77. Lekcija koju sam naučila kada su članovi moje porodice uklonjeni

Počela sam da verujem u Gospoda sa svojim roditeljima kada mi je bilo 17 godina. Godine 2001. cela naša porodica je prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana, a nakon toga, svako od nas je počeo da obavlja svoje dužnosti. Mislila sam da, sve dok nastavimo da se dajemo i obavljamo svoje dužnosti za Boga i sledimo Svemogućeg Boga do kraja, pošto je Bog pravedan, kada se Božje delo završi, cela naša porodica će biti spasena i ući će u Božje carstvo.

Krajem 2012. godine, uhapsila me je KPK dok sam propovedala jevanđelje. Nakon što su me pustili, napustila sam dom da bih obavljala svoju dužnost na drugom mestu, kako bih izbegla ponovno hapšenje. Godine 2014. srela sam oca na mestu gde sam obavljala svoju dužnost. Kada sam ga videla kako aktivno obavlja svoju dužnost, i saznala da i moja sestra takođe obavlja svoju dužnost u crkvi, bila sam veoma srećna. Razmišljala sam o tome kako je, tokom poslednjih desetak i više godina, svako od nas u porodici obavljao svoje dužnosti, i osećala sam da, sve dok nastavimo da obavljamo svoje dužnosti i sledimo do kraja, kada se Božje delo završi, naša porodica će biti spasena i ući će u Božje carstvo. Ali ono što me je potpuno iznenadilo bilo je to da su jednog dana 2015. godine okružne starešine došle da komuniciraju sa nama o radu, i spomenuli su pismo iz moje matične crkve, u kojem je pisalo da se moj otac na okupljanjima stalno hvatao za mane starešine, i bez obzira na to koliko se s njim razgovaralo u zajedništvu, nije postajao nimalo bolji. Moj otac je čak rekao da starešina ništa ne razume i predložio je da se nađe neki stručnjak da s njim razgovara u zajedništvu. To je ometalo braću i sestre i sprečavalo ih da se mirno okupljaju. Okružne starešine su rekle da planiraju da ispitaju specifičnosti situacije i da zatim valjano razgovaraju s mojim ocem u zajedništvu. Pravila sam se mirna i rekla: „Kako je stanje mog oca moglo da bude tako loše?” Ali iznutra sam bila ljuta i uznemirena, misleći: „Šta nije u redu s njim? Veruje u Boga više od deset godina, a ipak neće valjano da obavlja svoje dužnosti i izaziva ometanja?” U tom trenutku, očajnički sam želela da što pre vidim oca, kako bih mogla da razgovaram s njim i pokušam da ga ubedim da više ne izaziva ometanja. Ali takođe sam znala da moj otac ima nadmenu narav, da odbija da popusti kada misli da je u pravu i da moji pokušaji ubeđivanja neće pomoći. Ako nastavi da izaziva ometanja bez pokajanja, priroda toga biće veoma ozbiljna, i suočiće se sa uklanjanjem. Od pronalaska Gospoda do prihvatanja ove etape Božjeg dela, moj otac je verovao skoro dvadeset godina, i za to vreme je mnogo propatio, čak je nastavio da obavlja svoje dužnosti u opasnim situacijama. Ako bi ga uklonili, zar sve njegove godine patnje ne bi bile uzaludne? Njegov život vere bio bi potpuno završen. Razmišljajući o ovome, rekla sam starešinama: „Kad bih mogla da vidim oca i pokušam da ga urazumim, možda bi se njegovo stanje moglo preokrenuti.” Jedan od njih je rekao: „Sada si previše emotivna, pa ako vidiš oca, ili ćeš postupiti iz plahovitosti ili iz privrženosti. Imaš svoju dužnost da obavljaš. Mi ćemo otići da razgovaramo s tvojim ocem u zajedništvu. Za sada se samo usredsredi na svoju dužnost.” Mislila sam da je starešina u pravu i da je bolje da oni razgovaraju s njim u zajedništvu. Tokom narednih nekoliko dana, bila sam toliko uznemirena zbog očeve situacije da nisam mogla da spavam, nisam imala apetit, misli su mi bile haotične, i nisam mogla da se usredsredim na svoje dužnosti. Nadala sam se da bi se kroz njihov razgovor u zajedništvu moj otac mogao preokrenuti i da, u najmanju ruku, neće biti uklonjen. Osećala sam da, sve dok još može da službuje u Božjoj kući, i dalje postoji nada da bude spasen. Tako sam svakog dana nestrpljivo čekala dobre vesti o svom ocu.

Nedugo zatim, primila sam pismo od braće i sestara odgovornih za rad na čišćenju, u kojem su tražili da pružim izveštaj o dotadašnjem ponašanju svog oca, kao i svoju procenu o njemu. Kada sam pročitala pismo, osetila sam neopisiv bol u srcu i oči su mi se napunile suzama. Bilo mi je zaista teško da prihvatim tu činjenicu, i pomislila sam: „Izgleda da je problem mog oca ozbiljan. Ako je njegovo ponašanje loše, biće uklonjen, a kada ga jednom uklone, zauvek će biti odsečen od Božje kuće. Tada će se njegov život vere trajno završiti i uopšte neće imati nade u spasenje.” Spolja sam govorila da ljudskost mog oca nije baš dobra i da bi njegovo uklanjanje bila Božja pravednost, ali duboko u sebi sam se stalno brinula: „Ako mog oca zaista uklone, hoće li on to moći da podnese? Već ima preko šezdeset godina; kako će nastaviti da živi ako ga uklone?” Brzo sam kleknula da se pomolim Bogu: „Bože, toliko je bolno videti oca kako se suočava sa uklanjanjem. Molim Te, zaštiti moje srce da se ne žalim i da Te pogrešno ne razumem, i da mogu da se pokorim.” Molila sam se iznova i iznova. Dok sam pisala procenu svog oca, mislila sam o tome kako ljudskost mog oca nije dobra i kako je zamalo učinio neke ekstremne stvari dok je bio u svetu. Ako bih pisala o tim aspektima očevog ponašanja i crkva proceni njegovo dotadašnje ponašanje, zar ne bi odlučili da ga uklone? Otac je od detinjstva bio veoma dobar prema meni. Kada sam bila mala, bila sam slabe konstitucije i stalno sam se prehlađivala, a posle injekcija nisam htela da hodam, pa bi me otac nosio kući. Tokom godina dok sam bila odsutna od kuće obavljajući svoju dužnost, moji roditelji su štedeli na svemu kako bi uštedeli novac za mene, i mnogo su mi pomogli. Nekoliko puta su mi rođaci sa muževe strane pravili probleme kod kuće, a moj otac je često bio zabrinut zbog mojih problema. Zato sam osećala da možda ne bi trebalo da pišem o lošoj ljudskosti svog oca, i da bih umesto toga trebalo da pišem o tome kako se s entuzijazmom davao. Na taj način, kada braća i sestre vide da je prošlo ponašanje mog oca bilo dobro, možda će mu dati priliku da se pokaje i pustiti ga da ostane da službuje, i moj otac bi i dalje imao nade za spasenje. Narednih nekoliko dana bila sam toliko uznemirena zbog ove stvari da nisam mogla da se usredsredim na svoju dužnost. U svom bolu, prisetila sam se jedne rečenice Božje reči: „Ako tvoji roditelji urade bilo šta što nije od koristi crkvi, oni ne mogu umaći.” Zato sam potražila odlomak u kojem se ta rečenica pojavljuje. Bog kaže: „Moraš da pokažeš snagu i čvrstinu i postojanost u svom svedočanstvu za Mene; ustani i govori u Moje ime i ne plaši se šta bi drugi ljudi mogli reći. Samo udovolji Mojim namerama i ne dozvoli da te bilo ko ograničava. (…) Ja sam tvoja podrška i tvoj štit i sve je u Mojim rukama. Čega se onda plašiš? Da nisi previše sentimentalan? Moraš da odbaciš svoja osećanja što je pre moguće; Ja ne postupam na osnovu osećanja, već sprovodim pravednost. Ako tvoji roditelji urade bilo šta što nije od koristi crkvi, oni ne mogu umaći” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 9. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Nakon čitanja Božjih reči, osetila sam se duboko uznemireno i potreseno. Božja namera je bila da, kada se suočim sa stvarima, stanem na stranu istine, da ne postupam na osnovu privrženosti, da se držim istina-načela i da štitim interese Božje kuće. Ali kada sam saznala da moram da pružim detalje o dotadašnjem ponašanju svog oca, nisam gledala stvari prema istina-načelima, već sam se, umesto toga, prisećala kako je otac bio dobar prema meni od detinjstva, i izgubila sam svoj stav i načela. Čak sam razmišljala o tome da lično vidim oca kako bih pokušala da razgovaram s njim, da ga sprečim da izaziva nova ometanja. Na taj način, ne bi bio uklonjen, i mogao bi da ostane da nastavi da službuje, i imao bi priliku da bude spasen. Da sam imala imalo savesti i razuma, trebalo je da stanem na Božju stranu i podržim rad crkve i iskreno napišem o njegovom ponašanju za koje sam znala, ali ja sam pokazala pristrasnost prema ocu na osnovu privrženosti, i samo sam želela da naglasim njegova dobra ponašanja, dok sam ili prelazila preko njegovog lošeg ponašanja ili ga izostavljala. Na koji način sam imala bogobojažljivo srce? Shvativši ovo, iskreno sam zapisala sva očeva ponašanja za koja sam znala, a zatim sam izveštaj dala braći i sestrama.

Nešto kasnije, videla sam obaveštenje o uklanjanju mog oca. Moj otac ne samo da se hvatao za mane starešine, već uopšte nije prihvatao istinu. Takođe je vadio Božje reči iz konteksta, osuđujući i optužujući svakoga ko je s njim razgovarao u zajedništvu. Uporno je ometao crkveni život i apsolutno je odbijao da se pokaje, i tako je na kraju bio uklonjen. Na osnovu dotadašnjeg ponašanja mog oca, zaista je bio apusrdan i nije posedovao duhovno razumevanje, a njegova priroda je bila izuzetno odbojna prema istini i mrzela ju je. Njegovo uklanjanje zaista je bila Božja pravednost. Shvativši ovo, otpustila sam svoju privrženost prema ocu.

Jednog dana u martu 2022. godine, primila sam pismo od vođa crkve moje sestre, u kojem je pisalo da moja sestra nije prisustvovala nijednom okupljanju od avgusta 2021. godine. Prema crkvenom načelu, oni koji duži vremenski period ne dolaze na okupljanja, ne streme ka istini niti obavljaju svoje dužnosti moraju biti uklonjeni, i tražili su od mene da brzo nešto napišem o dotadašnjem ponašanju svoje sestre. Pročitavši ovo, osetila sam bol koji mi je paralisao srce, i jednostavno nisam mogla da prihvatim tu činjenicu. Bila sam u pometnji i nisam mogla da se usredsredim na komunikaciju sa sestrama o radu, pa sam se sklupčala i jecala, držeći glavu. Sestre su me videle takvu i brzo su došle da mi pomognu razgovarajući sa mnom u zajedništvu, ali njihove reči jednostavno nisu dopirale do mene. Pomislila sam: „Kako je ovo moguće? Pre izvesnog vremena, sestra mi je poslala pismo zajedno sa nešto džeparca. Kako je mogla da prekine kontakt sa crkvom za samo nekoliko meseci? Da li se nešto dogodilo kod kuće? Sećam se da je moja sestra uvek bila entuzijastična u davanju sebe u svojoj veri i aktivna u svojim dužnostima. Zašto u poslednje vreme nije u kontaktu sa crkvom? Nešto krupno se sigurno dogodilo kod kuće. Da li bi crkva trebalo da joj pruži još jednu priliku da se pokaje?” Tog dana sam takođe saznala da crkva samo prikuplja informacije o dotadašnjem ponašanju moje sestre, i da, ako se iskreno pokaje i bude voljna da verno veruje u Boga, i dalje će imati priliku da se pokaje. Ali i dalje sam se brinula: „Šta ako se moja sestra uskoro ne vrati na okupljanja?” Te noći sam se prevrtala u krevetu, nisam mogla da zaspim. Lepe uspomene na našu porodicu u kojoj su svi verovali u Boga i obavljali svoje dužnosti prolazile su mi kroz glavu kao film. Moja sestra se od detinjstva uvek brinula o meni. Kada sam bila u lošem stanju, ona me je podržavala, a kada sam obavljala svoju dužnost na drugom mestu, često mi je slala džeparac. Nekoliko godina ranije, moj otac je bio uklonjen, a sada, ako i moju sestru uklone, to bi značilo da su njihove godine vere bile uzaludne i da neće imati nade u spasenje. Razmišljajući o ovome, osetila sam ubod tuge, a osećaj uznemirenosti mi je stegao srce. Tokom narednih nekoliko dana, bila sam duboko oplemenjivana zbog svoje sestre, stanje mi je bilo zaista loše, i nisam mogla da smirim srce u svojim dužnostima. Mislila sam: „Trebalo bi da se vratim kući i da dobro porazgovaram sa sestrom. Sve dok se vrati u crkvu i da sve od sebe u svojim dužnostima, neće biti uklonjena.” Ali onda sam pomislila: „Policija traga za mnom zbog verovanja u Boga, Imam policijski dosije, i ako se nepromišljeno vratim kući i uhvate me, neću moći da obavljam svoje dužnosti, a ugroziću i braću i sestre. Posledice bi bile nezamislive.” Um mi je bio haotičan i nisam znala šta da radim. Tri dana kasnije, osetila sam vrtoglavicu, srce mi je ubrzano kucalo, osećala sam stezanje u grudima i nedostatak daha. U početku sam mislila da je prehlada i da će mi biti bolje uz odmor i lekove, ali nakon uzimanja lekova, ne samo da mi se stanje nije popravilo, već se stalno pogoršavalo, i osećala sam kao da bih svakog trenutka mogla da se srušim dok hodam. Tek tada sam došla pred Boga u molitvi: „Bože, šta mi se dešava? Da li sam učinila nešto što nije u skladu s Tvojim namerama, pa je Tvoja disciplina došla na mene? Bože, molim Te da me prosvetiš i usmeriš kako bih u ovoj bolesti mogla da razumem Tvoju nameru.” Kasnije sam iznenada shvatila da sam, u vezi sa onim što se nedavno dogodilo mojoj sestri, živela u svojoj privrženosti i uvek želela da ostavim po strani svoje dužnosti kako bih je podržala, i da po pitanju toga nikada nisam tražila Božju nameru.

Nakon toga, molila sam se Bogu i tražila Njegove reči da bih rešila svoje brige. Pročitala sam Božje reči: „Zašto muž voli svoju ženu? Zašto žena voli svog muža? Zašto su deca poslušna svojim roditeljima? Zašto roditelji razmaze svoju decu? Kakve namere ljudi zapravo gaje u sebi? Nije li njihova namera da ispune sopstvene planove i sebične želje? Da li oni zaista žele da deluju u korist Božjeg plana upravljanja? Da li oni zaista postupaju zarad dobrobiti Božjeg dela?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Svako Božje pitanje ispunilo me je stidom. Upitala sam sebe: „Želela sam da ostavim po strani svoje dužnosti i odem kući da urazumim sestru, ali da li je to bilo u skladu s Božjim namerama? Da li sam time uzimala u obzir Božje namere? Ne, te želje su bile uprljane privrženošću.” Bila sam zahvalna za vođstvo Božjih reči, koje su sprečile moje nepromišljene glupe postupke, jer bih inače, vođena privrženošću, ostavila po strani svoje dužnosti i otišla kući, a posledice bi bile nezamislive da su me uhapsili.

Nedugo zatim, primila sam pismo od braće i sestara koji su nadgledali rad na čišćenju, tražeći od mene da pružim izveštaj o dotadašnjem ponašanju moje sestre. Pomisao da bi moja sestra mogla biti uklonjena malo me je rastužila. Podelila sam svoje stanje sa sestrom s kojom sam živela, a ona mi je pročitala nekoliko odlomaka Božjih reči. Kroz razgovor u zajedništvu sa sestrom, shvatila sam da u Božjoj kući vladaju istina i pravednost, i da Božja kuća nikada neće nepravedno postupiti prema dobroj osobi, niti će pustiti zlotvora da prođe nekažnjeno. Pošto je crkva prikupljala podatke o ponašanju moje sestre, to je bilo pod Božjim dopuštenjem, i mada to nisam mogla da prozrem, trebalo bi prvo da se pokorim i pružim ono što sam znala o njenom ponašanju, i bez obzira na ishod, da prihvatim to od Boga. Kasnije sam videla zapisnik o ponašanju moje sestre koji su pružili braća i sestre, i u njemu se navodilo da se poslednjih godina moja sestra usredsredila samo na zarađivanje novca kako bi podržala pripreme svog sina za fakultet, i da nije imala osećaj bremena za svoje dužnosti. U svojim dužnostima uvek je bila površna, radila je kako joj se prohte, otezala je sa svojim dužnostima, bila je neodgovorna i ozbiljno je odlagala rad crkve. Čak i nakon što su joj braća i sestre više puta ukazivali na njene probleme i pomagali joj, ostala je ista, bez krivice ili kajanja. Kod kuće je retko jela ili pila Božje reči ili gledala video-zapise koje je proizvela Božja kuća, i usredsredila se samo na rad da bi zaradila novac, i na kraju je jedva i prisustvovala okupljanjima. Jedna sestra je otišla da je podrži, ali ona je rekla: „Kada mi je majka bila bolesna, ozdravila je nakon što je poverovala u Boga, pa sam je ja sledila i poverovala. Ali sada kada joj se bolest vratila, zašto ne osećam Božje postojanje?” Nakon što je to rekla, otišla je. Nakon mnogo godina verovanja u Boga, njeni pogledi na stvari i dalje su bili isti kao kod nevernika. Usredsredila se samo na praćenje zlih trendova i nije bila voljna da prisustvuje okupljanjima niti da obavlja svoje dužnosti. Nakon što sam videla takvo ponašanje, bila sam veoma ljuta, i istovremeno sam raspoznala da je moja sestra u svojoj suštini bezvernik. U ranim godinama njene vere, činilo se da se strastveno daje, pa sam mislila da iskreno veruje u Boga, ali sada sam shvatila da su njene prvobitne namere i svrha u njenoj veri bile pogrešne. Tek nakon što je videla da je dugogodišnja bolest moje majke čudesno izlečena kroz veru u Boga i kako se život naše porodice takođe postepeno poboljšao, počela je da veruje u Boga, jer je svedočila Božjoj blagodati i blagoslovima. Kasnije, kada se majka ponovo razbolela, moja sestra je videla da ne dobija koristi koje je želela od verovanja u Boga, i njena želja za blagoslovima je bila srušena, pa se okrenula protiv Boga, poricala Ga i žalila se na Njega, i bila je potpuno neodgovorna u svojim dužnostima. Nanela je štetu svojim dužnostima, a ipak nije pokazivala krivicu ni kajanje. Iz ponašanja moje sestre bilo je očigledno da uopšte nije stremila ka istini i da nije bila iskrena vernica u Boga, i da je njena suština bila suština bezvernika.

Kasnije sam razmišljala: Uvek sam mislila da, pošto cela naša porodica veruje u Boga, sve dok prinosimo žrtve, dajemo se za Boga i sledimo Boga do kraja, na kraju ćemo svi biti spaseni. Ali da li je taj pogled zaista bio ispravan? Pročitala sam Božje reči: „Ljudi kažu da je Bog pravedni Bog, te da će On, pod uslovom da Ga čovek do samog kraja sledi, prema čoveku zacelo biti nepristrasan, zato što je On najpravedniji. Ako Ga čovek bude sledio do samog kraja, zar bi On mogao da ga odbaci? Ja sam prema svim ljudima nepristrasan i svima sudim prema Svojoj pravednoj naravi, ali uz zahteve koje pred čoveka postavljam idu i odgovarajući uslovi, a ono što Ja zahtevam moraju svi da ispune, ma o kome da se radi. Mene ne zanimaju tvoje kvalifikacije, niti koliko ih dugo već poseduješ; Mene jedino zanima da li slediš Moj put, te da li istinu voliš i jesi li je žedan. Ako u tebi nema istine, već Mom imenu nanosiš sramotu i ne postupaš u skladu s Mojim putem, nego Me samo bezbrižno i bez razmišljanja slediš, Ja ću te, kad za to dođe vreme, udariti i kazniti zbog toga što si zao, i šta ćeš onda imati da Mi kažeš? Hoćeš li moći da kažeš da Bog nije pravedan? Ako si se pridržavao reči koje sam danas izgovorio, onda si ti osoba kakvu Ja odobravam. Kažeš da si oduvek patio dok si Boga sledio, da si Ga sledio kroz oluje, te da si s Njim delio i dobro i zlo, ali nisi proživeo reči koje je Bog izgovorio; ti bi samo da jurcaš okolo za Boga i da se svaki dan daješ za Boga, a nikada ti nije palo na pamet da proživiš smislenim životom. I još kažeš: ’U svakom slučaju, verujem da je Bog pravedan. Stradao sam radi Njega, trčao unaokolo za Njega i posvetio se Njemu, uz to sam i naporno radio, uprkos tome što nisam dobio nikakvo priznanje; On će me se sigurno setiti.’ Tačno je da je Bog pravedan, ali ova pravednost nije ukaljana nikakvim nečistoćama: ona ne sadrži ljudsku volju, niti je ukaljana telom ni ljudskim transakcijama. Kažnjeni će biti svi oni koji se bune i protive Mu se, svi koji nisu u skladu s Njegovim putem; nikome se ne prašta i niko nije pošteđen! Neki kažu: ’Ja danas jurim unaokolo za Tobom; a kada dođe kraj, hoćeš li mi udeliti neki mali blagoslov?’ Zato te pitam: ’Jesi li si se pridržavao Mojih reči?’ Pravednost o kojoj govoriš zasnovana je na razmeni. Ti samo misliš da sam Ja prema svim ljudima pravedan i nepristrasan, te da će svi oni koji Me budu sledili do samog kraja zacelo biti spaseni i dobiti Moje blagoslove. U Mojim rečima da će ’svi oni koji Me budu sledili do samog kraja zacelo biti spaseni’, postoji skriveno značenje: oni koji Me budu sledili do samog kraja jesu oni koje ću Ja u potpunosti zadobiti, to su oni koji, nakon što sam ih osvojio, traže istinu i usavršeni su. Koje si uslove ti ispunio? Postigao si samo to da Me slediš do samog kraja, i šta još? Jesi li se pridržavao Mojih reči? Ispunio si jedan od Mojih pet uslova, ali nemaš nameru da ispuniš preostala četiri. Naprosto si pronašao najjednostavniji i najlakši put, a stremio si ka njemu nadajući se da će te poslužiti sreća. Prema ljudima kao što si ti, Moja se pravedna narav ispoljava kroz grdnju i sud, kroz pravednu odmazdu i kroz pravedno kažnjavanje svih zlotvora; svi oni koji ne slede Moj put zacelo će biti kažnjeni, čak i ako Me do samog kraja budu sledili. To je Božja pravednost” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Nakon čitanja Božjih reči, osetila sam stid. Ljudi procenjuju druge na osnovu spoljašnjeg izgleda, ali Bog gleda suštinu čoveka. Bog ne gleda koliko toga je neko žrtvovao, koliko je propatio, niti uzima u obzir starost ili status. Ključno je da li čovek sledi Božji put, da li primenjuje istinu i da li mu se narav promenila. Na osnovu toga se određuje ishod čoveka. Ali ja sam verovala da Bog određuje ishod i odredište čoveka po tome da li on može da sledi do kraja, koliko dugo veruje, i po tome koliko je propatio ili se davao. Mislila sam da, ako mi kao porodica verujemo u Boga, sve dok se žrtvujemo i dajemo i sledimo Boga do kraja, kada se Božje delo završi, cela naša porodica će imati nadu da će je Bog spasti, i da će nas Bog uvesti u Svoje carstvo da uživamo u Njegovim blagoslovima. Ali to su bile samo moje predstave i uobrazilje. Takođe sam shvatila da biti spasen nakon što se sledi do kraja znači da čovek može da stremi ka istini i promeni naravi i da može da postupa u skladu s Božjim rečima u svemu, da mu se na kraju iskvarena narav očisti, i da usred raznih kušnji i oplemenjivanja ne izda niti porekne Boga i da i dalje može da sledi i pokorava se Bogu. Samo takvi ljudi će na kraju biti spaseni od Boga i uvedeni u Njegovo carstvo. Oni koji ne streme ka stini, čija se iskvarena narav nimalo ne menja i koji se i dalje bune protiv Boga i opiru Mu se, jesu oni koje Bog prezire. Razmišljajući o dva puta kada sam se suočila s tim da članovi moje porodice budu uklonjeni, nisam raspoznala njihovu suštinu. Nisam znala kakve ljude Bog spasava ili uklanja, i stala sam na stranu telesne privrženosti, želeći da otrčim kući i sastanem se s njima da ih urazumim. Mislila sam da, sve dok s njima razgovaram u zajedništvu i oni posle toga ne izazivaju ometanja, neće biti uklonjeni. Mislila sam da ako ostanu u Božjoj kući i službuju, imaće nade za spasenje. Ali moje razmišljanje je bilo potpuno u neskladu s Božjim rečima. Pomislila sam na ono što je Gospod Isus rekao: „Neće ući u Carstvo nebesko svako ko mi govori: ’Gospode, Gospode!’, nego onaj koji izvršava volju Oca mojega koji je na nebesima. Mnogi će mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!’” (Matej 7:21-23). Razmišljala sam: „Zašto oni koji su se žrtvovali i davali za Gospoda nisu dobili odobrenje Gospoda Isusa, već ih je, umesto toga, Gospod kaznio i prokleo?” Prema mom gledištu, svako ko spolja prinosi žrtve i daje se, mnogo pati i sledi Boga mnogo godina, sigurno bi bio spasen. Pa zašto onda fariseji, koji su iz godine u godinu služili Jahveu u hramu, ne samo da nisu bili spaseni od Boga, već ih je Bog, naprotiv, prokleo i osudio, nazivajući ih licemerima, zmijskim porodom, i govoreći da ih čeka propast? Bilo je to zato što, iako su spolja verovali u Boga, nisu imali bogobojažljiva srca, nikada nisu sledili Božji put, čak su poricali i opirali se Gospodu Isusu, i razapeli Ga na krst. Ozbiljno su uvredili Božju narav, što je dovelo do toga da ih Bog kazni i prokune. Gledajući unazad, mislila sam da, ako naša porodica veruje u Boga, žrtvuje se i daje za Boga, i sledi Boga do kraja, bićemo spaseni i ući ćemo u carstvo nebesko. Ali sve je to bilo samo moje pusto maštanje, predstave i uobrazilje. Bilo je to apsurdno, besmisleno i bez ikakvog osnova u stvarnosti! Vršila sam procene na osnovu svojih predstava i uobrazilja, čak sam želela da zadržim svoju porodicu u crkvi da službuje, misleći da će im na kraju Bog dati dobar ishod i odredište. Zaista sam bila glupa i slepa! Na osnovu njihove suštine i puta kojim su išli, oni su upravo bili kukolj koji je razotkrilo Božje delo poslednjih dana. Nisu voleli istinu i nisu je prihvatali, i čak i da su nevoljno ostali u Božjoj kući, na kraju ne bi mogli biti spaseni i Bog bi ih svejedno uklonio.

Nastavila sam da razmišljam: „Kada se suočim s tim da članovi moje porodice budu uklonjeni, nikada ne mogu da stanem na Božju stranu. Šta me je, u osnovi toga, kontrolisalo?” Pročitala sam Božje reči: „Šta, u suštini, predstavljaju osećanja? Ona predstavljaju neku vrstu iskvarene naravi. Ispoljavanje osećanja može se opisati pomoću nekoliko izraza: favorizovanje, neprincipijelna zaštita drugih, održavanje fizičkog odnosa i pristrasnost; eto, to su osećanja. Koje su verovatne posledice činjenice da ljudi imaju osećanja i da žive prema njima? Zašto Bog najviše mrzi upravo ljudska osećanja? Neki ljudi su stalno sputani vlastitim osećanjima, ne mogu da sprovode istinu u delo i ne mogu da se pokore Bogu, iako bi to hteli, te su stoga izmučeni svojim osećanjima. Ima mnogo ljudi koji istinu razumeju, ali nisu u stanju da je sprovedu u delo; to je takođe posledica njihove sputanosti osećanjima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). „Neki ljudi su izuzetno sentimentalni. Svakog dana, u svemu što govore i kako god da se ponašaju prema drugima, rukovode se sopstvenim osećanjima. Osećaju naklonost prema ovoj ili onoj osobi i po čitav dan su zaokupljeni emotivnim finesama. Sve što ih zadesi doživljavaju u carstvu osećanja. Kada takvoj osobi umre rođak koji nije bio vernik, plaču tri dana i ne dozvoljavaju da se telo sahrani. Još uvek gaje osećanja prema pokojniku i ta osećanja su veoma izražena. Moglo bi se reći da su toj osobi slaba tačka njena osećanja; u svemu je sputana sopstvenim emocijama, nije u stanju da primenjuje istinu niti da se ponaša u skladu sa načelima i često je sklona tome da se buni protiv Boga. Osećanja su joj najveća slabost, njena slaba tačka, i osećanja mogu da je potpuno unište i odvedu u propast. Ljudi koji su previše osećajni nisu u stanju da primenjuju istinu ili da se pokore Bogu. Zaokupljeni su telom, budalasti su i smeteni. U prirodi takvih osoba je da su veoma osećajni i da se u životu rukovode osećanjima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Tek sam iz Božjih reči konačno videla da sam, kada sam se suočila s tim da moj otac i sestra budu uklonjeni, želela da otrčim nazad da ih podržim, a osnovni uzrok tome bila je sputanost privrženošću. Svoju privrženost porodici cenila sam više od svega, čak i više od istina-načela. Živela sam prema sotonskim načelima „Krv nije voda”, „Porodica se drži zajedno” i „Čovek je živo biće; kako može biti lišen osećanja?” Nisam uspevala da razlikujem ispravno od pogrešnog i izgubila sam svoj stav i načela. Zapravo, čak i ako nisam razumela njihovo ponašanje, mogla sam to da razjasnim pišući crkvi. Takođe sam mogla da raspoznam njihovu suštinu prema istina-načelima, da vidim da li prema njima zaista treba postupati s ljubavlju i pomoći. Ali ako im nije trebalo pomoći, onda, čak i da su mi porodica, ne bih smela slepo da pokazujem ljubaznost zasnovanu na privrženosti. Ali nisam tako razmišljala i prvo sam stala na stranu privrženosti, osećajući tugu i plačući za njima, i ne usredsređujući se na svoju dužnost. Čak sam razmišljala o tome da otrčim nazad da ih podržim, zanemarujući opasnost. Kada je crkva tražila od mene da pružim zapisnik o njihovom ponašanju, mislila sam samo na telesnu vezu porodice, i mogla sam da mislim samo na njihovu ljubaznost prema meni. Bila sam zaslepljena privrženošću i nisam štitila interese Božje kuće, čak sam želela da koristim trikove i prevaru da zaštitim svoju porodicu, uopšte ne razmatrajući koliku bi štete njihovo zadržavanje u Božjoj kući nanelo radu crkve. Videla sam da je privrženost moja Ahilova peta i da je postala prepreka i kamen spoticanja za moje primenjivanje istine. Oslanjala sam se na svoju telesnu privrženost da bih se prema ocu i sestri ophodila sa savešću i ljubavlju, uopšte ne tražeći Božju nameru. Nisam razumela njihovo ponašanje, ali sam slepo želela da otrčim i podržim ih. Zar to nije bila budalasta ljubav? Kad bih otrčala kući, ne samo da bih upala u iskušenje privrženosti, već bi mi i stanje bilo poremećeno, dužnost odložena, a što je najvažnije, s mojim policijskim dosijeom, kad bi me uhvatila velika crvena aždaja, to bi uticalo na rad. Zar to ne bi stvorilo prekide i ometanja? Shvativši ovo, osetila sam izvestan strah koji me je proganjao, i zahvalila sam Bogu što me je razotkrio, jer inače ne bih jasno sagledala štetu i posledice življenja u skladu sa privrženošću, i privrženost bi me uništila, a da toga ne bih bila svesna. Morala sam da otpustim privrženost i da se prema svojoj porodici odnosim prema istina-načelima. Nisam više smela da budem tužna zbog toga što su mi otac i sestra isključeni iz crkve, jer je to bila u potpunosti Božja pravednost. Žuljevi na njihovim nogama nastali su zbog puta kojim su sami išli, i nisu imali koga da krive osim sebe.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Jednog dana, kad budeš razumeo ponešto od istine, nećeš više misliti da ti je majka najbolja osoba niti da su tvoji roditelji najbolji ljudi na svetu. Shvatićeš da su i oni deo iskvarenog ljudskog roda i da su im iskvarene naravi sve iste. Jedino što ih izdvaja od ostalih je fizička, krvna veza koju imaju s tobom. Ako ne veruju u Boga, onda su isti kao nevernici. Više ih nećeš posmatrati iz perspektive člana porodice, ili iz perspektive vaše telesne veze, već iz ugla istine. Koji su glavni aspekti koje treba da posmatraš? Treba da posmatraš njihove poglede u vezi s verom u Boga, njihove poglede na svet, na rešavanje stvari, i kao najvažnije, njihove stavove prema Bogu. Ako ispravno proceniš te aspekte, moći ćeš jasno da vidiš da li su oni dobri ili loši ljudi. (…) Kad zaista napustiš takva osećanja, mada i dalje povremeno misliš na svoju porodicu, da li će ti ona i dalje nedostajati najviše na svetu, da li ćeš neprestano o njima razmišljati i žudeti za njima svim srcem, kao što je sada slučaj? Nećeš. Nećeš govoriti: ’Osoba bez koje nikako ne mogu je moja majka; ona je ta koja me voli, koja se stara o meni i kojoj je najviše stalo do mene.’ Kad budeš posedovao takav nivo percepcije, da li ćeš i dalje plakati dok misliš na njih? Nećeš. Taj problem biće rešen. Znači, što se tiče stvari koje ti predstavljaju poteškoće, ako nisi zadobio taj aspekt istine i ako nisi ušao u taj aspekt istina-stvarnosti, zaglavićeš se u tim poteškoćama ili stanjima i nikad nećeš moći iz njih da izađeš. Ako se prema takvim poteškoćama i problemima postaviš kao prema ključnim problemima život-ulaska i onda potražiš istinu da bi ih rešio, moći ćeš da uđeš u taj aspekt istina-stvarnosti; ni ne znajući, naučićeš lekciju iz tih poteškoća i problema. Kad se problemi reše, osetićeš da nisi više tako blizak sa svojim roditeljima i članovima porodice, jasnije ćeš sagledati njihovu priroda-suštinu i uvidećeš kakvi su oni zaista ljudi. Kad budeš jasno video svoje bližnje, reći ćeš: ’Moja majka uopšte ne prihvata istinu; istina joj je zapravo odbojna i ona je mrzi. Po svojoj suštini, ona je zla osoba, đavo. Moj otac samo udovoljava ljudima i uvek je na majčinoj strani. On niti prihvata istinu niti je iole primenjuje; nije neko ko stremi ka istini. Sudeći po ponašanju mog oca i majke, oni su bezvernici; oboje su đavoli. Moram u potpunosti da se pobunim protiv njih i da povučem jasne granice prema njima.’ Na taj način ćeš stajati na strani istine i moći ćeš da ih se odrekneš. Kad budeš mogao da razlučiš ko su oni, kakvi su ljudi, da li ćeš i dalje nešto prema njima osećati? Da li ćeš i dalje osećati naklonost prema njima? Da li ćeš i dalje imati telesnu vezu s njima? Nećeš. Da li ćeš i dalje morati da sputavaš osećanja? (Nećeš.) Na šta se zapravo oslanjaš u rešavanju ovih poteškoća? Oslanjaš se na razumevanje istine, na pouzdanje u Boga i na ugledanje na Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino se razrešenjem sopstvene iskvarene naravi može postići pravi preobražaj”). Iz Božjih reči sam pronašla put da otpustim privrženost. Kada su u pitanju članovi porodice, prvo moramo da raspoznamo i prozremo ko su oni prema Božjim rečima, a kada prozremo njihovu priroda-suštinu, znaćemo kako da se prema njima ophodimo u skladu sa istina-načelima. Za članove porodice koji streme ka istini i vole je, ako ne razumeju istinu i otkriju iskvarenost, ili ako ne mogu da prozru zle svetske trendove i trenutno zalutaju, možemo slediti istina-načela i pomoći im s ljubavlju gde je potrebno, i razotkriti ih i orezati gde je neophodno. Ali ako imaju odbojnost prema istini, mrze istinu i uopšte ne streme ka istini, onda, na osnovu Božjih reči, kada jednom raspoznamo njihovu suštinu kao suštinu bezvernika, apsurdnih tipova ljudi i zlih ljudi, ne možemo ih zbunjeno voleti, niti im slepo nuditi pomoć ili podršku zasnovanu na ljubavi. Moramo razlikovati ljubav od mržnje, mrzeti ih i odbaciti u svojim srcima, i povući jasnu granicu između nas i njih. Istovremeno sam takođe shvatila da, iako na površini imam krvnu vezu sa svojim ocem i sestrom, i oni su moja porodica, njihove suštine su suštine đavola, oni su bezvernici, nisu među onima koje Bog želi da spase i ne idu istim putem kao ja. Kada sam shvatila ovaj aspekt istine, više nisam bila sputana privrženošću.

Nakon što sam iskusila to da su članovi moje porodice uklonjeni, stekla sam raspoznavanje o suštinama svog oca i sestre, i prozrela sam opasnosti življenja prema privrženosti. Moje srce više nije uznemireno niti sputano privrženošću, i mogu da smirim srce u svojoj dužnosti. To što sam uspela da steknem ovo razumevanje i ulazak bilo je sve rezultat delovanja Božjih reči na mene. Hvala Bogu!