe. To je jedini način da se ostvari istinski napredak.

Nakon toga, nastavio sam da promišljam o tome šta je osnovni uzrok toga što živim u negativnim osećanjima. Pročitao sam sledeće Božje reči: „Ljudi veruju u Boga da bi bili blagoslovljeni, nagrađeni, krunisani. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi često ne govore o tome, pa čak i skrivaju svoj motiv i svoju želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv duboko u njihovom srcu oduvek su bili nepokolebljivi. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste obavljali svoju dužnost i sledili Boga? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi neki bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). „Pre nego što odluče da obave svoju dužnost, duboko u srcu, antihristi kipte od očekivanja u vezi sa svojim izgledima, sa zadobijanjem blagoslova, sa dobrim odredištem, pa čak i sa krunom. Puni su samopouzdanja da će sve to postići. Sa takvim namerama i težnjama dolaze u Božju kuću da obavljaju svoju dužnost. Da li, dakle, oni obavljaju dužnost iskreno, uz stvarnu veru i odanost koju Bog zahteva? U ovom trenutku se ne vidi njihova prava odanost, vera ili iskrenost, jer svako u potpunosti razmišlja na nivou transakcije pre nego što obavi svoju dužnost. Odlučuju da obavljaju svoje dužnosti vođeni interesima, ali i na osnovu preduslova svojih prevelikih ambicija i želja. S kojom namerom antihristi obavljaju svoju dužnost? S namerom da naprave dogovor, da izvedu neku razmenu. Moglo bi se reći da su to uslovi koje oni postavljaju da bi obavljali dužnost: ’Ako izvršavam svoju dužnost, onda moram da dobijem blagoslove i da imam dobro odredište. Moram da dobijem sve blagoslove i koristi za koje je bog rekao da su spremljene za ljudski rod. Ako ne mogu da ih dobijem, onda neću izvršavati ovu dužnost.’ Sa ovakvim namerama, ambicijama i željama oni dolaze u kuću Božju da obavljaju svoju dužnost. Deluje kao da imaju određenu iskrenost i, naravno, za one koji su novi vernici i koji tek počinju da obavljaju dužnost, to bi se moglo nazvati i entuzijazmom. Međutim, u tome nema iskrene vere niti odanosti; postoji samo taj delić entuzijazma. To se ne može nazvati iskrenošću. Sudeći po ovom stavu koji antihristi imaju prema obavljanju svoje dužnosti, taj entuzijazam je u potpunosti transakcione prirode i ispunjen je njihovim željama da ostvare korist u vidu zadobijanja blagoslova, ulaska u carstvo nebesko, pribavljanja krune i dobijanja nagrada” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (7. deo)”). Iz Božjih reči sam video da antihristi dolaze u crkvu da obavljaju svoju dužnost samo zarad zadobijanja blagoslova. Da bi zadobio blagoslove, antihrist može sve da napusti, da se daje i da plati cenu, ali čim oseti da ne može da dobije blagoslove, u stanju je da izda Boga. Promišljajući o sebi, shvatio sam da su moje namere i ciljevi u verovanju u Boga bili potpuno isti: da zadobijem blagoslove i uđem u carstvo nebesko. Tokom svih ovih godina verovanja, nisam bio sputan progonom KPK-a niti ismevanjem i klevetama sveta i istrajao sam u tome da sledim Boga i obavljam svoju dužnost. Sve sam to činio misleći da će mi cena koju sam platio i to što sam se davao doneti Božju blagodat i blagoslove, i da će mi osigurati ulazak u carstvo nebesko. Kada sam dobio visok pritisak i cerebralni infarkt, brinuo sam se da ću, čak i ako ne umrem, ostati paralizovan ako mi pritisak skoči, te da ću, ako ne budem mogao da obavljam svoju dužnost, izgubiti blagoslov ulaska u carstvo nebesko. Zato sam uvek bio u malodušnom stanju. Kada sam video da moja dužnost ne daje dobre rezultate, nisam se brinuo zbog toga; naprotiv, brinuo sam se da će mi preterano mentalno naprezanje pogoršati stanje i da ću izgubiti priliku da zadobijem blagoslove. Video sam da je sve što sam mislio i činio bilo zarad moje telesne koristi. Verovao sam, odricao se i davao se, i sve to zarad sticanja blagoslova. Živeo sam po onom sotonskom pravilu preživljavanja: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi.” Da bih zadobio blagoslove, bio sam u stanju da se odričem i dajem ne mareći ni za šta drugo, ali ako za mene u tome nije bilo blagoslova, samo bih postao negativan i otaljavao. Nisam li time otkrivao narav antihrista? U poslednjim danima, Bog izražava istinu da bi obavio delo spasenja ljudskog roda. Božja namera nije da Ga sledim i obavljam svoju dužnost samo da bih dobio blagoslove. On se nada da ću u procesu obavljanja svoje dužnosti stremiti ka istini kako bih rešio svoje iskvarene naravi, promenio svoja pogrešna gledišta o veri, odbacio ono što je od Sotone i postao neko ko je u skladu s Božjim namerama. Jedino tada mogu dobiti Božje odobrenje. Nasuprot tome, ja sam oduvek živeo u sebičnoj, samovoljnoj sotonskoj naravi, uvek stremeći samo ka blagoslovima. Nisam li na taj način hodao Pavlovim putem? Pavle je verovao u Boga, ali nije stremio ka istini i životu. Sav svoj rad i trud za Boga smatrao je ulogom za cenkanje kako bi dobio krunu i blagoslove, pokušavajući da se nagodi sa Bogom. Nakon godina verovanja, njegove sotonske iskvarene naravi nisu se ni najmanje promenile. Drsko je vikao na Boga, zahtevajući krunu, i time je uvredio Božju narav, pa je bio kažnjen. Ako verujem u Boga, ali ne stremim ka istini i životu, i uvek stremim ka blagoslovima i pokušavam da se cenkam sa Bogom, i ja ću biti kažnjen ako se ne pokajem. Uvidevši koje bi bile posledice toga da nastavim da koračam tim putem, pomolio sam se Bogu: „O, Bože, znam da se iza ove bolesti kriju Tvoje dobre namere. Ona je tu da me razotkrije i spasi. To Tvoja ljubav stiže k meni i omogućava mi da jasno vidim da sam sve ovo vreme samo stremio ka blagoslovima i da sam hodao pogrešnim putem. O, Bože, voljan sam da se pokajem. Od sada ću se usredsrediti na stremljenje ka istini.” Nakon molitve, srce mi je bilo mnogo mirnije i spokojnije.

Kasnije sam promislio o još jednom svom pogrešnom gledištu: o pomisli da, ako se moja bolest pogorša i ne budem mogao da obavljam svoju dužnost, ne mogu da budem spasen. Nastavio sam da tragam za istinom da bih to razrešio. Pročitao sam ove Božje reči: „Biti spasen pre svega znači osloboditi se greha, osloboditi se Sotoninog uticaja, iskreno se okrenuti Bogu i pokoriti Mu se. Šta morate da posedujete da biste bili slobodni od greha i Sotoninog uticaja? Istinu. Ako se ljudi nadaju da će steći istinu, moraju da se opreme mnogim Božjim rečima, moraju da budu u stanju da ih dožive i primenjuju, kako bi mogli da shvate istinu i zakorače u stvarnost. Tek tada mogu da budu spaseni. Da li neko može biti spasen ili ne nema nikakve veze s tim koliko dugo veruje u Boga, koliko je njegovo znanje, da li poseduje talente i vrline, ili koliko strada. Jedina stvar koja ima direktnu vezu sa spasenjem jeste da li neko može ili ne može da stekne istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ceniti Božje reči predstavlja temelj vere u Boga”). Božje merilo za spasenje je kristalno jasno. On uglavnom gleda da li ljudi mogu da prožive stvarnost Njegovih reči; da li u svim stvarima prestaju da žive po sotonskim filozofijama i umesto toga posmatraju ljude i stvari, i vladaju se i postupaju, u skladu s Njegovim rečima i s načelima istine; da li Ga se boje, da li su Mu pokorni, odani i da li Ga vole; i da li proživljavaju istinsko ljudsko obličje. Jedino će oni koji poseduju te istina-stvarnosti biti spaseni od Boga. A što se mene tiče, nakon svih mojih godina verovanja, nisam odbacio nijednu od svojih iskvarenih naravi kao što su nadmenost, uobraženost, sebičnost ili odvratnost. Iako sam bio u stanju malo da patim i platim malu cenu obavljajući svoju dužnost, zapravo sam pokušavao da se cenkam sa Bogom sa svojom željom da zadobijem blagoslove. Celo moje biće je i dalje živelo pod Sotoninim mračnim uticajem, ni blizu spasenja. Ako ne rešim te iskvarene naravi, ako ta želja za blagoslovima i dalje ostane u mom srcu, onda na kraju ipak neću biti spasen, čak i ako budem obavljao dužnost. Moram da se usredsredim na stremljenje ka istini. Jedino ću tako imati priliku da budem spasen.

Takođe, moja stalna briga da ne mogu biti spasen ako se ozbiljno razbolim i umrem – i to je proisticalo iz nerazumevanja istine. Zato sam potražio relevantne Božje reči da ih pročitam. Svemogući Bog kaže: „U trenutku kad će ti život biti oduzet, ako osećaš unutrašnji spokoj, spreman si i bez pogovora se pokoravaš, osećaš da si do kraja ispunio svoje odgovornosti, obaveze i dužnosti i tvoje srce je ispunjeno radošću i mirom – ako takav odeš – onda, iz Božjeg ugla, uopšte nisi ni otišao. Naprotiv, ti živiš u drugoj sferi i u drugom obliku. Dogodilo se samo to da se promenio način tvog života – nisi zaista mrtav. Iz ljudskog ugla, to deluje ovako: ’Šteta, ova osoba je umrla vrlo mlada!’ Ali iz Božjeg ugla, niti si umro niti si otišao da patiš; naprotiv, otišao si da uživaš u blagoslovima i da se približiš Bogu. Ovo je zato što si, kao stvoreno biće, u Božjim očima već u skladu s merilom u pogledu obavljanja svoje dužnosti, ti si sada obavio svoju dužnost i Bogu više nisi potreban da obavljaš tu dužnost u redovima stvorenih bića. Za Boga, tvoj se ’odlazak’ ne naziva ’odlaskom’, ti si ’uzet’, ’poveden’ ili ’odveden’, i to je dobro” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Propovedanje jevanđelja je dužnost koju su svi vernici obavezni da ispune”). Iz Božjih reči sam razumeo da neki ljudi, dok su živi, mogu čvrsto da se drže svoje dužnosti bez obzira na to s čim se suočavaju – bilo da su to progon, nedaća, muke koje donosi bolest ili finansijske poteškoće – a da se na Boga ne žale i da Ga ne izdaju. Takvi ljudi su dali istinsko svedočanstvo. Iako njihovo telo umre, Bog ih zapravo povede da žive u nekom drugom prostoru. Oduvek sam se brinuo da umiranje znači da ću izgubiti priliku da budem spasen, ali u stvarnosti, čovekov ishod nakon smrti određuje se njegovim stavom prema Bogu i istini dok je bio živ. Pomislio sam na Jova. On je verovao da je Bog Suveren neba, zemlje i svega stvorenog. Celog svog života sledio je Boga i koračao je putem strahovanja od Boga i klonjenja od zla. Kada se suočio sa smrću, nije imao ni brige ni straha, jer je verovao da Bog ima suverenost nad životom i smrću čoveka i da ih On uređuje. Zato je mogao mirno da se suoči sa smrću. Jov je bio čovek koji se bojao Boga i klonio zla. Bio je postojan u svom svedočenju tokom Sotoninih iskušenja i, iako je umro, Bog ga je spasio. Budući da nisam razumeo istinu i da nisam mogao da proniknem u pitanja života, smrti i spasenja, uvek sam se brinuo da umiranje znači da ne mogu da budem spasen. Koliko sam bio u zabludi! U stvarnosti, čak i ako sam živ, ali ne stremim ka istini, ne koračam putem strahovanja od Boga i klonjenja od zla, te se u svojoj veri u Boga svega odričem i dajem se samo da bih dobio krunu i blagoslove, onda u Božjim očima nema razlike između toga da li sam živ ili mrtav. To nema nikakve veze sa spasenjem. Ovo je zato što je to davanje zarad dobrobiti tela; sebično je i ne predstavlja ispunjavanje dužnosti i odgovornosti stvorenog bića. Sada mi Bog i dalje pruža priliku da živim. Više ne mogu da budem zaokupljen brigama o životu, smrti ili blagoslovima. Dok sam živ, moram iskreno da stremim ka istini i dobro da obavljam svoju dužnost stvorenog bića kako bih udovoljio Bogu. Time treba najviše da se bavim i na to da se usredsredim. Jedino će zadobijanjem istine i proživljavanjem istina-stvarnosti u mom srcu postojati radost i mir; jedino tada se više neću plašiti smrti.

I dan-danas i dalje imam glavobolje i osećam vrtoglavicu kada dugo obavljam svoju dužnost, ali više ne živim toliko u bolesti. Ako me boli glava, kratko se odmorim. U svakodnevnom životu takođe pokušavam više da vežbam i više nisam zabrinut ili uznemiren zbog toga šta će se desiti s mojim telom i da li ću živeti ili umreti. Svakog dana dok živim, obavljaću svoju dužnost najbolje što mogu. Hvala Bogu!