24. Trnovit put vere jedne devojke iz Indije

Rođena sam u hrišćanskoj porodici. Moj otac je sveštenik, a moja majka takođe služi u crkvi. Odmalena sam s njima verovala u Gospoda. Moji roditelji su veoma pobožno verovali u Gospoda i ujedno su bili veoma ljubazni prema drugim ljudima. Naša porodica je bila veoma skladna. Svi moji prijatelji iz detinjstva zavideli su mi što imam srećnu porodicu, a i ja sam osećala da imam prilično sreće. Kako sam odrastala, videla sam da se ljudi oko mene često prepuštaju grehu, a i sama sam živela u ropstvu greha. Da bih zaštitila sopstvene interese, lagala sam i postupala plahovito, a takođe sam na druge bila ljubomorna i mrzela sam ih. To me je veoma mučilo. Ni samoj sebi se nisam dopadala takva, pa kako bih se onda mogla dopasti Bogu? Često sam plakala i Bogu ispovedala svoje grehe, ali bih se posle toga i dalje nevoljno prepuštla grehu. Bila sam veoma zabrinuta – budem li ovako nastavila, bez pokajanja i promene, da li ću na kraju moći da uđem u carstvo nebesko? Zato sam pitala tatu: „Tako se često prepuštam grehu – hoće li mi Gospod oprostiti? Šta mogu da uradim da bih postigla istinsko pokajanje?” Tata je rekao: „Ne brini. Sve dok se budemo ispovedali Gospodu i budemo pokajali, On će nam oprostiti grehe. Gospod nas neće napustiti.” Tatin odgovor uopšte nije mogao da razreši moju zbunjenost.

U martu 2020. godine, pandemija je postajala sve ozbiljnija i sve ustanove su dobile naređenje o zatvaranju. U to vreme sam studirala za zvanje negovateljice, pa sam i ja otišla kući jer mi je fakultet bio zatvoren. U aprilu sam na Fejsbuku dobila poziv od svoje prijateljice Ele da prisustvujem okupljanju Crkve Svemogućeg Boga na internetu. Nakon izvesnog perioda istraživanja, shvatila sam istinu o Božjem ovaploćenju i saznala da je Bog obavio tri etape dela da bi spasao ljudski rod, kao i da je Njegovo delo suda u poslednjim danima u tome da pročisti i preobrazi sotonske naravi ljudi, oslobodi ih od ropstva greha i temeljno ih spase. To je bio upravo put oslobođenja od greha za kojim sam tragala. Reči koje je izrazio Svemogući Bog odagnale su zbunjenost koja me je godinama mučila i iz srca sam se uverila da je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio. Nakon toga sam često prisustvovala okupljanjima. Na svakom okupljanju sam mogla da razumem neke istine i srce mi je bilo istinski ispunjeno. Kasnije sam na Fejsbuku podelila himne Božjih reči iz Crkve Svemogućeg Boga, pa je to video jedan pastor. Onda je on ispričao mom tati o mojoj veri u Svemogućeg Boga. Tata me je ispitivao: „Da li ti prisustvuješ okupljanjima Crkve Svemogućeg Boga na internetu? Neko mi je rekao da si počela da veruješ u jeres. Znaš li ti to? Put koji propoveda Crkva Svemogućeg Boga nije u skladu sa Biblijom. Više ti nije dozvoljeno da u to veruješ! Kako moja ćerka može da me ne posluša i veruje u drugi put?” Mom tati je bilo veoma stalo do ugleda, pa je čak rekao: „Ni moja rođena ćerka ne želi da sluša moja učenja. Pa, kako onda da ja nastavim da podučavam druge?” Rekla sam: „Tata, i sâm znaš da svi živimo u grehu i da se često nevoljno prepuštamo grehu, te da ne možemo da se oslobodimo čak i da to želimo. To je zato što grešna priroda u nama nije razrešena. U poslednjim danima, Svemogući Bog izražava istinu i obavlja delo suda upravo zato da bi razrešio našu grešnu prirodu, da bi nas pročistio i spasao od greha.” Nakon što je to čuo, tata je veoma ljutito rekao: „Nemoguće je da Bog obavlja novo delo! Iako još uvek nismo pročišćeni, budemo li se molili Gospodu i ispovedali Mu grehe, On će nam oprostiti. Nema potrebe ni za kakvim delom suda i pročišćenja.” Rekla sam tati: „U mnogim proročanstvima u Svetom pismu se spominje da će Gospod obaviti još jednu etapu dela kad se bude vratio. Gospod Isus je rekao: ’Imam još mnogo šta da vam kažem, ali sada bi to bilo previše za vas. A kada dođe on, Duh istine, uputiće vas u svu istinu, jer neće govoriti po svome, nego će govoriti ono što čuje, i najavljivaće vam buduće događaje’ (Jovan 16:12-13). ’Posveti ih sebi istinom; tvoja reč je istina’ (Jovan 17:17). To nam govori da Bog dolazi u poslednjim danima da bi izrazio istinu i ljude pročistio od njihovih grehova. Delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima u potpunosti ispunjava ta proročanstva. Gospod je svet. ’Bez posvećenja, niko neće videti Gospoda’ (Jevrejima 12:14). Svi mi sada živimo u grehu: sebični smo, pohlepni, nadmeni, samopravedni i često se pravimo važni; lažemo, varamo, nadmećemo se za slavu i dobitak i tako dalje. Ako ne odbacimo te grehe, jednostavno nismo podobni da uđemo u carstvo nebesko!” Međutim, tata uopšte nije hteo da sluša moje reči. Da bi me naterao da poreknem Svemogućeg Boga, ispričao mi je sve neosnovane glasine koje KPK koristi da ocrni Crkvu Svemogućeg Boga i sav tužan u licu mi je rekao: „Sve je to moja krivica. Nisam se dobro brinuo o tebi, pa su te oni zaludeli.” Kad sam čula te reči, veoma sam se rastužila i to me je malo poljuljalo. U srcu sam se tiho pomolila Bogu, moleći Ga da me usmerava. Razmišljala sam o tome kako sam za dva meseca, koliko verujem u Svemogućeg Boga, pročitala mnogo Njegovih reči i uvidela da su reči Svemogućeg Boga istina. Usmeravale su me da odbacim svoju iskvarenu narav i da proživim normalnu ljudskost. Takođe su mi dale izvesnu spoznaju o Božjoj pravednoj naravi. U srcu sam istinski čeznula za Božjim rečima i svaki put kad sam jela i pila Božje reči, mogla sam da uživam u prisustvu Svetog Duha. Srce mi je bilo ispunjeno, i osećala sam mir i radost. To je bilo ono što sam lično doživela. Jasno sam znala da samo istine koje je izrazio Svemogući Bog mogu da pročiste moju iskvarenu narav i da me spasu iz ropstva greha. Šta god da je moj tata govorio, morala sam da istrajem u veri u Svemogućeg Boga. Htela sam da pokažem tati reči Svemogućeg Boga na svom telefonu, ali mi nije dozvolio da ga izvadim i povikao je na mene: „Ako želiš nešto da znaš, čitaj Bibliju. Ako ne razumeš, dođi i pitaj mene. Nemoj tako nepromišljeno da slušaš druga učenja!” Bila sam veoma potištena što se moj tata držao doslovnih reči Biblije i nije prihvatao istinu. U tom trenutku, tata mi je uzeo telefon i nisam znala da li će mi ga vratiti, ni da li ću moći da nastavim da prisustvujem okupljanjima na internetu. Znala sam da to što me porodica progoni nije lako iskustvo i bila sam zabrinuta da zbog svog malog rasta neću moći da ostanem postojana. U srcu sam se tiho pomolila Bogu, moleći Ga da me usmerava i zaštiti.

Posle nekog vremena, tata me je ponovo zamolio da napustim Crkvu Svemogućeg Boga. Pošto je video da ćutim, jako se naljutio i pitao me: „Hoćeš li da slušaš moja učenja ili ćeš da slediš te Kineze koji propovedaju povratak Gospoda Isusa?” Odgovorila sam: „Slediću Boga.” Tek što sam to izgovorila, tata mi je opalio šamar. Pitao me je još dva puta i oba puta moj odgovor je ostao isti. Svaki put kad bih odgovorila, ošamario bi me. Moj mlađi brat je rekao: „Seko, zašto si tako tvrdoglava? Samo poslušaj tatu i neka naša porodica opet bude skladna kao pre.” Nisam ništa rekla, a tata je besno otišao u drugu sobu. Prisetila sam se da je Gospod Isus rekao: „Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju. Nisam došao da donesem mir, nego mač. Ja sam, naime, došao da razdvojim čoveka od njegovog oca, i ćerku od njene majke, i snahu od svekrve” (Matej 10:34-35). Znala sam da se Gospod vratio i da neki ljudi mogu da prepoznaju Njegov glas i da Ga slede, dok će Mu se oni koji Ga ne prepoznaju opirati. Iako smo bili jedna porodica, zbog ovoga bismo bili podeljeni. To je bilo nešto sa čime sam morala da se suočim. Posle dva-tri minuta, tata me je pozvao u drugu sobu. Držeći dugačak, debeo štap, ispitivao me je, govoreći: „Reci mi! Koga ćeš da slušaš?” Rekla sam: „Boga slušam!” Tata je pobesneo, ubo me je vrhom štapa u rame i udario me je po ramenu. I moj brat je dovikivao sa strane, govoreći mi da ne verujem u Svemogućeg Boga. Tata je rekao: „Sada sam ja Sotona! Ako me ne poslušaš, ubiću te!” U tom trenutku sam bila veoma iznenađena. Nikada nisam pomislila da bi moj otac, kome sam nekada verovala i koga sam poštovala, čovek koji je izgledao tako ljubazno i ponizno u svojoj veri u Gospoda, mogao da kaže takve stvari. Bio je vernik dugi niz godina i veliki pastor koji je propovedao na raznim mestima. U Božjem delu poslednjih dana bio je potpuno razotkriven. Kada je čuo vest o povratku Gospoda Isusa, uopšte nije imao želju da traga. U suštini, bio je bezvernik! U početku sam mislila da će tata želeti da me sasluša kako svedočim o Bogu, ali sam u tom trenutku znala da, iako je pastor, on uopšte nema bogobojažljivo srce. Bio je lažni pastir koji je služio Bogu, a ipak Mu se opirao. Nije voleo istinu; jedino mu je bilo stalo do sopstvenog ugleda. Samo je naizgled bio pobožan, ali duboko u sebi, mrzeo je istinu. Rekla sam tati: „Neću se odreći istinitog puta.” Tata se veoma naljutio i naredio mi je da iz telefona izbrišem sve kontakt podatke braće i sestara. Takođe mi je neprestano pretio i počeo da me udara po licu. Videvši tatu takvog, osećala sam se veoma uplašeno i pomalo slabo. Nikada ne bih ni pomislila da ću zbog vere u Boga trpeti takav progon. Nisam znala sa čim ću se još suočiti. Ako budem morala da trpim još bola ili da se suočim sa smrću u budućnosti, hoću li i dalje moći da budem postojana u svom svedočenju? U tom trenutku, pomislila sam na iskustvena svedočenja braće i sestara u Kini koji su trpeli progon od strane KPK-a. Usred svakojakih mučenja, oni su mogli da ostanu postojani u svom svedočenju za Boga. Šta je značilo ovo malo progona koji sam ja trpela? Bog mi je ukazao milost time što me je doveo pred Sebe i opskrbljivao me istinom. Treba da budem postojana u svom svedočenju. Nisam mogla da se odreknem istinitog puta samo zbog kukavičluka. Videvši moj čvrst stav, tata me je iznenada snažno udario štapom po glavi. Zabrinut da će mi razbiti glavu, moj brat je istupio da zaustavi tatu i povikao na mene: „Hoćeš li da te tata ubije od batina? Zašto si tako tvrdoglava? Zašto jednostavno ne priznaš da grešiš?” Tata me je zgrabio za kosu i gurao me, nastavljajući da me vrhom štapa bode po ramenu. Nije prestajao sve dok mi rame nije pomodrelo. Videvši tatu takvog, osetila sam se pomalo slabo u srcu.

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči koji mi je dao veru i snagu. Svemogući Bog kaže: „Moraš da dođeš do tačke kada, bez obzira na okolnosti, tvoja rešenost ne može da se promeni. Tek ćeš tada postati čovek koji stvarno voli istinu i stremi ka njoj. Ako se, kada ti se nešto desi ili naiđeš na neku malu teškoću, povučeš, postaneš negativan i utučen i odustaneš od svoje rešenosti, to nije dobro. Moraš imati odlučnost da žrtvuješ i svoj život, pa reći: ’Šta god da bude – čak i ako umrem, neću odustati od istine niti od svog cilja da stremim ka njoj.’ Tada nijedna teškoća neće moći da te zaustavi. Ako naiđeš na stvarne teškoće i budeš sateran u ćošak, Bog će delovati. Pored toga, moraš razumeti i ovo: ’S čim god da se susretnem, sve su to lekcije koje moram da savladam u svom stremljenju ka istini – Bog je to tako uredio. Možda sam slab, ali nisam negativan i zahvalan sam Bogu na prilici da savladam te lekcije. Zahvalan sam Mu što je postavio ovu situaciju pred mene. Ne mogu da odustanem od svoje rešenosti da sledim Boga i da steknem istinu. Kada bih digao ruke od nje, to bi bilo isto kao da sam se predao Sotoni, upropastio se i izdao Boga.’ Takvu rešenost moraš da imaš. Na kakve god sitne probleme da naiđeš, sve su to kratke epizode u razvoju tvog života. Ne smeš da im dozvoliš da stanu na put tvom napretku. Kada naiđeš na teškoće, možeš da tragaš i da čekaš, ali pravac tvog napretka ne sme se promeniti, zar ne? (Tako je.) Ma šta ljudi rekli i ma kako se ponašali prema tebi, ma kako se i sam Bog ophodio prema tebi, tvoja rešenost mora da ostane ista” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim”). Iz Božjih reči sam shvatila da se Bog nada da mogu da istrajem u tome da Ga sledim. Čak i kad me niko ne bi podržavao i kad bi me svi odbacili, nisam smela da izdam Boga. Morala sam da ostanem postojana u svom svedočenju. Ranije, kada sam slušala braću i sestre kako razgovaraju u zajedništvu da su nevolje i iskušenja Božji blagoslovi, nisam razumela šta to znači. Ali kroz ovo iskustvo, stekla sam izvesno razumevanje. Kroz progon od strane moje porodice, videla sam Sotoninu ružnoću i zlobu. Sotona je hteo da iskoristi moju porodicu da me natera da izdam Boga i da tako izgubim priliku da dostignem spasenje, ali Bog me je uvek štitio, davao mi veru i usmeravao me da prevaziđem jednu teškoću za drugom. Bog je dozvolio da me zadesi progon od strane porodice kako bi me usavršio, da bih mogla da razumem istinu i zadobijem sposobnost raspoznavanja. Osetila sam da jedino Bog najviše voli ljude. U sebi sam odlučila: „Ma koliko moje telo može biti slabo, nikada neću odustati od težnje ka istini.” Kasnije sam uspela da dobijem nazad svoj telefon jer sam na internetu morala da polažem ispit iz negovateljstva. Ipak, zabrinuti da ću nastaviti da prisustvujem okupljanjima Crkve Svemogućeg Boga na internetu, moji roditelji su me pažljivo nadzirali. Često su me grdili, a porodica je sa mnom razgovarala hladno i grubo. Osećala sam veliku bol i slabost i često sam se molila Bogu da mi dâ veru i ojača moje srce.

Jednog dana u novembru 2020. godine, prisustvovala sam okupljanju na internetu, a mama je iznenada upala, govoreći: „Neko zna da veruješ u Svemogućeg Boga i ispituje tvog tatu o tome.” Tata me je onda pozvao u kuhinju i pitao da li i dalje prisustvujem okupljanjima Crkve Svemogućeg Boga. Odgovorila sam: „Prisustvujem.” Tata je rekao blagim tonom: „Draga kćeri, zašto i dalje prisustvuješ okupljanjima Crkve Svemogućeg Boga? Ranije sam te upozorio da to nije istiniti put. Svojim saradnicima sam rekao da si već napustila Crkvu Svemogućeg Boga, ali ti i dalje prisustvuješ njihovim okupljanjima. Zaista me razočaravaš!” Pokušala sam da mu objasnim, ali tata me je pljunuo u lice i udario me u oko. Mama je prišla da ga zaustavi, a tata je pokušao da me povuče za kosu, govoreći da će me ubiti ako ga ne budem sledila u veri u Gospoda u crkvi. U tom trenutku sam se veoma uplašila i tiho sam se u srcu pomolila Bogu. Videvši da se ne odričem Svemogućeg Boga, tata je pokušao drugu taktiku. Rekao je: „Toliko godina propovedam i niko nikada nije rekao da postoji problem sa mojim propovedima, ali sada se moja rođena kći protivi meni. Pošto nećeš da slušaš moje propovedi i misliš da su tuđe propovedi ispravne, podneću ostavku na mesto pastora. Spakuj svoje stvari, večeras se vraćamo u rodni grad!” Mama i braća su svi plakali, preklinjući me da se predomislim. Tata je pomahnitao od besa, ne samo da me je upozoravao i pokušavao da me prebije, već je i ljutito udarao u zid. Rekao je da će se te iste noći negde odvesti kolima da okonča svoj život. Bila sam užasnuta. Ako bi se mom tati zaista nešto desilo, osećala bih da sam ga strašno izneverila. Iako sam shvatila da je ovo okruženje moja kušnja, i dalje sam bila veoma uplašena. Majka me je naterala da odem da se izvinim tati, rekavši da ako mu se bilo šta desi, ja ću biti odgovorna za sve i da mi ona neće oprostiti, a ni moja braća i sestre mi neće oprostiti. Mama je takođe rekla da sam krajnje nepopustljiva i da ne vodim računa o njihovim osećanjima. Videvši svoju porodicu tako povređenu i uznemirenu, osetila sam se veoma slabo. Baš tada, setila sam se Božjih reči koje opisuju metode koje Sotona koristi da iskvari ljude: „Prvi se sastoji u kontroli i prinudi. Drugim rečima, Sotona će učiniti sve što je u njegovoj moći da bi preuzeo kontrolu nad tvojim srcem. Šta znači ’prinuda’? To znači da te, pomoću pretnji i silovitih taktika, prisiljava da mu se pokoriš, navodeći te da razmišljaš o posledicama ako to ne učiniš. Ti se plašiš i ne usuđuješ se da mu se suprotstaviš, te se stoga predaješ” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Iz Božjih reči sam shvatila da iza svega ovoga stoji Sotonina smicalica. Sotona koristi različite metode i sredstva da kontroliše i prisiljava ljude, navodeći ih da izdaju Boga. U mom životu, moja porodica mi mnogo znači. Ako bi im se zbog mene nešto loše dogodilo, nikada to sebi ne bih mogla da oprostim. Kad je tata rekao da će se kolima negde odvesti kako bi sebi okončao život, a mama rekla da mi neće oprostiti, osetila sam da će me, ako istrajem u veri u Svemogućeg Boga, cela porodica grditi i izbaciti iz kuće. To me je učinilo slabom. Ipak, Božje reči su me navele da shvatim da Sotona koristi porodičnu ljubav kako bi mi pretio u pokušaju da me natera da izdam Boga. Jednom kada bih poslušala oca i izdala Boga, ne bih imala svedočanstvo. Čvrsto sam odlučila da apsolutno moram da sledim Svemogućeg Boga i da ne smem njih da poslušam.

Te noći, tata mi je opet uzeo telefon, a mama je spavala sa mnom da bi pazila na mene. Takođe su rekli da će me što pre vratiti na fakultet, jer tamo ne bih smela da koristim telefon i jedva da bi mi bilo dozvoljeno da izlazim, tako da bi mi bilo veoma teško da prisustvujem okupljanjima ili da se sastajem sa braćom i sestrama. Ležeći u krevetu, nisam mogla da prestanem da plačem. Molila sam se Bogu, tražeći od Njega da mi dâ snagu i hrabrost. Znala sam da, ako želim da nastavim da verujem u Boga i da obavljam svoju dužnost, moj jedini izbor je bio da napustim dom. U suprotnom, sigurno bi me vratili u školu da bi mi ograničili veru u Boga. Ali ja sam devojka; kuda sam mogla da odem? Nisam imala novca, pa kako bih živela u budućnosti? Međutim, ako bih ostala kod kuće, ne bi mi dozvolili da sledim Boga. Šta da radim? Tih nekoliko dana nisam mogla da spavam i srce mi je bilo u previranju. Ponekad sam razmišljala da je trebalo da, budući da sam najstarija kći, budem odgovorna da roditeljima pomažem u brizi o mlađoj braći i sestrama. Pohađala sam stručnu obuku u školi i mogla bih da nađem posao nakon diplomiranja. Moji roditelji su polagali toliko nade u mene. Kako sam mogla da napustim studije? Ali, kao stvorenom biću, Bog mi je ukazao milost pruživši mi priliku da obavljam svoju dužnost u Njegovoj kući. To je bilo uzdizanje od Boga, a još i više, to je bila odgovornost koju treba da ispunim. Kako da izaberem između studija i vere? Razmišljajući o tome svaki put iznova, osećala sam se veoma rastrzano i bolno. U tom trenutku, setila sam se jednog odlomka Božjih reči: „Probudite se, braćo! Probudite se, sestre! Moj dan neće biti odložen; vreme je život, a nadoknaditi izgubljeno vreme znači spasti život! To vreme nije daleko! Ako padnete na prijemnom ispitu za fakultet, možete opet iznova da naučite gradivo. Međutim, Moj dan neće biti dalje odložen. Upamtite! Upamtite! Ovo su Moje dobronamerne reči podsticaja. Smak sveta odvija se pred vašim rođenim očima i velike katastrofe će uskoro stići. Šta je važnije: vaš život ili vaš san, vaša hrana, piće i odeća? Došao je čas da dobro odmerite ove stvari. Nemojte više sumnjati! Previše se plašite da uzmete ove stvari zaozbiljno, zar ne?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 30. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Iz Božjih reči sam saznala da su nesreće već započele, Godine 2016. dogodio se veliki zemljotres jačine 6,7 stepeni tamo gde sam živela, a 2020. godine izbila je globalna pandemija virusa Korona. Nesreće postaju sve veće i veće. Božji skriveni dolazak da obavi delo spasavanja čovečanstva uskoro će se završiti, a vremena je sada izuzetno malo. Ako bih nastavila da završavam studije, to bi odložilo moje stremljenje ka istini i moj život-rast, pa zato nisam htela da nastavim školovanje. Znala sam da ću se u budućnosti suočiti sa mnogim poteškoćama, ali sam verovala da će mi Bog otvoriti put.

U tom periodu, ponekad bih koristila telefon svoje mlađe sestre da se prijavim na svoj Fejsbuk nalog i proverim poruke. Braća i sestre su mi često slali reči Svemogućeg Boga da mi pomognu. Videla sam Božje reči: „Oni koje Bog naziva ’pobednicima’ jesu ljudi koji i dalje mogu da budu postojani u svom svedočenju, da održe svoju veru i odanost Bogu i da, bez obzira na sve, sačuvaju čisto srce pred Bogom i održe svoju istinsku ljubav prema Bogu, dok su pod uticajem Sotone i dok ih Sotona opseda – to jest, dok se nalaze usred sila tame. Na taj način, oni su bili postojani u svom svedočenju pred Bogom. Takvi ljudi su oni koje Bog naziva ’pobednicima’. Ako je tvoje stremljenje odlično kada te Bog blagosilja, a povlačiš se kad nema Njegovih blagoslova, da li je to čistota? Pošto si siguran da je ovaj put istinit, moraš ga slediti do kraja; moraš održavati svoju odanost Bogu. Pošto si video da je Sȃm Bog došao na zemlju da te usavrši, treba u potpunosti da Mu predaš srce. Ako i dalje možeš da Ga slediš, bez obzira na ono što On čini, čak i ako ti On odredi nepovoljan ishod na samom kraju, to je održavanje tvoje čistote pred Bogom. Prineti sveto duhovno telo i prečistu devicu Bogu znači zadržati iskreno srce pred Bogom. Za ljudski rod, iskrenost je čistota, a sposobnost da se bude iskren prema Bogu jeste održavanje čistote. To je ono što bi trebalo da primenjuješ” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba da očuvaš svoju odanost Bogu”). Iz Božjih reči sam shvatila da su oni koje Bog namerava da učini pobednicima, oni koji tokom kušnji mogu da Mu predaju svoje istinsko srce. Što su veće kušnje koje ti ljudi doživljavaju, to njihovo bogoljubivo srce postaje jače. Videla sam da Bog koristi kušnje da bi usavršio ljude. Kad bolje razmislim, to je zaista istina. Svaki put kad sam doživela progon, moja vera u Boga je postala malo čvršća. Tim ponovljenim progonom, Bog je praktično stvarao okruženja shodno mom rastu da bi usavršio moju veru i omogućio mom rastu da napreduje. Zahvalila sam se Bogu iz srca. Božje reči su mi dale veru i hrabrost da se držim istinitog puta. Molila sam se Bogu, tražeći od Njega da mi pomogne, da mi omogući da se pokorim Bogu i budem postojana u svom svedočenju za Njega, te da se na Boga ne žalim bez obzira na bol s kojim mogu da se suočim u budućnosti. Jedne večeri setila sam se Petrovih iskustava, o kojima smo razgovarali u zajedništvu na jednom prethodnom okupljanju. Kada je imao 18 godina, Petar je napustio svoje roditelje, porodicu i ovozemaljske izglede da bi koračao putem vere u Boga. Kasnije, kada je čuo Gospodnji poziv, sledio je Gospoda, ne obazirući se ni na šta drugo. To me je navelo da mnogo razmišljam. Znala sam da je Svemogući Bog istiniti Bog, Gospod Isus koji se vratio, ali ja nisam platila nikakvu cenu što sledim Boga. Boga nisam mogla da sledim jednodušno. Osećala sam se zaista posramljeno. Razmišljajući o ovome, srce mi se razvedrilo i osetila sam da me Bog usmerava da donesem odluku. Morala sam da istrajem u sleđenju Boga i obavljanju svoje dužnosti. Zato sam, koristeći sestrin telefon, kontaktirala sa braćom i sestrama, rekavši im da želim da napustim studije i sledim Boga, te da ću, ako roditelji ponovo pokušaju da me zaustave, pobeći od kuće. Jedna sestra je razgovarala sa mnom u zajedništvu, govoreći: „Ti si devojčica i tvoja porodica će se brinuti ako tako pobegneš. Savršeno je prirodno i opravdano da sledimo Boga. Svojim roditeljima možeš jasno da objasniš stvari, govoreći im da je tvoj izbor da slediš Boga. Ako i dalje pokušaju da te zaustave, onda ćeš morati da izabereš put u životu kojim treba da ideš.” Osetila sam da je ono što je sestra rekla ispravno i počela sam da razmišljam kako da iznesem svoj stav tati.

Neočekivano, tokom sledećih nekoliko dana, stav mojih roditelja prema meni odjednom je postao veoma dobar. Pričali su mi kako su se toliko trudili da se brinu o meni od mog rođenja. Moj tata je često govorio: „Draga kćeri, da li znaš koliko te volimo? Kao dete si imala astmu i noću si teško disala. Tvoja majka i ja bismo te držali u krilu i davali ti lek. Noću bismo se smenjivali držeći te, pomažući ti da promeniš položaj za spavanje. Da se nismo tako brinuli o tebi, kako bi se oporavila? Štedeli smo i odricali se da bismo ti pružili najbolje obrazovanje, kako bi u budućnosti mogla da se istakneš u odnosu na ostale. Sav naš novac je potrošen na tebe. Ne možeš da zaboraviš našu dobrotu!” Kad sam čula reči svojih roditelja, srce me je zabolelo i osećala sam se dužnom prema njima. Kasnije, na okupljanju, otvorila sam se u besedi o svom stanju. Jedna sestra mi je pročitala odlomak reči Svemogućeg Boga: „Svi naši životi i duše dolaze od Boga i On ih je stvorio – oni ne dolaze od naših roditelja, a svakako ne od prirode, već su nam dati od Boga; samo su naše telo rodili naši roditelji, a mi smo rodili svoju decu, međutim, sudbine naše dece su u potpunosti u Božjim rukama. To što možemo da verujemo u Boga je prilika koju nam je On dao; On ju je predodredio i to je Njegova blagodat. Stoga nema potrebe da prema drugom ispunjavaš svoju obavezu, niti imaš odgovornost prema bilo kome drugom; treba samo da ispuniš dužnost prema Bogu koju treba da ispuniš kao stvoreno biće. To je ono što ljudi moraju staviti iznad svega, to je najvažniji i primarni zadatak koji ljudi treba da završe u svom životu. Ako ne ispuniš svoju dužnost dobro, ti nisi stvoreno biće koje je u skladu s merilom. U očima drugih, ti možeš da budeš dobra supruga i brižna majka, odlična domaćica, odano dete i uzorna članica društva, ali pred Bogom ti si ona koja se buni protiv Njega, ona koja uopšte nije ispunila svoju obavezu niti dužnost, ona koja je prihvatila ali nije dovršila Božji nalog, ona koja je odustala na pola puta. Može li neko takav da zadobije Božje odobravanje? Takvi ljudi su bezvredni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se spoznajom sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da je bilo pogrešno što sam verovala da su moji roditelji toliko dali za mene i da su oni ti koji najviše brinu o meni, te da bi izbor da sledim Boga značio da sam im dužna. U stvari, Bog je taj koji mi je sve ovo podario. Moj život i sve što mi je potrebno za rast podario mi je Bog. To što su me roditelji odgajali takođe je zasluga Božje suverenosti i uređenja. Dužna sam Bogu, a ne svojim roditeljima. Razmišljala sam o tome kako su moji roditelji rekli da su mi pružili sve dobre stvari za uživanje i dobro obrazovanje, kao i da me jako vole. U stvari, samo su gledano spolja bili dobri prema meni. Kad su se suočili sa velikom stvari Gospodovog povratka, uvek su pokušavali da me spreče da prihvatim istiniti put. Kakva je to ljubav? Govorili su takve stvari da bi me iskušali da izdam Boga! Zahvalila sam se na vođstvu Božjih reči što su mi omogućile da prozrem Sotonine spletke. Kasnije sam provela celu noć pišući pismo tati, u kome sam mu još jednom svedočila o delu Svemogućeg Boga. Takođe sam pisala o tome kako se osećam što ne mogu da čitam reči Svemogućeg Boga i izrazila sam svoju čvrstu odlučnost da sledim Svemogućeg Boga. Na kraju pisma, napisala sam: „Proročanstva o Gospodnjem povratku već su se ispunila. Svemogući Bog je Gospod Isus koji se vratio. Mnogo sam s tobom razgovarala u zajedništvu, ali ti odbijaš da slušaš pa me čak progoniš i ometaš. Sada zahtevam da mi daš slobodu veroispovesti i da mi dozvoliš da prisustvujem okupljanjima. Ako nastaviš da me ometaš, jednog dana ću otići od kuće. Živimo u demokratskoj zemlji, a ti si mi ipak oduzeo moje pravo na slobodu veroispovesti. Odlučna sam da uvek sledim Svemogućeg Boga; ne možeš me zaustaviti.” Zatim sam to pismo pokazala tati. Nakon što ga je pročitao, tata mi je rekao: „Zabranjujem ti da više veruješ u Svemogućeg Boga. Upozorio sam te tri puta. Zašto si i dalje uporna u veri? Zašto to stalno iznova pominješ? Zašto i dalje želiš da se pridružiš njihovoj crkvi?” Rekla sam tati: „Već sam ti rekla sve što treba da se kaže. Uprkos svemu, neću da odustanem od toga da sledim Svemogućeg Boga!” Tata je na trenutak zaćutao, a onda je rekao: „Terao sam te da učiš da bi mi mogla pomagati na razne načine, ali tvoje znanje sada nadmašuje moje, i ne samo da mi ne pomažeš, nego čak govoriš da su moja učenja pogrešna. Kako više da propovedam drugima? Kako da budem pastor? Ako voliš tatu, moraš da radiš kako ti ja kažem. Biblija kaže da deca moraju da slušaju roditelje. Samo ako me poslušaš možeš dokazati da je put u koji veruješ ispravan.” Znala sam da se moj otac plaši da će to što ja sledim Svemogućeg Boga uticati na njegov status pastora i narušiti njegov ugled među vernicima. Rekla sam: „Veoma sam srećna što sam rođena u hrišćanskoj porodici i što od detinjstva znam da postoji Bog. Ali nisu sva tvoja učenja ispravna. Poslušaću ono ispravno što kažeš, ali ne mogu da slušam ono neispravno što govoriš. Prihvatila sam Božje delo poslednjih dana i dočekala povratak Gospoda Isusa. Time što me ometaš, sprečavaš me da čujem Božji glas i da se pokorim Bogu. Kako da tebe slušam?” Pošto je video da neću da popustim, tata je nastavio: „Neću te prisiljavati. Možeš da izabereš svoj put. Ali moraš da znaš da ako me poslušaš, možemo da živimo zajedno u slozi. Ako izabereš da slediš Svemogućeg Boga, naša porodica će se raspasti, jer sledimo različite puteve. To znači da ćemo od sada morati da krenemo svako svojim putem!” Malo sam se uplašila i pomislila: „Ako bih se odvojila od porodice, kuda bih otišla? Kako bih živela sama?” Ali sam znala da, čak i ako sve izgubim, ne smem da izdam Boga. Zato sam tati još jednom odlučno rekla: „Želim da sledim Svemogućeg Boga i da idem ispravnim putem!”

Nakon toga sam otišla da boravim kod prijateljice u drugom kraju. Iako moja prijateljica nije verovala u Boga, mogla je da me razume kad je čula za moje iskustvo progona. Kasnije sam potražila pomoć od jedne organizacije za ljudska prava. Nakon što su čuli moju izjavu, zaposleni su mi rekli da, ako mi porodica bude ometala slobodu veroispovesti, mogu da podnesu tužbu i izdaju upozorenje mojim roditeljima. Zatim su me odveli u sklonište. Tamo sam imala ono što mi je bilo potrebno za preživljavanje, ali nisam mogla da živim crkvenim životom ni da čitam Božje reči, pa sam i dalje osećala veliki bol u srcu. Kasnije sam, koristeći nečiji tuđi telefon, kontaktirala sa braćom i sestrama. Sestra Silvija mi je rekla da su se, kako bi me pronašli, moji roditelji urotili s policijom, koja je uhapsila troje braće i sestara koji su bili u kontaktu sa mnom. Bila sam šokirana. Nikada ne bih ni pomislila da će policija uraditi tako nešto. Zato sam otišla u organizaciju za ljudska prava da potražim pomoć. Neočekivano, tog popodneva, moji roditelji su doveli mnogo policajaca pred prostorije organizacije za ljudska prava. Mama je plakala i molila me da se vratim kući, govoreći mi da se neće mešati u moju veru. Tada smo postigli dogovor, a organizacija za ljudska prava je naterala moju mamu da ga potpiše. Policajci su me prevarili, rekavši da su već pustili braću i sestre. Međutim, kad sam stigla u policijsku stanicu, braća i sestre su i dalje bili zatvoreni u pritvorskom centru i bili su brutalno pretučeni. Jedna sestra je od premlaćivanja čak izgubila svest. Rekla sam policiji zašto sam otišla od kuće i kako me je porodica progonila. Objasnila sam im da je Indija demokratska zemlja u kojoj je sloboda veroispovesti zaštićena zakonom, te da ponovljeni pokušaji mojih roditelja da me nateraju da odustanem od vere nisu u skladu sa indijskim zakonom. Jedan policajac je žestoko vikao na mene: „Kakva vera? Prestani s tim! Izdala si roditelje zbog svoje vere. Roditelje moraš da slušaš uprkos svemu!” Užasnulo me je vikanje tog policajca. Ranije sam znala da se samo vlada KPK-a protivi Bogu. Sada sam videla da se i mnogi ovdašnji policajci protive Bogu i mrze Ga. Na kraju je načelnik policije rekao: „Moramo da postignemo dogovor. Vratićeš se kući i živećeš sa roditeljima, a tvoji roditelji više ne smeju da te progone niti da te sprečavaju da veruješ u Boga. Prema članovima 25-28. indijskog Ustava, Indijci imaju slobodu veroispovesti. Svi to morate da upamtite.” Moja mama se složila.

Trećeg dana po povratku iz policijske stanice, moji rođaci su me, u dosluhu sa roditeljima, prevarili da se vratim u rodni grad i odem u tamošnju crkvu. Naterali su tamošnjeg pastora da se moli za mene kako bi izgnao moje takozvane demone. Pokušala sam da se oduprem odlasku na to mesto, ali protiv njih nisam imala šanse. Zato sam pažljivo posmatrala šta nameravaju da urade. Pevali su zajedno, a to je zvučalo kao da su veoma tužni, zatvarali su oči, podizali ruke i prolivali suze. Jedna devojka je pala u nesvest, a oni su je odneli na klupu, govoreći da je preminula, ali da će se probuditi. Verovali su da će ta devojka doneti neke vesti sa neba. Onda su počeli da govore neke besmislice, tvrdeći da sam zaluđena. Na osnovu njihovih postupaka, videla sam kako ti religiozni ljudi obmanjuju druge, a takođe sam shvatila da je Bog dozvolio da doživim te stvari kako bih razvila sposobnost raspoznavanja, jasno videla Sotoninu rđavost i jasno videla kako ti religiozni ljudi varaju i zaluđuju druge. Za samo nekoliko sati, prevarili su mnoge prisutne. Tiho sam rekla sebi: „Šta god da oni kažu, šta god da se dogodi, moram da ostanem postojana u svom stavu.” Na kraju, čak i kad su se svi okomili na mene, to na mene nije uticalo. Pošto su videli da je moja vera u Svemogućeg Boga i dalje čvrsta, moja porodica je uradila nešto još neverovatnije. Sledećeg jutra, moji rođaci i roditelji su me na silu odveli na mesto gde se praktikuju vradžbine. Bilo je to nešto što nikada nisam mogla ni da zamislim – da baš moji roditelji, koji su toliko godina verovali u Gospoda Isusa, urade tako nešto! Čula sam ranije da kad vrač baci čini na nekoga, ta osoba može da poludi. U srcu sam se malo uplašila. Ali sam se onda setila filma pod nazivom „Novi život proizašao iz mučenja” sa veb-sajta Crkve Svemogućeg Boga. U tom filmu policija je drogirala jednu sestru da bi je naterala da izda Boga, pokušavajući da joj pomuti um. Ali se ta sestra oslonila na Božje reči kako bi prevazišla policijsko zlostavljanje i mučenje, te je na kraju ostala postojana u svom svedočenju, posramivši Sotonu. Razmišljajući o tome, zadobila sam malo hrabrosti. Poslala sam poruku sestri Silviji, ispričavši joj sve što se dogodilo. Rekla mi je da se oslonim na Boga i takođe mi je poslala neke Božje reči. Jedan odlomak Božjih reči mi je dao snagu i ulio mi više vere da se suočim sa onim što dolazi. Svemogući Bog kaže: „Kada Bog izabere čoveka i vodi ga iz Sotonine vlasti u Svoju kuću, da li se Sotona usuđuje da postavlja bilo kakve uslove Bogu? Ne usuđuje se da postavlja uslove niti se usuđuje išta reći. Ako Bog kaže: ’Ovaj čovek je Moj, više ti nije dozvoljeno da ga diraš’, Sotona tada poslušno predaje tog čoveka. Hrana, odeća, smeštaj, prevoz i svaki korak tog čoveka pod Božjom su zaštitom i nadzorom i, bez Božjeg dopuštenja, Sotona neće smeti da ponovo dira tog čoveka. Šta to znači? To znači da čovek živi potpuno pod Božjom brigom i zaštitom, bez ometanja i zadiranja spoljašnjih sila, pa su njegova svakodnevna radost, tuga i bol pod Božjim nadzorom, kao i pod Božjom brigom i zaštitom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino u dobrom obavljanju dužnosti stvorenog bića leži vrednost življenja”). Iz Božjih reči sam shvatila da je i Sotona u Božjim rukama i da se bez Božje dozvole Sotona ne usuđuje da išta uradi. Više se nisam plašila nijednog načina na koji bi moja porodica mogla da pokuša da me uplaši, niti bilo koje taktike koju bi mogli da upotrebe da me nateraju da izdam Boga. Videvši da oni, kao hrišćani, mogu da odu i obožavaju zle duhove, te da posle toliko godina vere u Gospoda mogu da rade stvari kojima Boga izdaju i sramote Ga, u njih sam bila posebno razočarana. Samo zato što sam prihvatila Svemogućeg Boga, pribegli su ovim metodama da bi me ometali i naterali da izdam istiniti put. Toliko su mrzeli istinu! Rekla sam mami: „Zašto ovo radite? Zar ne znate da je ovo vračanje, da su to Sotona i zli duhovi? Vi verujete u Gospoda, a ipak, da biste me sprečili da prihvatim Božje novo delo, zapravo ste se okrenuli Sotoni i zlim duhovima!” Moja mama je rekla: „Radimo ovo za tvoje dobro. Naše molitve Bogu nisu mogle da te promene, ali Sotona može da pomogne u tome. Nismo ovde da bismo ih obožavali.” Videvši njihovo pravo lice, osećala sam se veoma tužno. Nisu se nimalo razlikovali od bezvernikā. Nisam očekivala ono što je taj vrač, znajući zašto me je porodica dovela, tada rekao: „Draga moja, moli se Bogu u kojeg veruješ. Postoji samo jedan Bog, a Bog u koga ti veruješ je onaj pravi.” Bila sam veoma srećna i istinski sam videla Božju zaštitu. Bog upravlja svime. Posle svih svojih pokušaja, moji roditelji su videli da sa mnom ne mogu da izađu na kraj, pa su se složili da više neće ograničavati moje prisustvo na okupljanjima, da će prestati da se mešaju u moju veru i da više neće brinuti o tome da li idem u školu ili ne. Dvanaestog januara 2021. godine, konačno sam otvoreno mogla da od kuće prisustvujem okupljanjima na internetu. Iako bi me roditelji, kad bi videli da prisustvujem okupljanjima, i dalje ponekad grdili i pokušavali da ubede da se vratim u školu i završim studije, to na mene više nije uticalo. Kasnije, napustila sam dom i počela da obavljam svoju dužnost puno radno vreme u crkvi.

Prošavši kroz ovo iskustvo, istinski sam osetila da je sve u Božjim rukama. Bog je iskoristio ove teške okolnosti da usavrši moju veru i da mi takođe omogući da rastem u raspoznavanju svoje porodice i religioznih ljudi. Moja porodica generacijama veruje u Gospoda i mnogi od njih su pastori. Ranije sam mislila da oni iskreno služe Bogu i da vole Boga, ali Božje delo poslednjih dana ih je sve otkrilo. Sada jasno vidim njihovu suštinu mržnje prema istini. Oni uopšte ne veruju iskreno u Boga. Svi se oni opiru Bogu. Upravo su mi vođstvo i usmeravanje Božjih reči omogućili da ostanem postojana, iako sam sa svih strana bila izložena napadima od strane svoje porodice. Hvala Bogu! Nikada se neću pokajati što sledim Svemogućeg Boga.