76. Zašto sam se uvek plašila da izrazim svoje mišljenje
U martu 2024. godine, nadzornica je došla da sa nama sumira probleme i razgovara o poslu. Kada smo zajedno razmatrali jednu propoved, ja sam prva izrazila svoje mišljenje, ali sam rekla pogrešnu stvar, a zatim sam izrazila dva mišljenja zaredom koja su i dalje bila pogrešna. Zbog toga sam se osećala veoma posramljeno i osećala sam se tako postiđeno što sam napravila toliko grešaka u svom prvom kontaktu sa nadzornicom. Sestra s kojom sam sarađivala uspela je da uoči neke probleme iako je tek počela da obavlja ovu dužnost, a ja sam se dugo obučavala i još uvek sam pogrešno sagledavala stvari. Da li će nadzornica pomisliti da moj kov nije tako dobar kao kov novopridošle sestre? Odlučila sam da sledeći put neću biti tako brza u izražavanju svog mišljenja. Suzdržaću se dok svi ostali ne progovore, a onda ću ja govoriti, što bi bilo sigurnije. Sledećeg dana, dok smo čitale jednu propoved, pažljivo sam promišljala o njoj i pronašla neke probleme. Međutim, nisam bila sigurna da li ih tačno sagledavam ili ne i u sebi sam pomislila: „Ovog puta moram da budem pametna. Prvo ću poslušati kako drugi to procenjuju i videću da li problemi koje sam pronašla zaista postoje. Zatim, kada budem govorila, kombinovaću svačija gledišta. Tako je pouzdanije, a takođe će navesti sve da misle da mogu da uočim probleme, da imam kov, da sam pronicljiva i da nisam tako loša.” Ali vreme se oteglo, a niko ništa nije rekao. Krajem oka sam videla da su još uvek duboko zamišljeni i počela sam da razmišljam: „Iako je sada prošlo dosta vremena, ne mogu prva da progovorim. Bilo bi tako neprijatno ako opet kažem nešto pogrešno.” Zato sam se pretvarala da ozbiljno razmišljam o problemu. Tek posle dužeg vremena neke sestre su počele da govore. Nakon što su svi ostali završili sa iznošenjem svojih mišljenja, kombinovala sam njihova mišljenja sa svojim i zajedno smo o njima diskutovale. Bila sam veoma nervozna dok sam govorila, plašeći se da moje mišljenje ne bude pogrešno i da ću ponovo izgubiti obraz. Kasnije se analiza nadzornice uglavnom poklopila sa mojim mišljenjem. Potajno sam se radovala u srcu i osećala sam da sam uspela da povratim malo ponosa. Ali posle dva dana, nadzornica je primetila da nismo bile aktivne u izražavanju svojih mišljenja kada smo razmatrale propovedi; uvek smo odugovlačile i trebalo nam je mnogo vremena za to, odlažući posao. Ona je razotkrila naše probleme. Razmišljala sam o tome kako dugo obavljam ovu dužnost i da sam vođa tima. Trebalo je aktivno da razgovaram u zajedništvu i da vodim sve u diskusiji, ali ja to nisam radila. Zar nisam gubila vreme i odlagala posao? Kasnije, kada smo ponovo razmatrale propovedi, aktivno sam učestvovala i sa entuzijazmom delila svoja mišljenja, diskutujući o svim problemima koje sam uočila. Međutim, pošto nisam promislila o svojoj iskvarenoj naravi niti je razumela, kada nisam mogla da proniknem u neke probleme tokom diskusija o propovedima, a moji komentari su bili jednostrani i netačni, osećala sam se zaista posramljeno i ponovo sam počela da postajem pasivna, suzdržavajući se dok ne budem poslednja koja govori. Takođe sam se sve više plašila da razmatram propovedi, uvek se plašeći da će moji nedostaci biti razotkriveni. Svaki put kada sam izražavala svoje mišljenje, osećala sam se kao da idem na streljanje, pa sam čak pomislila da ne želim da obavljam ovu dužnost.
Jednog dana, kada smo razmatrale probleme u propovedima, nadzornica me je prozvala po imenu da prva govorim. Nisam ništa rekla, a nadzornica me je prekorila, rekavši: „Ti si vođa tima. Zašto nikada ne preuzimaš inicijativu da razgovaraš u zajedništvu? Zar nemaš nikakvo mišljenje ili te sputava tvoja iskvarena narav?” Bila sam toliko zapanjena u tom trenutku da nisam mogla odmah da reagujem. Nakon što sam neko vreme razmišljala, konačno sam shvatila da nisam prva izrazila svoje mišljenje jer sam se plašila da ne pogrešim i ne osramotim se i plašila sam se da drugi jasno ne vide moj kov. Posle toga, nadzornica je pronašla Božje reči da ih čitamo. Bog kaže: „Ako, nakon što napraviš grešku, prema njoj možeš da se odnosiš ispravno i ako svima drugima možeš da dozvoliš da o tome govore, dopuštajući im da komentarišu i da o tome rasuđuju, a ti si u stanju da budeš otvoren i da to detaljno analiziraš, kakvo će mišljenje svi imati o tebi? Reći će da si poštena osoba, jer ti je srce otvoreno prema Bogu. Kroz tvoje postupke i ponašanje moći će da vide tvoje srce. Međutim, ako pokušavaš da se pretvaraš i da sve obmaneš, ljudi će o tebi imati loše mišljenje, uz reči da si budala i da si nerazuman. Ako ne pokušavaš da se pretvaraš niti da sebe opravdaš, ako možeš da priznaš sopstvene greške, svi će reći da si pošten i mudar. Šta te to čini mudrim? Svi greše. Svi imaju mane i nedostatke. I, zapravo, svi imaju istu iskvarenu narav. Ne zamišljaj da si plemenitiji, savršeniji i ljubazniji od drugih; to je krajnje nerazumno. Nakon što ti ljudske iskvarene naravi, suština i pravo lice ljudske iskvarenosti postanu jasni, nećeš pokušavati da prikrivaš svoje greške, niti ćeš drugima zamerati njihove greške – i sa svojim i sa tuđim greškama moći ćeš da se suočiš kako treba. Tek tada ćeš postati pronicljiv i nećeš praviti gluposti, a to će te učiniti mudrim. Ljudi koji nisu mudri su budalasti i uvek se zadržavaju na svojim sitnim greškama dok se prikradaju iza kulisa. Tome je odvratno prisustvovati. Ono što radiš je, u stvari, istog trenutka jasno drugim ljudima dok ti od toga i dalje besramno praviš predstavu. Drugima to izgleda kao nastup nekog klovna. Zar to nije glupo? Zaista jeste” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Nadzornica je razgovarala u zajedništvu, rekavši: „Bog od nas zahteva da uzimamo u obzir interese Božje kuće kada obavljamo svoje dužnosti. Na primer, kada zajedno razmatramo propovedi, trebalo bi da preuzmemo inicijativu da govorimo o što više problema koje uočimo, da se otvorimo prostodušno i da učimo iz tuđih prednosti kako bismo nadoknadili svoje slabosti. Čak i ako o njima ne diskutujemo tako temeljno i potpuno kao drugi, bar nam je srce na mestu, i u tom procesu praktikujemo istinu. Ako se stalno prikrivamo i prerušavamo, štiteći i uzimajući u obzir svoje lične interese, Bog ne voli ljude koji to rade. Zapravo, svi već neko vreme radimo zajedno i svi se međusobno razumemo. Ako, kada pogrešimo, samo nastavimo da to prikrivamo ili da se prerušavamo, misleći da ako ćutimo drugi neće uočiti naše nedostatke, to je veoma glupo. Ne samo da nećete napredovati u razumevanju istina-načela, već ćete takođe ometati obavljanje svoje dužnosti. Ako se ovo nastavi dugo vremena, izgubićete delo Svetog Duha.” Kada sam čula razgovor u zajedništvu nadzornice, lice mi je gorelo od stida i osetila sam kao da mi je srce probodeno. Dugo sam obavljala svoju dužnost u ovom timu i ma koliko problema sam mogla da uočim, trebalo je prostodušno da se otvorim i govorim o njima, vodeći sve u aktivnoj diskusiji. To je obzirnost prema poslu i manifestacija primenjivanja istine. Međutim, ja sam samo uzimala u obzir svoj obraz i nisam mogla ispravno da tretiram svoje nedostatke. Mislila sam da ću ako prva izrazim svoja mišljenja i ideje razotkriti svoje nedostatke, zbog čega će izgledati da imam loš kov. Zato sam čekala dok svi ostali ne završe sa izražavanjem svojih mišljenja pre nego što ih kombinujem sa svojim shvatanjem. Na taj način sam mogla da budem sveobuhvatnija i konkretnija, kako bi mi se ljudi divili i kako bih izgledala dobro. Kao vođa tima, nisam uzimala u obzir posao i stidela sam se kada sam pravila greške, pa sam na svaki mogući način pokušavala da ih prikrijem i da se prerušim kako me niko ne bi prozreo. Usled toga, samo sam pasivno čekala dok su se problemi razmatrali. Time se gubilo vreme i usporavao napredak rada tima. Uopšte nisam obavljala svoju dužnost. Umesto toga, koristila sam priliku kada se razmatraju propovedi da se istaknem i da navedem druge da mi se dive. Uvek sam bila poslednja koja je izražavala svoje mišljenje. Iako sam probleme sagledavala sveobuhvatnije i isticala sopstvene uvide, nisam mogla da otkrijem sopstvene nedostatke, pa sam čak mislila da sam dobra u procenjivanju problema. Zapravo, svi su znali kakav je moj kov, ali ja sam bila kao klovn koji aplaudira sopstvenom nastupu. Zaista sam bila previše glupa!
Noću sam dolazila pred Boga i molila se: „Dragi Bože, danas je nadzornica rekla da sam bila veoma pasivna u razmatranju propovedi, zbog čega se gubilo vreme i odlagao napredak posla. Osećam se veoma nelagodno u srcu i shvatam da sam tokom ovog perioda stalno živela usred brige za obraz i status. Međutim, još uvek nemam razumevanja za svoju iskvarenost. Molim Te da me povedeš da promislim o svojim problemima.” Nakon molitve, iznenada sam se setila odlomka Božjih reči koji sam ranije čitala i potražila ga da bih o njemu razmišljala. Bog kaže: „Neki ljudi retko progovaraju zbog slabog kova, prostodušnosti ili nedostatka složenih misli, ali kada antihristi retko progovaraju, to nije iz istog razloga; to je problem naravi. Antihristi retko progovaraju kada se susreću sa drugim ljudima i ne izražavaju olako svoje stavove. Zašto ne izražavaju svoje stavove? Prvo, sigurno im nedostaje istina i ne umeju da prozru stvari. Ako progovore, mogu da pogreše i da ih onda drugi ljudi prozru; boje se da drugi ne gledaju na njih sa visine, pa se pretvaraju da su ćutljivi i glume da su dubokoumni, tako da drugi ne mogu da ih procene, a pritom deluju mudro i ugledno. Sa takvom fasadom, ljudi se ne usuđuju da potcene antihriste, a kad vide njihovu naizgled smirenu i pribranu spoljašnjost, još ih više poštuju i ne usuđuju se da ih omalovaže. To je lukav i neuobičajen i rđav aspekt antihrista. Oni svoje stavove ne izražavaju olako, jer većina njihovih stavova nije u skladu sa istinom, već su to puke ljudske predstave i uobrazilje, nedostojne da se iznesu na videlo. Zato oni ćute. Unutar sebe se nadaju da će dobiti neko duhovno prosvetljenje koje bi mogli izneti da bi zadobili divljenje, ali pošto im to nedostaje, ostaju ćutljivi i skriveni tokom razgovora o istini, vrebajući u senci poput duha koji čeka dobru priliku. Kada vide da drugi iznose istinu na svetlo, smišljaju načine kako to da prisvoje, te izražavaju to isto na drugi način kako bi se istakli. Eto koliko su antihristi lukavi. Šta god da rade, trude se da se istaknu i da budu superiorni, jer su samo tako zadovoljni. Ako nemaju priliku, najpre se pritaje i zadržavaju svoje stavove za sebe. To je lukavstvo antihrista. Na primer, kada Božja kuća izda propoved, neki ljudi kažu da zvuči kao Božje reči, dok drugi misle da više liči na besedu Višnjeg. Ljudi koji su relativno prostodušni kažu ono što im je na umu, ali antihristi, čak i ako imaju neko mišljenje o tome, ne otkrivaju ga. Oni posmatraju i spremni su da prate mišljenje većine, ali u stvarnosti ni sami ne mogu u potpunosti to da shvate. Mogu li tako vešti i lukavi ljudi da razumeju istinu i da imaju sposobnost istinskog rasuđivanja? Šta može da prozre neko ko ne razume istinu? Takav čovek ne može ništa da prozre. Neki ljudi ne mogu ništa da prozru, a ipak se pretvaraju da su dubokoumni; zapravo, njima nedostaje sposobnost rasuđivanja i boje se da će ih drugi prozreti. Ispravan stav u takvim situacijama je sledeći: ’Ne možemo ovo da prozremo. Pošto ne znamo, ne bi trebalo nemarno da govorimo. Ako kažemo nešto pogrešno, to može da ima negativan uticaj. Sačekaću da vidim šta kaže Višnji.’ Nije li to iskreno rečeno? Te reči su tako jednostavne, pa zašto ih antihristi onda ne koriste? Znajući svoja ograničenja, oni ne žele da ih drugi ljudi prozru; ali, iza toga se krije i ogavna namera – biti obožavan. Zar to nije ono što je najodvratnije?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Šesta stavka”). Bog je razotkrio da su antihristi lukavi i podmukli. Kada obično ne govore mnogo, to nije zato što su prostodušni i nemaju ideje. Umesto toga, to je zato što jednostavno nemaju istinu i ne mogu da prozru stvari. Međutim, pretvaraju se da su dubokoumni kako ne bi otkrili sopstvene nedostatke. Čekaju priliku da ukradu tuđe ideje i uvide kako bi se istakli i pokazali. Njihova priroda je previše rđava! Moje stanje je bilo upravo ono što je Bog razotkrio. Kada sam videla da otkrivam toliko nedostataka uprkos dugom obavljanju dužnosti na izradi tekstova, brinula sam se da će me braća i sestre gledati s visine i plašila sam se da ne napravim još grešaka i ponovo se ne osramotim. Zato, kada smo razmatrali probleme, nisam razgovarala u zajedništvu o sopstvenim mišljenjima čak i kada sam ih jasno imala, pa sam se čak pretvarala da ozbiljno razmišljam, namerno odlažući dok ne budem poslednja i dok ne budem mogla da kombinujem svačija mišljenja. Na taj način, čak i da je mišljenje koje sam izrazila bilo pogrešno, onda bi i svi ostali bili u krivu, a ja ne bih izgubila obraz. Ako sam bila u pravu, onda bi ono što sam rekla bilo bolje i potpunije od onoga što su rekle moje sestre. To bi svima pokazalo da, iako sam mlada, imam kov i mogu da procenjujem probleme, i to bi me prikazalo u dobrom svetlu. Zapravo, ne sagledavam probleme sveobuhvatno, i moj kov je loš, ali i dalje nisam mogla iskreno da se suočim s tim. Stalno sam želela da se prerušim u nekoga ko ima dobar kov i može da procenjuje probleme, kako bih prevarila i zaludela ljude. Zaista sam bila tako rđava i varljiva! Ono što sam otkrila bila je narav antihrista, koja izaziva Božje gnušanje i gađenje.
Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Stariji članovi porodice često govore: ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’, oni to čine zato da bi te naterali da pridaješ važnost svom dobrom ugledu, ponosnom življenju i uzdržavanju od svega što bi moglo da te osramoti. Da li, dakle, ta izreka ljude usmerava na pozitivan ili negativan način? Može li te ona dovesti do istine? Može li te dovesti do razumevanja istine? (Ne može.) Sa sigurnošću možete reći: ’Ne može!’ Razmislite o tome – Bog kaže da treba da se ponašate kao pošteni ljudi. Kad napraviš neki prestup, kad uradiš nešto pogrešno ili nešto što predstavlja pobunu protiv Boga i što je protivno istini, treba da priznaš grešku, da spoznaš sebe i nastaviš sa detaljnom analizom samoga sebe kako bi dostigao istinsko pokajanje, a nakon toga treba da deluješ u skladu s Božjim rečima. Ako se, dakle, ponašate kao pošteni ljudi, da li je to onda u sukobu sa izrekom ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’? (Jeste.) O kakvom se sukobu radi? Izreka ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’ ima za cilj da ljude natera da pridaju važnost životu u kojem će pokazivati svoju vedru i živopisnu stranu i raditi ono zbog čega će izgledati dobro – umesto da rade nešto loše i nečasno, čime bi razotkrili svoju ružnu stranu – kao i da ljudima ne dozvoli da žive bez ponosa i dostojanstva. Zarad vlastitog ugleda, zarad časti i ponosa, čovek ne sme da kritikuje ništa u vezi sa sobom, a pogotovo ne sme drugima da otkriva svoju tamnu i sramotnu stranu, zato što mora da živi ponosno i dostojanstveno. Da bi živeo dostojanstveno, čovek mora da ima dobar ugled, a da bi imao dobar ugled, mora da se pretvara i da sebe predstavlja u najboljem svetlu. Zar to nije u sukobu sa načinom na koji bi trebalo da se ponaša svaki pošten čovek? (Jeste.) Kad se ponašaš kao pošten čovek, sve što radiš je potpuno suprotno izreci ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’. Ako želiš da se ponašaš kao pošten čovek, nemoj pridavati važnost ponosu, jer čovekov ponos ne vredi ni prebijene pare. Kad se suoči sa istinom, čovek treba da razotkrije sebe, a ne da se pretvara, niti da pravi lažnu sliku o sebi. On mora Bogu da otkrije svoje prave misli, greške koje je počinio, aspekte kojima je prekršio istina-načela i tako dalje, a ujedno mora sve to otvoreno da saopšti svojoj braći i sestrama. Ovde se ne radi o životu zarad vlastitog ugleda, već o tome da čovek treba da živi pošteno, da živi zarad stremljenja ka istini, zarad toga da bude pravo stvoreno biće, zarad toga da Bogu udovolji i da bude spasen. Ali, ako ti ovu istinu ne razumeš i ako ne razumeš Božje namere, onda će u tebi obično prevladati ono čime te je porodica uslovila. Stoga ti, kad god učiniš nešto pogrešno, nastojiš da to zataškaš i da se pretvaraš, misleći: ’Ne smem o ovome da pričam, niti ću ikome ko zna za to dozvoliti da o tome išta kaže. Ako bilo ko od vas išta zucne o tome, neće se dobro provesti. Moj ugled je na prvom mestu. Ako čovek ne živi zarad vlastitog ugleda, njegov život je uzaludan, zato što je ugled važniji od svega. Kad čovek izgubi ugled, on time gubi i svoje dostojanstvo. Stoga ne smete reći kako jeste, morate se pretvarati, morate zataškavati stvari, jer ćete u suprotnom izgubiti ugled i dostojanstvo, a život će vam postati bezvredan. Ako te niko ne poštuje, onda nisi ništa drugo do bezvredno, jeftino smeće.’ Da li je moguće biti pošten čovek ako se ovako postupa? Da li je moguće biti do kraja otvoren i temeljno analizirati sebe? (Nije moguće.) Očigledno je da, ako ovako postupaš, ti zapravo poštuješ izreku ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’ kojom te je porodica uslovila. Ukoliko, međutim, otpustiš tu izreku da bi stremio ka istini i da bi istinu sprovodio u delo, ona će prestati da utiče na tebe i neće više biti tvoj moto ni načelo po kojem radiš, već će sve što budeš radio biti upravo suprotno izreci ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’. Nećeš više živeti zarad vlastitog ugleda i dostojanstva, nego ćeš živeti zato da bi stremio ka istini, da bi se ponašao kao pošten čovek, da bi težio ka tome da udovoljiš Bogu i da živiš kao pravo stvoreno biće. Ako se budeš držao ovog načela, otpustićeš sve te uslovljavajuće efekte porodice na tebe” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, setila sam se da me je majka od detinjstva učila da „u životu moraš da sačuvaš obraz. Ne smeš olako da pokazuješ svoju lošu stranu bilo kome spolja. Ako to uradiš, ljudi će te gledati s visine.” Sotonski otrov „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” bio je duboko ukorenjen u mom srcu. Verovala sam da ljudi u životu moraju da sačuvaju obraz i da apsolutno ne smeju olako da razotkrivaju sopstvene nedostatke i mane; ako bi to uradili, ponizili bi se i izgubili integritet ili dostojanstvo. Kontrolisana tim mislima i mišljenjima, posebno sam pazila na čuvanje obraza kada sam bila u grupi ljudi, nikada nisam olako razotkrivala sopstvene mane i nedostatke, pa sam ih čak iz tog razloga prikrivala i skrivala. Na primer, kada sam išla u školu, posebno sam pazila na to šta drugi misle o meni. Iako neka pitanja jasno nisam dobro razumela, plašila sam se da ću izgubiti obraz i biti ponižena ako budem pitala druge, pa čak i kada nisam mogla da ih rešim, nisam pitala. Sada je bilo isto kada sam obavljala svoju dužnost. Očigledno, svi zajedno diskutujemo o problemima da bismo razmenili sopstvena shvatanja i gledišta, i trebalo bi da govorimo onoliko koliko razumemo. To znači biti poštena osoba. Ako se svi otvore prostodušno, onda što više razgovaramo u zajedništvu, postaje nam sve jasnije i probleme sagledavamo sveobuhvatnije. To je korisno za posao, a takođe može nadoknaditi naše nedostatke. Međutim, plašila sam se da će, ako napravim previše grešaka dok obavljam svoju dužnost, to učiniti da izgledam kao da imam loš kov. Da bih zaštitila sliku o sebi, čak sam se mučila da iznesem svoja mišljenja; Morala sam nekoliko puta da promislim rečenicu u glavi pre nego što je izgovorim, plašeći se da ću se osramotiti ako ne budem pažljiva. Moj kov je očigledno bio manjkav i nisam mogla sveobuhvatno da sagledam probleme. Ipak, i dalje nisam mogla iskreno da govorim o njima. Čak sam želela da ukradem tuđa shvatanja i mišljenja za sebe kako bih postigla svoj cilj da mi se drugi dive. Čak i kada me je nadzornica zamolila da preuzmem vođstvo u razgovoru u zajedništvu, radije sam gubila vreme i odlagala napredak nego da proaktivno razgovaram u zajedništvu. Svaki put kada smo razmatrale propovedi, razmišljala bih o tome kako da sačuvam obraz, a izražavanje mog mišljenja bilo je bolno kao suočavanje sa streljačkim vodom. Čak sam razmišljala o napuštanju svoje dužnosti. Više sam cenila čuvanje obraza nego obavljanje svoje dužnosti i primenjivanje istine. Videla sam da me je život po tim sotonskim otrovima učinio posebno sebičnom i varljivom, uvek osećajući da bi me prostodušno otvaranje dovelo u opasnost da se osramotim. Osećala sam da ako kažem nešto pogrešno, to je veoma sramotno i ponižavajuće. Međutim, Bog to ne vidi tako. Bog želi da budemo pošteni ljudi, da ogolimo svoje istinske misli i da razgovaramo u zajedništvu onoliko koliko razumemo. Samo na taj način možemo da se ponašamo otvoreno i da živimo sa dostojanstvom i integritetom. Na primer, sestra s kojom sam sarađivala nije mogla jasno da sagleda neke probleme, ali je bila u stanju da podeli sopstvena gledišta i shvatanja i da traga i diskutuje sa svima. Nadzornica je nije gledala s visine, već je umesto toga vodila sve da zajedno razgovaraju u zajedništvu i diskutuju, učeći iz tuđih prednosti kako bi nadoknadili naše slabosti. Sestra s kojom sam sarađivala takođe je jasnije videla sopstvene probleme i svi su smatrali da je poštena i prostodušna. Svi su odobravali i voleli takve ljude. Ali ja sam, s druge strane, stalno prikrivala sopstvene ideje i mišljenja da bih sačuvala obraz kada smo diskutovali o problemima, plašeći se da će drugi videti moje nedostatke i gledati me s visine. Zapravo, svima je bio veoma jasan moj kov. Čak i da sam progovorila i otkrila da imam mnogo nedostataka i mana, mogla bih da ispravim svoje nedostatke kroz svačiji razgovor u zajedništvu. To bi bila dobra prilika za mene da razumem istinu. Međutim, uvek sam pokušavala da sačuvam obraz i bila sam negativna i pasivna, gubila sam mnogo ovakvih prilika. Zaista sam nanosila štetu samoj sebi.
Kasnije sam nastavila da tragam u vezi sa sopstvenim problemima i put primene je postao jasniji. Pročitala sam Božje reči: „Da bi bio poštena osoba, prvo moraš da ogoliš svoje srce da bi svi mogli da u njega pogledaju, da vide sve o čemu razmišljaš i da ugledaju tvoje pravo lice. Ne smeš da pokušaš da se maskiraš ili prikrivaš. Tek tada će ti drugi verovati i smatrati te poštenom osobom. Ovo je najosnovnija primena i preduslov da budeš poštena osoba. Ako se uvek pretvaraš, uvek glumiš svetost, plemenitost, veličinu i uzvišeni karakter; ako ne dozvoljavaš ljudima da vide tvoju iskvarenost i tvoje mane; ako predstavljaš ljudima lažnu sliku da bi verovali da imaš integritet, da si veliki, da sebi uskraćuješ, da si pravedan i nesebičan – zar to nije obmana i dvoličnost? Zar te ljudi neće prozreti, kad-tad? Dakle, nemoj da se maskiraš ili prikrivaš. Umesto toga, ogoli sebe i svoje srce da ih drugi vide. Ako možeš da ogoliš svoje srce da ga drugi vide, ako možeš da ogoliš sve svoje misli i planove – i pozitivne i negativne – zar to nije poštenje? (…) Da li je to lako postići? Zahteva period vežbe, kao i čestu molitvu i oslanjanje na Boga. Moraš da uvežbaš sebe da izgovaraš reči u svom srcu jednostavno i otvoreno o svim pitanjima. Sa takvom vrstom vežbe možeš da napreduješ. Ako naiđeš na veliku poteškoću, moraš da se moliš Bogu i tragaš za istinom; moraš da se boriš u svom srcu i da prevaziđeš telo, dok ne budeš mogao da primenjuješ istinu. Kada tako vežbaš, malo po malo, srce će ti se postepeno otvarati. Bićeš sve čistiji, a dejstvo tvojih reči i dela biće drugačiji nego ranije. Tvojih laži i smicalica biće sve manje i bićeš u stanju da živiš pred Bogom. Tada ćeš, u suštini, postati poštena osoba” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). „Pošteni ljudi mogu da preuzmu odgovornost. Oni ne razmišljaju o sopstvenim dobicima i gubicima; oni samo štite rad i interese Božje kuće. Imaju ljubazna i poštena srca koja su poput krčaga sa čistom vodom čije se dno može videti na prvi pogled. Postoji transparentnost i u njihovim postupcima” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Iz Božjih reči sam shvatila da kada razgovaraš u zajedništvu na okupljanjima ili diskutuješ o radu u Božjoj kući, moraš biti prostodušan i otvoren i biti poštena osoba. Ne smeš uzimati u obzir svoj ponos ili interese, niti se prikrivati i prerušavati; kada uočiš bilo kakve probleme u obavljanju svoje dužnosti, trebalo bi da se otvoriš i govoriš o njima i da se ne plašiš da izraziš svoja mišljenja. To je korisno za rad crkve, a braća i sestre mogu da se dopunjuju. Pre sam uvek bila sputana svojim obrazom i nisam se usuđivala da izrazim svoja mišljenja, što je iznova i iznova odlagalo napredak. Usled toga, nisam napredovala u obavljanju svoje dužnosti i osećala sam se kao da idem na streljanje svaki put kada smo razmatrale propovedi; srce mi je bilo veoma potisnuto, a Bog me se gnušao. To je bio gorki plod neprimenjvanja istine. Setila sam se šta je Gospod Isus rekao: „Zaista vam kažem, ako se ne promenite iznutra i ne postanete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko” (Matej 18:3). Bog voli poštene ljude. Ako ne mogu da budem prostodušna i poštena kao malo dete i stalno se prerušavam kako bi mi se drugi divili, onda na kraju neću biti spasena. Tokom tog vremena, često sam se molila Bogu u srcu, moleći Ga da stalno ispituje moje srce i da mi da veru i snagu. Bila sam voljna da otpustim svoj obraz i interese, da primenjujem istinu i da budem poštena osoba, govoreći onoliko koliko sam razumela, prostodušno se otvarajući i ne štiteći više sopstveni ponos i status.
Uskoro sam otišla na drugo mesto, gde sam takođe obavljala tekstualne dužnosti. Pomislila sam u sebi da imam mnogo nedostataka i da moram da učim iz prednosti svoje braće i sestara kako bih nadoknadila svoje slabosti. Kada smo razmatrali propovedi, moja odstupanja i problemi su uvek bili razotkriveni. Brinula sam se kako će me moja braća i sestre gledati i da li će me gledati s visine. Posebno, jednom prilikom nisam mogla jasno da prozrem problem u jednoj propovedi. Nakon što sam je nekoliko puta pročitala, još uvek sam bila pomalo zbunjena, pa sam oklevala da izrazim svoje mišljenje. Kako je vreme odmicalo, postajala sam sve zabrinutija. Pomislila sam u sebi: „Još uvek nisam sasvim načisto sa ovim pitanjem. Da li da kažem nešto o tome? Nedavno sam napravila mnogo grešaka. Šta ću ako opet pogrešim? Šta će nadzornica i sestra s kojom radim misliti o meni? Hoće li misliti da je moj kov prilično loš i da nisam dorasla ovoj dužnosti? Možda bi trebalo da sačekam da sestra s kojom radim prva progovori. Povući ću se da čujem njeno mišljenje, a onda ću odlučiti da li treba da progovorim.” Međutim, onda sam pomislila da ako budem dalje odlagala, to će biti gubljenje vremena. Tiho sam se molila u srcu, moleći Boga da smiri moje srce kako bih prestala da budem sputana obrazom i da razgovaram u zajedništvu onoliko koliko razumem. Takođe sam se setila Božjih reči: „Nemoj da se maskiraš ili prikrivaš. Umesto toga, ogoli sebe i svoje srce da ih drugi vide” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). „Pošteni ljudi mogu da preuzmu odgovornost. Oni ne razmišljaju o sopstvenim dobicima i gubicima; oni samo štite rad i interese Božje kuće. Imaju ljubazna i poštena srca koja su poput krčaga sa čistom vodom čije se dno može videti na prvi pogled. Postoji transparentnost i u njihovim postupcima” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Božje reči su mi dale snagu u srcu. Iako nisam mogla da proniknem u ovaj problem, imala sam sopstveno mišljenje i trebalo bi da kažem šta mislim. Ako bih se uvek skrivala pozadi i ne bih razgovarala u zajedništvu da bih sačuvala obraz, iako bih zaista sačuvala obraz, moji nedostaci ne bi bili razotkriveni i drugi ne bi videli moje istinske misli. Ne bih bila poštena osoba u Božjim očima. Morala sam da budem hrabra i da prestanem da se prikrivam i prerušavam. Posle toga sam podelila svoja mišljenja i govorila o svojoj zbunjenosti. Nadzornica je razmotrila neke detalje mojih mišljenja. Kroz to sam stekla jasno razumevanje problema koji me je zbunjivao, a takođe sam videla sopstvene nedostatke i mane. Bila sam veoma radosna što sam iznela svoja mišljenja i misli, inače bih i dalje bila zbunjena oko ovog problema. Iako je preduzimanje ovog koraka otkrilo moje nedostatke, takođe je pomoglo da ih nadoknadim. Posle toga, kada sam komunicirala o poslu ili razmatrala propovedi, svesno sam otpuštala svoj obraz i govorila onoliko koliko sam razumela. Iako je ovo otkrilo mnoge moje nedostatke i mane i izgubila sam nešto obraza, relevantna istina-načela su mi postala mnogo jasnija i moja efikasnost u obavljanju dužnosti se mnogo poboljšala. Sada sam iskusila koliko mi koristi i pomoći donosi primenjivanje istine i poštenje. Više nemam toliko tereta i osećam da mi je um postao mnogo jednostavniji. Malo prakse i ulaska koje sam stekla rezultat su prosvećenja i usmeravanja Božjih reči. Hvala Bogu!
