B. Reči o otkrivanju sotonske naravi iskvarenog ljudskog roda i njihove priroda-suštine

81. Koren čovekovog protivljenja Bogu i buntovništva prema Njemu leži u tome što ga je Sotona iskvario. Zbog kvarenja od strane Sotone, čovekova savest je otupela, on je moralno iskvaren, misli su mu izopačene i ima nazadan mentalni sklop. Pre nego što ga je Sotona iskvario, čovek se prvobitno pokoravao Bogu i čim bi čuo Njegove reči, pokorio bi im se. Prvobitno je bio zdravog razuma i savesti, a posedovao je i normalnu ljudskost. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovekov prvobitni razum, savest i ljudskost, svi su otupeli i Sotona ih je pokvario. Tako je on izgubio svoju pokornost i ljubav prema Bogu. Čovekov razum je postao nenormalan, njegova narav je postala istovetna životinjskoj, a njegovo buntovništvo prema Bogu neprestano raste i postaje sve ozbiljnije. Međutim, čovek to još uvek ne zna, niti razume, već se samo uporno suprotstavlja i buni. Otkrivanja čovekove naravi jesu izrazi njegovog razuma, uvida i savesti. Budući da su njegov razum i njegov uvid nezdravi, a savest mu je krajnje otupela, njegova je narav buntovna prema Bogu. Ako se čovekov razum i uvid ne mogu promeniti, tada nema govora ni o promenama u njegovoj naravi, kao ni o usaglašavanju sa Božjim namerama. Ako čovekov razum nije zdrav, onda on ne može da služi Bogu i nije prikladan da ga Bog upotrebi. „Normalno poimanje” podrazumeva pokornost i odanost Bogu, čežnju za Bogom i apsolutnost prema Bogu i posedovanje savesti prema Bogu. Odnosi se na to da budemo jednog srca i uma s Bogom, a ne na svesno protivljenje Bogu. Posedovanje nenormalnog razuma nije takvo. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovek je razvio predstave o Bogu i on nema nikakvu odanost prema Bogu niti žudnju za Njim, a da ne govorimo o savesti prema Bogu. Čovek se namerno suprotstavlja Bogu, donosi sudove o Njemu i, povrh toga, govori uvredljivo o Njemu iza Njegovih leđa. Čovek donosi sudove o Bogu iza Njegovih leđa, znajući vrlo dobro da je On Bog; čovek nipošto nema nameru da se pokori Bogu, već Mu samo uporno postavlja zahteve i molbe. Takvi ljudi – ljudi sa nenormalnim razumom – nisu u stanju da spoznaju sopstveno ogavno ponašanje, niti da zažale zbog svojih buntovnih postupaka. Ako su ljudi u stanju da spoznaju sebe, tada su povratili tek delić svog razuma; što su više buntovni prema Bogu, a pritom sebe ne spoznaju, to su ljudi manje zdravog razuma.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Ostati nepromenjen u naravi znači biti u neprijateljstvu s Bogom”

82. Tokom nekoliko hiljada godina kvarenja, svi ljudi su obamrli i otupeli; svi su postali zli đavoli koji se protive Bogu, do te mere da je njihovo buntovništvo protiv Boga zabeleženo u istorijskim zapisima, te da čak ni sami ljudi nisu u stanju da u potpunosti opišu svoje buntovno ponašanje – jer ih je Sotona duboko iskvario i Sotona ih je zaveo tako da ne znaju kuda da se okrenu. Čak i danas, ljudi i dalje izdaju Boga. Kad vide Boga, oni Ga izdaju, a i kad ne mogu da vide Boga, takođe Ga izdaju. Ima čak i onih koji Ga, nakon što su bili svedoci Božjih kletvi i Božjeg gneva, i dalje izdaju. I zato kažem da je čovekov razum izgubio svoju prvobitnu funkciju, kao i da je čovekova savest izgubila svoju prvobitnu funkciju. U Mojim očima, svi ljudi su zveri u ljudskom ruhu i zmije otrovnice. Ma koliko jadno pokušavali da izgledaju pred Mojim očima, Ja prema njima nikada neću biti milostiv, jer oni nipošto ne mogu da dokuče razliku između crnog i belog, i niko od njih ne razume razliku između istine i neistine. Njihov razum je tako otupeo, a ipak žele da zadobiju blagoslove; njihova ljudskost je tako niska, a ipak žele da vladaju kao carevi i da drže vlast. Sa takvim razumom, kome bi oni mogli da budu carevi? Kako bi sa takvom ljudskošću mogli da sede na prestolu? Ljudi su zaista besramni! To su bednici koji precenjuju sebe! Predlažem da vi koji želite da zadobijete blagoslove najpre pronađete ogledalo i pogledate svoj ružni odraz. Imaš li ono što je potrebno da budeš car? Imaš li crte lica onoga ko bi mogao da primi blagoslove? U tvojoj naravi nije nastupila ni najmanja promena i nisi bio sposoban nijednu istinu da sprovedeš u delo, a ipak želiš predivno sutra. To je čista zabluda! Čoveka, koji je rođen na tako ukaljanoj zemlji, društvo je u ozbiljnoj meri zarazilo; oblikovan je feudalnim moralom i dobio je obrazovanje u „ustanovama visokog obrazovanja”. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, neplemenit pogled na život, ogavna filozofija za ovozemaljsko ophođenje, potpuno bezvredno postojanje i prizemni običaji i svakodnevnica – sve je to čoveku ozbiljno prodrlo u srce i ozbiljno oštetilo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek postaje sve udaljeniji od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve nemilosrdnija, te nema ni jednog jedinog čoveka koji će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, niti i jednog jedinog čoveka koji će se svojevoljno pokoriti Bogu, a ponajmanje onoga koji će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, čovek pod Sotoninom vlašću stremi zadovoljstvima do mile volje, i kvari svoje telo u mulju bez ograničenja. Čovek koji živi u tami ne želi da primenjuje istinu čak ni kada je čuje, i nije sklon da traga čak ni kada vidi da se Bog već pojavio. Kako bi za ovakav izopačen ljudski rod uopšte moglo biti prostora za spasenje? Kako bi ovakav dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Ostati nepromenjen u naravi znači biti u neprijateljstvu s Bogom”

83. Otkrivanje čovekove iskvarene naravi ima svoj koren ni u čemu drugom do u čovekovoj otupeloj savesti, njegovoj zlonamernoj prirodi i nezdravom razumu; ako čovekova savest i razum ponovo postanu normalni, tada će on postati neko ko je prikladan za Božju upotrebu. Naprosto zato što je čovekova savest oduvek bila otupela i zato što čovekov razum nikada nije bio zdrav i sve više otupljuje, dela čovekovog buntovništva prema Bogu se množe, u tolikoj meri da je čak prikovao Isusa na krst, te u poslednjim danima zatvara svoja vrata pred ovaploćenim Božjim telom, osuđuje Božje telo i smatra ga niskim. Kada bi čovek imao barem malo ljudskosti, ne bi bio toliko okrutan u svom ophođenju prema ovaploćenom Božjem telu; kada bi imao barem malo razuma, ne bi bio toliko podmukao u svom ophođenju prema ovaploćenom Božjem telu; kada bi imao barem malo savesti, ne bi se na ovaj način „zahvaljivao” ovaploćenom Bogu. Čovek živi u dobu ovaploćenog Boga, a ipak ne zahvaljuje Bogu što mu je pružio tako dobru priliku, već proklinje Božji dolazak ili potpuno zanemaruje činjenicu o Božjem ovaploćenju, delujući kao da je protiv toga i da ima odbojnost prema tome. Bez obzira na to kako se čovek ophodi prema dolasku Božjem, Bog je uvek obavljao Svoje delo, nikada se ne umarajući od njega – i pored toga što Mu čovek nije poželeo ni najmanju dobrodošlicu i neprestano Mu upućuje zahteve. Čovekova narav je postala krajnje zlonamerna, njegov razum je krajnje otupeo, a savest mu je potpuno pregažena od zlotvora i odavno je prestala da bude prvobitna savest čoveka. Ne samo da čovek nije zahvalan ovaploćenom Bogu što je ljudskom rodu podario toliko života i blagodati, već on čak oseća gnušanje prema Bogu zbog istine koju mu On udeljuje; budući da čoveka istina ne zanima, on oseća gnušanje prema Bogu. Ne samo da čovek nije u stanju da položi svoj život za ovaploćenog Boga, već umesto toga pokušava od Njega da izvuče usluge i zahteva uzvraćanje koje je desetinama puta veće od onoga što je čovek dao Bogu. Takvi su čovekova savest i razum, a on ipak smatra da to nije ništa strašno, i dalje verujući da se previše davao za Boga, a da mu je Bog udelio premalo. Ima ljudi koji Mi, nakon što su Mi dali krčag vode, pružaju ruku i zahtevaju da im platim za dva krčaga mleka ili Mi, nakon što su Mi dali sobu na jednu noć, traže da im platim višestruko veće troškove smeštaja. Uz takvu ljudskost i takvu savest, kako i dalje možete želeti da zadobijete život? Kakvi ste vi samo prezira dostojni bednici!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Ostati nepromenjen u naravi znači biti u neprijateljstvu s Bogom”

84. Kada Ja ne bih razotkrio ruglo u dubini vaših srca, tada bi svako od vas stavio krunu na svoju glavu i svu slavu pripisao sebi. Vaša nadmena i uobražena priroda vas tera da izdajete sopstvenu savest, da se bunite protiv Hrista i opirete Mu se, i da otkrivate svoje ružno lice, tako iznoseći na videlo svoje namere, predstave, preterane želje i oči pune pohlepe. Pa ipak, stalno izjavljujete svoju doživotnu strast prema Hristovom delu i stalno govorite i ponavljate istine koje je Hristos davno izrekao. To je ta vaša „vera” – vaša „vera bez nečistote”. Oduvek sam od čoveka zahtevao pridržavanje strogog merila. Ako tvoja odanost u sebi nosi namere i uslove, onda bih Ja radije bio bez te tvoje takozvane odanosti, jer se gnušam ljudi koji Me obmanjuju svojim namerama i koji Me ucenjuju uslovima. Želim samo to da Mi čovek bude apsolutno odan, i da sve što čini, čini zarad jedne reči, te kako bi potvrdio jednu reč: veru. Gnušam se toga kada laskanjem pokušavate da Me obradujete, jer sam se Ja prema vama oduvek odnosio iskreno, zato želim da i vi prema Meni postupate sa istinskom verom. Kada je u pitanju vera, mnogi mogu pomisliti da Boga slede zato što imaju vere i da drugačije ne bi izdržali takvu patnju. Zato te pitam sledeće: ako veruješ u Božje postojanje, zašto Ga se ne bojiš? Ako veruješ u Božje postojanje, zašto Ga se nikad ne plašiš? Ako priznaješ da je Hristos ovaploćeno telo Boga, zašto si prezriv prema Njemu? Zašto se prema Njemu odnosiš s nepoštovanjem? Zašto Mu otvoreno sudiš? Zašto stalno tajno motriš svaki Njegov pokret? Zašto se ne pokoriš Njegovim planovima? Zašto u svojim postupcima ne uzmeš Njegovu reč kao svoj kriterijum? Zašto od Njega iznuđuješ i kradeš priloge Njemu? Zašto pokušavaš da govoriš iz pozicije Hristosa? Zašto procenjuješ da li su Njegovo delo i Njegova reč ispravni? Zašto se usuđuješ da huliš na Njega iza Njegovih leđa? Da li ovo i sve drugo predstavlja vašu veru?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Da li ti zaista veruješ u Boga?”

85. Ako koristite svoje predstave da izmerite i definišete Boga, kao da je Bog nepromenljivi glineni kip, u potpunosti svodeći Boga na Bibliju i smeštajući Ga u ograničeno područje delovanja, onda to dokazuje da ste Boga osudili. Budući da su Jevreji u doba Starog zaveta smatrali da je Bog idol utvrđenog oblika kojeg su čuvali u svom srcu, kao da se Bog jedino može nazvati Mesijom i da samo On koji se zove Mesija može da bude Bog, i zato što su ljudi služili Bogu i obožavali Ga kao (beživotni) glineni kip, oni su prikovali Isusa tog vremena za krst, osudivši Ga na smrt – time je nedužni Isus bio osuđen na smrt. Bog je bio nevin, ali je čovek odbio da Ga poštedi, nepokolebljivo Ga je osudio na smrt, pa je tako Isus bio razapet. Čovek oduvek veruje da je Bog nepromenljiv i definiše Ga na osnovu jedne jedine knjige, Biblije, kao da čovek u potpunosti razume Božje upravljanje, kao da čovek drži sve što Bog čini u svom malom prstu. Ljudi su krajnje nerazumni, nadmeni su do krajnjih granica i svi su skloni hvalisanju. Bez obzira na to koliko je uzvišeno tvoje znanje o Bogu, Ja ipak kažem da ne poznaješ Boga, da si neko ko se najviše suprotstavlja Bogu i da si osudio Boga, jer si potpuno nesposoban da se pokoriš delu Božjem i da ideš putem na kome te Bog usavršava. Zašto Bog nikada nije zadovoljan ljudskim postupcima? Razlog je u tome što čovek nikada ne spoznaje Boga, ima previše predstava i njegovo se znanje o Bogu ni na koji način ne podudara sa stvarnošću, već je šablonsko i jednolično, mehanički iskopirano i kruto primenjeno. I tako, nakon što je danas došao na zemlju, čovek je Boga još jednom prikovao za krst! Okrutan ljudski rod! Intrige i spletke, međusobno otimanje i grabljenje, borba za slavu i dobit, međusobno ubijanje – hoće li tome ikada doći kraj? Uprkos stotinama hiljada reči koje je Bog izgovorio, niko se nije opametio. Ljudi deluju zarad svojih porodica, sinova i kćeri, zarad svoje karijere, izgleda u budućnosti, statusa, preterane sujete i novca, radi hrane, odeće i onog telesnog. Međutim, ima li ikoga čiji su postupci zaista radi Boga? Čak i među onima koji deluju zarad Boga, malo je onih koji Boga spoznaju. Koliko ljudi ne postupa zarad svojih sopstvenih interesa? Koliko njih ne ugnjetava niti izopštava druge kako bi zaštitili sopstveni status? I tako je Bog nebrojeno puta bio nasilno osuđen na smrt, a bezbroj okrutnih sudija su Boga osudili i još jednom Ga prikovali za krst. Koliko njih se može nazvati pravednim ljudima jer zaista postupaju zarad Boga?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Zli ljudi će zasigurno biti kažnjeni”

86. Zar se mnogi ljudi ne opiru Bogu i ne ometaju delo Svetog Duha zato što ne poznaju raznoliko i raznovrsno Božje delo, i, štaviše, zato što koriste ono malo znanja i doktrine koje poseduju da bi merili delo Svetog Duha? Iako su ovi ljudi imali samo površna iskustva, oni su po prirodi nadmeni, samovoljni i neobuzdani, s prezirom gledaju na delo Svetog Duha, ignorišu disciplinu koju sprovodi Sveti Duh i, štaviše, koriste svoje beznačajne stare doktrine da bi „potvrdili” delo Svetog Duha. Oni se takođe pretvaraju i potpuno su ubeđeni u sopstvenu erudiciju, verujući da se slobodno kreću po celom svetu. Zar takvi ljudi nisu oni kojih se Sveti Duh gnuša i koje odbacuje, i oni koje novo doba eliminiše? Zar oni koji dolaze pred Boga i otvoreno Mu se opiru nisu prezira vredni pojedinci sa plitkim i ograničenim znanjem koji se razmeću sopstvenom „genijalnošću”? Imaju samo mrvicu znanja o Bibliji, a ipak žele da vršljaju širom svetskih „akademskih krugova”; imaju samo mrvicu površne doktrine kojoj bi podučavali ljude, a ipak žele da preokrenu tok dela Svetog Duha i pokušavaju da ga nateraju da se okreće oko njihovih sopstvenih misaonih procesa. Kratkovidi kakvi jesu, oni žele da sagledaju veličanstvenost Božjeg dela od 6.000 godina. Ovi ljudi nemaju nikakvog razuma o kom bi se moglo govoriti! Zapravo, što više znanja ljudi imaju o Bogu, to manje olako sude o Njegovom delu – oni samo pomalo govore o svom znanju o Božjem sadašnjem delu, ali ne donose olako sud o njemu. Što manje ljudi poznaju Boga, to su drskiji, to više precenjuju sebe i to bezobzirnije proglašavaju ono što Bog jeste, a ipak ono što proglašavaju samo je doktrina i nema nikakvu činjeničnu osnovu. Ovo su najbezvredniji ljudi. Oni koji se prema delu Svetog Duha odnose kao prema igri su neozbiljni ljudi! Pri susretu sa novim delom Svetog Duha, oni mu ne pristupaju oprezno, već umesto toga puštaju jeziku na volju i brzi su da sude, daju oduška svojoj samovolji da bi negirali ispravnost dela Svetog Duha, pa ga čak i vređaju ili hule na njega – zar ovi pojedinci bez poštovanja nisu neznalice kad je reč o delu Svetog Duha, i, štaviše, ljudi velike nadmenosti koji su po prirodi nadmeni i neobuzdani? Čak i ako dođe dan kad takvi ljudi prihvate novo delo Svetog Duha, oni i dalje neće dobiti Božji oproštaj. Ne samo da s visine gledaju na one koji rade za Boga, već hule i na Samog Boga. Takvim odmetnicima neće biti oprošteno, ni u ovom životu ni u svetu koji će doći, i oni će zauvek propasti u paklu! Takvi ljudi bez poštovanja, koji povlađuju sebi, samo nose naziv vernika, a što su ljudi više ovakvi, to su skloniji tome da prekrše Božje upravne odluke. Zar svi ti nadmeni pojedinci koji su urođeno neobuzdani i koji nikada nikoga nisu slušali ne idu ovim putem? Zar se oni, iz dana u dan, na ovaj način ne opiru Bogu koji je uvek nov i nikada star?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga”

87. Znajte da se vi Božjem delu opirete, odnosno da današnje delo odmeravate na osnovu sopstvenih predstava, zato što ne poznajete načela Božjeg dela i zato što se prema delu Svetoga Duha odnosite brzopleto. Vaše opiranje Bogu i ometanje dela Svetog Duha uzrokovano je vašim predstavama i urođenom nadmenošću. Njihov uzrok nije u tome što je Božje delo pogrešno, već u tome što ste po svojoj prirodi previše buntovni. Nakon što pronađu svoju veru u Boga, neki ljudi čak ne mogu sa sigurnošću da kažu odakle potiče čovek, ali se zato ipak usuđuju da drže javne govore u kojima sude o tome šta je u delu Svetog Duha ispravno, a šta pogrešno. Oni čak drže predavanja apostolima koji poseduju novo delo Svetoga Duha, uzgred komentarišući i iznoseći drske opaske; njihova je ljudskost isuviše niska i u njima nema ni trunke razuma. Zar neće doći dan kada će se takvih ljudi gnušati i odbaciti ih delo Svetoga Duha i biće spaljeni paklenim ognjem? Oni ne poznaju Božje delo, već sude o Njegovom delu i uz to pokušavaju da Boga poduče kako da deluje. Kako takvi ljudi koji su lišeni razuma mogu da spoznaju Boga? Čovek Boga spoznaje kroz proces traženja i iskustva; spoznaja Boga se ne zadobija kroz prosvećenje Svetoga Duha tako što čovek proizvoljno donosi sudove. Što je znanje ljudi o Bogu preciznije, to Mu se oni manje opiru. I obrnuto, što ljudi manje znaju o Bogu, veća je verovatnoća da će Mu se opirati. Tvoje predstave, tvoja stara priroda i tvoja ljudskost, karakter i moralni pogledi predstavljaju kapital kojim se opireš Bogu, a što su tvoje moralne norme iskvarenije, to je podliji tvoj karakter i što je niža tvoja ljudskost, to si veći neprijatelj Božji. Oni koji imaju snažne predstave i samopravednu narav još su veći neprijatelji ovaploćenog Boga; takvi ljudi su antihristi. Ako tvoje predstave ne budu ispravljene, one će uvek biti protivne Bogu; nikada nećeš biti u skladu sa Bogom i uvek ćeš biti odvojen od Njega.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga”

88. Bogu se opiru oni koji ne razumeju svrhu Božjeg dela. To još više važi za one koji razumeju svrhu Božjeg dela, a ipak ne teže tome da Mu udovolje. Ima onih koji čitaju Bibliju u velikim crkvama i po ceo dan recituju odlomke, a ipak niko među njima ne razume svrhu Božjeg dela, niti među njima ima onih koji mogu da spoznaju Boga – a kamoli onih koji mogu da se usklade sa Božjim namerama. Svi su oni bezvredni, podli ljudi, koji s visine drže pridike „Bogu”. Oni su ljudi koji deluju pod Božjom zastavom, a ipak se namerno opiru Bogu, koji nose natpis da veruju u Boga dok jedu čovečije meso i piju čovečiju krv. Svi takvi ljudi su zli đavoli koji proždiru čovekovu dušu, glavni đavoli koji namerno ometaju ljude da stupe na pravi put i kamen su spoticanja koji sprečava ljude u traganju za Bogom. Oni mogu delovati „fizički snažno”, no, kako će njihovi sledbenici znati da su oni antihristi koji navode ljude da se opiru Bogu? Kako će njihovi sledbenici znati da su oni živi đavoli posvećeni proždiranju čovekove duše? Oni koji sebe smatraju uzvišenim u Božjem prisustvu najniži su od svih, dok su najuzvišeniji oni koji sebe smatraju poniznim. A oni koji umišljaju da spoznaju Božje delo i koji bez ustezanja mogu drugima da proglašavaju Njegovo delo dok svoj pogled upiru u Njega, najviše su neuki od svih. Takvi ljudi nemaju svedočanstvo o Bogu i svi su nadmeni i umišljeni. Oni koji smatraju da premalo spoznaju Boga, ali koji zapravo imaju praktično iskustvo i praktično bogopoznanje, jesu oni koje On najviše voli. Jedino takvi ljudi zaista imaju svedočanstvo i zaista su podobni da ih Bog usavrši. Bogu se opiru oni koji ne razumeju Božje namere. Bogu se opiru oni koji razumeju Božje namere, a ipak ne primenjuju istinu. Bogu se opiru oni koji jedu i piju reči Božje, a ipak se okreću protiv suštine Božjih reči. Bogu se opiru oni koji imaju predstave o ovaploćenom Bogu i, povrh toga, namerno se upuštaju u buntovništvo. Bogu se opiru oni koji donose sud o Bogu. I Bogu se opire svako ko je nesposoban da spozna Boga i ne može da svedoči za Njega. Zato vas podstičem: ako zaista imate vere da hodate ovim putem, onda nastavite da sledite. Međutim, ako niste u stanju da se suzdržite od opiranja Bogu, onda vam je najbolje da odstupite pre nego što bude prekasno, jer vam se u suprotnom zaista ne piše dobro, jer je vaša priroda naprosto previše iskvarena. Nemate odanosti, nemate pokornosti, nemate srce koje žudi za pravednošću i istinom i nemate ljubavi prema Bogu. Moglo bi se reći da je vaše stanje pred Bogom u suštini u potpunom haosu. Niste u stanju da se pridržavate onoga čega bi trebalo da se pridržavate, niste u stanju da kažete ono što bi trebalo da kažete, niste u stanju da primenjujete ono što bi trebalo da primenjujete i niste u stanju da ispunite funkciju koju bi trebalo da ispunite; nemate odanost koju bi trebalo da imate, savest koju bi trebalo da imate, pokornost koju bi trebalo da imate, niti odlučnost koju bi trebalo da imate; niste pretrpeli patnju koju je trebalo da pretrpite, a nemate ni veru koju bi trebalo da imate. Gotovo ste sasvim lišeni bilo kakve vrline. Zar vas nije sramota da nastavite da živite? Mislim da bi vam bilo bolje da što pre sklopite oči u večnom počinku, pošteđujući time Boga da zbog vas brine i radi vas pati. Vi verujete u Boga, a ipak ne razumete Njegove namere; jedete i pijete reči Božje, a ipak niste u stanju da ispunite Božje zahteve prema čoveku. Verujete u Boga, a ipak Ga ne spoznajete i živite bez cilja kojem biste stremili, bez ikakvih vrednosti ili bilo kakvog smisla. Vi ste ljudska bića, a ipak nemate ni trunke savesti, integriteta niti kredibiliteta – možete li sebe i dalje da nazivate ljudima? Verujete u Boga, a ipak Ga obmanjujete; čak žudite za Božjim novcem i jedete žrtve koje se Njemu prinose. A na kraju, ipak, i dalje nimalo ne vodite računa o Božjim osećanjima niti imate i trunku savesti prema Njemu. Ne možete da ispunite čak ni jedan mali zahtev koji Bog postavlja. Možete li sebe i dalje da nazivate ljudima? Jedete hranu koju vam Bog obezbeđuje, udišete kiseonik koji vam On daje i uživate u Njegovoj blagodati, ali na kraju nemate ni najmanje bogopoznanje. Naprotiv, postali ste ništarije koje se opiru Bogu. Zar vas to ne čini zverima koje ni sa psom ne mogu da se uporede? Među životinjama, postoji li ijedna koja je od vas zlonamernija?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Svi oni koji ne spoznaju Boga jesu ljudi koji se Bogu opiru”

89. Najveći problem u vezi sa čovekom jeste u tome što on voli samo one stvari koje ne može da vidi, niti da ih dodirne, stvari koje su krajnje tajanstvene i čudesne, i koje čovek ne može ni da zamisli, a smrtnicima su nedostižne. Što su stvari nerealnije, to ih ljudi više analiziraju, pa čak i streme ka njima, ne obazirući se ni na šta drugo, uzaludno se nadajući da će ih zadobiti. Što su one manje realne, ljudi ih sve podrobnije proučavaju i analiziraju, te idu čak tako daleko da o njima formiraju svoje sveobuhvatne zamisli. S druge strane, što su stvari realnije, to su ljudi više prezrivi u odnosu prema njima; naprosto ih gledaju sa visine, pa ih čak i preziru. Nije li upravo takav vaš stav prema realističnom delu koje Ja danas obavljam? Što su takve stvari realnije, vi prema njima imate više predrasuda. Ne ostavljate ni najmanje prostora da ih ispitate, već ih naprosto ignorišete; sa visine gledate na ove realistične zahteve niskih standarda, i čak gajite brojne predstave o ovom Bogu koji je najpraktičniji, i naprosto niste u stanju da prihvatite Njegovu praktičnost i normalnost. Zar se time ne držite nejasne vere? Nepokolebljivo verujete u nejasnog Boga iz minulih vremena, a nimalo vas ne zanima praktični Bog današnjice. Nije li to stoga što su jučerašnji Bog i današnji Bog iz dve različite epohe? Nije li to takođe zato što je jučerašnji Bog veliki i uzvišeni Bog nebeski, dok je današnji Bog sićušno ljudsko biće na zemlji? Nije li to, štaviše, zbog toga što je bog koga čovek obožava nastao u njegovim predstavama, dok je Bog današnjice od opipljivog mesa, nastao na zemlji? Kada se sve uzme u obzir, nije li to stoga što je Bog današnjice previše stvaran, pa čovek ne stremi ka Njemu? Jer ono što Bog današnjice traži od ljudi jeste upravo ono što su ljudi najmanje spremni da učine i zbog čega se osećaju posramljeno. Zar se time ljudima ne otežava? Zar se time ne ogoljavaju ljudski ožiljci? Shodno tome, mnogi ljudi ne streme ka stvarnom Bogu, praktičnom Bogu, i postaju neprijatelji ovaploćenog Boga, što će reći, antihristi. Zar ovo nije očigledna činjenica? U prošlosti, pre nego što se Bog ovaplotio, ti si možda bio verska ličnost ili posvećeni vernik. Nakon što se Bog ovaplotio, mnogi takvi posvećeni vernici su ni ne znajući to postali antihristi. Znaš li o čemu se ovde radi? U svojoj veri u Boga, nisi usredsređen na stvarnost niti stremiš ka istini, već se fokusiraš na nerealne stvari – nije li to najjasniji izvor tvog neprijateljstva prema ovaploćenom Bogu?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Samo oni koji spoznaju Boga i Njegovo delo jesu oni koji udovoljavaju Bogu”

90. Pre nego što stupiš u kontakt sa Hristom, možda ćeš verovati da se tvoja narav potpuno promenila, da si odan sledbenik Hristov i da od tebe niko više ne zaslužuje da primi Hristove blagoslove, zato što si prošao mnoge puteve, učinio mnoga dela i dao mnogostruki plod, pa misliš da ćeš naposletku zasigurno biti jedan od onih koji će dobiti krunu. Međutim, da li znaš sledeću činjenicu, a to je da se iskvarena narav čovekova i njegovo buntovništvo i otpor razotkrivaju kada vidi Hrista i da tada njegovo buntovništvo i otpor bivaju apsolutnije i potpunije razotkriveni nego u bilo kom drugom trenutku? Budući da je Hristos Sin čovečji – Sin čovečji koji poseduje normalnu ljudskost – čovek Ga stoga ne uvažava niti Ga poštuje. Zbog činjenice da Bog živi u telu, buntovnost čoveka je tako temeljno i tako živopisno izneta na videlo. Zato kažem da je Hristov dolazak otkrio svu buntovnost ljudskog roda, a prirodu ljudskog roda učinio posve očiglednom. To zovemo „mamljenjem tigra niz planinu” i „mamljenjem vuka iz njegove jazbine”. Usuđuješ li se da kažeš da si odan Bogu? Usuđuješ li se da kažeš da iskazuješ potpunu pokornost prema Bogu? Usuđuješ li se da kažeš da nisi buntovan? Neki će reći: „Kad Bog za mene orkestrira okruženje, ja se nikad ne žalim i uvek sam u stanju da se pokorim; štaviše, nemam nikakve predstave o Bogu.” Neki će reći: „Šta god da mi Bog dâ u zadatak, dajem sve od sebe da ga dovršim i nikad nisam površan.” U tom slučaju, upitaću vas sledeće: možete li biti u skladu s Hristom dok živite pored Njega? I koliko dugo ćete biti u skladu s Njim? Jedan dan? Dva dana? Jedan sat? Dva sata? Vaša je vera možda vredna svake pohvale, ali vam velika istrajnost nije svojstvena. Jednom kada zaista budeš živeo s Hristom, tvoja samopravednost i umišljenost će, malo po malo, biti otkriveni kroz tvoje reči i dela, baš kao što će se i tvoje preterane želje, tvoj neposlušan stav i nezadovoljstvo prirodno otkriti. Konačno, tvoja nadmenost će postajati još i veća, sve dok ne budeš oprečan Hristu kao što je voda vatri, a tada će tvoja priroda biti potpuno razotkrivena. U tom trenutku, tvoje se predstave više neće moći prikriti, tvoje će pritužbe takođe prirodno izaći na videlo, a tvoja ogavna ljudska priroda potpuno će biti razotkrivena. Međutim, čak i tada, ti i dalje odbijaš da priznaš svoju buntovnost, umesto toga verujući da čoveku nije lako da prihvati ovakvog Hrista, da je On prema čoveku previše zahtevan i da bi Mu se ti potpuno pokorio kad bi On, Hristos, bio bolji. Smatrate da je vaša buntovnost opravdana, da se bunite protiv Njega samo onda kad vas On previše pritiska. Nikada niste ni pomislili da na Hrista ne gledate kao na Boga, da vam nedostaje namera da Mu se pokorite. Umesto toga, tvrdoglavo insistiraš na tome da Hristos postupa u skladu sa tvojim željama, a čim On učini i jednu stvar koja je u suprotnosti sa tvojim razmišljanjem, ti poveruješ da On nije Bog već čovek. Zar među vama nema mnogo onih koji su se na ovaj način borili s Njim? Na kraju krajeva, u koga vi verujete? I na koji način stremite?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Oni koji nisu u skladu sa Hristom zasigurno su Božji protivnici”

91. Vi uvek želite da vidite Hrista, međutim, Ja vas pozivam da sebi ne pridajete toliko na značaju; svako može da vidi Hrista, ali Ja kažem da niko nije dostojan da vidi Hrista. Budući da je čovekova priroda prepuna zla, nadmenosti i buntovnosti, u trenutku kada ugledaš Hrista, tvoja priroda će te uništiti i osuditi na smrt. Iz tvog druženja sa bratom (ili sestrom) možda se ne saznaje mnogo o tebi, međutim, stvari nisu tako jednostavne kada se družiš sa Hristom. U svakom trenutku, tvoje predstave mogu da se ukorene, tvoja nadmenost može početi da niče, a tvoja buntovnost može izroditi smokve. Kako bi ti sa takvom ljudskom prirodom mogao biti prikladan da se družiš sa Hristom? Jesi li zaista u stanju da se u svakom trenutku svakog dana ophodiš prema Njemu kao prema Bogu? Da li zaista poseduješ stvarnost pokornosti Bogu? Svi vi u svojim srcima obožavate uzvišenog boga kao Jahvea, dok vidljivog Hrista smatrate čovekom. Vaša razboritost je veoma loša, a vaša ljudskost previše niska! Niste u stanju da na Hrista uvek gledate kao na Boga; samo povremeno, kad ste u dobrom raspoloženju, dograbite Ga i obožavate kao Boga. Zato vam i kažem da niste vernici Božji, već grupa saučesnika koji se protive Hristu. Čak se i ljudima koji prema drugima iskazuju dobrotu na to uzvraća dobrim, a ipak Hristos, koji je među vama činio takva dela, nije od čoveka primio ni ljubav, ni njegovu nagradu, a ni pokornost. Zar to nije nešto što razdire srce?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Oni koji nisu u skladu sa Hristom zasigurno su Božji protivnici”

92. Moguće je da za sve godine koliko veruješ u Boga nikada nikoga nisi prokleo niti si počinio loše delo, pa ipak u svom druženju sa Hristom ne umeš da govoriš istinu, da postupaš pošteno niti da se pokoriš reči Hristovoj; u tom slučaju, kažem ti da si najpodmuklija i najzlobnija osoba na svetu. U odnosu prema svojim rođacima, prijateljima, ženi (ili mužu), sinovima, kćerima i roditeljima možeš biti izuzetno ljubazan i posvećen i nikada ne iskorišćavati druge, ali ako nisi u stanju da se uskladiš sa Hristom, ako nisi u stanju da skladno opštiš s Njim, čak i da daš sve što imaš da pomogneš svojim komšijama ili savesno brineš o svom ocu, majci i članovima svog domaćinstva, rekao bih da si i dalje zla osoba i, povrh toga, pun lukavih smicalica. Nemoj misliti da si u skladu sa Hristom samo zato što se slažeš sa drugima ili učiniš nekoliko dobrih stvari. Misliš li da svojom milosrdnom namerom možeš da na prevaru izdejstvuješ blagoslove nebeske? Misliš li da je to što si učinio nekoliko dobrih stvari zamena za tvoju pokornost? Niko od vas nije u stanju da prihvati orezivanje, svima vam teško pada da prigrlite normalnu Hristovu ljudskost i, povrh toga, na sva zvona neprestano zvonite o svojoj pokornosti Bogu. Takva vera poput vaše doneće odgovarajuću odmazdu. Prestanite da se prepuštate nestvarnim maštarijama i da iskazujete želju da vidite Hrista, jer ste i previše mali rastom, u toj meri da niste ni dostojni da Ga vidite. Kada u potpunosti odbaciš svoju buntovnost i budeš sposoban da skladno komuniciraš s Hristom, Bog će ti se tada prirodno pojaviti. Ako odeš da vidiš Boga a da prethodno nisi bio podvrgnut orezivanju ili sudu, zasigurno ćeš postati Božji protivnik i zasigurno ćeš biti predmet uništenja. Čovek je po svojoj prirodi suštinski neprijateljski nastrojen prema Bogu, budući da su svi ljudi bili izloženi najdubljoj Sotoninoj iskvarenosti. Ako usred svoje vlastite iskvarenosti čovek pokuša da komunicira sa Bogom, izvesno je da iz toga ne može proisteći ništa dobro; njegova dela i reči zasigurno će na svakom koraku otkriti njegovu iskvarenost, a njegova će buntovnost u ophođenju sa Bogom doći do izražaja u svakom trenutku. Nesvesno, čovek dolazi da se suprotstavi Hristu, da prevari Hrista i da odbaci Hrista; nakon što se to dogodi, čovek će biti u još nesigurnijoj situaciji, a ako se to nastavi, postaće predmet kažnjavanja.

Neki smatraju da bi možda, ako je druženje sa Bogom toliko opasno, bilo mudrije držati se podalje od Boga. Šta ovakvi ljudi mogu uopšte dobiti? Mogu li biti odani Bogu? Sasvim sigurno, druženje sa Bogom nije nimalo lako – ali je to stoga jer je čovek iskvaren, a ne zato što Bog nije u stanju da se druži s njim. Za vas bi bilo najbolje da istini o sopstvenoj spoznaji posvetite malo truda. Zašto vas Bog ne ceni? Zašto Mu je vaša narav odvratna? Zašto vaš govor izaziva Njegovu mržnju? Nakon što ste pokazali malo odanosti, već izgovarate hvalospeve o sebi; nakon što ste dali mali doprinos, zahtevate nagradu; gledate na druge sa visine nakon što ste pokazali malo pokornosti i postajete prezrivi prema Bogu nakon što ste obavili neki sićušan zadatak. Za ugošćavanje Boga, zahtevate novac, materijalne stvari i komplimente. Teška srca dajete dva novčića; a kada date deset, tražite blagoslove i da se izdvojite od ostalih. O ljudskosti kakva je vaša, stvarno je uvredljivo govoriti ili slušati. Ima li ičeg vrednog pohvale u vašim rečima i delima? Oni koji izvršavaju svoju dužnost i oni koji to ne čine; oni koji predvode i oni koji slede; oni koji ugošćavaju Boga i oni koji to ne rade; oni koji daju priloge i oni koji ne daju; oni koji propovedaju i oni koji primaju Reč i tako dalje: svi ljudi poput ovih veličaju sebe. Zar vam to nije smešno? Znajući sasvim dobro da verujete u Boga, svejedno ne možete biti u skladu sa Bogom. Znajući sasvim dobro da niste dobri ni za šta, uporno se i dalje hvališete. Zar ne osećate da vam je razum dostigao tačku u kojoj je izmakao kontroli? S takvim razumom, kako možete biti podobni da stupite u dodir sa Bogom? Zar u ovom trenutku niste zabrinuti za sebe? Narav vam je već propala do te mere da više niste u stanju da budete u skladu sa Bogom. Budući da je tako, zar vaša vera nije smešna? Zar vaša vera nije besmislena? Kako ćeš pristupiti svojoj budućnosti? Kako ćeš izabrati kojim putem da kreneš?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Oni koji nisu u skladu sa Hristom zasigurno su Božji protivnici”

93. Pojedini ljudi ne vole istinu, a još manje sud. Umesto toga vole moć i bogatstvo; takvi ljudi se nazivaju vlastoljupcima. Oni traže samo one veroispovesti u svetu koje imaju moć, i tragaju samo za sveštenicima i učiteljima koji dolaze iz bogoslovija. Iako su prihvatili put istine, oni tek napola veruju i nisu u stanju da svoje telo i um posvete u celosti; izgovaraju reči o tome kako se daju za Boga, a oči su im uprte u velike sveštenike i velike učitelje, dok u Hrista više ni ovlaš ne pogledaju. Njihovi umovi su ispunjeni mislima o slavi, dobitku i časti. Smatraju nepojmljivim da bi jedna tako sićušna osoba mogla biti sposobna da osvoji tolike, da bi neko tako neupadljiv mogao da usavrši čoveka. Oni misle da je nemoguće da su ti nikogovići iz prašine i sa smetlišta baš taj Božji izabrani narod. Veruju da bi se, ako bi ljudi poput ovih bili oni koje Bog spasava, nebo i zemlja okrenuli naopačke i da bi svi ljudi popucali od smeha. Oni veruju da, ako je Bog izabrao takve ljude da ih usavrši, ti velikani bi tada postali Sâm Bog. Njihova gledišta su okaljana neverom; ne samo da ne veruju, već su naprosto nerazumne zveri. Jer oni vrednuju samo status, prestiž i moć, poštuju velike grupacije i veroispovesti i nemaju ni najmanje obzira prema onima koje vodi Hristos. Oni su jednostavno izdajice koje su svoja leđa okrenule Hristu, istini i životu.

Ti se ne diviš Hristovoj poniznosti, već poštuješ te lažne pastire istaknutog statusa. Ne dopada ti se divota ni mudrost Hristova, već voliš te razvratnike koji se valjaju u prljavštini ovog sveta. Samo se podsmevaš bolu Hristovom koji nema gde da nasloni glavu, a diviš se tim leševima koji kriovolove priloge i žive razvratno. Nisi voljan da patiš pokraj Hrista, već se rado bacaš u naručje tih bezobzirnih i samovoljnih antihrista, iako te oni opskrbljuju samo telesnošću, rečima i kontrolom. Čak i sada, tvoje srce se i dalje okreće ka njima, ka njihovom ugledu, ka njihovom statusu, ka njihovim silama. A ti se i dalje držiš stava da je Hristovo delo teško prihvatiti i nisi voljan da ga prihvatiš. Samo zbog toga kažem da si lišen vere kojom se priznaje Hrist. Razlog zašto si Ga sledio sve do danas je samo zato što nisi imao drugog izbora. Niz uzvišenih figura se zauvek visoko kotira u tvom srcu; ne možeš da zaboraviš nijednu njihovu reč ni delo, niti njihove uticajne reči i ruke. Oni su u vašim srcima zauvek iznad svega i večiti junaci. Ali to ne važi za Hrista današnjice. U tvom srcu, On je zauvek beznačajan, On je čovek večno nedostojan strahopoštovanja. Jer On je isuviše običan, ima premalo uticaja i daleko je od uzvišenog.

U svakom slučaju, kažem da su svi oni koji ne vrednuju istinu bezvernici i izdajice istine. Takvi ljudi nikada neće naići na Hristovo odobravanje. Da li si sada prepoznao koliko je nevere u tebi i koliko izdajničkog prema Hristu nosiš u sebi? Podstičem te na sledeće: pošto si izabrao put istine, trebalo bi da se svesrdno posvetiš; nemoj biti neodlučan niti to činiti sa pola srca. Treba da shvatiš da Bog nije Bog sveta, niti bilo kog pojedinca, već Bog svih onih koji istinski veruju u Njega, svih onih koji Ga obožavaju i svih onih koji su Mu posvećeni i verni.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Da li ti zaista veruješ u Boga?”

94. Mnogi koji slede Boga brinu jedino za to kako da zadobiju blagoslove ili kako da izbegnu nesreću. Čim se pomenu Božje delo i upravljanje, oni utihnu i gube svako interesovanje. Oni misle da razumevanje takvih zamornih pitanja neće pomoći njihovom životu da raste, niti će im pružiti bilo kakvu korist. Samim tim, iako su čuli informacije o Božjem upravljanju, pristupaju im neozbiljno. Oni ih ne vide kao nešto dragoceno što treba prihvatiti, a još manje ih primaju kao deo svog života. Svrha s kojom ovi ljudi slede Boga vrlo je jednostavna i svodi se na jedan jedini cilj: da budu blagosloveni. Ovi ljudi ne žele da se zamaraju time da obraćaju pažnju ni na šta drugo što nije povezano s tim ciljem. Za njih je zadobijanje blagoslova najopravdanija svrha verovanja u Boga – u tome je sama vrednost njihove vere. Ako nešto ne služi ovoj svrsi, šta god to bilo, oni na to ostaju ravnodušni. To je slučaj sa većinom ljudi koji danas veruju u Boga. Njihovi svrha i namera deluju opravdano budući da se, dok veruju u Boga, oni i daju za Boga, posvećuju se Bogu i vrše svoju dužnost. Odriču se mladosti, napuštaju porodicu i karijeru, pa čak i provode godine daleko od kuće, jureći na sve strane. Zarad svoje konačne svrhe, oni menjaju sopstvene interese, svoj pogled na život, pa čak i pravac u kom streme; ipak, ne mogu da promene svrhu svog verovanja u Boga. Oni jure unaokolo ne bi li se bavili sopstvenim težnjama; bez obzira na to koliko je dugačak put i koliko ima teškoća, opasnosti i prepreka na tom putu, oni ostaju uporni i ne boje se smrti. Kakva ih sila nagoni da i dalje ostanu ovako posvećeni? Da li je to njihova savest? Da li je to njihov veliki i plemeniti karakter? Da li je to njihova odlučnost da se do samog kraja bore protiv sila zla? Da li je to vera koju poseduju da svedoče za Boga ne tražeći nikakvu nagradu? Da li je to njihova posvećenost tome da se svega odreknu kako bi ispunili Božju volju? Ili je u pitanju njihov duh predan stalnom odricanju od ekstravagantnih ličnih zahteva? Ogromno je čudo da je neko ko nikada nije razumeo delo Božjeg upravljanja i dalje u stanju da daje celo svoje srce! Hajde da zasad ne raspravljamo o tome koliko su ti ljudi dali. Međutim, njihovo ponašanje i te kako zavređuje našu detaljnu analizu. Osim koristi s kojima su tako tesno povezani, postoje li možda još neki razlozi zbog kojih bi ljudi koji nikada ne razumeju Boga za Njega plaćali tako visoku cenu? Ovde otkrivamo problem koji čovek ranije nije prepoznao: čovekov odnos sa Bogom je samo ogoljeni lični interes. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, to je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac daje. U takvoj vrsti odnosa zasnovanom na ličnom interesu ne postoji porodična naklonost, već samo transakcija. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora. Sada, kada su stvari došle do te tačke, ko može da preokrene takav tok? I koliko je ljudi sposobno da istinski razume u kojoj je meri ovaj odnos postao koban? Verujem da, kada čovek uroni u radosnu atmosferu primanja blagoslova, niko ne može da zamisli koliko je takav odnos sa Bogom sramotan i neprijatan za gledati.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek može da bude spasen samo usred Božjeg upravljanja”

95. Ono što je u ljudskoj veri u Boga najtužnije jeste to što se čovek, usred Božjeg dela, bavi svojim poslom, a ne haje za Božje upravljanje. Najveći neuspeh ljudske vere u Boga jeste to što, dok čovek teži ka tome da se pokori Bogu i da Ga obožava, istovremeno gradi sopstveni san o željenom odredištu i smišlja kako da zadobije najveći blagoslov i najbolje odredište. Čak i ako ljudi razumeju koliko su jadni, mrski i bedni, koliko njih može spremno da odustane od svojih težnji i nada? I ko je u stanju da zaustavi sopstvene korake i da prestane da pravi planove za sebe? Da bi dovršio Svoje upravljanje, Bogu su potrebni oni koji će blisko sarađivati s Njim. Njemu trebaju oni koji će posvetiti sav svoj um i celo svoje telo delu Njegovog upravljanja kako bi Mu se pokorili. Njemu ne trebaju ljudi koji svakodnevno pružaju ruke proseći od Njega, a kamoli oni koji se za Njega daju malo, a onda čekaju da bi od Njega zahtevali naplatu. Bog mrzi one koji daju oskudan doprinos i onda žive od stare slave. On mrzi one hladnokrvne ljude koji osećaju odbojnost prema delu Njegovog upravljanja, a žele samo da pričaju o odlasku na nebo i dobijanju blagoslova. Još i više mrzi one koji koriste priliku koju im pruža Njegovo delo spasenja za sopstvenu korist. To je zato što ovi ljudi nikada nisu marili za ono što Bog želi da postigne i da zadobije kroz delo Svog upravljanja. Oni samo brinu o tome kako mogu da iskoriste priliku koju pruža Božje delo da bi zadobili blagoslove. Oni uopšte ne vode računa o Božjem srcu, budući da su potpuno zaokupljeni sopstvenim izgledima i sudbinom. Svi oni koji osećaju odbojnost prema delu Božjeg upravljanja i koje ni najmanje ne zanimaju Božje namere, kao ni to kako On spasava ljudski rod, rade samo ono što vole da rade van opsega Božjeg dela upravljanja. Bog ne pamti i ne odobrava njihove postupke, a još manje na njih gleda blagonaklono.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek može da bude spasen samo usred Božjeg upravljanja”

96. Moja dela su tako brojna, brojnija od zrna peska na plažama i Moja mudrost je tako velika, ona nadmašuje mudrost svi sinova Solomonovih, a ipak ljudi veruju u Mene kao da sam tek neki lekar zanemarljive vrednosti i nepoznati učitelj ljudi. Toliko njih veruje u Mene samo da bih ih Ja izlečio. Toliko njih veruje u Mene samo da bih Ja iskoristio Svoju silu da isteram nečiste duhove iz njihovih tela, i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruje u Mene samo da bi zahtevali od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili sigurni i bezbedni u narednom životu. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene udobnosti, ali ne tragaju da išta zadobiju u narednom životu. Kada na čoveka spustim Svoju srdžbu i oduzmem mu svu radost i mir koje je nekada imao, kod njega se rodi sumnja. Kad čoveku dam patnju pakla i uzmem natrag blagoslove neba, on plane od besa. Kada Me čovek zamoli da ga izlečim, a Ja na njega ne obraćam pažnju i prema njemu osećam prezir, on ode od Mene da traži put zle medicine i vračanja. Kada oduzmem sve što je čovek zahtevao od Mene, on nestane bez traga. Stoga kažem da čovek veruje u Mene zato što je Moja blagodat preobilna, i zato što ima previše koristi koje može zadobiti.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”

97. Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve teškoće ni nedaće, pa čak ni najmanju patnju. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja i pasa? Zar nisu oni koji ne streme ka istini, već vole telo, svi zveri? Nisu li svi ti mrtvaci bez duha hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? I nije li to posledica tvojih preterano neumerenih misli? Nije li to zato što si isuviše glup? Ako ne zadobiješ ove blagoslove, možeš li Boga da kriviš što te nije spasao? Sve ka čemu ti stremiš jeste da zahvaljujući veri u Boga budeš u stanju da stekneš spokoj – da ti se deca ne razbolevaju, da ti muž ima dobar posao, da ti se sin dobro oženi, da ti ćerka nađe dobrog muža, da tvoji volovi i konji dobro oru zemlju, da lepo vreme tokom godine donese dobru žetvu. To je ono za čim ti stremiš. Ti stremiš samo ka tome da udobno živiš – da ti porodicu ne zadese nikakve nesreće, da te vetrovi mimoiđu, da ti pesak ne dotakne lice, da ti useve ne odnese poplava – da te ne snađe nijedna katastrofa, da živiš u „Božjem zagrljaju” i u udobnom gnezdu. Da li takva kukavica kao što si ti, koja uvek stremi ka telu, ima srca, ima duha? Zar ti nisi zver? Darujem ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti i dalje od onih koji veruju u Boga? Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar nisi isti kao svinje i psi? Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što se najedu, one naprosto spavaju. Podario sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio, ostaješ praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi? Tvoj život je prostački i dostojan prezrenja, živiš usred prljavštine i raskalašno, i ne stremiš nikakvim ciljevima, pa zar tvoj život nije najprostačkiji od svih? Imaš li drskosti da se suočiš s Bogom? Nastaviš li da stvari doživljavaš na ovaj način, da li nećeš ništa zadobiti? Podaren ti je istiniti put, a da li ćeš ga naposletku zaista i zadobiti, to zavisi od tvoje lične težnje.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”

98. U svojim životnim iskustvima, ljudi u sebi često misle: „Svoju sam porodicu i karijeru napustio zbog Boga, a šta je On meni dao? Kad sve saberem i oduzmem – jesam li u skorije vreme dobio neki blagoslov? Za sve ovo vreme, mnogo sam se davao, trčao tamo-amo i mnogo se napatio – a da li sam od Boga zauzvrat dobio ikakvo obećanje za ono što sam obavio? Je li On upamtio moja dobra dela? Kakav će mi biti ishod? Hoću li dobiti od Boga blagoslove? …” Svaki čovek u svom srcu često ovako kalkuliše i stalno gaji motive, ambicije i sklonost ka cenjkanju dok traži stvari od Boga. To praktično znači da čovek u svom srcu neprestano proverava Boga, neprestano smišlja planove u vezi s Njim, neprestano s Bogom „raspravlja” o vlastitom ishodu i pokušava da od Njega izvuče neku izjavu i vidi da li će mu Bog dati to što on želi. Čak i dok stremi ka Bogu, čovek se prema Njemu ne ponaša kao prema Bogu. Čovek je oduvek pokušavao da sa Bogom sklapa pogodbe, neprekidno Mu tražeći stvari i na svakom koraku čak na Njega vršio pritisak, tražeći celu ruku nakon što mu je Bog pružio prst. Dok pokušava da se nagodi sa Bogom, čovek se u isto vreme i svađa sa Njim, a ima i onih koji, kada se suoče s kušnjama ili se nađu u određenim situacijama, često postaju slabi, negativni i nemarni u svom poslu, i puni su zamerki prema Bogu. Od vremena kad je prvi put počeo da veruje u Boga, čovek je na Njega gledao kao na rog izobilja i švajcarski vojni nožić, dok je sebe smatrao najvećim Božjim poveriocem, kao da je traženje blagoslova i obećanja od Boga njegovo prirodno pravo i obaveza, dok su zaštita, briga i opskrba čoveka bile odgovornosti koje Bog treba da ispuni. Takvo bazično shvatanje reči „vera u Boga” imaju svi oni koji u Njega veruju, i takvo je njihovo najdublje razumevanje koncepta vere u Boga. Od čovekove priroda-suštine, pa sve do njegove subjektivne težnje, ne postoji ništa što bi se odnosilo na strah od Boga. Cilj čovekove vere u Boga ne može imati nikakve veze sa obožavanjem Boga. To jest, čovek nikada nije nameravao da se boji Boga i da Ga obožava u svojoj veri u Boga, i nikada nije razumeo da se takve stvari zahtevaju u veri u Boga. S obzirom na ovo stanje, čovekova suština je očigledna. Kakva je ta suština? Ona se sastoji u tome da je čovekovo srce zlonamerno, zlokobno i varljivo, da ne voli pravičnost, pravednost i pozitivne stvari, te da je prezira vredno i pohlepno. Čovekovo srce je za Boga zatvoreno da zatvorenije ne može biti; on ga uopšte ne predaje Bogu. Bog nikada nije video čovekovo pravo srce, niti je čovek Boga ikada obožavao. Ma koliko da je velika cena koju Bog plaća, ma koliko dela da On obavlja i ma koliko da čoveku pruža, čovek na sve to ostaje slep i ravnodušan. Čovek nikada nije svoje srce predao Bogu, već samo želi da upravlja vlastitim srcem, da sâm donosi svoje odluke – a skriveno značenje svega toga je da čovek ne želi da ide putem straha od Boga i izbegavanja zla, ne želi da se pokorava Božjoj suverenosti i uređenjima, niti želi da Boga obožava kao Boga. U takvom se stanju čovek danas nalazi.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”

99. Kad god se spomene odredište, vi se prema njemu odnosite sa posebnom ozbiljnošću; ono je, štaviše, nešto na šta ste svi posebno osetljivi. Neki ljudi jedva čekaju da spuste glavu do zemlje klanjajući se pred Bogom, kako bi došli do dobrog odredišta. Mogu da vidim vašu nestrpljivost koja se ne mora izraziti rečima. Ona je samo vaša želja da vam telo ne postrada, a još manje želite da padnete u večnu kaznu u budućnosti. Vi se samo nadate da ćete sebi dozvoliti da živite malo slobodnije, malo lakše. I zato se osećate posebno uznemireno kad god se spomene odredište, duboko uplašeni da, ako ne budete dovoljno pažljivi, možete da uvredite Boga i tako budete podvrgnuti odmazdi koju zaslužujete. Vi niste oklevali da pravite kompromise zarad svog odredišta, pa čak i mnogi od vas koji su nekada bili prevrtljivi i lakomisleni iznenada su postali posebno nežni i iskreni; vaš izgled iskrenosti krajnje je leden. Pa ipak, svi vi imate „iskrena” srca i dosledno ste Mi odavali tajne svojih srca, ne skrivajući ništa, ni žaljenje, ni obmanu, ni odanost. Sve u svemu, vrlo iskreno ste Mi „ispovedili” suštinske stvari koje leže u najdubljim pukotinama vašeg bića. Naravno, nikada nisam zaobilazio takve stvari, jer su Mi postale isuviše poznate. Radije biste ušli u ognjeno more zarad svog konačnog odredišta, nego li izgubili jedan pramen kose da biste dobili Božje odobravanje. Nisam previše dogmatičan u odnosu sa vama, već u vašem srcu nema dovoljno odanosti da se suočite sa svime što činim. Možda ne shvatate šta sam upravo rekao, zato Mi dozvolite da vam dam jednostavno objašnjenje. Ono što vam treba nisu istina ni život, niti principi po kojima ćete se vladati, a još manje Moj mukotrpan rad. Umesto toga, ono što vam treba jeste sve ono što posedujete u telu – bogatstvo, status, porodica, brak i tako dalje. Potpuno odbacujete Moje reči i delo, tako da vašu veru mogu sažeti u jednu reč: površnost. Spremni ste na sve da biste postigli ono čemu ste apsolutno odani, ali sam otkrio da ne biste to uradili zarad stvari koje se tiču vaše vere u Boga. Umesto toga, vi ste relativno odani i relativno ozbiljni. Zato kažem da su oni koji nemaju krajnje iskreno srce neuspešni u svojoj veri u Boga. Dobro razmislite – ima li među vama mnogo neuspešnih?

Trebalo bi da znate da se uspešno verovanje u Boga postiže kao rezultat sopstvenih postupaka ljudi; kada ljudi ne dožive uspeh već neuspeh, i to je posledica njihovih sopstvenih dela i nikakav drugi činilac ne utiče na to. Verujem da biste isprobali sve što je moguće kako biste postigli nešto što je teže i što sa sobom nosi više patnje od vere u Boga, i da biste se prema tome odnosili veoma ozbiljno, toliko da ne biste bili spremni da tolerišete bilo kakve greške; to su ti istrajni napori koje svi vi ulažete u svoje živote. Vi ste čak sposobni da prevarite Moje telo u okolnostima u kojima ne biste prevarili nijednog člana svoje porodice. To je vaše dosledno ponašanje i princip po kome se ophodite u svetu. Ne odajete li i dalje lažni utisak kako biste Mene obmanuli zarad svog odredišta, kako bi vaše odredište bilo prelepo i sve drugo što želite? Svestan sam da je vaša odanost samo privremena, kao i vaša iskrenost. Zar nije slučaj da su vaša odlučnost i cena koju plaćate prisutne samo sada, a da ih u budućnosti više neće biti? Vi samo želite da uložite jedan poslednji napor kako biste se izborili da obezbedite divno odredište. Vaš jedini cilj je da dobijete nešto zauzvrat, a ne da izbegnete da ostanete dužni istini, a još manje da Mi uzvratite za cenu koju sam Ja platio. Ukratko, spremni ste samo da upotrebite lukave strategije da biste dobili ono što želite, ali ne i da vodite otvorenu bitku za to. Nisu li ovo vaše najskrivenije misli? Ne smete se prerušavati, a još manje razbijati glavu oko svog odredišta do te mere da danju nemate apetita za hranu i piće, a noću ne možete mirno da zaspite. Zar nije tačno da će vaš ishod biti već određen na kraju?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „O odredištu”

100. Sledili ste Me sve ove godine, a ipak, nikada Mi niste pružili ni trunku odanosti. Umesto toga, vrteli ste se oko ljudi i stvari koje vam se sviđaju – toliko da ih u svakom trenutku i gde god da idete, držite blizu svog srca i nikada ih niste napustili. Kad god ste željni bilo koje stvari koju volite ili gajite strast prema njoj, činite to u isto vreme dok sledite Mene ili čak u isto ono vreme dok slušate Moje reči. Dakle, kažem da odanost koju tražim od vas vi umesto toga koristite da biste bili odani svojim „ljubimcima” i negovali ih. Iako možete da žrtvujete stvar ili dve za Mene, to ne predstavlja vaše sve i ne pokazuje da sam Ja taj kome ste istinski odani. Uključujete se u poduhvate do kojih vam je stalo: neki od vas su odani svojim sinovima i kćerima, drugi svojim muževima, suprugama, bogatstvu, poslu, nadređenima, društvenom položaju ili ženama. Nikada ne osećate zamor niti razdraženost prema stvarima kojima ste odani; naprotiv, postajete sve željniji da te stvari posedujete u što većoj meri i na što bolji način, i nikada ne odustajete. Moje reči i Ja uvek smo potisnuti iza stvari do kojih vam je stalo i vi nemate izbora nego da ih smestite na poslednje mesto. Ima čak i onih koji ovo poslednje mesto čuvaju za stvari kojima su odani, ali koje još nisu otkrili. U njihovim srcima nikada nije bilo ni najmanjeg traga Mene. Možda mislite da od vas tražim previše ili da vas nepravedno optužujem – međutim, jeste li ikada pomislili na činjenicu da, dok srećno provodite vreme sa svojom porodicom, Meni ni jedan jedini put niste bili odani? Zar vam to u ovom trenutku ne zadaje bol? Kada su vam srca ispunjena radošću jer ste plaćeni za svoj trud, zar se ne osećate obeshrabreno što se niste dovoljno opremili istinama? Kada ste plakali što niste dobili Moje odobrenje? Razbijate glavu i podnosite velike muke za dobrobit svojih sinova i kćeri, a ipak niste zadovoljni; i dalje smatrate da zarad njih niste bili dovoljno marljivi, da za njih niste učinili sve što možete. Prema Meni ste, međutim, uvek bili neodgovorni i nemarni; Ja sam samo u vašim sećanjima, ali ne ostajem u vašem srcu. Nikada ne pokušavate da razumete Moje brižljive namere niti da o njima vodite računa. Samo se upuštate u kratkotrajno razmišljanje i verujete da će to biti dovoljno. Takva „odanost” nije ono za čime sam dugo čeznuo, već ono čega sam se dugo gnušao.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kome si ti tačno odan?”

101. Kada bih ovoga časa pred vas stavio nešto novca i dao vam slobodu da birate – i ako vas zbog vašeg izbora ne bih osuđivao – tada bi većina vas izabrala novac i napustila istinu. Bolji među vama odrekli bi se novca i nevoljno izabrali istinu, dok bi oni u sredini jednom rukom zgrabili novac, a drugom istinu. Zar time vaša prava priroda ne bi postala očigledna? Kada birate između istine i bilo čega čemu ste odani, svi biste birali na ovaj način i vaš bi stav ostao isti. Nije li tako? Mnogi od vas su se kolebali između ispravnog i pogrešnog, zar ne? U svim borbama između pozitivnog i negativnog, crnog i belog – između porodice i Boga, dece i Boga, sklada i raskida, bogatstva i siromaštva, društvenog položaja i običnosti, podrške i odbacivanja, i tako dalje – sigurno niste nesvesni izbora koje ste napravili! Između skladne porodice i one razorene, vi ste izabrali prvu, čineći to bez imalo oklevanja; između bogatstva i dužnosti, opet ste izabrali ono prvo, bez i najmanje volje da se vratite na obalu^[a]; između raskoši i siromaštva, izabrali ste ono prvo; kada ste birali između svoje dece, žena i muževa i Mene, izabrali ste ono prvo; a između predstava i istine, ipak ste izabrali ono prvo. Suočen sa vašim svakojakim zlim delima, jednostavno sam izgubio veru u vas, jednostavno sam ostao zgranut. Neočekivano, vaše srce uopšte nije u stanju da smekša. To što sam godinama davao celo Svoje srce nije Mi, iznenađujuće, donelo ništa više od vašeg napuštanja i mirenja sa situacijom; ali Moje nade za vas rastu svakim novim danom, jer je Moj dan sasvim otkriven pred svima. Vi sada ipak stremite ka mračnim i zlim stvarima i odbijate da olabavite stisak nad njima. Kakav će, onda, biti vaš ishod? Jeste li o tome ikada pažljivo razmislili? Ako bi se od vas zatražilo da ponovo izaberete, kakav bi tada bio vaš stav? Da li bi i dalje bilo ono prvo? Da li biste Mi i dalje uzvratili razočaranjem i bolnom tugom? Da li bi u vašim srcima i dalje bio samo tračak topline? Zar još uvek ne biste bili svesni šta da učinite da utešite Moje srce?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kome si ti tačno odan?”

a. Vratiti se na obalu: kineski idiom koji znači „preokrenuti se sa zlog puta”.

102. Svakoga dana, dela i misli svakog pojedinca posmatrani su očima Jednoga, i u isti se mah pripremaju za vlastito sutra. To je put kojim svi živi moraju da prođu; to je put koji sam predodredio za svakog, i niko ne može da ga zaobiđe, niti da bude izuzet. Nebrojene su reči koje sam izrekao, a dela koja sam učinio su još i više nemerljiva. Svakog dana gledam kako čovek prirodno čini sve što treba da čini u skladu sa svojom urođenom prirodom i sa razvojem te svoje prirode. Mnogi od tih ljudi su, sasvim nesvesno, već izašli na „pravi put”, koji sam trasirao da bih otkrio različite tipove ljudi. Od tih tipova, koje sam odavno smestio u različita okruženja, svaki na svom mestu pokazuje svoju urođenu vrstu. Njih niko ne sputava, niko ih ne zavodi. Potpuno su slobodni i ono što otkrivaju dolazi prirodno. Obuzdava ih samo jedno: Moje reči. Tako, jedni čitaju Moje reči gunđajući i nikada ih ne sprovode u delo, čineći to samo da bi preživeli izbegavajući smrtni ishod; drugi, pak, teško podnose dane bez Mojih reči koje bi ih vodile i snabdevale, te se stoga u svakom trenutku spontano pridržavaju Mojih reči. Kako vreme prolazi, upoznaju se s tajnama ljudskog života, čovekovim odredištem i suštinom ljudskog postojanja. Ljudi se naprosto tako ponašaju u prisustvu Mojih reči, a Ja jednostavno dopuštam da stvari idu svojim tokom. Nikada ne činim ništa što bi ljude prisililo da svoje postojanje temelje na Mojim rečima. Stoga, oni koji nikada nisu imali savesti i čije postojanje nikada nije imalo nikakvu svrhu, hrabro odbacuju Moje reči i rade šta im je volja, nakon što su u tišini sagledali kako se stvari odvijaju. Počinju da osećaju odbojnost prema istini i prema svemu što dolazi od Mene te osećaju još veću odbojnost i prema samom boravku u Mojoj kući. Da bi stigli do svog odredišta i izbegli kaznu, ti ljudi neko vreme obitavaju u Mojoj kući, čak i ako u njoj službuju. Međutim, njihove namere i dela nikada se ne menjaju. Njihova želja za blagoslovima raste, kao i želja da jedanput uđu u carstvo i da tamo zauvek ostanu – pa čak i da zakorače u večni raj. Što svesrdnije čeznu za što skorijim nastupanjem Moga dana, sve više osećaju da im je istina postala prepreka, kamen spoticanja na njihovom putu. Jedva čekaju da zakorače u carstvo nebesko kako bi zauvek uživali u njegovim blagoslovima – a pri svemu tome uopšte ne osećaju potrebu da streme ka istini, da prihvate sud i grdnju, niti da, što je najbitnije, preda Mnom padnu ničice u Mojoj kući i učine ono što im zapovedam. Ti ljudi ne ulaze u Moju kuću da bi zadovoljili svoju želju za istinom, niti da bi sarađivali u Mom upravljanju; cilj im je samo da se nađu među onima koji neće nastradati u nadolazećem dobu. Samim tim, njihova srca nikada nisu spoznala istinu, niti znaju kako da je prihvate. To je razlog zbog kojeg takvi ljudi istinu nikad nisu sprovodili u delo, niti su shvatili dubinu svoje iskvarenosti, ali su, uprkos tome, sve vreme obitavali u Mojoj kući kao „sluge”. Oni „strpljivo” čekaju Moj dolazak i neumorni su dok ih Moje delo baca na sve strane. Pa ipak, ma koliko se trudili i ma koju cenu za to plaćali, nikada ih niko nije video kako se žrtvuju zbog istine ili kako išta čine zarad Mene. U svojim srcima, jedva čekaju dan kada ću objaviti kraj starog doba; štaviše, ne mogu da dočekaju da spoznaju veličinu Moje sile i autoriteta. Jedino u čemu nisu žurili bilo je da promene sami sebe i da streme ka istini. Oni vole ono što je Meni odbojno, a njima je odbojno ono što Ja ljubim. Čeznu za onim što Ja prezirem i plaše se da ne izgube ono čega se gnušam. Žive u ovom zlom svetu, nikada ga ne mrzeći, a ipak iskreno strahuju da ću ga uništiti. Usred svojih oprečnih namera, oni vole ovaj svet koji Ja prezirem, a istovremeno žude da ga čim pre uništim, kako bi bili pošteđeni nesreće uništenja i preobraženi u gospodare narednog doba, pre no što odu s pravog puta. To je zato što ne ljube istinu i odbojno im je sve što dolazi od Mene. U stanju su da nakratko postanu „poslušni ljudi”, kako ne bi ostali bez svojih blagoslova, ali svoju potrebu da budu blagosloveni i strah da ne propadnu i ne završe u ognjenom jezeru nikada ne mogu prikriti. Kako se Moj dan približava, njihova želja postaje sve jača. Što je propast veća, osećaju se sve bespomoćnije i ne znaju odakle da počnu ne bi li Me odobrovoljili i tako izbegli gubitak blagoslova za kojima su toliko dugo žudeli. Takvi ljudi revnosno preduzimaju korake kako bi se našli u prvim redovima, čim Ja započnem Svoje delo. Razmišljaju samo o tome kako da se nađu u prvoj borbenoj liniji, duboko strahujući da ću ih prevideti. Rade i govore ono što smatraju ispravnim, ne znajući da njihova dela i postupci nikada nisu imali dodirnih tačaka sa istinom, te da naprosto podrivaju i ometaju Moj plan. Možda se oni zaista trude i iskreni su u svojoj rešenosti i nameri da istraju u nevoljama, ali ništa od onoga što rade nema veze sa Mnom, jer do sada nisam video svoja dela čine iz dobrih namera, a još manje da time prinose išta na Moj oltar. Takva su dela koja su preda Mnom činili tokom svih ovih godina.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Trebalo bi da razmotrite svoja dela”

103. Mnogi čuvaju Božje reči kako bi ih iz dana u dan čitali, posvećuju se do te mere da sve klasične odlomke Božjih reči pamte kao nešto najdragocenije, a uz to ih i posvuda propovedaju, snabdevajući tim rečima druge ljude i pružajući im pomoć putem njih. Oni misle da time svedoče o Bogu i o Njegovim rečima, da na taj način slede Božji put; misle da na taj način žive po Božjim rečima, da takvim postupanjem unose Njegove reči u svoje stvarne živote, te da će im to omogućiti da od Boga dobiju pohvalu i da budu spaseni i usavršeni. Oni se, međutim, čak i dok propovedaju Božje reči, u praksi nikad ne pridržavaju tih reči, niti pokušavaju da sebe uporede s onim što se u Božjim rečima otkriva. Umesto toga, oni Božje reči koriste da bi na prevaru zadobili divljenje i poverenje drugih ljudi, te da bi na sebe preuzeli upravljanje i tako proneverili i ukrali Božju slavu. Uzaludno se nadaju da će priliku, koja im se pruža širenjem Božjih reči, iskoristiti tako da budu nagrađeni Božjim radom i Njegovom pohvalom. Prošlo je toliko godina, a ovi ljudi ne samo da su bili nesposobni da propovedanjem Božjih reči zasluže Njegovu pohvalu, ne samo da nisu bili u stanju da otkriju put koji treba da slede prilikom svedočenja o Božjim rečima, ne samo da, pomažući drugima i snabdevajući ih Božjim rečima, nisu pomogli niti snabdeli sami sebe, i ne samo da su, čineći sve to, bili nesposobni da spoznaju Boga ili da u sebi probude istinsku bogobojažljivost, već se, naprotiv, njihovo pogrešno razumevanje Boga produbljuje, njihovo nepoverenje u Njega pogoršava, a njihove maštarije o Njemu sve su više prenaglašene. Opskrbljeni i vođeni vlastitom teorijom o Božjim rečima, oni odaju sliku kao da su sasvim u svom elementu, kao da s lakoćom koriste svoje veštine, kao da su pronašli životnu svrhu i misiju, kao da su osvojili novi život i da su spaseni, kao da su, kristalno jasno recitujući Božje reči, zadobili istinu, shvatili Božje namere i otkrili put ka poznanju Boga, te kao da su se, tokom propovedanja Božjih reči, s Njim često susretali licem u lice. Uz to, oni su često „dirnuti” do suza i, često pod vođstvom „Boga” u Božjim rečima, kao da se neprestano hvataju za Njegovu iskrenu zabrinutost i dobre namere, i kao da su, u isto vreme, shvatili Božje spasenje čoveka i Njegovo upravljanje, da su spoznali Njegovu suštinu i razumeli Njegovu pravednu narav. Na temelju ovoga, oni kao da još čvršće veruju u postojanje Boga, kao da su svesniji Njegovog uzvišenog stanja i da još dublje osećaju Njegovu veličinu i transcendentnost. Ogrezli u površnom poznavanju Božjih reči, oni odaju utisak da im je vera dobila na snazi, da im je rešenost da izdrže stradanje ojačala, te da se njihovo znanje o Bogu produbilo. Oni, međutim, pojma nemaju da, dok zaista ne iskuse Božje reči, sve njihovo znanje o Bogu i njihove ideje o Njemu proizlaze iz njihovih vlastitih prepuštanja maštarijama i nagađanju. Njihova vera ne bi izdržala nikakvu Božju proveru, njihova takozvana duhovnost i rast naprosto ne bi izdržali Božju kušnju i nadzor, njihova rešenost je tek kula od peska, a njihovo takozvano bogopoznanje nije ništa drugo do plod njihove mašte. Ovi ljudi, koji su, na izvestan način, u Božje reči uložili mnogo truda, zapravo nikad nisu shvatili šta je prava vera, šta je prava pokornost, šta je prava briga i pravo bogopoznanje. Oni od teorije, mašte, znanja, talenta, tradicije, sujeverja, pa čak i od moralnih vrednosti čovečanstva prave „kapital” i „oružje” svoje vere u Boga i svog sledbeništva, te ih čak smatraju osnovom svoje vere i sledbeništva. U isto vreme, oni od tog kapitala i od tog oružja prave čarobne talismane, pomoću kojih spoznaju Boga, suočavaju se i obračunavaju s Božjim nadzorom, kušnjama, grdnjom i sudom. Naposletku, sve ono do čega oni dolaze i dalje se ne sastoji ni od čega drugog do od zaključaka o Bogu, koji su prožeti verskim konotacijama, feudalnim praznoverjem i svime onim što je romantično, groteskno i zagonetno. Način na koji oni poznaju i definišu Boga istim je kalupom izliven kao kod ljudi koji veruju samo u Nebesa ili u Starca na nebu, dok Božja praktičnost, Njegova suština, Njegova narav, sve što On ima i što jeste – sve ono što se odnosi na stvarnog Boga Samoga – jesu stvari koje njihovo znanje nije uspelo da dokuči, od kojih je njihovo znanje potpuno odvojeno, pa čak i udaljeno kao severni od južnog pola. Stoga ti ljudi, iako žive snabdeveni i hranjeni Božjim rečima, ipak nisu u stanju da uistinu koračaju putem koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla. Pravi razlog za to je što se oni nikad nisu upoznali sa Bogom, niti su ikada s Njim imali istinski dodir i prisnu vezu, te je za njih stoga nemoguće da postignu međusobno razumevanje s Bogom, niti u sebi mogu da probude istinsku veru u Boga, da slede Boga i da mu se klanjaju. Zbog njihovog gledišta i stava da Božje reči treba na taj način da posmatraju i da treba tako da gledaju na Boga, suđeno im je da iz svojih poduhvata izađu praznih ruku, da do kraja večnosti ne budu u stanju da koračaju putem koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla. Cilj kojem teže i smer u kojem idu ukazuju na to da će oni večno biti Božji neprijatelji i da nikad, do kraja večnosti, neće moći da prime spasenje.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Predgovor”

104. Tokom Mojih mnogih godina dela, ljudi su stekli mnogo toga i mnogo čega se odrekli, pa ipak, još uvek kažem da istinski ne veruju u Mene. Jer ljudi samo rečima priznaju da sam Bog, ali ne slažu se sa istinama koje izražavam i, povrh toga, ne sprovode u delo istine koje od njih zahtevam. Odnosno, ljudi priznaju samo Božje postojanje, ali ne i postojanje istine. Ljudi priznaju samo Božje postojanje, ali ne i postojanje života. Ljudi priznaju samo ime Božje, ali ne i Njegovu suštinu. Gnušam ih se zbog njihovog žara, jer samo koriste milozvučne reči kako bi Me prevarili, a niko od njih Me ne obožava iskrenim srcem. Vaše reči sadrže zavodljivost zmije; i krajnje su nadmene, pravi proglas arhanđela. Još i više od toga, vaša su dela u sramnoj meri otrcana i pohabana, a vaše prekomerne želje i pohlepne namere vređaju uvo. Svi ste postali moljci u Mojoj kući, stvari koje ću s prezrenjem odbaciti. Jer niko od vas ne voli istinu, voleli biste da budete blagosloveni, da se uznesete na nebesa, da posmatrate veličanstvenu viziju Hrista koji sprovodi svoju silu na zemlji. Međutim, da li ste ikada pomislili kako neko poput vas, neko tako duboko iskvaren, ko nema predstavu šta Bog jeste, može biti dostojan da Boga sledi? Kako biste mogli da se uznesete na nebesa? Kako biste mogli da budete dostojni toga da posmatrate prelepi prizor te neviđene veličanstvene vizije? Vaša su usta puna reči koje Me varaju, reči prljavštine, izdaje Mene, i reči nadmenosti. Nikada Mi se niste obratili iskrenim rečima, nikakvim osvećenim rečima, nikakvim rečima o doživljavanju Moje reči i pokoravanju Meni. Kakva je naposletku vaša vera? U vašim srcima nema ničega osim žudnje i novca, a u vašim umovima ničega do materijalnih stvari. Svakodnevno se preračunavate kako da od Mene nešto dobijete. Svakodnevno prebrojavate koliko ste bogatstva i materijalnih stvari od Mene dobili. Svakoga dana očekujete da vas zaspe još više blagoslova kako biste mogli da uživate u većem broju uzvišenijih stvari. Nisam Ja taj koji je u vašim mislima svakoga trenutka, niti istina koja dolazi od Mene, već su to vaši muž ili žena, vaša deca, kao i stvari koje jedete i oblačite. Razmišljate o tome kako možete da postignete još bolje i veće uživanje. Ali čak i ukoliko napunite stomak do granice pucanja, zar niste i dalje samo leš? Čak i ako se ukrasite tako lepom odećom, niste li i dalje samo hodajući leš u kome nema vitalnosti? Dirinčite radi svog stomaka sve dok vam kosa ne osedi, a ipak za Moje delo niko od vas ne žrtvuje ni vlas sa glave. Stalno jurite naokolo, opterećujući svoje telo i mrcvareći svoj mozak radi sopstvene telesnosti, kao i zbog svojih sinova i kćeri – pa ipak, niko od vas ne pokazuje nimalo brige niti strepnje za Moje namere. Čemu se to još uvek nadate da ćete dobiti od Mene?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Mnogi su pozvani, ali malo je odabranih”

105. Izrekao sam mnogo reči i izrazio Svoje namere i narav, pa ipak, čovek još uvek ne može da Me spozna niti može da veruje u Mene. Ili, moglo bi se reći, čovek još uvek ne može da Mi se pokori. Oni koji žive unutar Biblije, oni koji žive unutar zakona, oni koji žive na krstu, oni koji žive u okviru pravila, oni koji žive među delima koja danas činim – ko je od njih u skladu sa Mnom? Vi mislite samo na to da dobijete određene blagoslove, mislite samo na to da dobijete određene nagrade, ali nikada niste razmislili o tome kako da budete tačno u skladu sa Mnom ili kako tačno da sprečite sebe da budete u neprijateljstvu prema Meni. Duboko ste Me razočarali, jer sam vam toliko toga podario, a od vas dobio tako malo. Vaša obmana, vaša nadmenost, vaša pohlepa, vaše prekomerne želje, vaša izdaja, vaša neposlušnost – šta bi od toga moglo da promakne Mom pogledu? Prema Meni se ophodite površno, pokušavate da Me nasamarite, sramotite Me, ulagujete Mi se, od Mene iznuđujete i ucenom uzimate Moje prinose – kako bi takva zla dela mogla da izbegnu Moju kaznu? Sva ta zla dela su dokaz vašeg neprijateljstva prema Meni i dokaz vašeg nesklada sa Mnom. Svako od vas veruje da je veoma u skladu sa Mnom, ali na koga bi se onda odnosili ovi neoborivi dokazi? Verujete da ste krajnje iskreni prema Meni i verujete da ste krajnje odani prema Meni. Verujete da ste tako dobrodušni, tako saosećajni i verujete da ste Mi toliko toga posvetili. Verujete da ste učinili više nego dovoljno za Mene. A da li ste ikada to uporedili sa svojim postupcima? Kažem da ste dosta nadmeni, dosta pohlepni, dosta površni; trikovi kojima nastojite da Me nasamarite prilično su lukavi i puni ste gnusnih namera i gnusnih metoda. Nasuprot tome, vaša odanost je odviše oskudna, vaša iskrenost suviše bedna, a vi ste još i više lišeni savesti. U srcu ste previše zlonamerni i nikoga ne štedite, pa čak ni Mene. Okrećete Mi leđa zarad svoje dece ili svog muža ili zbog sopstvenog samoodržanja. Vi ne brinete o Meni, već o svojoj porodici, svojoj deci, svom statusu, svojim budućim izgledima i sopstvenom užitku. Kada ste uopšte pomislili na Mene dok ste govorili ili pomislili na Mene dok ste delali? U hladnim danima, vaše se misli okreću ka deci, mužu, ženi ili roditeljima. Ni u vrelim danima za Mene nema mesta u vašim mislima. Dok izvršavaš svoju dužnost misliš na sopstvene interese, sopstvenu bezbednost, kao i na članove svoje porodice. Šta si ikada uradio za Mene? Kada si uopšte pomislio na Mene? Kada si uopšte učinio sve što je potrebno zarad Mene i zarad Mog dela? Gde je dokaz tvoje usklađenosti sa Mnom? Gde je stvarnost tvoje odanosti prema Meni? Gde je stvarnost tvoje pokornosti Meni? Gde je tvoja namera da ne tražiš blagoslove? Svi pokušavate da Me nasamarite. Svi vi Me obmanjujete. Svi se igrate istinom, svi skrivate postojanje istine i svi izdajete suštinu istine. S obzirom na to da ste u ovakvom neprijateljstvu prema Meni, šta vas čeka u budućnosti? Vi prosto stremite ka skladu sa nekim imaginarnim bogom i stremite ka nekoj imaginarnoj veri, ali ipak niste u skladu sa Hristom. Uz takva zla dela, zar nećete snositi zasluženu kaznu zajedno sa zlim ljudima? Kad dođe vreme, shvatićete da niko ko nije u skladu sa Hristom ne može izbeći dan srdžbe i otkrićete kakva će odmazda snaći one koji su u neprijateljstvu prema Hristu.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Treba da tražiš način da budeš u skladu sa Hristom”

106. U svom stremljenju, imate previše ličnih predstava, nadanja i planova za budućnost. Sada se delo obavlja na ovaj način da bi se rešili vaša želja za statusom i vaše preterane želje. Ta nadanja, ta želja za statusom i te predstave, sve su to tipični predstavnici sotonskih naravi. Te stvari postoje u srcu ljudi isključivo zato što Sotonini otrovi uvek nagrizaju ljudske misli. Ljudi nisu nikada u stanju da se oslobode tih Sotoninih iskušenja i oni žive u grehu, a ipak ne veruju da je to greh. Još i razmišljaju: „Mi verujemo u Boga, tako da nam On mora podariti blagoslove i urediti sve za nas kako doliči. Mi verujemo u Boga, tako da mora da smo superiorniji od drugih, te moramo da imamo viši status i bolje izglede od svih drugih. Pošto verujemo u Boga, On nam mora dati bezgranične blagoslove. U suprotnom, to se ne bi zvalo verovanje u Boga.” Tokom mnogih godina, misli na koje su se ljudi oslanjali kako bi opstali nagrizaju njihovo srce u toj meri da su postali varljivi, kukavički nastrojeni i dostojni prezira. Ne samo da ne poseduju snagu volje niti odlučnost, već su postali i pohlepni, nadmeni i samovoljni. Potpuno im nedostaje odlučnost da prevaziđu sopstvo i, povrh toga, nemaju ni najmanju hrabrost da se otarase stega ovih mračnih uticaja. Misli i život ljudi su toliko truli da su njihova gledišta u pozadini verovanja u Boga još uvek nepodnošljivo odvratna, pa čak i krajnje uvredljiva uhu. Svi ljudi su kukavice, bespomoćni su, ogavni i krhki. Ne gnušaju se sila tame i ne osećaju ljubav prema svetlosti i istini; umesto toga, daju sve od sebe da ih prognaju. Nisu li vaše trenutne misli i gledišta baš takvi? Odnosno, pošto verujete u Boga, trebalo bi stoga da zadobijete blagoslove i trebalo bi da se zagarantuje da se vaš status neće nikada uzdrmati, da će ostati iznad statusa nevernika – takvo gledište nemate samo godinu ili dve, već dugi niz godina. Vaš trgovački način razmišljanja je isuviše razvijen. Iako ste danas došli do ovog koraka, i dalje ne možete da se opustite kad je reč o statusu; uporno iznalazite načine da se o njemu raspitujete i svakodnevno ga posmatrate, u velikom strahu da ćete ga jednog dana izgubiti i da će vaš ugled biti uništen. Ljudi nikada nisu ostavili po strani svoju želju za lagodnošću. (…) Što više stremiš na ovaj način, manje ćeš plodova ubrati. Što je veća želja osobe za statusom, to će ona morati ozbiljnije da bude orezana i više će morati da se podvrgne velikom oplemenjivanju. Takvi ljudi su tako bezvredni! Oni moraju da budu podvrgnuti obilnom orezivanju i sudu kako bi mogli da sasvim otpuste svoju želju za statusom. Ako nastavite da stremite na ovaj način, na kraju nećete ništa požnjeti. Oni koji ne streme ka životu, ne mogu da se preobraze, a oni koji nisu žedni istine ne mogu da zadobiju istinu. Ti se ne usredsređuješ na stremljenje ka ličnom preobražaju i ulasku, već se umesto toga uvek usredsređuješ na prekomerne želje i stvari koje ograničavaju tvoju ljubav prema Bogu i sprečavaju te da se približiš Bogu. Mogu li te stvari da te preobraze? Mogu li te one uvesti u carstvo?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Zašto nisi voljan da budeš kontrast?”

107. Čovek živi usred svetlosti, ali nije svestan dragocenosti te svetlosti. Ne zna šta je suština svetlosti ni izvor svetlosti, a štaviše ne zna ni kome ta svetlost pripada. Kada ljudima darujem svetlost, odmah posmatram stanja među ljudima: zahvaljujući svetlosti, svi ljudi se menjaju i rastu, i napustili su tamu. Gledam u svaki kutak vaseljene, i vidim da su planine zahvaćene maglom, da su se vode zaledile od hladnoće i da, zbog dolaska svetlosti, ljudi gledaju prema Istoku, kako bi mogli da otkriju nešto dragocenije – ipak, oni su i dalje nesposobni da usred magle razaznaju jasan pravac. Pošto je ceo svet prekriven maglom, kada pogledam sa oblaka, nikada nema čoveka koji otkriva Moje postojanje. Čovek nešto traži na zemlji; čini se da je u potrazi za hranom; izgleda da namerava da sačeka Moj dolazak – a, ipak, ne zna Moj dan i može samo počesto da gleda u odblesak svetlosti na Istoku. Među mnoštvom Mog izabranog naroda, tragam za onima koji su zaista u skladu sa Mojim namerama. Koračam među mnoštvom Mog izabranog naroda i živim među njim, međutim, čovek na zemlji je živ i zdrav, pa stoga nema nikoga ko je zaista u skladu sa Mojim namerama. Ljudi ne znaju kako da pokažu razumevanje prema Mojim namerama, ne mogu da vide Moje postupke, ne mogu da se kreću unutar svetlosti i da budu njome obasjani. Iako je čovek nekada čuvao Moje reči kao blago, nesposoban je da prozre Sotonine spletke; budući da je čovekov rast previše mali, on nije u stanju da čini ono što mu srce želi. Čovek Me nikada nije iskreno voleo. Kada ga uzdižem, on se oseća nedostojnim, ali to ga ne navodi da pokuša da Mi udovolji. On samo „status” koji sam mu dao drži u svojim rukama i pomno ga ispituje; neosetljiv na Moju divotu, on se umesto toga i dalje prepušta prednostima svog statusa. Nije li ovo čovekov nedostatak? Kada se planine pomere, da li bi mogle da te zaobiđu zbog tvog statusa? Kada vode teku, da li bi mogle da se zaustave pred čovekovim statusom? Da li bi nebo i zemlja mogli da se preokrenu čovekovim statusom? Nekada sam čoveku iznova i iznova ukazivao milost – ipak, niko to nije cenio niti čuvao kao blago. Samo su to slušali kao priču ili čitali kao roman. Zar Moje reči zaista ne dotiču čovekovo srce? Zar Moje izjave zaista nemaju nikakvog dejstva? Da li je moguće da niko ne veruje u Moje postojanje? Čovek ne voli sebe; umesto toga, udružuje se sa Sotonom da bi Me napao, a Sotonu koristi kao „adut” kojim će Mi služiti. Prozreću sve Sotonine spletke, tako da od sada ljudi na zemlji više ne budu njime zaluđeni i da Mi se ne bi opirali zbog njegovog postojanja.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Božje reči celoj vaseljeni”, 22. poglavlje

108. Mnogi ljudi iza Mojih leđa uživaju u prednostima statusa; prepuštaju se uživanju u hrani, vole da spavaju i vode računa o svom telu, uvek u strahu da sa telom nema izlaza. Ne ispunjavaju pravilno svoju funkciju u crkvi, već se okoriste crkvom ili drže predavanja svojoj braći i sestrama koristeći Moje reči, sputavajući druge sa visine. Ovi ljudi uporno ponavljaju da su oni ljudi koji slede Božju volju i stalno govore da su prisni sa Bogom – zar to nije besmisleno? Ako imaš ispravne motive, ali nisi u stanju da služiš u skladu sa Božjim namerama, onda se ponašaš budalasto; ali ako tvoji motivi nisu ispravni, a i dalje govoriš da si osoba koja služi Bogu, onda si ti neko ko se Bogu suprotstavlja i Bog će te kazniti! Za takve ljude Ja nemam saosećanja! U domu Božjem, oni se okoriste uvek uživajući u telesnim udobnostima, a ne vode računa o Božjim interesima. Uvek traže ličnu korist i ne obraćaju pažnju na Božje namere. Ne mogu da prihvate da ih Božji Duh ispituje u bilo čemu što rade. Oni uvek varaju svoju braću i sestre tako što su nepošteni i lažljivi, i dvolični su. Oni su umnogome poput lisice u vinogradu, uvek kradu grožđe i uništavaju vinograd. Da li takvi ljudi mogu biti prisni sa Bogom? Da li si dostojan da naslediš Božje blagoslove? Ne uzimaš na sebe nijedno breme za svoj život ili crkvu; da li si dostojan da primiš Božji nalog? Ko bi se usudio da veruje nekom kao što si ti? Kada služiš na ovakav način, da li bi Bog mogao da ti poveri veći zadatak? Zar delo ne bi zbog toga kasnilo?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kako služiti u skladu sa Božjim namerama”

109. U svom služenju Bogu, većina ljudi čak postavlja uslove. Nije ih briga je li On Bog ili čovek, već govore samo o svojim uslovima i jedino traže da zadovolje svoje želje. Kada kuvate za Mene, zahtevate naknadu za uslugu; kada trčite zarad Mene, tražite naknadu za trčanje; kada radite za Mene, tražite naknadu za rad; kada perete Moju odeću, tražite naknadu za pranje veša; kada opskrbljujete crkvu, tražite da vam se nadomeste troškovi; kada govorite, zahtevate nadoknadu za govornike; kada dostavljate knjige, zahtevate naknadu za dostavu, a kada pišete, zahtevate naknadu za pisanje. Oni koje sam orezao, od Mene čak i za to traže obeštećenje, dok oni koji su poslati kući zahtevaju nadoknadu za štetu nanetu njihovom ugledu; oni koji nisu u braku traže miraz ili nadoknadu za svoju izgubljenu mladost; oni koji zakolju pile traže naknadu kao mesari; oni koji prže hranu traže naknadu za prženje, a oni koji kuvaju supu takođe traže da za to budu plaćeni… To je ta vaša uzvišena i moćna ljudskost, i to su postupci koje nalaže vaša topla savest. Gde vam je razum? Gde vam je ljudskost? Da vam kažem! Ako tako nastavite, prestaću da delujem među vama. Neću delovati među čoporom zveri u ljudskom ruhu; neću patiti zarad takve grupe ljudi, iza čijih se lepih lica skrivaju divlja srca; neću trpeti radi takvog čopora životinja za koje ne postoji ni najmanja mogućnost spasenja. Dan kada vam okrenem leđa biće dan vaše smrti; to je taj dan u kome će vas zadesiti tama i dan kad vas svetlost napušta. Da vam kažem! Nikada neću biti blagonaklon prema skupini kao što je vaša, skupini koja je gora i od životinja! Postoje granice za Moje reči i dela, a uz vašu ljudskost i savest kakve jesu, Ja više neću obavljati delo, jer ste lišeni savesti i naneli ste Mi previše bola, dok Mi se vaše prezira dostojno ponašanje previše gadi. Takvi ljudi koji su lišeni ljudskosti i savesti nikada neće imati priliku za spasenje; Ja nikada ne bih spasio tako bezdušne i nezahvalne ljude. Kada dođe Moj dan, zanavek ću Svojim užarenim ognjem obasipati sinove buntovništva koji su nekada izazvali Moj žestoki gnev; nametnuću Svoju večnu kaznu tim životinjama koje su Mi nekada dobacivale uvrede i napustile Me; ognjem Svoga gneva, zauvek ću spržiti sinove buntovništva, koji su nekada jeli i živeli zajedno sa Mnom, a da nisu verovali u Mene, koji su Me uvredili i izdali. Svi oni koji su izazvali Moj gnev biće podvrgnuti Mojoj kazni; sručiću sav Svoj gnev na one zveri koje su nekada želele da stoje pored Mene kao da su Meni ravne, a nikada Me nisu obožavale niti su Mi se pokorile; štap kojim udaram čoveka spustiće se na one životinje koje su nekada uživale u tome što Ja brinem o njima i koje su nekada uživale u tajnama koje sam izrekao, a koje su nekada pokušale da izvuku materijalna zadovoljstva od Mene. Nikada neću praštati nikome ko pokuša da zauzme Moje mesto; neću poštedeti nikoga od onih koji pokušaju da od Mene otmu hranu i odeću.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Ostati nepromenjen u naravi znači biti u neprijateljstvu s Bogom”

110. Ono što danas vidite samo je oštro sečivo Mojih usta; niste videli prut u Mojoj ruci niti oganj kojim spaljujem čoveka. Zato ste u Mom prisustvu i dalje nadmeni i neumereni i zato u Mom domu i dalje ulazite sa Mnom u borbu, osporavajući svojim ljudskim jezikom ono što sam Ja izgovorio Svojim ustima. Čovek Me se ne boji, i sve do dana današnjeg ustaje protiv Mene, i dalje ne osećajući nimalo straha. U vašim ustima su jezik i zubi nepravednika. Vaše reči i dela su poput reči i dela zmije koja je Evu namamila na greh. Jedni od drugih zahtevate oko za oko i zub za zub i u Mom prisustvu se trudite da za sebe prigrabite položaj, slavu i dobitak, a ne znate da Ja potajno motrim na vaše reči i dela. I pre nego što uopšte uđete u Moj vidokrug, izmerio sam najveće dubine vašeg srca. Čovek uvek želi da se istrgne iz Moje ruke i da izbegne ispitivanje Mojih očiju, ali Ja nikad nisam izbegavao njegove reči niti dela. Umesto toga, Ja tim rečima i delima namerno dopuštam da uđu u Moj vidokrug, kako bih mogao da izgrdim čovekovu nepravednost i da sudim njegovom buntovništvu. Prema tome, reči i dela koja čovek čini u tajnosti uvek ostaju pred Mojom sudijskom stolicom, a Mој sud nikad nije zaobišao čoveka, jer je njegovo buntovništvo pregolemo. Moj posao je da spalim i pročistim sve čovekove reči koje je izgovorio i dela koja je počinio u prisustvu Mog Duha. Na taj način,^[a] kad napustim zemlju, ljudi će Mi i dalje ostati odani i moći će i dalje da se ophode prema Mom delu kao što to čine Moje svete sluge kada Mi služe, čime će omogućiti da se Moje delo na zemlji nastavi sve do onoga dana kada bude dovršeno.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Delo širenja jevanđelja istovremeno je i delo spasavanja čoveka”

a. Izvorni tekst ne sadrži izraz „Tako će”.

111. Zaista cenim one koji nisu sumnjičavi prema drugima i zaista volim one koji su voljni da prihvate istinu; prema ovim dvema vrstama ljudi pokazujem veliku brigu jer su oni u Mojim očima pošteni ljudi. Ako si veoma lažljiv, onda ćeš biti oprezan i sumnjičav prema svim ljudima i stvarima i tako će tvoja vera u Mene biti izgrađena na temelju sumnje. Nikada ne bih mogao priznati takvu veru. U nedostatku prave vere, još više si lišen prave ljubavi. A ako čak možeš da sumnjaš u Boga i spekulišeš o Njemu po svojoj volji, onda si ti, bez sumnje, najlažljiviji od svih ljudi. Spekulišeš o tome da li Bog može biti kao čovek: neoprostivo grešan, sitničav, lišen pravednosti i razboritosti, bez osećaja za pravdu, da koristi opake taktike, da je podmukao i lukav, da uživa u zlu i tami i tako dalje. Nije li razlog što ljudi imaju takve misli u tome što im nedostaje i najmanje znanje o Bogu? Takva vera nije ništa drugo do greh! Ima čak i onih koji veruju da ja volim samo one koji znaju kako da laskaju i da se ulizuju, a da će oni koji ne znaju to da rade biti nepoželjni u kući Božjoj i da će izgubiti svoje mesto u njoj. Da li je ovo jedina spoznaja do koje ste došli posle svih ovih godina? Da li ste ovo stekli? Ali vaša spoznaja o Meni ne prestaje ovim pogrešnim razumevanjem; još gore je vaše huljenje na Božjeg Duha i klevetanje Nebesa. Zato kažem da će vas vera poput vaše još više udaljiti od Mene i da će vaše neprijateljstvo prema Meni biti veće. Tokom mnogo godina delovanja videli ste mnoge istine, ali da li znate šta su Moje uši čule? Koliko vas je spremno da prihvati istinu? Svi vi verujete da ste spremni da platite cenu za istinu, ali koliko vas je zaista patilo zbog istine? U vašem srcu nema ničeg osim nepravde, zato mislite da su svi, ko god oni bili, podjednako lažljivi i nepošteni – do te mere da čak verujete da bi ovaploćeni Bog, kao normalna osoba, mogao biti bez dobrog srca ili dobronamerne ljubavi. Štaviše, vi verujete da plemenita vrlina i milostiva, dobronamerna priroda postoje samo u Bogu na nebu. Verujete da ne postoji tako sveta osoba, da na zemlji vladaju samo tama i zlo, a da je Bog nešto čemu ljudi poveravaju svoju čežnju za dobrim i lepim, legendarna figura koju su sami izmislili. U vašim umovima, Bog na nebu je častan, pravedan i veliki, dostojan obožavanja i divljenja; u međuvremenu, ovaj Bog na zemlji je samo zamena i oruđe Boga na nebu. Vi verujete da ovaj Bog ne može biti ravan Bogu na nebu, a još manje da se sa Njim može porediti. Kada je reč o veličini i časti Božjoj, oni su slava Boga na nebu, ali kada je reč o prirodi i iskvarenosti čoveka, to su stvari u kojima Bog na zemlji ima udela. Bog na nebu je večno uzvišen, dok je Bog na zemlji zauvek beznačajan, slab i nesposoban. Bog na nebu nema telesna osećanja, već samo pravednost, dok Bog na zemlji ima samo sebične motive i nema nimalo pravednosti ili razboritosti. Bog na nebu nema ni trunku nepoštenja i večno je veran, dok Bog na zemlji uvek ima nepoštenu stranu. Bog na nebu veoma voli čoveka, dok Bog na zemlji nedovoljno brine o čoveku, čak ga i potpuno zanemaruje. Ova pogrešna spoznaja se već dugo čuva u vašim srcima; ona je pogrešna i vi biste mogli da nastavite da istrajavate u njoj i u budućnosti. Vi posmatrate sva Hristova dela sa stanovišta nepravednika i ocenjujete celokupno Njegovo delo, kao i Njegov identitet i suštinu, iz perspektive zlih. Napravili ste ozbiljnu grešku i uradili ono što nikada nisu uradili oni koji su došli pre vas. To jest, vi ste oduvek služili samo uzvišenom bogu na nebu sa krunom na njegovoj glavi, dok nikada niste „posluživali” Boga koga smatrate toliko beznačajnim da vam je prosto nevidljiv. Nije li to vaš greh? Nije li ovo klasičan primer vaše uvrede naravi Božje? Vi usrdno obožavate boga na nebu. Duboko poštujete uzvišene slike i snažno se divite ljudima izuzetne rečitosti. Veoma si voljan da ti zapoveda bog koji ti puni ruke bogatstvom i toliko žudiš za bogom koji može ispuniti svaku tvoju želju. Jedini koga ne obožavaš jeste ovaj Bog koji nije uzvišen; jedino čega se gnušaš jeste povezanost sa ovim Bogom koga niko ne može visoko ceniti. Jedina stvar koju nisi voljan da uradiš je da radiš za ovog Boga koji ti nikada nije dao ni jednu paru, a jedini koji nije u stanju da te natera da čezneš za Njim je ovaj neljupki Bog. Ovaj Bog ti ne može omogućiti da proširiš svoje vidike, da se osećaš kao da si pronašao blago, a još manje da ispuniš ono što želiš. Zašto Ga onda slediš? Da li si razmišljao o ovakvim pitanjima? Ono što radiš ne vređa samo ovog Hrista; što je još važnije, to vređa Boga na nebu. Mislim da to nije svrha vaše vere u Boga!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kako zaista spoznati Boga na zemlji”

112. Mnogi ljudi bi radije bili bačeni u pakao nego što bi pošteno govorili i postupali. Nije čudo što za nepoštene imam predviđen drugačiji način ophođenja. Naravno, sasvim dobro znam koliko vam je teško da budete pošteni ljudi. To što ste toliko „dovitljivi”, toliko umešni u odmeravanju srca plemenitih ljudi na osnovu sopstvenog ogavnog načina razmišljanja, umnogome pojednostavljuje Moje delo. A pošto svako od vas privija svoje tajne na nedra, onda ću vas, jednog po jednog, baciti u nesreću da budete „podučeni” ognjem, kako biste potom mogli da postanete nepokolebljivi u veri po pitanju Mojih reči. Naposletku ću iz vaših usta izvući reči „Bog je verni Bog”, nakon čega ćete se busati u grudi i jadikovati, „Čovekovo srce je tako lažljivo!” Kakvo će tada biti stanje vašeg uma? Sigurno nećete biti tako zaneseni ponosom kao što ste sada! A još manje ćete biti toliko „duboki i nedokučivi” kao što ste sada. U prisustvu Boga, neki ljudi su sasvim pristojni i uljudni, naročito „dobro vaspitani”, pa ipak pokazuju zube i vitlaju kandžama u prisustvu Duha. Da li biste takve ljude svrstali među poštene? Ako si licemer, ako si neko ko je vešt u „međuljudskim odnosima”, Ja tvrdim da ti zasigurno pokušavaš da se zavitlavaš sa Bogom. Ako su tvoje reči prepune izgovora i bezvrednih opravdanja, tvrdim da si neko kome je mrsko da istinu sprovodi u delo. Ako imaš mnogo privatnih stvari o kojima ti je teško da govoriš, ako imaš izrazitu averziju prema otkrivanju svojih tajni – svojih problema – drugima, zarad traženja puta svetlosti, onda kažem da si ti osoba koja će veoma teško dostići spasenje i koja će teško izroniti iz tame.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”

113. Duboko razumem obmanu koja postoji u vašim srcima; većina vas Me sledi iz radoznalosti i došla je zbog ispraznosti da Me traži. Kada se vaša treća želja rasprši – vaša želja za mirnim i srećnim životom – tada i vaša radoznalost utihne. Obmana koja postoji u svakom od vaših srca razotkriva se kroz vaše reči i dela. Iskreno govoreći, u odnosu na Mene samo ste radoznali, ali se Mene ne plašite; ne brinete o svojim jezicima, a još manje se uzdržavate u svom ponašanju. Kakvu to onda veru zaista imate? Je li ona iskrena? Moje reči samo koristite da odagnate svoje brige i da ublažite sopstvenu dosadu, da ispunite preostale praznine u svojim životima. Ko je od vas Moje reči sproveo u delo? Ko poseduje iskrenu veru? Ne prestajete da uzvikujete da Bog jeste onaj Bog koji posmatra dubine ljudskih srca, međutim, kako je Bog o kome uzvikujete u svojim srcima usklađen sa Mnom? I budući da tako uzvikujete, zašto se onda tako ponašate? Može li biti da je ovo ljubav kojom želite da Mi uzvratite? Vaše usne vrcaju od posvećenosti, međutim, gde su vaše žrtve i vaša dobra dela? Kako bih, da nije bilo vaših reči koje su doprele do Mojih ušiju, mogao toliko da vas mrzim? Da zaista verujete u Mene, kako biste mogli da zapadnete u tako sramotno stanje? Na licima vam je izraz utučenosti kao da vam se sudi u Adu. Nemate ni trunku životne snage i slabašno govorite o svom unutrašnjem glasu; čak ste prepuni pritužbi i kletvi. Odavno ste izgubili veru u ono što Ja radim, a nestala je čak i vaša prvobitna vera, pa kako onda uopšte možete da sledite do kraja? I budući da je tako, kako onda možete biti spaseni?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Reči upućene mladima i starima”

114. Iako čovek veruje u Boga, u njegovom srcu Boga nema, i on ne zna kako da voli Boga, niti želi da Ga voli, jer se srce njegovo nikada ne približava Bogu i uvek Ga izbegava. Kao rezultat toga, čovekovo je srce udaljeno od Boga. Pa gde je onda čovekovo srce? Ono, zapravo, nikuda nije otišlo: umesto da ga pokloni Bogu ili da ga otkrije kako bi ga Bog mogao videti, čovek ga je zadržao za sebe. I sve to uprkos činjenici da se neki ljudi često mole Bogu rečima „O Bože, pogledaj moje srce – Tebi su sve moje misli poznate”, dok se drugi čak i zaklinju da će Bogu dopustiti da ih pogleda, kako bi On mogao da ih kazni ukoliko prekrše zakletvu. Iako čovek dopušta Bogu da mu pogleda u srce, to ne znači da je sposoban da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima, niti da je svoju sudbinu, svoje izglede i sve svoje prepustio Bogu na volju. Prema tome, bez obzira u šta se Bogu zaklinješ i šta pred Njim izjavljuješ, tvoje je srce u Božjim očima i dalje zatvoreno za Njega, jer Mu ti dopuštaš samo da ti pogleda u srce, ali ne i da upravlja njime. Drugim rečima, ti svoje srce uopšte nisi predao Bogu, već samo izgovaraš reči koje će Bogu lepo zvučati; a za sve to vreme, skrivaš od Boga svoje lažljive namere, svoje spletke, intrige i planove, a svoje dobre prilike i svoju sudbinu čvrsto držiš u svojim rukama, užasno se plašeći da ti ih Bog ne oduzme. Stoga Bog nikada ni ne vidi čovekovu iskrenost prema Njemu. Mada On zaista sagledava dubine ljudskog srca i može da vidi šta čovek iskreno misli i šta želi da uradi, kao i šta čuva u svom srcu, to srce ipak ne pripada Bogu i čovek ga nije predao Bogu na upravljanje. To znači da Bog ima pravo da ga posmatra, ali ne i da njime upravlja. U svojoj subjektivnoj svesti, čovek ne želi, niti namerava da dozvoli da ga Bog orkestrira. Ljudi ne samo da su se ogradili od Boga, već među njima ima i onih koji iznalaze načine da svoje srce obmotaju uglađenim rečima i laskanjem, kako bi stvorili lažni utisak i zadobili Božje poverenje, skrivajući svoje pravo lice od Njegovog pogleda. Time što Bogu ne dopuštaju da ih vidi, oni Mu zapravo ne dozvoljavaju da sagleda njihovo pravo lice. Svoje srce ne žele da predaju Bogu, već žele da ga zadrže za sebe. Podtekst svega toga jeste da čovek sâm planira, proračunava i odlučuje o onome što radi i šta želi; njemu učešće i intervencija Boga nisu potrebni, a još manje su mu potrebne Božje orkestracije i uređenja. Bilo da se, dakle, radi o Božjim zapovestima, Njegovom nalogu ili zahtevima koje pred čoveka postavlja, čovekove se odluke zasnivaju na njegovim vlastitim namerama i interesima, na njegovom vlastitom stanju i okolnostima u datom trenutku. Čovek uvek koristi znanje i uvide koji su mu dobro poznati, kao i sopstveni intelekt, da bi procenio i odabrao put kojim treba da ide, i ne dopušta Bogu da se u to meša, niti da time upravlja. Takvo je čovekovo srce koje Bog vidi.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”

115. Mnogi ljudi žele da Me istinski vole, međutim, pošto njihova srca ne pripadaju njima samima, oni nemaju kontrolu nad sobom. Mnogi ljudi Me zaista vole dok proživljavaju kušnje koje im dajem, ali nisu u stanju da dokuče da zaista postojim, pa Me jedino vole u praznini, a ne zbog Mog stvarnog postojanja. Mnogi ljudi polože svoje srce pred Mene i više na svoje srce ne obraćaju pažnju, pa im tako Sotona otima srca kad god mu se za to ukaže prilika, nakon čega Me oni napuštaju. Mnogi Me ljudi zaista vole kada ih opskrbljujem Svojim rečima, ali oni Moje reči ne sačuvaju u svom duhu, već ih nemarno koriste kao da su javno dobro i, kad god im se prohte, bacaju ih tamo odakle su došle. Svi Me ljudi traže usred bola i gledaju ka Meni usred kušnji; u vremenima mira uživaju u Meni, kad su u opasnosti poriču Me, kad su zauzeti zaboravljaju Me, a u slobodno vreme ulažu tek površan trud kako bi se pozabavili Mnome. A ipak, niko Me nikada nije voleo tokom celog svog života. Želim da ljudi budu iskreni preda Mnom. Ne tražim da Mi išta daju, već samo da Me svi shvate ozbiljno; da Mi, umesto što Me obasipaju laskanjem, dopuste da zauzvrat dobijem njihovu iskrenost. Moje prosvećenje, prosvetljenje i celo Moje srce prožimaju sve ljude, ali isto tako i istinita činjenica o svakom čovekovom delu prožima sve ljude, kao i njihova obmana prema Meni. Kao da su sastojci čovekove obmane u njemu prisutni još iz majčine utrobe, kao da od rođenja poseduje posebne veštine za varanje. Štaviše, on nikada nije obznanio svoj plan; niko nikada nije prozreo izvor ovih veština obmane. Shodno tome, čovek živi usred obmane a da toga nije ni svestan, i kao da sâm sebi oprašta, kao da je to Božje uređenje, a ne način na koji Me namerno obmanjuje. Nije li to sâm izvor načina na koji Me čovek obmanjuje? Nije li to njegova spletka? Nikada Me nije zbunjivalo čovekovo licemerno slatkorečje, jer sam njegovu suštinu odavno prozreo. Ko zna koliko je nečistoće u njegovoj krvi i koliko je Sotoninog otrova u njegovoj srži? To se gomila svakim danom, i čovek se navikava na to, uopšte ne osećajući patnje koje nanosi Sotona, i stoga nema nameru da otkrije „umetnost zdravog postojanja”.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Božje reči celoj vaseljeni”, 21. poglavlje

116. Svi ljudi su stvorenja kojima nedostaje samospoznaja i nisu u stanju da poznaju sebe. Ipak, sve ostale poznaju kao sopstveni džep, baš kao da su sve ono što drugi pred njima rade i kažu oni prvo „proverili” i dali odobrenje da se tako uradi. Shodno tome, to je kao da su sve druge u celini prozreli, sve do njihovih psihičkih stanja. Sva ljudska bića su takva. Iako su danas ušli u Doba carstva, njihova priroda ostaje nepromenjena. Preda Mnom i dalje rade ono što Ja činim, dok iza Mojih leđa počinju da se bave svojom jedinstvenom „rabotom”. Međutim, kasnije, kada dođu pred Mene, oni kao da su potpuno drugi ljudi, naizgled smireni i neustrašivi, pribranog izraza lica i stabilnog pulsa. Nije li to upravo ono što ljude čini vrednim prezira? Toliko ljudi poseduje dva sasvim različita lica – jedno dok su tu preda Mnom, a drugo iza Mojih leđa. Kada su preda Mnom, mnogi od njih se ponašaju kao jagnjad koja se tek ojagnjila, dok se iza Mojih leđa pretvaraju u žestoke tigrove, da bi kasnije glumili ptičice koje razdragano lete iznad bregova. Toliko njih pred Mojim licem pokazuje svrhu i odlučnost. Toliko njih, žedno i sa čežnjom, dolazi pred Mene tražeći Moje reči, međutim, iza Mojih leđa, osećaju odbojnost prema njima i odbacuju ih, kao da su Moje reči neko breme. Toliko puta, kada bih video ljudski rod koga je iskvario Moj neprijatelj, odustajao bih od svake nade u ljude. Toliko puta, kada sam ih video kako dolaze pred Mene, sa suzama tražeći pomilovanje, ipak sam, zbog njihovog manjka samopoštovanja i tvrdoglave nepopravljivosti, u besu zatvarao oči pred onim što su činili, čak i kada su njihova srca iskrena i njihove namere poštene. Toliko puta sam video da ljudi imaju dovoljno poverenja da sa Mnom sarađuju i da, kada su preda Mnom, kao da su u Mom zagrljaju, da vide kako je osetiti njegovu toplinu. Toliko puta, pošto bih se osvedočio o nevinosti, živahnosti i ljupkosti Svog izabranog naroda, kako bih mogao da ne uživam u njima? Ljudska bića ne znaju kako da uživaju u svojim predodređenim blagoslovima u Mojim rukama, jer ne razumeju na šta se tačno misli bilo pod „blagoslovima” bilo pod „patnjom”. Stoga ljudi u svom stremljenju ka Meni nisu iskreni. Da sutrašnji dan ne postoji, ko bi od vas u Mom prisustvu bio čist poput tek napadalog snega i neokaljan poput žada? Da li je moguće da se vaša ljubav prema Meni može razmeniti za ukusan obrok, za elegantno odelo ili za visoku funkciju ili izdašnu platu? Može li se razmeniti za ljubav koju drugi imaju prema tebi? Da li je zaista moguće da će podvrgavanje kušnjama navesti ljude da napuste svoju ljubav prema Meni? Odnosno, da li bi patnja i nedaće mogle da ih navedu da se požale na Moja uređenja? Niko nikada nije istinski shvatio oštar mač koji se nalazi u Mojim ustima: oni znaju samo njegovo površno značenje, a da zapravo ne dokuče šta to zaista znači. Da su ljudska bića zaista u stanju da vide oštrinu Moga mača, razbežala bi se kao pacovi u rupe. Zbog svoje obamrlosti, ljudi ne razumeju pravo značenje Mojih reči, pa stoga ne znaju koliko su strahovite Moje izjave niti koliko one zapravo razotkrivaju ljudsku prirodu i koliko su njihovoj vlastitoj iskvarenosti te reči sudile. Pa tako, usled svog nepotpunog razumevanja Mojih reči, većina ljudi je zauzela mlak stav.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Božje reči celoj vaseljeni”, 15. poglavlje

117. Tokom minulih vremena, mnogi su sa ovog sveta otišli razočarani i nerado, dok su mnogi na njega došli sa nadom i verom. Za mnoge sam uredio da dođu i mnoge sam oterao. Nebrojeno mnogo ljudi prošlo je kroz Moje ruke. Mnogi su duhovi bačeni u Ad, mnogi su živeli u telu, a mnogi su umrli i ponovo se rodili na zemlji. Ipak, nijedan od njih nije nikada imao priliku da uživa u blagoslovima današnjeg carstva. Toliko sam toga dao čoveku, a on je ipak malo toga dobio, zbog napada Sotoninih sila ostao je nesposoban da uživa u svim Mojim bogatstvima. On je samo imao sreće da ih posmatra, ali nije bio u stanju da u njima potpuno uživa. Čovek nikada nije otkrio riznicu u svom telu da bi primio bogatstvo sa nebesa, te je tako izgubio blagoslove kojima sam ga darivao. Nije li upravo čovekov duh organ koji ga povezuje sa Mojim Duhom? Zašto Mi se čovek nikada nije obraćao svojim duhom? Zašto Mi se približava u telu, a nesposoban je da to isto učini u duhu? Da li je Moje pravo lice telo? Zašto čovek ne poznaje Moju suštinu? Zar zaista u duhu čovečjem nikada nije bilo ni traga od Mene? Da li sam u potpunosti iščezao iz duha čovečjeg? Ako čovek ne zakorači u oblast duhovnog, kako može da dokuči Moje namere? Da li po mišljenju čoveka postoji nešto što može direktno da prodre u duhovno carstvo? Mnogo sam puta svojim Duhom pozivao čoveka, a ipak se čovek ponaša kao da ga ubadam, posmatrajući Me sa udaljenosti, u velikom strahu da ću ga Ja povesti u neki drugi svet. Mnogo sam se puta raspitivao o duhu čovečjem, a on ipak ostaje u potpunosti nesvestan toga, duboko strahujući da ću zakoračiti u njegov dom i ugrabiti priliku da ga lišim svega što mu pripada. Stoga se on zatvara preda Mnom, puštajući Me da stojim pred hladnim, čvrsto zatvorenim vratima. Mnogo je puta čovek pokleknuo i Ja sam ga spasao, a ipak, pošto se probudi, on Me odmah napušta i, nedotaknut Mojom dobrotom, strelja Me opreznim pogledom; nikada Ja nisam ogrejao srce čovekovo. Čovek je jedna bezosećajna, hladnokrvna životinja. Iako je u Mom zagrljaju toplo, on nikada time nije bio duboko dirnut. Čovek je poput divljaka sa planine. Nikada nije cenio svu Moju brigu za ljudski rod. Nije voljan da Mi priđe i radije boravi u planinama, gde mu prete divlje zveri – pa on ipak i dalje ne želi da u Meni potraži zaklon. Ja nikoga ne prisiljavam: Ja samo obavljam svoje delo. Doći će dan kada će čovek na Moju stranu doplivati iz središta moćnog okeana, kako bi mogao da uživa u svim bogatstvima na zemlji i da iza sebe ostavi opasnost da ga more proguta.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Božje reči celoj vaseljeni”, 20. poglavlje

118. Vaša vera je prelepa; kažete da ste spremni da čitave svoje živote utrošite u ime Mog dela i da ste za njega spremni da žrtvujete svoje živote, ali se vaše naravi nisu mnogo promenile. Samo govorite nadmeno, uprkos činjenici da je vaše stvarno ponašanje krajnje bedno. Kao da su ljudski jezici i usne na nebesima dok su im noge daleko na zemlji, pa su zbog toga njihove reči i postupci i njihova reputacija i dalje u dronjcima i ruševinama. Vaša reputacija je uništena, vaše ponašanje je nisko, način govora vam je prost, a vaši su životi dostojni prezira; čak je i vaša celokupna ljudskost elementarno niska. Prema drugima ste uskogrudi i raspravljate se oko svake sitnice. Svađate se oko sopstvene reputacije i statusa, do te mere da ste spremni da se spustite u pakao i u ognjeno jezero. Vaše trenutne reči i dela su Mi dovoljni da utvrdim da ste grešni. Vaši stavovi prema Mom delu su Mi dovoljni da utvrdim da ste nepravedni, a sve vaše naravi su dovoljne da ukažu na to da ste prljave duše ispunjene grozotom. Vaša ispoljavanja i ono što otkrivate dovoljni su da kažu da ste ljudi koji su utolili žeđ krvlju nečistih duhova. Kada se pomene ulazak u carstvo nebesko, vi ne otkrivate svoja osećanja. Smatrate li da je to kakvi ste sada dovoljno da biste prošli kroz kapiju Mog carstva nebeskog? Smatrate li da možete dobiti dopuštenje za ulazak u svetu zemlju Mog dela i reči, a da vaše sopstvene reči i dela prvo ne preispitam? Ko može Meni da zamaže oči? Kako bi vaše prezira dostojno, tako nisko ponašanje i razgovori mogli da umaknu Mom pogledu? Ja sam odredio da vaši životi budu životi ispijanja krvi i jedenja mesa tih nečistih duhova jer ih preda Mnom svakodnevno oponašate. Vaše ponašanje preda Mnom je bilo naročito loše i nisko, pa kako da vas ne smatram gnusnim? U vašim rečima je prljavština nečistih duhova: obmanjujete, tajite i ulagujete se poput onih koji se bave vradžbinama i poput onih koji primenjuju lažljivost i ispijaju krv nepravednih. Sva ljudska ispoljavanja su krajnje nepravedna, pa kako svi ljudi mogu da budu smešteni u svetu zemlju gde se nalaze pravednici? Misliš li da te tvoje prezira vredno ponašanje može izdvojiti kao svetog od tih nepravednika? Tvoj zmijski jezik će na kraju upropastiti ovo tvoje telo koje pustoši i radi gadosti, a te tvoje ruke prekrivene krvlju nečistih duhova na kraju će i tvoju dušu odvući u pakao. Zašto onda ne dograbiš ovu priliku da očistiš svoje ruke prekrivene prljavštinom? I zašto ne iskoristiš ovu priliku da odsečeš taj svoj jezik koji izgovara nepravedne reči? Da li je moguće da si zarad svojih ruku, jezika i usana spreman da stradaš u ognju pakla? Sa oba oka ispitujem srca mnoštva ljudi, jer sam mnogo pre stvaranja ljudskog roda, njihova srca čvrsto držao u Svojim rukama. Još odavno sam prozreo ljudska srca, pa kako bi njihove misli mogle da uteknu Mom pogledu? Kako onda nije prekasno da izbegnu da ih spali Moj Duh?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Svi ste vi tako podli po svom karakteru!”

119. Usne su ti nežnije od golubice, ali ti je srce zlokobnije od one zmije iz davnina. Usne su ti lepe kao u Libanki, ali ti srce nije ljubaznije od njihovog, i svakako se ne može uporediti sa lepotom Hananki. Srce ti je tako lažljivo! Gnušam se samo usana nepravednika i njihovih srca, a od ljudi ne zahtevam oda prevaziđu one koji su sveti; naprosto osećam odvratnost prema zlim delima nepravednika i nadam se da će oni možda moći da odbace svoju prljavštinu i pobegnu iz svoje trenutne neprilike kako bi se mogli izdvojiti od onih nepravednih i živeti i biti sveti sa onima koji su pravedni. Vi ste u istim okolnostima kao i Ja, ali ste prekriveni prljavštinom; nemate čak ni najmanji delić prvobitnog obličja ljudi stvorenih na početku. Štaviše, budući da svaki dan oponašate obličje tih nečistih duhova, radeći ono što oni rade i govoreći ono što oni govore, svi delovi vašeg tela – čak i vaš jezik i usne – natopljeni su njihovom smrdljivom vodom, do te mere da ste sasvim prekriveni takvim mrljama, i nijedan deo vas ne može biti upotrebljen za Moje delo. To naprosto slama srce! Živite u takvom svetu konja i goveda, ali zapravo niste tužni; puni ste radosti i živite slobodno i sa lakoćom. Plivate unaokolo u toj smrdljivoj vodi, a zapravo ne shvatate da ste upali u takvu nepriliku. Svakoga dana se družite sa nečistim duhovima i dolazite u dodir sa „izmetom” i život vam je prilično vulgaran; ti zapravo nisi ni svestan da u ljudskom svetu apsolutno ne živiš i da nad sobom nemaš kontrolu. Zar ne znaš da su tvoj život još odavno pregazili ti nečisti duhovi ili da je tvoj karakter još odavno ukaljala smrdljiva voda? Misliš li da živiš u zemaljskom raju i da si okružen srećom? Zar ne znaš da si život živeo zajedno sa nečistim duhovima i da si istovremeno postojao sa svim onim što su oni za tebe pripremili? Kako bi način na koji živiš mogao da ima ikakav smisao? Kako bi tvoj život mogao da ima ikakvu vrednost? Trčao si unaokolo za svoje roditelje, roditelje nečistih duhova, ali zapravo nemaš pojma da su oni koji ti nanose štetu baš ti roditelji nečistih duhova koji su te rodili i odgojili. Još više, nisi svestan da su ti svu tvoju prljavštinu zapravo oni preneli; znaš samo to da ti oni mogu doneti „uživanje”, oni te ne grde niti te osuđuju, a posebno te ne proklinju. Nikada na tebi nisu iskaljivali svoj bes, već se prema tebi odnose prijatno i ljubazno. Njihove reči hrane tvoje srce, te tako postaješ dezorijentisan i, potpuno nesvesno, bivaš uvučen i voljan da im budeš na usluzi, postajući njihov izduvni ventil i sluga. Nemaš nikakvih pritužbi, već si spreman da za njih radiš kao pseto, kao konj; obmanuli su te. Baš zato nemaš apsolutno nikakvu reakciju na delo koje Ja obavljam. Ni ne čudi to što uvek želiš da se potajno izmigoljiš kroz Moje prste, ne čudi to što uvek želiš da slatkorečivošću od Mene na prevaru iskamčiš uslugu. Kako se ispostavlja, već si skovao drugi plan, drugi dogovor. Možeš da vidiš delić Mojih dela kao Svemogućeg, ali nemaš ni trunčice znanja o Mom sudu i grdnji. Nemaš predstavu kada je započela Moja grdnja; znaš samo da Me prevariš – ali ipak ne znaš da Ja neću trpeti čovekove prekršaje. Pošto si već odlučio da Mi služiš, Ja te neću pustiti. Ja sam Bog koji se gnuša zla i Bog koji je ljubomoran na ljudski rod. Pošto si svoje reči već položio na oltar, Ja neću dozvoliti da Mi pred očima pobegneš niti ću dozvoliti da služiš dvojici gospodara. Da li si mislio da ćeš moći da imaš drugu ljubav nakon što si svoje reči položio na Moj oltar i pred Mojim očima? Kako bih ljudima mogao da dozvolim da Me na takav način prave budalom? Da li si mislio da možeš tek tako da Mi svojim jezikom daješ obećanja i zaklinješ se? Kako si se mogao zakleti Mojim prestolom, prestolom Mene koji sam Svevišnji? Da li si mislio da tvoje zakletve više ne važe? Dozvolite Mi da vam kažem: iako su vaša tela prolazna, vaše zakletve nisu. Na kraju ću vas osuditi na osnovu vaših zakletvi. Međutim, vi verujete da prema Meni možete da se površno odnosite tako što ćete svoje reči položiti pred Mene, a da vaša srca mogu služiti nečistim duhovima i zlim duhovima. Kako bi Moj gnev mogao da toleriše obmanu tih ljudi koji su nalik psima i svinjama? Moram da sprovedem Svoje upravne odluke i iz ruku nečistih duhova otrgnem sve one uštogljene „pobožne” koji imaju veru u Mene kako bi na disciplinovan način mogli da Me „opslužuju”, da budu Moji volovi, da budu Moji konji i prepuste se orkestraciji Mog klanja. Nateraću te da se ponovo prihvatiš svojih ranijih odluka i da Mi služiš. Neću dozvoliti da Me ijedno stvoreno biće obmanjuje. Da li si mislio da tek tako možeš da mi neobuzdano ispostavljaš zahteve i preda Mnom lažeš? Da li si mislio da nisam čuo niti video tvoje reči i postupke? Kako bi bilo moguće da tvoje reči i dela nisu bili izloženi Mom pogledu? Kako bih ikada mogao da dozvolim ljudima da Me tako varaju?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Svi ste vi tako podli po svom karakteru!”

120. Hodao sam među vama nekoliko proleća i jeseni; dugo sam živeo među vama, i živeo sam sa vama. Koliko je vašeg prezira dostojnog ponašanja izmaklo neposredno pred Mojim očima? Te vaše srdačne reči neprestano odjekuju u Mojim ušima; na milione vaših odluka položeno je na Moj oltar – previše ih je da bi se čak i izbrojale. Međutim, kad je reč o vašoj posvećenosti i vašem davanju, ne dajete ni prebijenu paru. Pred Moj oltar ne prinosite čak ni trunčicu iskrenosti. Gde su plodovi vaše vere u Mene? Od Mene ste dobili beskrajne blagodati i videli ste beskrajne tajne nebesa; čak sam vam pokazao i nebeski oganj, ali nisam imao srca da vas spalim. Međutim, koliko toga ste Mi uzvratili? Koliko ste spremni da Mi date? Uz hranu koju sam ti podario u ruku, ti se okrećeš i prinosiš Mi je, i čak kažeš da je to nešto što si dobio u zamenu za proliven znoj svog napornog rada i da Mi prinosiš sve ono što poseduješ. Kako je moguće da ne znaš da su svi tvoji „doprinosi” Meni zapravo stvari koje su ukradene sa Mog oltara? Štaviše, sada kada Mi ih prinosiš, zar Mi ne podvaljuješ? Kako je moguće da ne znaš da su ono u čemu danas uživam sve darovi na Mom oltaru, a ne ono što si zaradio od svog napornog rada i zatim Mi to prineo? Zapravo se usuđujete da Me na ovaj način prevarite, pa kako da vam oprostim? Kako možete da očekujete da ću ovo i dalje podnositi? Podario sam vam sve. Sve sam vam otvorio, i podmirio sam vaše potrebe, široko vam otvorivši pogled, a vi Mi ovako podvaljujete, ne obazirući se na svoju savest. Nesebično sam vam darovao sve, tako da, iako patite, od Mene ipak dobijate sve što sam doneo sa neba. Ipak, niste nimalo posvećeni, a čak i kad ste dali sićušan doprinos, nakon toga pokušavate da sa Mnom „izravnate račune”. Neće li tvoj doprinos biti nikakav? Prineo si Mi samo obično zrnce peska, ali si od Mene tražio tonu zlata. Nisi li naprosto nerazuman? Ja delam među vama. Nema ni najmanjeg traga od desetka koji Mi treba dati, a kamoli ikakvih dodatnih žrtava. Povrh toga, desetak koji daju oni pobožni, prigrabe oni zli. Niste li se svi vi rasuli u odnosu na Mene? Niste li svi vi neprijateljski nastrojeni prema Meni? Zar svi vi ne rušite Moj oltar? Kako bih u takvim ljudima mogao da vidim blago? Nisu li to svinje i pseta kojih se gnušam? Kako bih vaša zlodela mogao da nazovem blagom?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Svi ste vi tako podli po svom karakteru!”

121. Postoji mnogo puteva koje ne razumete i mnogo toga o čemu ništa ne znate. Vrlo ste neuki; odlično poznajem vaš rast i vaše nedostatke. Stoga, iako postoji mnogo reči koje niste u stanju da razumete, Ja sam i dalje voljan da vam kažem sve ove istine koje nikada ranije niste prihvatali, jer stalno brinem da li ste, s obzirom na vaš trenutni rast, u stanju da postojano svedočite za Mene. Nije da malo mislim na vas; svi ste vi zveri koje tek treba da prođu kroz Moju formalnu obuku i Ja nikako ne mogu da vidim koliko slave ima u vama. Iako sam uložio mnogo truda radeći na vama, čini se da u vama ima malo pozitivnih elemenata, dok negativnih elemenata gotovo da i nema; jedino što iz toga proizilazi jeste svedočanstvo koje posramljuje Sotonu. Gotovo sve ostalo u vama je Sotonin otrov. Čini Mi se da vas je nemoguće spasiti. Kako stvari stoje, posmatram vaše različite izraze i ponašanja i konačno uviđam vaš pravi rast. Evo zašto sam stalno zabrinut zbog vas: da ste ostavljeni da živite sami, da li bi vam zaista bilo bolje ili bi vam bilo slično kao što vam je danas? Zar vas ne brine vaš detinji rast? Možete li zaista biti poput izabranog naroda Izraela – odani Meni i samo Meni, u svakom trenutku? Ono što pokazujete nije nestašluk svojstven deci koja su odvojena od roditelja, već zverstvo koje izbija iz životinja kad se nađu van domašaja biča svoga gospodara. Treba da poznajete svoju prirodu, što je takođe slabost koja vam je svima zajednička; to je zajednička bolest sviju vas. Dakle, danas samo želim da vas ohrabrim da budete postojani u svom svedočanstvu o Meni. Ni u kom slučaju nemojte dozvoliti staroj bolesti da se ponovo razbukta. Svedočanstvo je ono što je najvažnije – to je sama srž Moga dela. Treba da prihvatite Moje reči kao što je Marija prihvatila Jahveovo otkrivenje koje joj se javilo u snu, s verom, i zatim pokorno. Samo se to može nazvati čednošću. Jer vi ste oni koji u najvećoj meri čuju Moje reči, oni koje sam Ja najviše blagoslovio. Dao sam vam svu Svoju vrednu imovinu, sve sam vam darovao, ali se vaša vrednost ipak veoma razlikuje od vrednosti naroda Izraela; to su, jednostavno, dva različita sveta. Ali, u poređenju sa njima, dobili ste mnogo više; dok oni očajnički iščekuju Moju pojavu, vi provodite prijatne dane sa Mnom, primajući Moju izdašnost. Imajući u vidu ovu razliku, otkud vam pravo da cvilite, prepirete se sa Mnom i zahtevate svoj deo Moje imovine? Zar već niste dobili mnogo? Dajem vam toliko toga, a vi Mi zauzvrat nudite samo srceparajuću tugu i strah, nezadrživu ogorčenost i nezadovoljstvo. Tako ste odvratni, a ipak Mi vas je veoma žao, tako da nemam drugog izbora nego da progutam svu Svoju ogorčenost i da vam stalno iznova ponavljam Svoje primedbe. Tokom hiljada godina delovanja, nikada nisam istupao protiv ljudskog roda, zato što sam otkrio da ste tokom svog razvoja samo vaše međusobne podvale smatrali dostojnim slave, čuvajući ih poput dragocenog nasleđa koje su vam ostavili vaši čuveni preci iz antičkog doba. Kako prezirem te neljudske svinje i pse. Savest vam i te kako nedostaje! Karakter vam je isuviše nizak! Vaša su srca previše otvrdnula! Da sam takve reči i dela preneo Izraelcima, odavno bih stekao slavu. Ali, među vama je to nedostižno; kod vas mogu samo naići na okrutno zanemarivanje, na odsustvo emocija i na izgovore. Vaša čula su previše otupela i potpuno ste bezvredni!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kakvo je tvoje shvatanje Boga?”

122. Razmislite o prošlosti: Kada je Moj pogled bio ljutit, a Moj glas strog prema vama? Kada sam sitničario kada je reč o vama? Kada sam vas nerazumno ukorio? Kada sam vas ukorio direktno u lice? Nije li zarad Mog dela to što Svog Oca pozivam da vas oslobodi od svakog iskušenja? Zašto se ovako ophodite prema Meni? Jesam li ikada svoj autoritet upotrebio da udarim na vaša tela? Zašto Mi ovako vraćate? Nakon što ste prema Meni čas zainteresovani čas nezainteresovani, vi niste ni jedno ni drugo, a zatim pokušavate da od Mene nešto iskamčite i da nešto sakrijete, dok su vam usta puna nepravednog pljuvanja. Mislite li da vaši jezici mogu prevariti Moj Duh? Mislite li da vaši jezici mogu izbeći Moj gnev? Mislite li da vaši jezici mogu suditi o delima Mene, Jahve, kako god požele? Jesam li ja onaj Bog kojem čovek sudi? Da li bih mogao dozvoliti malenom crvu da tako huli na Mene? Kako bih takve buntovne sinove mogao uvrstiti u Svoje večne blagoslove? Vaše su vas reči i postupci odavno razotkrili i osudili. Kada sam raširio nebesa i stvarao sva stvorenja, nijednom stvorenju osim Sebe nisam dopustio da u tome učestvuje kako ono poželi, a još manje dopuštam bilo kojem stvorenju da shodno svojoj želji ometa Moj rad i Moje upravljanje. Nisam tolerantan ni prema jednom čoveku niti predmetu; kako bih onda mogao poštedeti one koji su okrutni i bezosećajni prema Meni? Kako bih mogao oprostiti onima koji izdaju Moje reči? Kako bih mogao poštedeti one koji se bune protiv Mene? Nije li sudbina čoveka u rukama Mene, Svemogućeg? Kako bih tvoju nepravednost i tvoje buntovništvo mogao smatrati svetima? Kako bi tvoji gresi mogli oskrnaviti Moju svetost? Mene ne skrnavi prljavština nepravednih niti uživam u darovima nepravednih. Da si bio odan Meni, Jahvi, da li bi mogao da prisvojiš žrtve sa Mog oltara? Da li bi svoj pogani jezik mogao da koristiš da huliš na Moje sveto ime? Da li bi na ovaj način mogao izdati Moje reči? Da li bi se prema Mojoj slavi i svetom imenu ophodio kao da su oruđe kojim služiš Sotoni, zlikovcu? Moj život je namenjen uživanju svetaca. Kako bih ti mogao dopustiti da se kako poželiš poigravaš Mojim životom i da ga koristiš kao sredstvo u vašem međusobnom sukobu? Kako ste mogli biti tako bezdušni i lišeni dobrote u načinu na koji se ophodite prema Meni? Zar ne znate da sam već upisao vaša zlodela u ove životne reči? Kako ste mogli izbeći dan gneva kada sam Ja grdio Egipat? Kako sam mogao da vam dopustim da Mi se suprotstavljate i da se ovako bunite protiv Mene, svaki put iznova? Kažem vam jasno, kada dođe taj dan, grdnja upućena vama biće nepodnošljivija od one u Egiptu! Kako možete izbeći Moj dan gneva?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Niko ko je od tela ne može izbeći dan srdžbe”

123. Čovek ne uspeva da zadobije Boga ne zato što Bog ima telesna osećanja, niti zato što Bog ne želi da Ga čovek zadobije, već stoga što čovek ne želi da zadobije Boga i zato što čovek nema srce koje usrdno traga za Bogom. Kako bi Bog mogao da prokune ijednog od onih koji Ga istinski traže? Kako bi Bog mogao da prokune nekoga ko je zdravog razuma i osetljive savesti? Kako bi onoga ko istinski obožava Boga i služi Mu mogao da proguta oganj Njegovog gneva? Kako bi onaj koji je voljan da se pokori Bogu mogao da bude izbačen iz Božje kuće? Kako bi onaj koji oseća da nikad ne može dovoljno da voli Boga mogao da živi pod Božjom kaznom? Kako bi neko ko je voljan da radi Boga ostavi sve mogao ostati bez ičega? Čovek nije voljan da stremi ka Bogu, nije spreman da se radi Boga odrekne svojih poseda, niti želi da svoj celoživotni trud posveti Bogu; umesto toga, kaže da je Bog otišao predaleko, da je previše toga što ima veze sa Bogom u neskladu sa čovekovim predstavama. Čak i da ste uložili beskrajan trud, uz ljudskost poput ove, još uvek ne biste mogli da dobijete Božje odobravanje, a da ne pominjemo činjenicu da ni ne tražite Boga. Zar ne znate da ste vi falična ljudska roba? Zar ne znate da nijedna ljudskost nije niža od vaše? Zar ne znate kako vas drugi zovu da bi vam „iskazali poštovanje”? Oni koji istinski vole Boga nazivaju vas vučjim ocem, majkom vuka, sinom vuka i njegovim unukom; vi ste potomci vuka, narod vukova, i treba da znate ko ste zapravo i da to nikada ne zaboravite. Nemojte misliti da ste neke nadmoćne ličnosti: vi ste najpodmuklija skupina neljudi u ljudskom rodu. Zar baš ništa ne znate o tome? Znate li koliko sam rizikovao delajući među vama? Ako vaš razum ne može ponovo da postane normalan, a vaša savest ne može normalno da deluje, onda se nikada nećete osloboditi „vučjeg” imena, nikada nećete pobeći od dana prokletstva, niti od dana svoje kazne. Rođeni ste nižeg roda, kao bezvredna stvar. Po prirodi ste čopor gladnih vukova, hrpa otpada i smeća i, za razliku od vas, Ja ne delam na vama radi lične koristi, već zbog potrebe dela. Nastavite li da ovako budete buntovni, tada ću zaustaviti Svoje delo i na vama više nikada neću ponovo delati; naprotiv, Ja ću Svoje delo preneti na drugu grupu koja Mi se dopada, i time ću vas zauvek napustiti jer ne želim da vidim one koji su Mi neprijatelji. Prema tome, želite li da budete u skladu sa Mnom ili da Mi budete neprijatelji?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Ostati nepromenjen u naravi znači biti u neprijateljstvu s Bogom”

124. Dok hodaš današnjom stazom, koja je najpogodnija vrsta stremljenja? Kao kakvu osobu treba da vidiš sebe u svom stremljenju? Trebalo bi da spoznaš kako treba da pristupiš svemu sa čime se danas susretneš, bilo da se radi o kušnjama, ili teškoćama, prokletstvu ili o nemilosrdnoj grdnji. Suočen sa svim ovim stvarima, treba pažljivo da razmotriš svaku od njih. Zašto to govorim? Zato što su stvari s kojima se danas susrećeš, na kraju krajeva, kratkoročne kušnje koje se uvek iznova ponavljaju; možda, što se tebe tiče, one nisu posebno stresne, pa puštaš da stvari idu svojim prirodnim tokom i ne smatraš ih dragocenim resursom u potrazi za napretkom. Kako si samo nepromišljen! Toliko da o ovoj dragocenosti razmišljaš kao o oblaku koji ti lebdi pred očima i ne ceniš ove grube udarce koji se uvek iznova ponavljaju – udarce koji su kratki i koji ti izgledaju kao da nisu veoma teški – već ih posmatraš sa hladnom distancom, ne primajući ih k srcu, i smatraš ih samo naletanjem na zid. Tako si nadmen! Prema tim svirepim napadima, napadima sličnim olujama, koji se uvek iznova ponavljaju, pokazuješ samo lakomisleni nehaj; ponekad čak ideš toliko daleko da upućuješ hladan osmeh, otkrivajući izraz potpune ravnodušnosti – zato što nikada nisi pomislio zašto i dalje patiš od takvih „nesreća”. Da nisam možda Ja užasno nepravedan prema čoveku? Da li je Moj posao da ti pronalazim mane? Iako problemi sa tvojim razmišljanjem možda nisu tako ozbiljni kao što sam opisao, ti si, svojom spoljašnjom pribranošću, odavno naslikao savršen portret svog unutrašnjeg sveta. Nema potrebe da ti Ja kažem da su jedine stvari skrivene u dubini tvog srca nerazumne reči uvrede i bledi tragovi tuge koji su jedva primetni drugima. Pošto osećaš da je vrlo nepravedno to što si pretrpeo takve kušnje, ti proklinješ; i zato što zbog tih kušnji osećaš pustoš sveta, ispunjen si setom. Ti ne vidiš ove ponovljene udarce i zavođenje discipline kao najbolju zaštitu; vidiš ih kao besmisleno izazivanje nevolja od strane Neba, ili kao odgovarajuću odmazdu prema tebi. Tako si neuk! Ti nemilosrdno držiš dobra vremena zatočena u mraku; posmatraš, jedan za drugim, slučajeve divne kušnje i zavođenja discipline kao napade svojih neprijatelja. Ne znaš kako da se prilagodiš svom okruženju, a još si manje voljan da to pokušaš, jer nisi voljan da zadobiješ bilo šta od ovih ponovljenih – i tebi okrutnih – grdnji. Ne pokušavaš ni da tražiš ni da istražuješ i, prepuštajući se samo svojoj sudbini, ideš gde god te ona vodi. Ono što ti se može činiti kao divljački čin prekora nije promenilo tvoje srce niti je ovladalo tvojim srcem; umesto toga, zabada ti se u srce. Ti vidiš ovu „okrutnu grdnju” samo kao svog neprijatelja u ovom životu, te tako ništa nisi dobio. Tako si samopravedan! Retko smatraš da trpiš takve kušnje usled toga što si suviše vredan prezira; umesto toga, smatraš da si jako loše sreće, govoreći, štaviše, da ti uvek tražim mane. I sada kada su stvari stigle do ove tačke, koliko zaista znaš o onome što Ja govorim i radim? Nemoj misliti da si bogomdano čudo, samo malo niže od nebesa, ali beskrajno više od zemlje. Ti nisi pametniji od bilo koga drugog – čak bi se moglo reći da je naprosto dražesno koliko si gluplji od bilo koje osobe na svetu koja poseduje razum, jer imaš previše visoko mišljenje o sebi i nikada nisi imao osećaj inferiornosti, kao da možeš jasno da vidiš Moje postupke do najsitnijih pojedinosti. U stvari, ti naprosto nisi osoba koja poseduje razum, jer nemaš predstavu šta nameravam da uradim, a još manje si svestan onoga što sada radim. I zato kažem da nisi ravan ni starom seljaku, seljaku koji nema ni najmanju percepciju ljudskog života, a ipak se potpuno oslanja na blagoslove Neba dok obrađuje zemlju. Nije te briga za sopstveni život, čak ne znaš šta je ugled, a još manje imaš bilo kakvu samosvest. Baš si „velik”!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Oni koji ne nauče i ostanu u neznanju: zar oni nisu zveri?”

125. Neki se doteruju lepo, u smislu spoljašnjeg izgleda. Sestre se doteruju lepo kao da su cveće, a braća se oblače kao prinčevi ili bogati mladi kicoši. Oni brinu samo o spoljašnjim stvarima, kao što su jelo i odeća; a iznutra su oskudni i nemaju ni najmanje znanje o Bogu. Kakvog smisla može biti u tome? A ima i onih koji su obučeni kao bedni prosjaci – zaista izgledaju kao istočnoazijski robovi! Da li zaista ne razumete šta tražim od vas? Razgovarajte u zajedništvu između sebe: šta ste zapravo dobili? Verovali ste u Boga sve ove godine, a ipak to je sve što ste požnjeli – zar vas nije sram? Zar vas nije stid? Svih ovih godina ste tragali na istinitom putu, a danas je vaš rast i dalje manji od vrapčevog! Pogledajte mlade princeze među vama, lepe ste kao slike u toj garderobi, sa tom šminkom, međusobno se odmeravate – a šta to merite? Svoje zadovoljstvo? Svoje zahteve? Da li mislite da sam Ja došao da biram manekene? Stvarno ste bestidni! Gde vam je život? Zar ono za čim tragate nije samo vaša ekstravagantna želja? Ti misliš da si tako lepa, ali iako na sebi imaš svakakve vrste fine odeće, zar nisi i dalje crv koji se migolji, rođen u gomili balege? Danas imaš sreću da uživaš u ovim nebeskim blagoslovima ne zbog svoje lepote, već zato što Bog pravi izuzetak uzdižući te. Da li ti i dalje nije jasno odakle potičeš? Na pomen života, ti zaćutiš i ništa ne govoriš, sediš kao kip, ali ipak imaš drskosti da se doteruješ! I dalje ti pada na pamet da stavljaš rumenilo i puder na lice! A pogledaj kicoše među vama – oni su naprosto nepristojni. Po ceo dan se šetkaju unaokolo s nonšalantnim izrazom lica – kuda god da pođu, nedostaje im i najmanji osećaj za pristojnost. Imaju li oni ljudsko obličje? Čemu svaki od vas, muškarac ili žena, posvećuje svoju pažnju po čitav dan? Da li znate ko vas hrani? Pogledaj svoju odeću, pogledaj šta si požnjeo u svojim rukama, protrljaj svoj stomak – kakve si rezultate dobio od davanja celog svojeg srca tokom svih ovih godina vere? Još uvek planiraš da ideš u razgledanje, još uvek misliš da ulepšaš svoje smrdljivo telo – sve je to bezvredno! Od tebe se traži da budeš normalna osoba, ali ti sada nisi samo nenormalan, ti si iščašen. Kako takva osoba može imati smelosti da stane pred Mene? Sa takvom ljudskošću, paradirajući svojim čarima i razmećući se svojim telom, živeći uvek u telesnoj požudi – zar nisi potomak poganih demona i zlih duhova? Neću dozvoliti tako poganom demonu dugo da opstane! I nemoj da misliš da ne znam šta misliš u svom srcu. Možda ne puštaš na volju svojoj požudi i svom telu, ali kako da ne znam misli koje gajiš u svom srcu? Kako mogu da ne znam sve za čim tvoje oči žude? Zar se vi mlade princeze ne ulepšavate da biste paradirale svojim telom? Kakvu korist imate od muškaraca? Mogu li vas oni zaista spasiti od mora nevolja? Što se tiče kicoša među vama, svi se oblačite tako da izgledate kao pristojna gospoda, ali zar to nije takođe osmišljeno da skrene pažnju na vaš privlačni izgled? Za koga to radite? Kakvu korist imate od žena? Zar one nisu izvor vašeg greha? Svima vama, muškarcima i ženama, uputio sam mnogo reči, ali vi ste se povinovali samo nekima od njih. Tvrdi ste na ušima, oči su vam zamagljene, a srca nepopustljiva do te mere da u vašim telima nema ničega osim požude, te ste zarobljeni u njoj, nesposobni da pobegnete. Ko želi da vam se približi, vi crvi, vi koji se vrpoljite u prljavštini i brlogu? Ne zaboravite da niste ništa više do oni koje sam uzdigao iz gomile balege, da u početku niste posedovali normalnu ljudskost. Ono što tražim od vas jeste normalna ljudskost koju prvobitno niste posedovali, a ne da paradirate svojom požudom ili da razuzdavate svoje ustajalo telo, koje su đavoli uvežbavali tolike godine. Kada se tako obučete, zar se ne bojite da ćete još dublje upasti u zamku? Zar ne znate da ste potekli od greha? Zar ne znate da su vaša tela ispunjena požudom? To je dostiglo tačku da vaša požuda čak viri iz vaše odeće, otkrivajući vaš nepodnošljivo ružan izgled, kao prljavih demona? Zar vama sve to nije jasnije nego bilo kome drugom? Vaša srca, vaše oči, vaše usne – nisu li ih sve oskrnavili prljavi demoni? Zar ti vaši delovi nisu prljavi? Da li mislite da ste najsvetiji sve dok ništa ne činite? Da li mislite da raskošna odeća može da prikrije vaše rđave duše? Tako neće moći! Savetujem vam da budete realniji: da ne budete prevaranti i lažljivci i da se ne šepurite. Razmećete se svojom požudom jedni pred drugima, ali sve što ćete dobiti zauzvrat biće večna patnja i nemilosrdna grdnja! Kakva je to potreba da namigujete jedni drugima i upuštate se u romantične veze? Da li je to vaša čestitost? Da li je to vaša nepopustljiva ispravnost? Prezirem one među vama koji se bave zlom medicinom i vračanjem; prezirem mladiće i devojke među vama koji vole svoje telo. Bolje bi vam bilo da se suzdržite, jer se od vas sada zahteva da posedujete normalnu ljudskost, nije vam dozvoljeno da se razmećete svojom požudom – ipak, vi koristite svaku priliku koju možete, jer je vaše telo prebujno, a vaša požuda prevelika!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Primena (7)”

126. Oni koji misle samo na svoje telo i koji uživaju u udobnosti; oni koji izgledaju kao da veruju, ali koji zapravo ne veruju; oni koji se bave zlom medicinom i vračanjem; oni koji su promiskuitetni i slomljeni; oni koji kradu žrtve Jahveu i Njegovu imovinu; oni koji vole mito; oni koji dokono sanjaju o uzdizanju na nebo; oni koji su oholi i uobraženi, koji se bore samo za ličnu slavu i dobitak; oni koji šire neprikladne reči; oni koji hule na Sȃmog Boga; oni koji ne čine ništa osim što osuđuju i kleveću Sȃmog Boga; oni koji se organizuju u klike i traže samostalnost; oni koji uzdižu sebe više nego što uzdižu Boga; oni neozbiljni mladi, sredovečni i stariji muškarci i žene koji su zarobljeni u razvratu; oni muškarci i žene koji uživaju ličnu slavu i dobit i tragaju za ličnim statusom među drugima; oni nepokajani ljudi koji su zarobljeni u grehu – zar nisu svi oni van domašaja spasenja? Razvratnost, grešnost, zla medicina, vračanje, bogohulne reči i neprikladne reči divljaju među vama; istina i reči života pogaženi su u vašoj sredini, dok se svete reči među vama skrnave. Vi ste jedni neznabošci, otečeni od poganosti i buntovništvu! Kakav će biti vaš ishod? Kako oni koji vole telo, koji opčinjavaju svojim telom i koji su uhvaćeni u zamku razvratnog greha, mogu imati smelosti da nastave da žive! Zar ne znaš da su ljudi poput vas crvi kojima nema spasa? Šta vam daje pravo da zahtevate ovo i ono? Do danas nije bilo ni najmanje promene kod onih koji ne vole istinu i samo vole telo – kako takvi ljudi mogu biti spaseni? Oni koji ne vole put života, koji ne uzdižu Boga i ne svedoče o Njemu, koji spletkare radi sopstvenog statusa, koji uzdižu sami sebe – zar nisu čak i do danas ostali isti? Kakvu vrednost ima njihovo spasavanje? Da li možeš da budeš spasen ne zavisi od dužine tvog službovanja ili koliko godina radiš, a još manje zavisi od toga koliko si kvalifikacija stekao. To pre zavisi od toga da li je tvoje stremljenje urodilo plodom. Trebalo bi da znaš da su oni koji su spaseni „drveće” koje rađa plodove, a ne drveće sa bujnim lišćem i mnoštvom cvetova koje još nema ploda. Čak i ako si proveo mnogo godina tumarajući ulicama, kakve to ima veze? Gde je tvoje svedočenje? Znatno više poseduješ srce koje voli samo tebe i zaslepljeno je tvojim požudnim željama, a daleko manje imaš bogobojažljivo srce – zar takva osoba nije izopačena? Kako ona može da bude primer i uzor spasenja? Tvoja priroda je nepopravljiva, u tebi ima previše buntovništva, ti si izvan mogućnosti iskupljenja! Zar nisu baš takvi ljudi oni koji će biti eliminisani? Zar vreme kada će Moje delo biti završeno nije vreme kada će doći i tvoj poslednji dan? Obavio sam toliko delo i saopštio toliko reči među vama – koliko je od toga zaista dospelo do vaših ušiju? Koliko je toga čemu ste se ikad pokorili? Kada se Moje delo završi, to će biti vreme kada ćeš prestati da Mi se suprotstavljaš, kada ćeš prestati da Mi se protiviš. Dok delam, vi stalno radite protiv Mene; vi se nikada ne pridržavate Mojih reči. Ja obavljam svoje delo, a ti obavljaš svoj „posao”, stvarajući svoje malo carstvo. Vi ste čopor lisica i pasa koji ne radi ništa osim što rade protiv Mene! Stalno pokušavate da u svoj zagrljaj privučete one koji vam nude svoju nepodeljenu ljubav – gde vam je bogobojažljivo srce? Sve što radite je lažljivo! U vama nema ni pokornosti ni bogobojažljivosti, a sve što činite je lažljivo i bogohulno! Mogu li takvi ljudi biti spaseni? Muškarci koji su seksualno nemoralni i lascivni uvek žele da privuku koketne bludnice zarad sopstvenog užitka. Apsolutno neću spasiti takve seksualno nemoralne demone. Krajnje mrzim vas prljave demone, a vaša razvratnost i koketiranje će vas odvesti u pakao. Šta imate da kažete u svoju odbranu? Vi prljavi demoni i zli duhovi izazivate gnušanje! Odvratni ste! Kako se takvo smeće može spasiti? Mogu li oni koji su uhvaćeni u zamku greha ipak biti spaseni? Danas, ova istina, ovaj put i ovaj život ne privlače vaša srca. Naprotiv, privlače ih grešnost, kao i novac, status, slava, dobitak, telesni užici, te lepota muškaraca i koketnost žena. Kako vas to čini podobnim da uđete u Moje carstvo? Vaš lik je čak veći od Božjeg, vaš status je čak viši od Božjeg, a da i ne govorimo o vašem prestižu među ljudima – vi ste zapravo postali idoli koje ljudi obožavaju. Nije li svako od vas postao arhanđel? Kada se budu otkrili ishodi ljudi, što je takođe vreme kada će se delo spasenja približiti svom kraju, mnogi od vas će biti leševi van domašaja spasenja i moraće da budu eliminisani.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Primena (7)”

127. Ljudi su bezvredni bednici, jer sebe ne cene. Pa, ako ne vole čak ni sebe, već umesto toga sebe gaze, zar to ne pokazuje njihovu bezvrednost? Ljudski rod je poput nemoralne žene koja se sa sobom poigrava i sebe svojevoljno predaje drugima da prema njoj budu nasilni. Pa ipak, ljudi i dalje ne prepoznaju koliko su niski. Pronalaze zadovoljstvo u radu za druge ili u razgovoru sa drugima, stavljajući sebe pod tuđu kontrolu; nije li upravo u tome prljavština ljudskog roda? Iako nisam iskusio život među ljudskim rodom i nisam zaista proživeo ljudski život, stekao sam vrlo jasno razumevanje svakog pokreta, svakog postupka, svake reči i svakog dela koje ljudi čine. U stanju sam čak da u ljudima detaljno analiziram njihovu najveću sramotu, u toj meri da se više ne usude da otkrivaju svoja zamešateljstva, niti da se prepuštaju svojoj požudi. Poput puževa koji se povlače u svoje ljušture, više se ne usuđuju da razotkriju svoje ružno stanje. Budući da ljudi sebe ne poznaju, njihova najveća mana jeste spremnost da sa svojim čarima pred drugima paradiraju, da se razmeću svojim ružnim licima; ovo je stvar koju Bog najviše prezire. Ovo je stoga što su veze među ljudima nenormalne, nedostaje im normalnih ličnih odnosa, a još je manje normalnih odnosa između njih i Boga.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Otkrivanje tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”, 14. poglavlje

128. Pre nego što čovek doživi Božje delo i shvati istinu, njega obuzima Sotonina priroda i njime iznutra gospodari. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni status? Zašto si pod tolikim uticajem svojih osećanja? Zašto voliš te nepravedne i te zle stvari? U čemu je osnova toga što ti se takve stvari dopadaju? Odakle potiču te stvari? Zašto ih voliš i prihvataš? Do sada ste svi vi shvatili: glavni razlog je u tome što su Sotonini otrovi prisutni u čoveku. Dakle, šta su Sotonini otrovi? Kako se oni mogu izraziti? Na primer, ako pitaš: „Kako bi čovek trebalo da živi? Za šta bi čovek trebalo da živi?”, svi će odgovoriti: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi.” Samo tom jednom jedinom rečenicom iskazuje se sâm koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremio, čovek to zapravo radi za sebe – i tako čovek živi za sebe. „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda u potpunosti je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod je živeo prema tom Sotoninom otrovu, sve do dana današnjeg. Sve što Sotona čini je zarad sopstvenih želja, ambicija i ciljeva. Želi da prevaziđe Boga, da se oslobodi od Boga i preuzme kontrolu nad svim stvarima koje je Bog stvorio. Danas je ljude u toj meri iskvario Sotona: svi imaju sotonsku prirodu, svi su skloni tome da poreknu Boga i suprotstave Mu se i žele da preuzmu sudbinu u svoje ruke i nastoje da se usprotive Božjim orkestracijama i uređenjima. Njihove ambicije i želje su već potpuno iste kao Sotonine. Prema tome, čovekova priroda je Sotonina priroda. Zapravo, mnoga gesla i aforizmi kojih se ljudi drže predstavljaju ljudsku prirodu i odražavaju čovekovu iskvarenu suštinu. Stvari koje ljudi biraju odražavaju ono što sami najviše vole, i te stvari predstavljaju njihovu narav i težnje. U svakoj reči koju čovek izgovori i u svemu što radi, ma koliko prikriveno, to prikrivanje ne može da sakrije njegovu prirodu. Na primer, fariseji su obično prilično dobro propovedali, ali kada su čuli propovedi i istine koje je izrazio Isus, umesto da ih prihvate, oni su ih osudili. Na ovaj način je otkrivena priroda-suština fariseja – da budu odbojni prema istini i da je mrze. Neki ljudi su leporečivi i vešto se prikrivaju, ali nakon što se sa njima određeno vreme druže, oni otkrivaju da su ti ljudi po prirodi izuzetno lažljivi i da nisu nimalo pošteni. Posle dužeg druženja sa tim ljudima, oni otkrivaju njihovu priroda-suštinu. Na kraju dolaze do sledećeg zaključka: ti ljudi nikada ne govore ni reč istine i lažljivi su. Ova konstatacija predstavlja prirodu tih ljudi i najbolja je slika i dokaz njihove priroda-suštine. Njihova filozofija za ovozemaljsko ophođenje je da nikom ne govore istinu, kao i da ne veruju nikome. Sotonska priroda čoveka sadrži mnoštvo Sotoninih filozofija i otrova. Ponekad ih ti sâm nisi svestan. Ako ne razumeš istinu, nisi u stanju da raspoznaš Sotonine naravi. A ipak, ti živiš po Sotoninim naravima svakog minuta svakog dana, i misliš da je to sasvim ispravno i razumno, i da nije nimalo pogrešno. To je dovoljno da pokaže da kad živiš po Sotoninim filozofijama, živiš po Sotoninim naravima, i da su Sotonine filozofije i naravi postale tvoja priroda. Prečesto ljudi žive po Sotoninim filozofijama, ali i dalje misle da je to prilično dobro, i nemaju nimalo osećaja kajanja. Zašto je to tako? Zato što ljudi ne razumeju istinu. Stoga, oni neprestano otkrivaju svoju sotonsku prirodu na svakom koraku, i neprestano žive po Sotoninim filozofijama na svakom koraku. Sotonina priroda je čovekov život, i to je čovekova priroda-suština.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”

129. Čovekova priroda je sasvim drugačija od Moje suštine, jer čovekova iskvarena priroda u potpunosti potiče od Sotone; čovekovu prirodu je Sotona obradio i iskvario. Drugim rečima, čovek živi pod uticajem njegovog zla i ružnoće. Čovek ne raste u svetu istine ili u svetom okruženju, a još manje u svetlosti. Stoga, niko u svojoj prirodi ne može od rođenja da poseduje istinu, a još manje može da se rodi sa suštinom koja se boji Boga i pokorava Mu se. Naprotiv, ljudi imaju prirodu koja se suprotstavlja Bogu, buni se protiv Boga i ne gaji ljubav prema istini. Upravo ova priroda je problem o kojem želim da diskutujem – izdaja.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (2)”

130. Ponašanje koje ne predstavlja apsolutnu pokornost prema Meni jeste izdaja. Ponašanje koje ne predstavlja odanost Meni jeste izdaja. I kad Me varaš i služiš se lažima da bi Me obmanuo, to je izdaja. Kad gajiš brojne predstave i širiš ih svuda unaokolo, to je izdaja. Kad nisi u stanju da braniš Moja svedočanstva i interese, to je izdaja. Izdaja je kad se smeješ lažno i u srcu si daleko od Mene. Sve su ovo činovi izdaje za koja ste oduvek bili kadri i oni su među vama uobičajeni. Ni za koga od vas ovo možda nije problem, ali Ja ne mislim tako. Kad Me neko izda, Ja prema tome ne mogu da se odnosim kao da je to neka beznačajna stvar, a još manje to mogu da zanemarim. Čak i sada, kad među vama obavljam Svoje delo, ponašate se ovako – bude li došao dan da nema nikog da motri na vas, zar nećete postati poput razbojnika koji su se proglasili carevima svojih malih teritorija? Kad se to desi i kad budete izazvali katastrofu, ko će biti tu da za vama počisti nered? Ako mislite da su neka dela izdaje samo povremeni postupci, a nikako vaše uporno ponašanje koje treba shvatiti u toj meri ozbiljno, pa se još pravite da vam je ponos povređen, te ako zaista tako mislite, onda ste lišeni svakog razuma. Što više neko ovako razmišlja, tim više je on arhetip buntovništva. Čovekova priroda je njegov život; načelo na koje se oslanja da bi opstao i koje on ne može da promeni. Uzmimo prirodu izdaje kao primer. Ako si u stanju da uradiš nešto čime izdaješ svoje rođake ili prijatelje, time se dokazuje da je to deo tvog života i prirode sa kojom si rođen. To je nešto što niko ne može da porekne.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (1)”

131. Svojim sopstvenim rečima i postupcima svako može da predstavi svoje pravo lice. To pravo lice je, naravno, njegova priroda. Ako si neko ko govori zamršeno, onda ti je i priroda zamršena. Ako si po prirodi lažljiv, onda se i ponašaš kao prepredenjak i ne pada ti teško da varaš i obmanjuješ druge. Ako ti je priroda podla, tvoje reči možda umilno zvuče, ali tvoji postupci ne mogu da sakriju tvoje podle smicalice. Ako ti je priroda lenja, svime što kažeš pokušavaćeš da se opravdaš jer si površan i lenj, tvoji će postupci biti spori i površni i prilično vešto će prikrivati istinu. Ako si empatične prirode, onda će tvoje reči biti razumne, a tvoji postupci u skladu sa istinom. Ako ti je priroda da si svima odan, onda su tvoje reči svakako iskrene, a postupanje ti je stabilno, u njemu nema ničega što bi tvom gazdi moglo da izazove nelagodu. Ako si po prirodi požudan ili pohlepan za novcem, srce će ti često biti ispunjeno tim stvarima, a ti ćeš nehotice počiniti izopačene, nemoralne radnje koje ljudi neće lako zaboraviti i koje će im se gaditi. Kao što sam rekao, ako imaš izdajničku prirodu, teško ćeš se od nje otrgnuti. Ne iskušavaj sreću, pretpostavljajući da ako drugima nisi naneo nepravdu, onda nemaš izdajničku prirodu. Ako to zaista misliš, onda si stvarno odvratan. Svaki put kad govorim, Moje reči su usmerene na sve ljude, a ne samo na jednog čoveka ili na jedan tip čoveka. Time što Me nisi izdao u nekoj situaciji se ne dokazuje da Me nećeš izdati ni u jednoj situaciji. Neki ljudi, tokom poteškoća u braku, gube veru u traganje za istinom. Neki ljudi se odriču obaveze da Mi budu odani dok im se porodica raspada. Neki ljudi Me napuštaju u potrazi za trenucima radosti i ushićenja. Neki ljudi bi radije upali u mračnu jarugu nego što bi živeli u svetlosti i zadobili uživanje u delu Svetoga Duha. Neki ljudi ignorišu savete prijatelja kako bi zadovoljili svoju žudnju za bogatstvom, pa čak ni danas nisu u stanju da priznaju svoju grešku i da se promene. Neki ljudi samo privremeno žive pod Mojim imenom da bi dobili Moju zaštitu, dok mi drugi preko volje posvećuju samo delić, jer se čvrsto drže života i boje se smrti. Nisu li ovi i drugi takvi postupci koji su nemoralni i, još i više, lišeni integriteta, upravo ona ponašanja kojima su Me ljudi odavno izdali duboko u svom srcu? Naravno, znam da ljudi ne planiraju unapred da Me izdaju, ali je to što Me izdaju prirodno otkrivanje njihove prirode. Niko ne želi da Me izda i niko nije srećan zbog učinjenog postupka kojim Me je izdao. Naprotiv, oni drhte od straha, zar ne? Dakle, razmišljate li o načinu na koji ćete se iskupiti zbog tih izdaja i na koji ćete promeniti sadašnju situaciju?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (1)”

132. Izdvojeni ste iz blata i, bez obzira na sve, bili ste od one materije koja je izvađena iz mulja, i Bogu ste bili prljavi i On vas se gnušao. Pripadali ste Sotoni i on vas je nekada gazio i uprljao. Zato se kaže da ste bili izdvojeni iz blata i da niste sveti; već ste neljudske stvari od kojih je Sotona odavno napravio budale. To je procena koja vam je najprikladnija. Morate da znate da ste prvobitno bili nečistoća pronađena u ustajaloj vodi i blatu, za razliku od poželjnih ulova poput ribe i škampa, jer iz vas ne može poteći ništa što pruža uživanje. Otvoreno govoreći, vi ste najbezvrednije zveri niskog društva, gori ste od svinja i pasa. Iskreno rečeno, obraćati vam se takvim rečima ne predstavlja ni preterivanje ni hiperbolu, već pojednostavljuje pitanje. Za takvo obraćanje vama moglo bi se čak reći da je način da vam se ukaže poštovanje. Vaš uvid, govor, vaše ponašanje kao ljudskih bića, kao i svaki aspekt vašeg života i vaš status u blatu, dovoljan su dokaz da je vaš identitet „neobičan”.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Čovekov urođeni identitet i njegova vrednost: kakvi su oni zaista?”

133. Ljudi nisu ništa drugo do Moji neprijatelji. Ljudi su zlikovci koji Mi se suprotstavljaju i bune se protiv Mene. Ljudi nisu ništa drugo do potomstvo zloga kog sam Ja prokleo. Ljudi nisu ništa drugo do potomci arhanđela koji Me je izdao. Ljudi nisu ništa drugo do nasleđe zlog đavola koga sam se već odavno gnušao i odbacio, i koji je u neposrednom neprijateljstvu sa Mnom. Jer je nebo, koje natkriva čitav ljudski rod, mutno i mračno, bez ikakve naznake da će se razbistriti, a ljudski svet je uronjen u mrkli mrak, tako da niko ko u njemu živi ne može da vidi ni svoju pred licem ispruženu ruku, niti sunce kada podigne glavu. Put pod njihovim nogama, blatnjav i prepun rupa, izuvijan krivuda; čitava zemlja je pretrpana leševima. Mračni ćoškovi su prepuni ostataka mrtvih tela, a u hladnim i senovitim ćoškovima su se nastanili demoni. Na svakom koraku, demoni dolaze i odlaze u hordama među ljudima. Potomci raznoraznih zveri, prekriveni prljavštinom, zarobljeni su u ugovorenoj borbi, što srce prožima stravom. U takvim vremenima, u takvom svetu, u takvom „zemaljskom raju”, gde da ode čovek da potraži radosti života? Gde da ode da potraži svoje životno odredište? Ljudski rod, odavno izgažen pod Sotoninim nogama, izvođač je koji poprima Sotonin lik – i više od toga, ljudski rod je otelovljenje Sotone i služi kao dokaz koji daje „gromko svedočanstvo” o Sotoni. Kako takav ljudski rod, takva gomila izopačenog ološa, takvi potomci iskvarene ljudske porodice, mogu svedočiti za Boga? Odakle dolazi Moja slava? Ima li uopšte ikakvog svedočanstva za Mene o kome se može govoriti? Jer je neprijatelj koji stoji naspram Mene, i koji je iskvario čovečanstvo – čovečanstvo koje sam odavno stvorio i koje je bilo ispunjeno Mojom slavom i Mojim proživljavanjem – i uprljao ga. On je oteo Moju slavu, i sve što je učinio bilo je da ljude prožme otrovom, jako začinjenim Sotoninom ružnoćom i sokom sa drveta spoznanja dobra i zla.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Šta znači biti stvarna osoba”

134. Vaše dugogodišnje ponašanje preda Mnom po prvi put Mi je dalo odgovor na pitanje: „Kakav je čovekov stav prema istini i istinitom Bogu?” Celo srce koje sam izlio za čoveka dokazuje suštinu Moje ljubavi prema njemu, a čovekovi postupci i dela preda Mnom dokazuju suštinu njegove mržnje prema istini i njegovog neprijateljstva prema Meni. Ja se u svakom trenutku brinem o svima koji su Me sledili, pa ipak, oni koji Me slede nikada nisu u stanju da prihvate Moje reči; oni čak nisu u stanju ni da poslušaju Moje savete. To je ono što Me najviše rastužuje. Niko nikada nije mogao da Me razume, a još manje je iko ikada mogao da Me prihvati, iako je Moj stav iskren, a Moje reči blage. Svako obavlja rad koji sam mu poverio u skladu sa svojim namerama, ne tražeći Moje namere, a kamoli da Me upitaju šta je to što zahtevam od njih. Uporno tvrde da su Moje odane sluge, a pritom se sve vreme bune protiv Mene. Mnogi od njih veruju da istine koje su njima neprihvatljive ili nesprovodljive zapravo i nisu istine. Za te ljude, Moje istine predstavljaju nešto što se poriče i gura u stranu. U isto vreme, ljudi Me samo na rečima priznaju za Boga, a pritom Me ujedno smatraju za autsajdera, koji nije ni istina, ni put, ni život. Niko ne zna ovu istinu: Moje reči su večno nepromenljiva istina; Ja sam čoveku opskrba životom i jedini sam vodič ljudskom rodu; vrednost i smisao Mojih reči ne određuju se po tome da li ih ljudski rod priznaje i prihvata, već suštinom samih tih reči; i čak ni ako niko na ovom svetu ne može da prihvati Moje reči, nema čoveka koji može da proceni vrednost Mojih reči i pomoć koju one pružaju ljudskom rodu. Stoga, kad se suočim s velikim brojem ljudi koji se bune protiv Mojih reči, opovrgavaju ih ili u potpunosti preziru, Moj stav je samo ovaj: neka vreme i činjenice budu Moji svedoci i neka dokažu da su Moje reči istina, put i život. Neka dokažu da je sve ono što sam rekao tačno, da je to ono što čovek treba da poseduje i, štaviše, ono što treba da prihvati. Dozvoliću da svi koji Me slede znaju ovu činjenicu: oni koji ne mogu u potpunosti da prihvate Moje reči, koji nisu u stanju da ih sprovedu u delo, oni koji u Mojim rečima ne mogu da nađu cilj i koji kroz njih ne mogu da prime blagodat spasenja, to su oni koje su Moje reči osudile; povrh toga, to su isti oni koji su izgubili blagodat Mog spasenja, te ih stoga Moj štap nikada neće napustiti.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Trebalo bi da razmotrite svoja dela”