42. Naučio sam kako da se ispravno odnosim prema svojoj dužnosti
Godine 2024, vođa je organizovao da glumim u video-zapisima sa iskustvenim svedočenjima. Jako sam se obradovao što mogu da obavljam tako važnu dužnost u završnoj etapi Božjeg dela, pa sam odlučio da je pravilno obavljam kako bih uzvratio za Božju ljubav. U početku sam bio samo statista, ali sam kasnije dobio i priliku da igram glavnog junaka, deleći iskustvena svedočenja. Kako se timu pridruživalo sve više glumaca, koji su bili bolji od mene, sve ređe sam igrao glavnu ulogu. U jednom video-zapisu sa iskustvenim svedočenjem, prvobitno je bilo planirano da ja igram glavnog junaka, ali je ta uloga kasnije ipak dodeljena bratu Albertu. U tom trenutku, obuzeo me je osećaj ugroženosti. Znao sam da su moje glumačke veštine slabije od veština svih ostalih, pa sam bio zabrinut da će postepeno vođa možda sasvim prestati da me angažuje kao glumca. Šta bih onda radio? Šta bi svi mislili o meni? Nakon toga, još nekoliko puta sam proverio raspored snimanja i video da pored tog scenarija i dalje piše ime brata Alberta. Bio sam blago razočaran, ali me je to ubrzo prošlo. U oktobru, vođa mi je organizovao da, pored glumačkih dužnosti, pomažem i u kuhinji. Tada sam pomislio da je to prilično dobar raspored, jer sam tako mogao da obavljam više dužnosti. Međutim, kad sam zaista stigao u kuhinju, stavio kecelju i počeo da kuvam, u sebi sam osetio izvesnu gorčinu. Pomislio sam: „Tokom svih ovih godina uglavnom sam obavljao glumačku dužnost. Iako nikada nisam igrao glavnu ulogu, glumio sam u mnogo filmova i sebe sam mogao da smatram iskusnim glumcem. Kud god bih išao, braća i sestre su me prepoznavali. A sad, vidite me. Postao sam kuvar. Iako je i kuvanje dužnost, deluje tako beznačajno. To nije nešto čime se zaslužuje da te neko poštuje ili ceni.” Kasnije su neki od delatnika u timu često morali da izlaze da obavljaju razne poslove. Kad brat zadužen za scenografiju nije bio tu, vođa bi mene zadužio da pripremim scenu. Kad sestra zadužena za rekvizite nije bila tu, vođa bi mene zadužio da postavim rekvizite. Osećao sam se još potištenije. Pomislio sam: „Samo me šalju tamo gde im neko zafali. Šta sam onda ja? Da li će svi početi da misle da sam obična zamena?”
Jednom prilikom smo mi glumci zajedno učili profesionalne veštine, naizmenično vežbajući jedan deo dijaloga. Bio sam veoma nervozan, zabrinut da ću loše odglumiti i sebe obrukati. Na kraju se, baš kao što sam se i pribojavao, moja izvedba pokazala najgorom od svih. U sebi sam se žalio: „Moje veštine su ionako bile loše, a sada po ceo dan kuvam ili postavljam scene, nemajući vremena za vežbanje. Zar moje glumačke veštine neće postati još gore?” Pomalo sam postao malodušan, a da toga nisam bio ni svestan. Svakog popodneva, ostali glumci bi zajedno vežbali ples. Gledajući ih kako svi tako radosno plešu dok sam ja zaglavljen u kuhinji i kuvam, osećao sam da sam još više sputan. Samo sam želeo da ih izbegnem kako bih sebe poštedeo sramote. U novembru smo se preselili na novu lokaciju za snimanje i vođa me je zadužio da prvo pripremim set, rekavši mi da ću od tada biti zadužen i za opšte poslove u timu. Gledajući kako svi svakodnevno intenzivno rade na snimanju video-zapisa sa iskustvenim svedočenjima, dok sam ja uvek bio zaglavljen u ovim usputnim poslovima, pomislio sam: „Svi sigurno misle da mi je kov loš i da kao glumac ne mogu da uspem, da mene ne vredi obučavati. Zato me vođa sigurno i zadužuje za ove opšte poslove.” I što sam više razmišljao o tome, bilo mi je sve neprijatnije. Tokom jednog okupljanja, ušao sam u glumačku kancelariju noseći laptop i video da su svi već seli. Tiho sam upitao: „Ima li neko slobodno mesto?” Jedna sestra je brzo odgovorila: „O, pa tu je i brat Teri! Potpuno smo zaboravili na tebe!” Znao sam da nije mislila ništa loše, ali sam se osećao užasno. Pomislio sam: „Po ceo dan radim usputne poslove. Nije ni čudo što su me prevideli.” Posebno mi je bilo teško kada sam video da su druga dva brata u timu postali reditelj i vođa tima, dok sam ja po ceo dan kuvao, čistio i premeštao rekvizite. Naprosto je bio previše izražen kontrast. Čak sam i prema vođi formirao predrasude. Razmišljao sam: „Ako misliš da nisam za glumca, onda mi to naprosto reci. Mogao bih da idem i zalivam pridošlice! To makar zvuči malo bolje i poštedelo bi me osećaja da sam ovde nepoželjan.” Nakon toga, prestao sam da radim jutarnje vokalne vežbe i izgubio sam svako interesovanje za savladavanje glumačkih veština. Svojevremeno sam izbegavao začinjenu hranu kako bih zaštitio glas, ali sada o tome više nisam vodio računa i počeo sam da je jedem. Zbog toga su mi od unutrašnje ljutine na usnama izbile rane, što se odrazilo na kvalitet snimka. Pre snimanja, ne bih se uopšte potrudio da promislim o emocijama lika; samo bih mehanički zapamtio svoje replike. Zbog toga se nekoliko puta dogodilo da nas je moje loše raspoloženje usporilo u radu i da je uticalo na ishod snimanja. U to vreme, po ceo dan sam bio kao u nekom bunilu. Ponekad bih osećao da nema svrhe obavljati svoju dužnost, pa sam čak razmišljao: „U ovom timu sam ionako suvišan. Umesto da svaki dan izvršavam ove usputne poslove, mogao bih da prestanem da obavljam dužnost sa punim radnim vremenom i naprosto nađem neki posao, a da dužnost obavljam onako uzgred.”
Dok sam jednoga dana sređivao rekvizite, u srcu sam najednom osetio jaku nelagodu. Tek tada sam počeo da promišljam o svom stanju u tom periodu. Baš tada sam naišao na odlomak Božjih reči koji je direktno govorio o mom stanju. Svemogući Bog kaže: „Umesto da tragaju za istinom, većina ljudi pribegava sitnim trikovima. Oni pridaju veliki značaj sopstvenim interesima, ponosu i svom mestu ili položaju u mislima drugih ljudi. To su jedine stvari koje oni cene. Grčevito se drže tih stvari i smatraju ih svojim životom – a što se tiče toga kako Bog gleda na te stvari i kako se prema njima odnosi, time se ne bave; prvo razmatraju da li su oni šefovi u grupi, da li mogu da obezbede položaj na kom će ih drugi visoko ceniti i da li iko sluša to što govore. Prvo se daju na posao da zauzmu taj položaj. Skoro svi ljudi, kad su u grupi, traže takvu vrstu položaja, takvu vrstu prilike. Ako su veoma sposobni, naravno da pokušavaju da zauzmu najviše mesto. Ako su samo prosečni, i dalje pokušavaju da zauzmu istaknut položaj u grupi. A ako su deo nižih rangova u grupi, budući da su prosečnog kova i sposobnosti, takođe nastoje da druge navedu da ih visoko cene; ne mogu da dozvole da ih drugi gledaju s visine. Ponos i dostojanstvo su za te ljude granica koju ne prelaze; smatraju da moraju da se drže tih stvari. Čak i ako izgube svoj integritet ili ako Bog nije zadovoljan njima i ne priznaje ih, svejedno moraju da teže svom ponosu i statusu; moraju po svaku cenu da izbegnu poniženje. To je sotonska narav. A ipak, oni to ne shvataju. Misle da ne mogu da izgube ono malo ponosa što im je preostalo. Ne znaju da će tek onda kad te površne stvari budu potpuno napuštene i odbačene postati stvarni ljudi i da će, ako kao svoj život čuvaju te stvari koje treba odbaciti, njihov život biti izgubljen. Naprosto ne znaju šta je na kocki. Stoga, šta god da rade, uvek nešto zadržavaju za sebe, uvek postupaju zarad zaštite sopstvenog ponosa i statusa, i te stvari stavljaju na prvo mesto. Govore i služe se obmanjujućim dokazima isključivo radi sopstvene koristi – za sebe će sve učiniti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči poručuju da, bez obzira na svoj kov ili talente, svi želimo da obezbedimo određeni položaj u grupi ljudi i da nas drugi cene. Oni koji su veoma sposobni žele da zauzmu sâm vrh, dok čak i oni bez posebnih talenata i sa prosečnim kovom žele da budu vrednovani i da se drugi na njih ugledaju. Svim tim upravljaju sotonske naravi. Kad mi je vođa organizovao da budem glumac, bio sam veoma zadovoljan što mogu da obavljam tako važnu dužnost, te sam bio veoma aktivan i nosio sam breme. Međutim, kad mi je vođa organizovao da kuvam ili da privremeno, shodno potrebama posla, radim scenografiju ili premeštam rekvizite, smatrao sam da su to samo usputni poslovi i da sam onda, u poređenju sa ostalim glumcima, suvišan član tima. Zato sam živeo u osećanjima malodušnosti i svoju dužnost sam počeo površno da obavljam, naprosto otaljavajući posao. Nisam pokušavao da unapred promislim o emocijama svog lika, već bih jednostavno zapamtio replike. Nije mi bilo do toga da razmislim o tome kako da postignem što bolji ishod snimanja. Nisam pokazivao baš nikakvu pokornost prema onome što je Bog učinio. Nisam bio voljan da budem najbeznačajnija osoba u timu i uvek sam težio tome da me cene i vrednuju. Bio sam krajnje nerazuman! Znao sam da su mi glumačke veštine loše i da je trebalo više da vežbam, međutim, ja ne samo da nisam vežbao, već sam naprosto prestao i da se trudim. Čak sam razmišljao da prestanem da obavljam svoju dužnost sa punim radnim vremenom. Moja želja za ugledom i statusom bila je zaista ogromna!
Kasnije sam pročitao još Božjih reči i stekao sam izvesno razumevanje o svojoj priroda-suštini. Bog kaže: „Za antihriste, status i ugled predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da imaju dobar ugled i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da ostave po strani. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže svom ličnom ugledu i statusu. Može se reći da je u srcima antihrista težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; a težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini; steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju slavu, dobitak ni status, da se niko ne ugleda na njih, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u boga promašaj? Zar ja nisam bez nade?’ Često u svom srcu kalkulišu o takvim stvarima. Kalkulišu kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, kako da ih ljudi slušaju dok govore i da ih podržavaju u postupcima, kako da navedu ljude da ih svuda slede i kako da oni imaju glavnu reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Bog razotkriva da antihristi cene ugled i status baš kao sopstveni život. U kojoj god grupi ljudi da se nađu, uvek žele da obezbede neki položaj i da budu cenjeni. Čim izgube ugled i status, kao da im je život oduzet. Mogu čak da osete kako nema svrhe verovati u Boga i u svakom trenutku bi mogli da izdaju i napuste Boga. Nisam li ja bio upravo takva osoba? Kad sam ranije stalno obavljao glumačku dužnost, svi su se ugledali na mene i u društvu drugih sam se osećao nadmoćno. Kad mi je vođa organizovao da glumim u video-zapisima sa iskustvenim svedočenjima, bio sam veoma srećan, osećajući da sam veoma cenjen, pa sam bio pun energije u svojoj dužnosti. Međutim, kad sam bio zadužen da kuvam ili radim scenografiju, osećao sam da me više ne cene. Po ceo dan sam bio nesrećan i smatrao sam da nema svrhe bilo šta raditi. Bog kaže: „Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status.” Ove reči su tako praktične! To što sam cenio ugled i status, nije bila prolazna stvar; to mi je bilo u samoj srži. U kojoj god grupi ljudi da sam bio ili šta god da sam radio, uvek sam prvo vodio računa o svom ugledu i statusu. Čak i ako nisam mogao da budem najbolji, morao sam makar da se osećam kao da sam važan. U suprotnom, osećao bih ogroman bol, kao da nema svrhe živeti. Počeo sam da se pitam, zašto mi je toliko stalo do ugleda i statusa? To je zato što su me duboko uslovljavali i na mene su uticali sotonski otrovi poput „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno” i „Živi kao heroj među ljudima, a umri kao hrabar duh među avetima”. Verovao sam da, u kojoj god grupi ljudi da se nalazim, moram da budem vrednovan i cenjen; to je bio jedini način da ne protraćim život. Sećam se da sam još od detinjstva bio veoma takmičarski nastrojen i da mi je bilo jako stalo da sačuvam ugled, nikada ne želeći da na mene gledaju s visine u bilo čemu što sam radio. Kad sam bio mlad, moja porodica je bila siromašna, pa sam vredno učio. Deset godina sam bio predsednik odeljenske zajednice, od osnovne do srednje škole. Zidovi kod kuće bili su prekriveni mojim raznim diplomama. Svi moji nastavnici, rođaci i prijatelji su me hvalili, a drugovi iz razreda su se ugledali na mene. Živeo sam s tim oreolom na glavi i bio sam veoma ponosan, uvek hodajući uzdignute glave. Međutim, neposredno pre prijemnih ispita za fakultet, zbog bolesti sam bio primoran da napustim školu. U to vreme, nisam mogao da prihvatim tu okrutnu stvarnost. Od tog trenutka pa nadalje, više nisam mogao da se saberem i postao sam duboko malodušan. Nakon što sam počeo da verujem u Boga, i dalje sam težio da me drugi cene. Iako su mi kov i veštine bili prosečni i nisam mogao da se nosim sa važnim poslovima, i dalje sam želeo da budem neko ko je važan i da me drugi ne gledaju s visine. Kad mi je vođa neprekidno dodeljivao opšte poslove, to je povređivalo moju sujetu i živeo sam u negativnom stanju. Bio sam nezadovoljan i to nisam hteo da prihvatim, pa sam prema vođi čak formirao predrasude. U svojoj dužnosti sam postao površan, pa sam čak razmišljao da pronađem posao sa skraćenim radnim vremenom. Tako sam bežao iz okruženja koja je Bog postavio, dok je, u suštini, to bila izdaja Boga. Video sam da svoju dužnost ne obavljam da bih stremio ka istini i zadobio spasenje, već da bih težio ugledu i statusu. Hodao sam putem antihrista. Ako se ne bih pokajao i promenio, pre ili kasnije Bog bi me razotkrio i uklonio. Nakon toga, često sam se molio Bogu, moleći Ga da me vodi da preokrenem svoje pogrešno stanje.
Jednoga dana video sam reči Božje i razumeo sam put kojim treba da idem u svojoj veri u Boga kako bih bio u skladu s Božjim namerama. Bog kaže: „Nekim ljudima je dovoljno samo da čine impresivna i slavna dela, navodeći time druge da se ugledaju na njih i zavide im. Da li je to korisno? To nije tvoj krajnji ishod, niti tvoja krajnja nagrada, a svakako nije ni tvoje odredište. Dakle, bez obzira na dužnost koju obavljaš, to je samo privremeno, nije večno. To nije odobravanje koje ti je Bog darovao, niti nagrada koju ti je On dao. Naposletku, da li ljudi mogu da dostignu spasenje ne zavisi od dužnosti koju obavljaju, već od toga da li mogu da razumeju i zadobiju istinu i da li mogu, na kraju, da se potpuno pokore Bogu, da se stave na milost Njegovoj orkestraciji, da zanemare svoju budućnost i sudbinu i da postanu stvoreno biće koje je u skladu s merilom. Bog je pravedan i svet i to su merila po kojima On odmerava celokupan ljudski rod. Ova merila su nepromenjiva i to moraš da zapamtiš. Ureži ih u svoj um i ni u jednom trenutku nemoj da pomisliš da tražiš neki drugi put u potrazi za nečim nestvarnim. Merila koja Bog zahteva od svih ljudi koji žele da dostignu spasenje zauvek su nepromenljiva. Oni ostaju isti bez obzira ko si ti. Možeš da dostigneš spasenje jedino ako veruješ u Boga u skladu sa Božjim zahtevanim merilima. Ako nađeš neki drugi put kako bi tragao za maglovitim stvarima i uobražavaš da ćeš u tome uspeti uz pomoć sreće, ti si neko ko se opire Bogu i ko Ga izdaje, pa će te Bog će sigurno prokleti i kazniti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Bog ne gleda šta obećavaš pred Njim; On gleda da li ono što radiš poseduje istina-stvarnost. Takođe, Bog ne mari koliko su uzvišeni, duboki ili moćni tvoji postupci, a čak i ako uradiš neku malenu stvar, ako Bog vidi iskrenost u svakom tvom potezu, reći će: ’Ova osoba iskreno veruje u Mene. Nikad se nije razmetao. Ponaša se u skladu sa svojim položajem. Iako možda nije imao veliki doprinos Božjoj kući i lošeg je kova, nepokolebljiv je i poseduje iskrenost u svemu što radi.’ Šta ta ’iskrenost’ sadrži? Sadrži strah i pokornost Bogu, kao i istinsku veru i ljubav; sadrži sve ono što Bog želi da vidi. Takvi ljudi možda drugima deluju neupadljivo i mogli bi biti i oni koji pripremaju hranu ili čiste, oni koji obavljaju običnu dužnost. Takvi ljudi su drugima neupadljivi, nisu postigli ništa veliko i nemaju u sebi ništa vredno poštovanja, divljenja ili zavisti – oni su samo obični ljudi. A opet, sve ono što Bog zahteva, nalazi se u njima i proživljeno je u njima i oni sve to daju Bogu. Reci Mi, šta više Bog želi? On je zadovoljan njima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitao ova dva odlomka, srce mi se znatno razvedrilo. Nije važno da li u svojoj dužnosti zadobijaš tuđe poštovanje ili ne; time se ne određuju tvoj konačni ishod i odredište. Obavljanje sopstvene dužnosti naprosto je put kojim stremimo ka istini i zadobijamo je. Bogu nije potrebno da postižemo velike stvari, niti od nas zahteva da dostignemo visok status. Bog se nada da možemo da se vladamo u skladu sa svojim pravim položajem, da obavljamo svoje dužnosti na praktičan način, da primenjujemo Njegove reči i da Mu pokazujemo istinsku pokornost. Pošto su moje glumačke veštine samo prosečne, ujedno sam shvatio da će, ako braća i sestre sa boljim veštinama budu glumili u video-zapisima sa iskustvenim svedočenjima, to dati bolji rezultat, što je korisno za rad na jevanđelju. Štaviše, ranije sam se bavio renoviranjem, pa je odluka vođe da pomažem oko scenografije bila zasnovana na mojim veštinama i bila je zaista prilično prikladna. Crkva ima načela prema kojima svakom čoveku uređuje dužnost, međutim, ja sam uporno težio ugledu i statusu i tome da me ljudi cene, uvek gajeći sopstvene nerazumne zahteve. Bio sam krajnje nerazuman! Iako su zadaci koje mi je vođa dodeljivao bili sve neupadljivi, usputni poslovi, istina je da su oni i dalje bili dužnost koju bi trebalo da obavljam i trebalo je da ih radim pažljivo. Osim toga, koju god dužnost da obavljaš, postoje istina-načela koja treba primenjivati i u koja treba ući. Da sam se pokorio i sarađivao najbolje što mogu, ne samo da bih doprineo radu crkve, već bih imao i više prilika da tragam za istinom i da je razumem. Na primer, kod scenografije, moraš da razmišljaš o tome kako da uštediš materijal i skladno sarađuješ sa sektorima za kameru i rasvetu kako bi scene bile vizuelno privlačnije. Dužnost opštih poslova podrazumeva pravilno upravljanje i razumno korišćenje svih vrsta zaliha; kad kuvaš, moraš da razmišljaš o tome kako da hrana bude hranljiva, higijenski ispravna i zdrava. Svaka dužnost uključuje načela u mnogo različitih aspekata i nije je lako ispuniti u skladu s merilom. Ranije sam, težeći ugledu i statusu, išao pogrešnim putem. Ne samo da je moj život-ulazak pretrpeo gubitak, već je to imalo i negativan uticaj na moju dužnost. Sada treba da cenim priliku da obavljam svoju dužnost i da se, dok je obavljam, usredsredim na svoj život-ulazak, tragajući za istinom i postupajući u skladu s načelima. Kasnije se desilo nešto što me je zaista pogodilo. Jedan glumac je bio smenjen zbog svojih teških iskvarenih naravi: nije prihvatao predloge drugih, nije mogao skladno da sarađuje sa braćom i sestrama i odbijao je da se promeni uprkos ponovljenim razgovorima u zajedništvu, što je uticalo na rezultate njegove dužnosti. To me je nateralo da duboko razmislim. Veštine ovog glumca bile su prilično dobre, ali je imao teške iskvarene naravi i nikada nije tragao za istinom kako bi ih razrešio; na kraju je bio smenjen. Video sam da je od presudne važnosti put kojim ideš u svojoj dužnosti. Ako ne stremiš ka istini, koliko god da je visok tvoj status ili koliko god poštovanja da ti se ukazuje, na kraju ćeš propasti. Molio sam se Bogu: „O, Bože! Spreman sam da se pokajem. Više ne želim da težim ugledu i statusu. Spreman sam da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima.”
Nedugo zatim, vođa me je pitao da li bih bio voljan da u kuhinji radim sa punim radnim vremenom. Razmišljao sam: „Ranije sam samo privremeno pomagao. Budem li pristao, kuvaću dugoročno. Zar to neće značiti da više nikada neću imati priliku da budem glumac? Šta će svi misliti o meni? Da li će misliti da sam uklonjen zato što moje veštine nisu bile dovoljno dobre?” U sebi sam osećao previranje, ali sam onda shvatio da me Bog kuša, da vidi da li mogu da se pokorim. Pa sam stoga prihvatio dužnost. Kasnije, vođa mi je dodelio da naizmenično obavljam sve tri dužnosti – glumu, kuvanje i opšte poslove – usklađujući ih fleksibilno prema njihovoj hitnosti i važnosti. Tih dana sam često razmišljao o jednom odlomku Božjih reči: „Koje funkcije imate kao stvorena bića? To se odnosi na čovekovu praksu i dužnost. Ti si stvoreno biće, i ako ti je Bog dao dar za pevanje, a Božja kuća te zaduži da pevaš, onda pevaj dobro. Ako imaš dar za propovedanje jevanđelja, te Božja kuća uredi da propovedaš jevanđelje, onda treba da se trudiš da to dobro obaviš. Kada Božji izabrani narod izabere tebe za vođu, treba da preuzmeš zaduženje vođstva i vodiš Božji izabrani narod da jede i pije Božje reči, da u zajedništvu razgovara o istini i da uđe u stvarnost. To znači dobro obaviti svoju dužnost. Nalog koji Bog daje čoveku izuzetno je važan i značajan! Kako bi, dakle, trebalo da preuzmeš taj nalog i ispuniš svoju funkciju? To je jedno od najvećih pitanja s kojima se suočavaš, te moraš da napraviš izbor. Može se reći da je ovo ključni trenutak u kom se odlučuje da li možeš da zadobiješ istinu i da te Bog usavrši” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razumevanjem istine čovek može da spozna Božja dela”). Iz Božjih reči sam shvatio da, koju god dužnost da obavljamo u Božjoj kući, one se razlikuju samo po funkciji i nazivu. Bez obzira na dužnost, naš identitet i suština kao stvorenih bića se ne menjaju. Kad zatreba da zalivam pridošlice, biću zalivač. Kad zatreba da glumim, biću glumac. Kad zatreba da radim scenografiju, biću scenograf. Kad zatreba da kuvam, biću pomoćni radnik. Kako god da se moja dužnost menja, i dalje sam samo stvoreno biće. Treba da prihvatim i pokorim se, te da svim svojim srcem i snagom ispunim svoju dužnost. Osim toga, kada ja obavljam ove usputne poslove, braća i sestre će imati više energije i vremena za svoje dužnosti. Zar time i ja ne dajem svoj doprinos? Zato sam se molio Bogu: „O, Bože! Spreman sam da otpustim svoj ugled i status i da prestanem da tragam za tuđim poštovanjem. Koju god dužnost da obavljam, spreman sam da se pokorim.” Od tada pa nadalje, dok sam obavljao svoju dužnost, više nisam mario šta drugi misle o meni. Umesto toga, unosio sam se srcem u doživljavanje okruženja koja je Bog svakodnevno postavljao za mene i usredsređivao sam se na to da izvučem pouke, promišljajući o tome koje sam iskvarene naravi otkrio u svojoj dužnosti. Ponekad, kad bih uhvatio sebe da nehotice lažem, obučavao sam se da budem pošten čovek u skladu sa Božjim zahtevima. Kad bih ponekad primetio da stalno želim da me drugi slušaju i da ne mogu da prihvatim njihove predloge, promišljao bih o svojoj nadmenoj naravi i spoznavao bih je. Dužnost opštih poslova obuhvata brojne beznačajne zadatke, pa sam razmišljao o tome kako da razumno rasporedim svoje vreme tako da sve mogu da ih obavim. Nakon što sam se neko vreme obučavao u kuvanju, shvatio sam da sam savladao neke osnovne kulinarske veštine. Kad bih video da neki kuhinjski pribor ne radi baš najbolje, smišljao sam neke sitne izmene da ga poboljšam i svi bi govorili da mnogo bolje radi. Kasnije, kad bi se pojavio scenario koji je prikladan za mene, reditelj bi me takođe angažovao da igram glavnog junaka, pružajući mi priliku za obuku. U svom srcu sam bio tako zahvalan Bogu. Kad sam preokrenuo svoj način razmišljanja i svakoj stvari pristupio uz ovaj novi stav, više nisam vodio računa o tome šta drugi misle o meni. Umesto toga, iz dubine srca sam svaki zadatak prihvatao kao odgovornost. Postupajući na ovaj način, osetio sam da mi se srce približilo Bogu. Ostvario sam izvesne dobitke kako u svom život-ulasku tako i u svojim profesionalnim veštinama, a u srcu sam osetio poseban mir i uživanje. Hvala Bogu! Sve ovo su Božja blagodat i blagoslov!
