43. Više se ne oslanjam na svoju decu da će brinuti o meni u starosti

Godine 2001. prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Godine 2020. ustanovljen mi je moždani infarkt i srčano oboljenje. U to vreme mi je hitno bio potreban novac za lečenje i, pukom slučajnošću, sin mi je poslao 5.000 juana. Tada sam pomislila: „Bez obzira na sve, na svog sina uvek mogu da se oslonim. Kada ostarim, i dalje ću morati da računam na svog sina.” Godine 2022. moj sin se oženio i sam je kupio i kuću i auto. Kasnije je moja snaja potrošila više od hiljadu juana na zlatan prsten za mene. Takođe mi je rekla: „Nemamo nikakvih drugih zahteva prema tebi, samo da nam, kada u budućnosti budemo imali decu, pomogneš da ih čuvaš.” Kada sam videla kako su moj sin i snaja dobri prema meni, pomislila sam: „Ovo je moj jedini sin. Moram dobro da se slažem sa sinom i snajom, jer kada ostarim, moraću da se oslonim na njih da se brinu o meni. Zdravlje mi poslednjih nekoliko godina nije bilo dobro i bivalo je sve gore iz godine u godinu. Ako im pomognem da čuvaju decu dok još mogu da se krećem, oni će se brinuti o meni kada ostarim.” Razmišljajući o tome, pristala sam i rekla snaji: „U redu. Kada budete imali decu, ja ću ih čuvati za vas.” Kasnije sam, zbog bezbednosnih rizika u svom okruženju, napustila dom da bih obavljala dužnosti u drugoj oblasti i tako izbegla da me uhapsi KPK.

Jednog dana u aprilu 2024. godine, saznala sam da mi je snaja trudna i porodica me je zamolila da se vratim da se brinem o njoj. Požurila sam nazad. Međutim, tek što sam stigla kući, seoski zvaničnici su došli da provere moju prijavu boravka. Razmišljajući o tome da KPK ima moju fotografiju i da me svih ovih godina traži, nisam se usudila da ostanem kod kuće i brzo sam otišla. Ali nakon što sam se vratila, osećala sam se veoma tužno i pomislila: „Moj sin radi u drugom gradu i nema vremena da se brine o snaji. Ako se ja, kao njena svekrva, ne brinem o njoj, šta će njena porodica reći? Ni ne znam kako je snajino zdravlje.” Kada sam na to pomislila, stalno sam osećala da dugujem sinu. Zbog muke u srcu, moj moždani infarkt se takođe pogoršao. Postala sam još više zabrinuta, misleći: „Sve sam starija i starija, a zdravlje mi je sve lošije i lošije. Ako jednog dana zaista ne budem mogla da obavljam svoju dužnost, zar neće morati moj sin i snaja da se brinu o meni? Nisam se brinula o svojoj snaji kada sam joj bila najpotrebnija. Ako jednog dana više ne budem mogla da obavljam svoju dužnost i budem morala da im se vratim, da li će me i dalje prihvatiti i brinuti se o meni u starosti?” Kad god bih na to pomislila, moje stanje se pogoršavalo. Dani su prolazili i uskoro je bilo vreme da se beba rodi. Ali ja i dalje nisam mogla da se vratim da se brinem o snaji i nisam mogla a da ne uzdahnem. U to vreme, moja dužnost je bila zalivanje pridošlica. Iako sam svakodnevno obavljala svoju dužnost, srce mi je često bilo uznemireno zbog ove stvari i nisam pratila rad niti blagovremeno rešavala probleme pridošlica. Kao rezultat toga, problemi nekih pridošlica nisu bili odmah rešeni i oni su živeli u negativnosti i slabosti. Kada sam videla da nisam dobro ispunila svoje dužnosti, nisam razmišljala o tome kako da rešim stvari i preokrenem situaciju. Umesto toga, čak sam pomislila: „Ako nema rezultata, neka ih nema. Ako me smene, možda ću moći da se vratim sinu i pomognem mu da čuva bebu.” Pošto sam živela u neispravnom stanju, obavljala sam svoju dužnost bez vođstva Svetog Duha, pa sam postala negativna i jadna. Došla sam pred Boga da se molim: „Dragi Bože, stalno želim da idem kući da se brinem o snaji i da joj pomognem da čuva bebu. Plašim se da, ako se ne vratim, niko neće brinuti o meni kada ostarim. Znam da je pogrešno živeti u ovom stanju, ali ne mogu da izađem iz njega. Neka me Ti prosvetiš i povedeš da razumem istinu i spoznam sopstvene probleme.” Nakon molitve, setila sam se Božjih reči: „Zašto su deca poslušna svojim roditeljima? Zašto roditelji razmaze svoju decu? Kakve namere ljudi zapravo gaje u sebi? Nije li njihova namera da ispune sopstvene planove i sebične želje? Da li oni zaista žele da deluju u korist Božjeg plana upravljanja? Da li oni zaista postupaju zarad dobrobiti Božjeg dela? Nameravaju li da ispune dužnosti stvorenog bića?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Bog razotkriva da među ljudima uopšte nema stvarne ljubavi ni brige. Svako gaji sopstvene namere, tražeći sopstvenu ličnu korist. Bila sam upravo onakva kakvu je Bog razotkrio. Stalno sam razmišljala o trudnoći svoje snaje, ne zato što sam iskreno želela da se brinem o njoj, već zbog sopstvenih namera. Osećala sam da mi se zdravlje poslednjih nekoliko godina pogoršava, pa kada zaista više ne budem mogla da obavljam svoju dužnost, moraću da se vratim sinu i da se oslonim na njega da se brine o meni u starosti. Zato sam htela da im pomognem da čuvaju dete dok još mogu, kako bi se on zauzvrat brinuo o meni u starosti. Ali kada nisam mogla da se vratim zbog svoje dužnosti i bezbednosnih rizika u okruženju, srce mi je bilo ispunjeno teskobom i više nisam osećala nikakvo breme za svoju dužnost. Uvidela sam da vodim računa samo o interesima svog tela.

Kasnije sam tragala za istinom da bih rešila svoje probleme. Pročitala sam Božje reči: „Kada ljudi nisu u stanju da proniknu u okruženja koja Bog orkestrira i u Njegovu suverenost, kada ne mogu da ih shvate, da ih prihvate niti da im se pokore, i kada se ljudi u svom svakodnevnom životu suočavaju sa raznim teškoćama ili kada te poteškoće nadilaze ono što normalni ljudi mogu da podnesu, oni podsvesno osećaju razne vrste zabrinutosti i strepnje, pa čak i patnju. Ne znaju šta im donosi sutrašnji dan, ili dan nakon toga, ne znaju kako će se stvari odvijati za nekoliko godina, niti kakva će im biti budućnost, pa zato, povodom svakakvih stvari, osećaju patnju, strepnju i zabrinutost. U kojim okolnostima ljudi osećaju patnju, strepnju i zabrinutost povodom svakakvih stvari? U onim okolnostima u kojima ne veruju u suverenost Božju – odnosno, kada nisu u stanju da poveruju u Božju suverenost niti da u nju proniknu. Čak i da su je videli rođenim očima, ne bi je shvatili niti bi u nju poverovali. Ne veruju da nad njihovom sudbinom Bog ima suverenost, ne veruju da je njihov život u Božjim rukama, pa se otud u njihovom srcu javlja nepoverenje prema Božjoj suverenosti i uređenjima, te sledi optuživanje i nesposobnost da se pokore” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Ono što je Bog razotkrio bilo je upravo moje stanje. Nakon što sam prvi put pronašla Boga, i kada sam bila zdrava, mogla sam da se usredsredim na svoje dužnosti, ali kako sam starila, počela sam da imam sve više zdravstvenih problema. Imala sam moždani infarkt, a ni srce mi nije bilo u dobrom stanju. I ne primetivši to, počela sam da živim u tuzi i brizi, brinući o tome šta ću raditi ako mi se zdravlje dodatno pogorša. Kada sam bila potrebna sinu i snaji, nisam se vratila da se brinem o njima, pa da li bi se oni i dalje brinuli o meni kada ostarim i bude mi potrebna nega? Kada sam na to pomislila, počela sam da tonem u negativno stanje, izgubila sam osećaj bremena u svojoj dužnosti, pa sam čak postala i nevoljna da obavljam dužnosti van kuće. Samo sam htela da se vratim da se brinem o snaji kako bih mogla da se oslonim na njih da me izdržavaju kada ostarim. Iako sam često govorila da je sve u Božjim rukama, kada bi me nešto snašlo, gubila sam veru u Božju suverenost i samo sam htela da se oslonim na druge. Videla sam da uopšte nemam nimalo vere u Boga. Sada kada razmislim o tome, kakva je bila svrha moje brige oko tih stvari? Bog je već uredio kakav će biti moj budući život i samo je trebalo da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da normalno prolazim kroz iskustva.

Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči: „Zapravo, samo iz čina rađanja i podizanja dece, već si mnogo dobila od njih. Što se tiče toga da li će ti deca biti odana, da li ćeš moći da se osloniš na njih pre nego što umreš i šta možeš da dobiješ od njih, to zavisi od toga da li vam je suđeno da živite zajedno i to zavisi od Božjeg određenja. Sa druge strane, od Božjeg uređenja takođe zavisi u kakvoj sredini tvoja deca žive, kakvi su im životni uslovi, da li imaju uslova da se brinu o tebi, da li su finansijski obezbeđeni i da li imaju višak novca da ti pruže materijalno uživanje i pomoć. Štaviše, iz perspektive roditelja, da li ti je sudbina takva da uživaš u materijalnim stvarima, novcu ili emocionalnoj utehi koju ti deca pružaju, takođe zavisi od Božjeg određenja. Zar nije tako? (Jeste.) To nisu stvari koje ljudi mogu da zahtevaju. Vidiš, ima dece koju roditelji ne vole i takvi roditelji nisu voljni da žive s njima, ali Bog im je odredio da žive sa svojim roditeljima, tako da nisu u stanju da otputuju daleko, niti da napuste svoje roditelje. Zaglavljeni su sa roditeljima ceo život – ne bi mogla da ih oteraš tačno i da pokušaš. Neka deca, s druge strane, imaju roditelje koji su veoma voljni da budu s njima; nerazdvojni su, uvek nedostaju jedni drugima, ali iz različitih razloga nisu u stanju da žive u istom gradu, pa čak ni u istoj zemlji. Teško uspevaju da se vide i uživo razgovaraju jedni s drugima; iako su sredstva komunikacije postala vrlo razvijena i video pozivi su mogući, i dalje to nije isto kao svakodnevni zajednički život. Njihova deca iz raznoraznih razloga odlaze u inostranstvo, kada se venčaju odlaze da rade ili žive u drugom gradu i tome slično, razdvojeni su od roditelja dugom, predugom razdaljinom. Nije lako sastati se čak ni jedanput, a telefonski ili video pozivi zavise od vremena. Zbog vremenske razlike ili drugih neprijatnosti, oni nisu u stanju da često komuniciraju sa svojim roditeljima. Na šta se ti glavni aspekti odnose? Zar nisu svi povezani sa Božjim određenjem? (Jesu.) To nije nešto o čemu se može odlučiti na osnovu subjektivnih želja bilo roditelja, bilo deteta; pre svega, to zavisi od Božjeg određenja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Iz Božjih reči sam shvatila da se svi roditelji nadaju da će se deca brinuti o njima kada ostare. Ali to zaista nije nešto što ljudi mogu sami da traže, već je to određeno Božjom suverenošću i odredbom. Setila sam se jedne starije sestre koju sam poznavala. Nakon što su njena deca zasnovala sopstvene porodice, ona je nastavila sa svojom dužnošću i nije imala vremena da pomaže u čuvanju unučića. Ali nakon što je napunila 60 godina, njena kćerka je preuzela inicijativu da se brine o njoj, a ona je i dalje mogla da obavlja svoje dužnosti iz kćerkine kuće. U drugom slučaju, poznavala sam nekoga ko je radio da zaradi novac za porodicu svog sina i pomagao mu da čuva decu, ali na kraju ju je snaja izbacila. Takođe sam pomislila na period 2020. godine tokom kojeg sam bila bolesna i zaista mi je bio potreban novac. Iako nisam ništa rekla sinu, on mi je baš tada dao 5.000 juana. Zar sve to nije bio rezultat Božje suverenosti i uređenja? Kada sam ovo shvatila, osetila sam se zaista posramljeno. Toliko godina sam verovala u Boga, ali sam uzalud jela i pila tolike Božje reči, a čim sam se razbolela, bila sam razotkrivena. Nisam se oslanjala na Boga, pokušavala sam sama da nađem izlaz i rešenja i stalno sam htela da trčim kod sina da mu pomažem. Na koji način sam ja bila vernik u Boga? Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da ako je Bog predodredio da se nečija deca neće brinuti o njemu u starosti, onda bez obzira na to koliko se ta osoba trudila da održi odnos sa svojom decom, sve će biti uzalud. Ako je Bog predodredio da će se tvoja deca brinuti o tebi, onda će Bog urediti stvari za tebe kada za to dođe vreme. Ako jednog dana zaista zbog svog zdravstvenog stanja ne budem mogla da obavljam dužnost, onda ću se pokoriti Božjim orkestracijama i uređenjima i tako proći kroz to iskustvo. Verujem da u svakom okruženju postoje lekcije koje treba da naučim i istine koje treba da zadobijem. Nakon toga, više se nisam brinula što ne mogu da se brinem o svojoj snaji i mogla sam da umirim srce i obavljam svoju dužnost.

Kasnije sam pročitala kako Bog razotkriva da Sotona koristi tradicionalnu kulturu da iskvari ljude i stekla sam neko razumevanje pogrešnih gledišta koja sam gajila u sebi. Svemogući Bog kaže: „Gledajući tradicionalnu kinesku kulturu, kineski narod posebno naglašava sinovsku odanost. Od davnina do danas o tome se uvek govorilo i isticalo kao deo ljudskosti ljudi i standard za ocenjivanje da li je neko dobar ili loš. Naravno, u društvu postoji i uobičajena praksa i javno mnjenje da ako deca nisu odana, roditelji će se osećati posramljeno, a deca neće moći da podnesu tu mrlju na svom ugledu. Pod uticajem različitih faktora, roditelji su takođe duboko zatrovani tim tradicionalnim stavom, zahtevajući bez razmišljanja ili rasuđivanja da njihova deca budu odana. Koja je poenta vaspitavanja dece? Ne zarad tvojih potreba, već zarad odgovornosti i obaveza koje ti je Bog dao. Jedan aspekt je da podizanje dece pripada ljudskom instinktu, dok je drugi da je to deo ljudske odgovornosti. Ti se odlučuješ da imaš decu zbog instinkta i odgovornosti, a ne da bi se pripremio za starost i da bi bio zbrinut kada ostariš. Zar takva tačka gledišta nije tačna? (Jeste.) Da li ljudi bez dece mogu da izbegnu starenje? Da li starenje nužno znači da će neko biti nesrećan? Ne mora da znači, zar ne? Ljudi bez dece i dalje mogu da dožive starost, a neki su čak i zdravi, uživaju u poznim godinama i spokojno umiru. Da li ljudi koji imaju decu sigurno mogu da uživaju u svojim poznim godinama u sreći i zdravlju? (Ne mora da znači.) Dakle, zdravlje, sreća i životna situacija roditelja koji dostižu starost, kao i kvalitet njihovog materijalnog života, zapravo imaju malo veze sa time što su im deca odana i između ta dva nema direktne veze. Tvoja životna situacija, kvalitet života i fizičko stanje u starosti povezani su sa onim što je Bog odredio za tebe i sa životnim okruženjem koje ti On uređuje, i oni nemaju direktnu vezu sa tim da li su tvoja deca odana ili nisu. Tvoja deca nisu u obavezi da snose odgovornost za tvoju životnu situaciju u poznim godinama” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da svrha odgajanja dece nije da bi se ona brinula o tebi u starosti i da svako ima svoju misiju i odgovornosti. Međutim, nakon što me je Sotona iskvario, prihvatila sam ideje koje mi je on usadio, kao što su „Imaj na koga da se osloniš u starosti”, „Imaj nekog da se brine o tebi u starosti” i „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti.” Verovala sam da prosto ne valja da osoba nema decu koja bi se o njoj brinula u starosti. Kada sam iz godine u godinu postajala sve starija i kada su mi se javljali razni zdravstveni problemi, bila sam pod uticajem tih gledišta, pa sam samo htela da održavam dobar odnos sa sinom i snajom kako bi se oni brinuli o meni u budućnosti. Kada zbog rizika u okruženju nisam mogla da se vratim da se brinem o trudnoj snaji, čak nisam ni imala volje da obavljam svoju dužnost. To je značilo da problemi pridošlica nisu rešeni i da je njihov život-ulazak odložen. Ali ja se i dalje nisam kajala, čak sam se nadala da će me premestiti na drugu dužnost kako bih mogla da idem kući i brinem se o snaji. Pomislila sam kako sam toliko godina verovala u Boga i uživala u tolikoj Božjoj opskrbi istinom. Ne samo da nisam uspela da uzvratim Bogu, nego kada bi me nešto snašlo, sve o čemu sam razmišljala bio je moj sopstveni izlaz. Nimalo nisam marila za svoje dužnosti. Na koji način sam ja uopšte imala ljudskosti? Shvatila sam da gledišta kao što su „Imaj na koga da se osloniš u starosti”, „Imaj nekog da se brine o tebi u starosti” i „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti” jesu trikovi kojima Sotona kontroliše ljude. Život po tim gledištima naveo me je da ne verujem u Božju suverenost, da se bunim protiv Boga i da Mu se ne pokoravam, kao i da nemam nikakvo breme za svoju dužnost. Skoro sam izgubila priliku da obavljam svoju dužnost. Ako bih nastavila da se držim tih gledišta, izgubila bih priliku za spasenje i zaista bih sebe upropastila. Onda sam pomislila na bolesti koje sam iskusila poslednjih godina. Godine 2018. nisam mogla da ispravim ruke zbog spondiloze vrata koja mi je pritiskala nerve. Sestra koja me je ugostila kupila mi je neke lekove, i za oralnu upotrebu i za spoljašnju primenu. Kasnije sam konačno ponovo mogla da ispravim ruke. Takođe, godine 2020. imala sam moždani infarkt i lekari su rekli da je moja bolest teška za lečenje. Neočekivano, jedna starija sestra mi je dala četiri kutije leka za moždani infarkt. Nakon što sam uzela lek, moje zdravlje se postepeno popravilo. Nijedna od ovih bolesti nije izlečena oslanjanjem na mog sina: Bog je taj koji je uvek iznova uređivao ljude, događaje i stvari kako bi moje bolesti mogle biti izlečene. Još uvek sam živa danas zahvaljujući Božjoj zaštiti! Morala sam da se odreknem Sotoninih zabluda kao što su „Imaj na koga da se osloniš u starosti” i „Imaj nekog da se brine o tebi u starosti”, da sebe poverim Bogu i da preostalo vreme koje imam iskoristim da pravilno obavljam svoju dužnost kako bih Njemu udovoljila.

Nakon toga, pročitala sam još dva odlomka Božjih reči: „Roditelji ne treba da zahtevaju da njihova deca moraju da budu odana, da se brinu o njima u starosti i da snose teret poznih godina svojih roditelja – za to nema potrebe. S jedne strane, to je stav koji roditelji treba da imaju prema svojoj deci, a s druge je to dostojanstvo koje roditelji treba da poseduju. Naravno, postoji i važniji aspekt: načelo kojeg roditelji kao stvorena bića treba da se drže u ophođenju prema svojoj deci. Ako su tvoja deca brižna, odana i spremna da se brinu o tebi, ne treba da ih odbiješ; ako nisu voljna da to učine, ne treba da kukumavčiš po ceo dan, da se u sebi osećaš neprijatno ili nezadovoljno, niti da se ljutiš na decu. Treba da preuzmeš odgovornost i da nosiš breme svog života i opstanka koliko god možeš, a ne da ga prebacuješ na druge, posebno ne na decu. Treba da se samoinicijativno i ispravno suočiš sa životom bez prisustva ili pomoći dece, pa čak i ako žive daleko od tebe, možeš sam da se suočiš sa svim što ti život donese. Naravno, ako ti je potrebna nužna pomoć od dece, možeš da im se obratiš, ali to ne treba da se zasniva na ideji da ona moraju da ti budu odana, niti da ti moraš da se oslanjaš na njih. Namesto toga, obe strane treba da pristupe međusobnom činjenju usluga sa stanovišta svojih odgovornosti, kako bi se razumno nosile sa odnosom između roditelja i dece. Naravno, ako su obe strane razumne, one daju jedna drugoj prostor, međusobno se poštuju i na kraju će sigurno moći bolje i skladnije da se slažu, da neguju porodičnu privrženost i da neguju međusobnu brižnost, pažnju i ljubav. Naravno, raditi te stvari na osnovu međusobnog poštovanja i razumevanja je humanije i prikladnije” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Bog kaže: „Roditelji ne treba da zahtevaju da njihova deca moraju da budu odana, da se brinu o njima u starosti i da snose teret poznih godina svojih roditelja – za to nema potrebe. S jedne strane, to je stav koji roditelji treba da imaju prema svojoj deci, a s druge je to dostojanstvo koje roditelji treba da poseduju.” Ove reči su me zaista dirnule. Bog nam je jasno rekao da odnos između roditelja i dece treba da se zasniva na uzajamnoj brizi i razumevanju i ne treba da uključuje nikakve pogodbe. Svako ima svoju misiju, a kao roditelji, ne treba da tražimo od svoje dece da nas izdržavaju i da se brinu o nama. Stariji ljudi takođe treba da žive dostojanstveno. Iako sam odgajila svoju decu, ona su sada odrasla i samostalna i više nemaju mnogo veze sa mnom. Svako ima svoj životni put kojim treba da ide i mora samostalno da se suočava sa onim što se dešava u životu. Međutim, ja sam uvek želela da se sin brine o meni kada ostarim i nisam se usuđivala da samostalno iskusim život koji je Bog za mene uredio. Kako sam ja uopšte živela dostojanstveno? Jedući i pijući Božje reči, moje stanovište se donekle promenilo i osećala sam se mnogo oslobođenije.

Jednog dana, primila sam pismo od kuće. U njemu je pisalo da se beba rodila i tražili su od mene da se vratim da se brinem o njoj. Osetila sam malu uznemirenost i pomislila: „Sada sam toliko zauzeta svojom dužnošću. Ako se zaista vratim kući, ne znam koliko će mi vremena trebati da se ponovo vratim ovamo. To će odložiti posao. Osim toga, KPK me stalno traži. Izlazak u ovo vreme verovatno će doneti rizike. Bez obzira na to kako gledam na to, ne mogu da se vratim. Ali ako se ne vratim, šta ako moj sin i snaja prekinu odnose sa mnom? I dalje moram da se oslanjam na njih da se brinu o meni u budućnosti. Ako zaista ne bude išlo drugačije, moraću da se vratim.” Kada sam tako pomislila, shvatila sam da i dalje želim da se oslonim na sina u starosti, pa sam tragala za istinom u vezi sa svojim problemom. Pročitala sam Božje reči: „Bog radi više od pukog plaćanja cene za svaku osobu, decenijama, od njenog rođenja do danas. U Božjim očima, ti si na ovaj svet došao bezbroj puta i bezbroj puta si se ponovo ovaplotio. Ko je zadužen za to? Bog je zadužen za to. Ti ne možeš da znaš ove stvari. (…) Koliko se samo Bog muči radi jedne osobe! Neki ljudi kažu: ’Ja imam šezdeset godina. Šezdeset godina je Bog pazio na mene, štitio me i vodio. Ako, kada ostarim, ne budem mogao da ispunjavam dužnost i ne budem mogao ništa da radim – da li će Bog i dalje brinuti o meni?’ Zar nije glupo to reći? Božja suverenost nad čovekovim životom, Njegova briga o čoveku i Njegova zaštita čoveka ne traju samo jedan životni vek. Kada bi se to odnosilo na jedan jedini životni vek, na jedan jedini život, time se ne bi pokazalo da je Bog svemoguć i da ima suverenitet nad svim. Rad koji Bog ulaže i cena koju On plaća za neku osobu ne uređuju samo šta ta osoba radi u ovom životu, već za nju uređuju bezbroj života. Bog preuzima punu odgovornost za svaku dušu koja se ponovo ovaploti. On radi pažljivo, plaća cenu Svog života, usmerava svaku osobu i uređuje svaki od njenih života. Bog se na ovaj način muči i plaća cenu zarad čoveka i On mu daruje sve ove istine i ovaj život. Ako ljudi ne izvršavaju dužnost stvorenih bića u ovim poslednjim danima i ne vrate se pred Stvoritelja – ako, na kraju, bez obzira koliko života i generacija su proživeli, oni ne obavljaju valjano svoju dužnost i ako ne ispune Božje zahteve – zar ne bi njihov dug prema Bogu tada bio prevelik? Zar oni ne bi bili nedostojni svih cena koje je Bog platio? Njima bi savest baš nedostajala, oni ne bi zaslužili da se zovu ljudima, pošto bi njihov dug prema Bogu bio prevelik. (…) Blagodat, ljubav i milost koje Bog pokazuje ljudima nisu tek nekakav stav – one su, takođe, činjenica. O kakvoj se to činjenici radi? O tome da Bog stavlja Svoje reči u tebe, prosvećuje te, kako bi ti mogao da vidiš šta je to divno u vezi sa Njim i u čemu je smisao ovog sveta, kako bi ti se srce ispunilo svetlošću, omogućivši ti da razumeš Njegove reči i istinu. Na ovaj način, ti nesvesno zadobijaš istinu. Bog mnogo radi na tebi na jedan stvaran način, čime ti omogućava da zadobiješ istinu. Kada zadobiješ istinu, kada zadobiješ večni život kao najdragoceniju stvar, udovoljeno je Božjim namerama. Kada Bog vidi da ljudi streme ka istini i da su voljni da sarađuju s Njim, On je srećan i zadovoljan. On tada zauzima stav i dok se drži tog stava, On započinje posao, odobrava čoveka i blagosilja ga. On kaže: ’Ja ću te nagraditi blagoslovima koje zaslužuješ.’ Onda ćeš zadobiti istinu i život. Kada spoznaš Stvoritelja i kada zadobiješ Njegovo uvažavanje, da li ćeš i dalje osećati prazninu u svom srcu? Nećeš. Osećaćeš se ispunjeno i imaćeš osećaj uživanja. Nije li upravo u tome značenje izraza da čovekov život ima vrednost? To je najvredniji i najsmisleniji život” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Plaćanje cene da bi se zadobila istina je od velikog značaja”). Nakon što sam pročitala Božje reči, bila sam duboko dirnuta. Pomislila sam kako me je Bog uvek vodio i štitio, dajući mi sreću da primim Njegovo delo poslednjih dana. Sada sledim jedinog istinitog Boga, koji je suveren nad sudbinom celog čovečanstva i upravlja njome. Na koga bih drugog uopšte mogla da se oslonim u starosti? Bog je moj istinski oslonac. Pomislila sam kako sam na svom putu lično iskusila Božje prisustvo i Njegova dela. Zbog čega sam se još brinula? Ako bih u ovom ograničenom vremenu nastavila da živim za porodicu i telo, držeći se Sotoninih pogrešnih gledišta da bih održala odnos sa sinom, ne ispunjavajući svoju dužnost, i na kraju izgubila priliku za spasenje, to se zaista uopšte ne bi isplatilo! Samo želim da u ostatku svog života dam sve od sebe da dobro ispunim svoju dužnost. To je životni cilj i pravac kojem treba da težim. Ako jednog dana zaista više ne budem mogla da obavljam svoju dužnost i vratim se kući, a sin ne bude mario za mene, voljna sam da se oslonim na Boga i da to iskusim. Sada sam svakodnevno zauzeta obavljanjem svojih dužnosti i osećam se izuzetno opušteno i oslobođeno.

Nakon ovog iskustva, moje najdublje shvatanje je da je Bog moj istinski oslonac. Samo Bog može da izrazi istinu, da nam ukaže na ispravan životni put i da nas povede da proživimo smislen život. Hvala Svemogućem Bogu!