C. Reči o otkrivanju verskih predstava, jeresi i zabluda iskvarenog ljudskog roda

135. Kako da čovek spozna Boga verujući u Njega? Čovek Boga treba da spozna na osnovu sadašnjih reči i dela Božjih, bez ikakvih odstupanja ili zabluda, a pre svega treba da poznaje Božje delo, koje je temelj spoznaje Samog Boga. Sve te razne zablude, lišene jasnog razumevanja Božjih reči jesu verske predstave; to su izobličena shvatanja. Najveća veština duhovnika ogleda se odmeravanju današnjih Božjih reči na osnovu njihovog upoređivanja sa načinom na koji su Božje reči bile shvaćene u prošlosti. Ako se, tokom služenja današnjem Bogu, pridržavaš onoga što je u prošlosti razotkriveno prosvećenjem Svetog Duha, tvoja služba će uzrokovati ometanje i postaće svojevrsna zastarela praksa, ništa više od verskih obreda. Ako veruješ da oni koji služe Bogu moraju da, između ostalih kvaliteta, spolja biti ponizni i strpljivi, i ako danas sprovodiš u delo takvo znanje, onda je takvo znanje verska predstava; ovakvo postupanje predstavlja ispoljavanje licemerja. Izraz „verske predstave” odnosi se na ono što je zastarelo (uključujući i razumevanje onih reči koje je Bog ranije izgovorio i svetlost direktnog prosvećenja Svetog Duha), a ako se te predstave danas primene, one će Božje delo ometati, a čoveku neće biti ni od kakve koristi. Ako ljudi nisu u stanju da se pročiste od onoga što pripada verskim predstavama, to će onda postati velika prepreka njihovom bogosluženju. Ljudi sa verskim predstavama ni na koji način ne mogu da idu ukorak sa delom Svetog Duha – oni za njim zaostaju jedan korak, a zatim i dva. To je zato što zbog tih verskih predstava čovek postaje izuzetno samopravedan i nadmen. Bog ne oseća nostalgiju za onim što je govorio i činio u prošlosti; ako je nešto zastarelo, On to uklanja. Da li ti zaista nisi u stanju da odbaciš svoje predstave? Ako se držiš reči koje je Bog u prošlosti govorio, da li time dokazuješ da poznaješ Božje delo? Ako nisi u stanju da prihvatiš sadašnju svetlost Svetog Duha, već se pridržavaš svetlosti iz prošlosti, možeš li time dokazati da slediš Božje stope? Zar još uvek nisi u stanju da odbaciš svoje religijske predstave? U tom ćeš slučaju postati neko ko se Bogu protivi.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Bogu mogu da služe samo oni koji poznaju sadašnje Božje delo”

136. Pošto se Božje delo neprestano razvija, pojedina Njegova dela neminovno zastarevaju s pojavom novih dela. Ova različita dela, stara i nova, nisu međusobno protivrečna, već se dopunjavaju, pri čemu svaka etapa sledi iz prethodne. Budući da ima novih dela, prirodno je da ona stara moraju da budu uklonjena. Primera radi, neke od davno ustanovljenih praksi i uobičajenih ljudskih izreka, zajedno s čovekovim dugogodišnjim iskustvom i naučenim lekcijama, stvorile su u čovekovom umu svakovrsne i raznolike predstave. To što Bog čoveku tek treba u potpunosti da otkrije Svoje pravo lice i Svoju suštinsku narav – u kombinaciji sa višegodišnjim širenjem tradicionalnih teorija koje se protežu od prošlosti do sadašnjosti – još više je pogodovalo tome da čovek formira takve predstave. Moglo bi se reći da je, tokom čovekovog verovanja u Boga, uticaja raznih predstava doveo do neprestanog formiranja i razvoja svakojakih shvatanja Boga zasnovanih na predstavama, što je uzrokovalo da mnogi religiozni ljudi koji služe Bogu postali Njegovi neprijatelji. Što su, dakle, verske predstave u ljudima jače, to se oni više protive Bogu i sve više postaju Božji neprijatelji. Božje delo je uvek novo i nikad ne zastareva – ono nikada ne formira pravila; naprotiv, ono neprekidno prolazi kroz različite stepene promena i obnavljanja. To što Bog dela na ovaj način izraz je Njegove suštinske naravi. To je ujedno i suštinsko načelo Božjeg dela i jedno od sredstava rada kojima Bog ostvaruje Svoje upravljanje. Kad Bog ne bi delovao na taj način, čovek se ne bi menjao, niti bi bio sposoban da Ga spozna, a Sotona ne bi bio poražen. Stoga se u Njegovom delu stalno javljaju promene koje su na prvi pogled slučajne, ali su zapravo periodične. Način na koji čovek veruje u Boga, međutim, sasvim je drugačiji. On se drži starih, oprobanih pravila i sistema, koji su mu utoliko više po volji što su stariji. Kako bi nerazborit ljudski um, tvrdoglav poput mazge, mogao da prihvati toliko nedokučivih novih dela i reči Božjih? Čovek se gnuša Boga koji je uvek nov i nikada star; sviđa mu se jedino stari Bog, s dugom bradom i sedom kosom, koji ne može da hoda. Tako je, zbog toga što i Bog i čovek imaju sopstvene „naklonosti”, čovek postao Božji neprijatelj. Mnoge od ovih protivrečnosti aktuelne su čak i danas, kad je od početka izvršenja uvek novih Božjih dela prošlo gotovo šest hiljada godina. One se, dakle, ne mogu ispraviti. Možda zbog tvrdoglavosti čoveka, ili možda usled nepovredivosti Božjih upravnih odluka od strane bilo kog čoveka, ti sveštenici i sveštenice se i dalje drže memljivih starih knjiga i papira, dok Bog nastavlja Svoje nedovršeno delo upravljanja kao da niko ne gleda. Iako postoje takve neprijateljske protivrečnosti, koje je čak nemoguće rešiti, Bog na njih ne obraća pažnju, kao da one istovremeno i postoje i ne postoje. Čovek se, međutim, još uvek čvrsto drži svojih uverenja i predstava, i nikad ih ne odbacuje. Jedna je stvar ipak očigledna: iako čovek ne odstupa od svog stava, Božje „stope” nikad ne miruju i On Svoje stavove uvek menja spram okruženja. Naposletku, čovek je taj koji će biti poražen bez borbe. U međuvremenu, Bog je „najveći neprijatelj” svih protivnika koje je porazio, ali je ujedno i „šampion” svih ljudi, kako onih poraženih tako i neporaženih. Ko se može nadmetati s Bogom i pobediti? Čovekove predstave naizgled potiču od Boga, jer su mnoge od njih nastajale malo-pomalo na tragu Božjeg dela. Bog, međutim, ne prašta čoveku zbog toga, a još manje ga obasipa pohvalama za to što, na tragu Njegovog dela, stvara seriju za serijom proizvoda „za Boga”, koji su izvan Njegovog dela. Umesto toga, On je do krajnosti zgađen čovekovim predstavama i starim, pobožnim verovanjem, te čak ni ne namerava da prizna datum njihovog nastanka. On uopšte ne prihvata mišljenje da su sve te predstave posledica Njegovog dela, jer čovekove predstave potiču od ljudske zaraze; one izviru iz čovekovih misli i uma – one dakle, ne potiču od Boga, već od Sotone. Božja je namera oduvek bila da Njegovo delo bude novo i živo, a ne staro i mrtvo, a to čega bi On hteo da se čovek pridržava menja se saglasno dobu i periodu, drugim rečima, to nije ni večno ni nepromenljivo. To je zato što je On Bog, čijom zaslugom čovek živi i obnavlja se, a ne đavo, zbog kojeg čovek stari i umire. Zar vi to još uvek ne shvatate? To što imaš predstave o Bogu i što nisi u stanju da ih se oslobodiš, usled je tvog neuspeha da shvatiš stvari – nije to zato u Božjem delu ima premalo smisla, niti zato što je Njegovo delo bezobzirno prema čovekovim osećanjima, a još manje zato što Bog nikada ne vodi računa o svom pravom delu. Ti svoje predstave ne možeš da odbaciš zato što ti previše nedostaje pokornosti i što nimalo ne ličiš na Božje stvorenje, a ne zato što ti Bog to otežava. Uzrok svemu tome si ti i to nikakve veze s Bogom nema; svu patnju i nesreću skrivio je čovek. Božje su misli uvek dobre: On ne želi da ti zbog Njega razviješ predstave, već želi da se, kako vreme prolazi, obnavljaš i prolaziš kroz preobražaj. Ti, međutim, ne znaš šta je za tebe dobro, pa stoga stalno nešto razmatraš i analiziraš. Nije stvar u tome da Bog tebi otežava život, već u tome da ti nedostaje bogobojažljivo srce i da si preterano buntovan. Majušno stvoreno biće koje se usuđuje da uzme neznatni delić onoga što mu je Bog prethodno dao, pa se okreće da bi time napalo Boga – zar to nije ljudsko buntovništvo? Ljudi su, slobodno se može reći, krajnje nekompetentni da svoje stavove izraze pred Bogom, a još manje zavređuju da se unaokolo šepure svojim bezvrednim, smrdljivim, trulim i zastarelim izrazima kako im je volja – a o onim memljivim predstavama da i ne govorimo. Nisu li one još bezvrednije?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Bogu mogu da služe samo oni koji poznaju sadašnje Božje delo”

137. Božje delo uvek ide dalje i, premda se svrha Njegovog dela ne menja, metod prema kojem On deluje neprekidno se menja; otud se i oni koji slede Boga neprekidno menjaju. Što više Bog dela, to je čovekovo bogopoznanje temeljnije. Kao posledica Božjeg dela, i u čovekovoj naravi dolazi do odgovarajućih promena. Međutim, upravo zato što se delo Božje večito menja, oni koji nisu spoznali delo Svetog Duha i oni nerazumni ljudi koji nisu spoznali istinu, postaju ljudi koji se opiru Bogu. Delo Božje nikada se ne prilagođava čovekovim predstavama zato što je Njegovo delo uvek novo i nikada staro, i On nikada ne ponavlja staro delo, već naprotiv, obavlja delo koje nikada ranije nije obavio. Kako Bog ne ponavlja Svoja dela, a čovek uvek sudi o trenutnom Božjem delu na osnovu dela koje je On obavio u prošlosti, Bogu je postalo izuzetno teško da sprovodi svaku etapu Svog dela novog doba. Čovek ima previše poteškoća! Previše je konzervativan u svom razmišljanju! Niko ne poznaje delo Božje, ali mu svako određuje granice. Kada napusti Boga, čovek gubi život, istinu i Božje blagoslove, ali ipak ne prihvata ni život, ni istinu, a ponajmanje veće blagoslove koje Bog daruje ljudskom rodu. Svi ljudi žele da zadobiju Boga, a ipak ne tolerišu nikakve promene u Božjem delu. Oni koji ne prihvataju novo Božje delo veruju da je delo Božje nepromenjivo, da zauvek stoji u mrtvoj tački. Oni veruju da sve što je potrebno da bi se zadobilo večno spasenje od Boga jeste da se poštuje zakon, i da će namere Božje uvek biti zadovoljene dokle god se oni kaju i ispovedaju svoje grehe. Oni smatraju da Bog može biti Bog samo po zakonu i onaj Bog koji je zbog čoveka prikovan za krst; oni takođe smatraju da Bog ne treba i ne može da izađe izvan okvira Biblije. Upravo ih je takvo razmišljanje čvrsto okovalo u zakone starog doba i prikovalo za mrtve propise. Ima još više onih koji veruju da kakvo god bilo, novo Božje delo mora biti potkrepljeno proročanstvima, i da se u svakoj etapi takvog dela svima koji Ga prate „iskrenim” srcem moraju pokazati otkrivenja; u suprotnom, to delo ne može biti Božje delo. Već i sama spoznaja Boga za čoveka nije lak zadatak. Kada se tome doda čovekovo nerazumno srce i buntovna priroda prožeta uobraženošću i umišljenošću, postaje mu još teže da prihvati Božje novo delo. Čovek niti pažljivo istražuje novo delo Božje, niti ga prihvata s poniznošću; umesto toga, on zauzima prezriv stav prema njemu i iščekuje otkrivenja i smernice od Boga. Zar to nisu manifestacije čoveka koji se buni protiv Boga i koji Mu se opire? Kako takvi ljudi mogu da zadobiju Božje odobravanje?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kako oni koji su u svojim predstavama postavljali granice Bogu mogu da prime Njegova otkrivenja?”

138. Pošto čovek veruje u Boga, on mora pomno da sledi svaku Božju stopu, treba da „sledi Jagnje, kud god da krene”. Samo ljudi koji tako postupaju jesu oni koji zaista traže istiniti put, oni koji poznaju delo Svetoga Duha. Ljudi koji se tvrdoglavo pridržavaju reči i doktrina jesu oni koji su delom Svetoga Duha eliminisani. U svakom vremenskom periodu Bog će započeti novo delo i u svakom će periodu među ljudima postojati novi početak. Ako se čovek samo pridržava istina da je „Jahve Bog” i „Isus je Hrist”, od kojih se svaka odnosi samo na jedno doba, on nikad neće moći da održi korak sa delom Svetog Duha i zauvek će biti nesposoban da zadobije delo Svetog Duha. Bez obzira na to kako Bog deluje, ako čovek sledi bez ikakve sumnje i sledi pomno, kako bi onda Sveti Duh mogao da ukloni čoveka? Kako bi čovek mogao da bude kažnjen ako je on, ma šta Bog činio, siguran da je to delo Svetog Duha, ako bez ikakve bojazni sarađuje sa delom Svetog Duha i ako nastoji da ispuni Božje zahteve? Božje delo nikad nije prestalo da se izvršava, Njegovi se koraci nikad nisu zaustavili, a pre no što Svoje delo upravljanja privede kraju, On je stalno zauzet i nikad ne prestaje s radom. Čovek je, međutim, drugačiji: stekavši tek trunčicu od dela Svetog Duha, on se prema tom delu ponaša kao da se ono nikad neće promeniti; zadobivši nešto malo znanja, on ne kreće dalje da bi „pratio” Božje novije delo; videvši jedva nešto malo od Božjeg dela, on smesta ograničava Boga na određenu drvenu figuru i veruje da će Bog zauvek zadržati taj lik koji on vidi, veruje da je tako izgledao u prošlosti i da će ubuduće zauvek tako izgledati; stekavši tek mrvicu površnog znanja, čovek je toliko gord da se zaboravlja i počinje bezobzirno da proglašava Božju narav i biće koji, jednostavno, ne postoje; a uverivši se u jednu etapu dela Svetog Duha, čovek ne prihvata novo Božje delo, bez obzira na to kakav je čovek koji to novo delo proglašava. Takvi ljudi ne mogu da prihvate novo delo Svetog Duha; oni su previše konzervativni i nesposobni da prihvate nove stvari. Takvi ljudi su oni koji veruju u Boga, ali Ga ujedno i odbacuju. Mada čovek veruje da su Izraelci grešili što su „verovali samo u Jahvea, a nisu verovali u Isusa”, većina ljudi i dalje igra ulogu u kojoj „veruju samo u Jahvea i odbacuju Isusa” i „čeznu za povratkom Mesije, ali se protive Mesiji po imenu Isus”. Stoga nije ni čudo što ljudi i dalje, nakon prihvatanja jedne etape dela Svetoga Duha, žive pod Sotoninom vlašću i još uvek ne primaju Božje blagoslove. Zar to nije posledica čovekovog buntovništva? Širom sveta, ljudi u hrišćanstvu koji nisu išli ukorak s novim delom današnjice čvrsto se nadaju da će im se posrećiti, pretpostavljajući da će Bog svakome od njih ispuniti želju. Pa ipak, oni ne mogu sa potpunom sigurnošću da kažu zašto će ih Bog odvesti na treće nebo, niti kako će Isus doći da ih primi jašući na belom oblaku, a još manje su sasvim sigurni u to da li će Isus zaista doći na belom oblaku onog dana kad su oni to zamislili. Svi su oni zabrinuti i zbunjeni; ni sami ne znaju da li će Bog sa Sobom povesti baš svakog od njih, šačice raznoraznih ljudi iz svih mogućih veroispovesti. Delo koje Bog sada obavlja, sadašnje doba, Božje namere – ni o jednoj od ovih stvari oni pojma nemaju i ne rade ništa drugo osim što na prste odbrojavaju dane. Samo oni koji do samog kraja slede stope Jagnjeta mogu zadobiti poslednji blagoslov, dok oni „pametni ljudi”, koji nisu u stanju da Ga slede do samog kraja, ali ipak veruju da su sve zadobili, nisu u stanju da svedoče o Božjoj pojavi. Svako od njih veruje da je najpametnija osoba na svetu; oni bez ikakvog razloga prekidaju kontinuirani razvoj Božjeg dela i kao da sa apsolutnom sigurnošću veruju da će ih Bog povesti na nebo; oni, koji imaju „nepodeljenu odanost Bogu, koji slede Boga i povinuju se rečima Božjim”. Iako imaju „nepodeljenu odanost” rečima koje je Bog izgovorio, njihove su reči i postupci još uvek toliko odvratni, jer se oni protive delu Svetog Duha i čine prevaru i zlo. Oni koji ne mogu da slede do samog kraja, koji ne mogu da idu u korak sa delom Svetog Duha i koji se čvrsto drže starog dela, ne samo da nisu uspeli da postanu odani Bogu, već su, naprotiv, postali Božji protivnici, postali su oni koje je novo doba odbacilo i oni koji će biti kažnjeni. Postoji li iko jadniji od njih? Mnogi čak veruju da su nesavesni svi oni koji odbacuju stari zakon i prihvataju novo delo. Ovim ljudima, koji se samo usredsređuju na „savest”, a ipak ne spoznaju delo Svetoga Duha, njihova će sopstvena savest naposletku osujetiti izglede. Čak se ni Bog ne pridržava pravila u Svom delu i, mada je to Njegovo sopstveno delo, Bog ga se ipak ne pridržava slepo. Ono što treba osporiti biva osporeno, a ono što treba eliminisati biva eliminisano. Pa ipak, čovek se drži tek jednog malog delića dela Božjeg upravljanja kako bi Mu se suprotstavio. Nije li to apsurdno s čovekove strane? Nije li to glupost čovekova? Što su ljudi plašljiviji i preterano oprezni jer se boje da neće zadobiti blagoslove, to su nesposobniji da zadobiju više blagoslova i prime konačni blagoslov. Svi oni ljudi koji se tvrdoglavo pridržavaju zakona, prema zakonu pokazuju nepodeljenu odanost, a što više pokazuju takvu odanost prema zakonu, to sve više postaju buntovnici koji se protive Bogu. Jer, ovo je Doba carstva, a ne Doba zakona, i ne može se istovremeno govoriti o delu današnjice i o prošlom delu, niti se delo prošlosti može porediti s današnjim delom. Božje delo se promenilo, a promenila se i čovekova praksa; ona više ne podrazumeva poštovanje zakona, niti nošenje krsta. Prema tome, ljudska odanost prema zakonu i krstu neće od Boga zadobiti priznanje.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”

139. Ljudi, pošto su iskvareni, žive u Sotoninoj zamci. Svi oni žive u telu od krvi i mesa, u sebičnim željama i među njima nema nijednog koji je u skladu sa Mnom. Oni koji kažu da su u skladu sa Mnom, svi redom obožavaju nejasne idole. Iako ispovedaju da je Moje ime sveto, oni koračaju putem koji ide nasuprot Meni, a njihove reči su pune nadmenosti i samopouzdanja. To je zato što su svi oni u suštini protiv Mene i nisu u skladu sa Mnom. Svakoga dana traže moje tragove u Bibliji i nasumice pronalaze „prikladne” odlomke koje neprestano iznova čitaju i recituju kao svete spise. Oni ne znaju kako da budu u skladu sa Mnom niti znaju šta znači biti protiv Mene. Oni samo slepo čitaju svete spise. Nejasnog boga, koga naprosto nisu videli i koga suštinski ne mogu da vide, oni svode u granice Biblije, te u slobodno vreme izvade Biliju i čitaju je. Oni veruju u Moje postojanje samo u okviru Biblije i izjednačavaju Me sa Biblijom; bez Biblije nema Mene, a bez Mene nema Biblije. Oni ne obraćaju pažnju na Moje postojanje i Moja dela, već umesto toga posvećuju preteranu i posebnu pažnju svakoj reči Svetog pisma. Još više njih čak veruje da ne bi trebalo da radim ništa od onoga što želim ako to nije predskazano u Svetom pismu. Oni pridaju previše značaja Svetom pismu. Može se reći da oni bukvalne reči smatraju isuviše važnim, do te mere da stihove iz Biblije koriste da bi odmeravali svaku reč koju izgovorim i da bi Me osudili. Oni ne tragaju za putem da budu u skladu sa Mnom niti za putem da budu u skladu s istinom, već za putem poklapanja sa rečima iz Biblije i veruju da sve što se ne podudara s Biblijom, bez izuzetka, nije Moje delo. Nisu li takvi ljudi poslušni potomci fariseja? Jevrejski fariseji su koristili Mojsijev zakon da osude Isusa. Oni nisu tražili da budu u skladu sa Isusom iz tog vremena, već su se prema svakom članu zakona odnosili s takvom ozbiljnošću, da su – nakon što su Ga optužili da ne poštuje zakon Starog zaveta i da nije Mesija – nevinog Isusa na kraju prikovali za krst. U čemu je bila njihova suština? Zar ona nije bila u tome što nisu tražili način da budu u skladu s istinom? Obraćali su pažnju samo na svaku reč iz Svetog pisma, a da pri tom nisu ni marili ni za Moje namere, ni za korake i metode Mog dela. To nisu bili ljudi koji su tražili istinu, već ljudi koji su se strogo držali slova; to nisu bili ljudi koji su verovali u Boga već ljudi koji su verovali u Bibliju. Preciznije rečeno, oni su bili psi čuvari Biblije. Da bi sačuvali interese Biblije, da bi održali dostojanstvo Biblije i zaštitili njen ugled, otišli su tako daleko da su prikovali milostivog Isusa na krst. To su učinili samo da bi odbranili Bibliju i da bi očuvali status svake biblijske reči u ljudskim srcima. Zato su radije izabrali da se odreknu sopstvene budućnosti i da ne zadobiju žrtvu za greh kako bi na smrt osudili Isusa koji se nije slagao sa propisima Svetog pisma. Zar nisu svi oni bili slepi poslušnici svake reči Svetog pisma?

A šta je sa ljudima danas? Oni bi radije da s ovog sveta izbace Hrista koji je došao da izrazi istinu, kako bi mogli da uđu u nebo i dobiju blagodat. Radije bi potpuno porekli dolazak istine kako bi sačuvali interese Biblije i radije bi Hrista koji se vratio u telo ponovo prikovali na krst kako bi obezbedili večno postojanje Biblije. Kako da čovek primi Moje spasenje kad mu je srce tako zlonamerno i priroda tako neprijateljska prema Meni? Živim među ljudima, a ipak čovek ne spoznaje Moje postojanje. Kada čoveka obasjam svojom svetlošću, on i dalje ne zna za Moje postojanje. Kada iskalim svoj gnev na čoveku, on još više poriče Moje postojanje. Čovek traži da bude u skladu sa rečima i sa Biblijom, a nijedna osoba ne dolazi pred Mene da traži način da se uskladi s istinom. Čovek upire pogled ka Meni na nebu i posebno se brine za Moje postojanje na nebu, a niko ne brine o Meni u telu, jer sam ja koji živim među ljudima, jednostavno, previše beznačajan. Niski su u Mojim očima oni koji samo traže sklad sa rečima iz Biblije i oni koji samo traže sklad sa nejasnim bogom. To je zato što se oni klanjaju mrtvim rečima i bogu koji im može podariti neizmerno bogatstvo; klanjaju se bogu koji bi se prepustio na milost i nemilost čoveku – bogu koji ne postoji. Šta onda takvi ljudi mogu dobiti od Mene? Čovek je jednostavno suviše nizak za reči. Oni koji su protiv Mene, oni koji Mi iznose neograničene zahteve, oni koji ne vole istinu, oni koji se bune protiv Mene – kako bi oni mogli da budu u skladu sa Mnom?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Treba da tražiš način da budeš u skladu sa Hristom”

140. Ako koristite svoje predstave da izmerite i definišete Boga, kao da je Bog nepromenljivi glineni kip, u potpunosti svodeći Boga na Bibliju i smeštajući Ga u ograničeno područje delovanja, onda to dokazuje da ste Boga osudili. Budući da su Jevreji u doba Starog zaveta smatrali da je Bog idol utvrđenog oblika kojeg su čuvali u svom srcu, kao da se Bog jedino može nazvati Mesijom i da samo On koji se zove Mesija može da bude Bog, i zato što su ljudi služili Bogu i obožavali Ga kao (beživotni) glineni kip, oni su prikovali Isusa tog vremena za krst, osudivši Ga na smrt – time je nedužni Isus bio osuđen na smrt. Bog je bio nevin, ali je čovek odbio da Ga poštedi, nepokolebljivo Ga je osudio na smrt, pa je tako Isus bio razapet. Čovek oduvek veruje da je Bog nepromenljiv i definiše Ga na osnovu jedne jedine knjige, Biblije, kao da čovek u potpunosti razume Božje upravljanje, kao da čovek drži sve što Bog čini u svom malom prstu. Ljudi su krajnje nerazumni, nadmeni su do krajnjih granica i svi su skloni hvalisanju. Bez obzira na to koliko je uzvišeno tvoje znanje o Bogu, Ja ipak kažem da ne poznaješ Boga, da si neko ko se najviše suprotstavlja Bogu i da si osudio Boga, jer si potpuno nesposoban da se pokoriš delu Božjem i da ideš putem na kome te Bog usavršava. Zašto Bog nikada nije zadovoljan ljudskim postupcima? Razlog je u tome što čovek nikada ne spoznaje Boga, ima previše predstava i njegovo se znanje o Bogu ni na koji način ne podudara sa stvarnošću, već je šablonsko i jednolično, mehanički iskopirano i kruto primenjeno. I tako, nakon što je danas došao na zemlju, čovek je Boga još jednom prikovao za krst!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Zli ljudi će zasigurno biti kažnjeni”

141. Tokom nekoliko hiljada godina čovek je čeznuo da svedoči dolasku Spasitelja. Čovek je čeznuo da vidi Isusa Spasitelja kako jaše na belom oblaku dok se lično spušta među one koji su čeznuli za Njim i nadali Mu se hiljadama godina. Čovek je takođe čeznuo da se Spasitelj vrati i ponovo sjedini sa njim; drugim rečima, žudeo je da se Isus Spasitelj, koji je hiljadama godina bio odvojen od ljudi, vrati i da još jednom izvrši delo iskupljenja koje je učinio među Jevrejima, da bude milostiv i pun ljubavi prema čoveku, da oprosti i ponese čovekove grehe, pa čak i da na sebe primi sve ljudske prestupe i tako spasi čoveka od greha. Ono za čim čovek čezne jeste da Isus Spasitelj bude isti kao i pre – Spasitelj koji je drag, ljubazan i poštovan, koji se nikada ne ljuti na čoveka i nikada mu ne prigovara, već mu prašta i na sebe prima sve čovekove grehe i koji će čak, kao i pre, umreti na krstu radi čoveka. Otkako je Isus otišao, učenici koji su Ga sledili, kao i svi sveci koji su spaseni u Njegovo ime, očajnički su čeznuli za Njim i očekivali Ga. Svi oni koji su spaseni milošću Isusa Hrista u Doba blagodati žudeli su za tim radosnim danom u poslednjim danima kada Isus Spasitelj silazi na belom oblaku da se pojavi pred bezbrojnim ljudima. Naravno, to je i zajednička želja svih onih koji danas prihvataju ime Isusa Spasitelja. Svi u vaseljeni koji znaju za spasenje Isusa Spasitelja očajnički su čeznuli da Isus Hristos iznenada stigne kako bi ispunio ono što je rekao dok je bio na zemlji: „Doći ću baš kao što sam i otišao.” Čovek veruje da se, nakon raspeća i vaskrsenja, Isus vratio na nebo na belom oblaku da bi zauzeo svoje mesto sa desne strane Svevišnjeg. Na sličan način Isus će ponovo, na belom oblaku (to je isti onaj oblak koji je Isus uzjahao kada se vratio na nebo), sići među one koji su očajnički čeznuli za Njim hiljadama godina, a imaće jevrejski lik i nosiće jevrejsku odeću. Nakon što se pojavi pred njima, On će ih darovati hranom i za njih prosuti živu vodu, i živeće među ljudima, pun blagodati i pun milosrđa, jasan i stvaran. U sve takve predstave ljudi veruju. Pa ipak, Isus Spasitelj to nije učinio; ono što je uradio upravo je suprotno čovekovim predstavama. Nije stigao među one koji su očajnički čeznuli za Njegovim povratkom i nije se pred bezbrojnim ljudima pojavio jašući na belom oblaku. On je već stigao, ali čovek Ga ne zna i po tom pitanju ostaje neuk. Čovek Ga samo besciljno čeka, uopšte ne zna da je On već sišao na „belom oblaku” (na belom oblaku koji je Njegov Duh, Njegova reč, Njegova celokupna narav i sve što On jeste) i da je sada među grupom pobednika koju će On stvoriti tokom poslednjih dana. Kako bi čovek mogao da zna da sveti Spasitelj Isus, iako je pun milosrđa i ljubavi prema čoveku, nikako ne bi mogao da dela u tim „hramovima” koji su puni prljavštine i nastanjeni nečistim duhovima? Iako čovek iščekuje Njegov dolazak, kako bi On mogao da se pojavi pred onima koji jedu meso nepravednika, piju krv nepravednika i nose odeću nepravednika, koji veruju u Njega a ipak Ga ne spoznaju i koji Ga stalno iznuđuju? Čovek zna samo da je Isus Spasitelj pun milosrđa i prepun milosti i da je On žrtva za greh, ispunjen iskupljenjem. Međutim, čovek nije ni svestan da je On Sȃm Bog, koji je prepun pravednosti, veličanstva, gneva i suda, koji ima autoritet i odiše dostojanstvom. Stoga, iako čovek željno čezne i žudi za povratkom Iskupitelja, i čak svojim molitvama uspeva da gane „Nebesa”, Isus Spasitelj se ne pojavljuje pred onima koji veruju u Njega, ali ga ne spoznaju.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Spasitelj se već vratio na ’belom oblaku’”

142. Ako bi Isus, kako to čovek zamišlja, ponovo došao i ako bi se u poslednjim danima i dalje Isusom zvao, ako bi opet na belom oblaku među ljude sišao u liku Isusovom – zar to ne bi bilo ponavljanje Njegovog dela? Da li je Duh Sveti u stanju da se drži starih metoda? Sve ono u šta čovek veruje jesu predstave i on može da razume samo ono što ima doslovno značenje i što je u skladu s njegovim uobraziljama; a predstave nisu u skladu s načelima delovanja Svetog Duha i nisu u skladu sa mislima Božjim. Bog ne bi na taj način delao; Bog nije toliko neuk i glup, a ni Njegovo delo nije toliko jednostavno kakvim ga ti zamišljaš. Prema ljudskim uobraziljama, Isus će dojahati na oblaku i spustiti se među vas. Vi ćete Ga ugledati, a On će vam, jašući na oblaku, kazati kako je On Isus. Takođe ćete zapaziti tragove od klinova na rukama Njegovim i spoznaćete da je On zaista Isus. On će vas nanovo spasiti i biće vaš svemoćni Bog. Spasiće vas, dodeliće vam novo ime i svakome podariti po jedan belutak, nakon čega će vam biti dopušteno da zakoračite u carstvo nebesko i da budete primljeni na nebo. Nisu li ovakva verovanja samo predstave čovekove? Da li Bog Svoje delo obavlja u skladu s čovekovim predstavama ili upravo nasuprot njima? Zar sve čovekove predstave ne potiču od Sotone? Nije li Sotona sve ljude iskvario? Ako bi Bog Svoje delo obavljao u skladu s čovekovim predstavama, zar se On onda ne bi pretvorio u Sotonu? Zar ne bi bio od iste vrste kao i stvorena bića? Budući da su stvorena bića sada iskvarena od strane Sotone i da je čovek postao otelotvorenje Sotone, ako bi Bog delovao u skladu s onim što pripada Sotoni, zar On onda ne bi bio u savezu sa Sotonom? Kako bi čovek mogao da dokuči delo Božje? Stoga, Bog nikada neće delovati u skladu s predstavama čoveka, niti će ikada delovati onako kako ti to zamišljaš. Možda ćeš reći kako je Sam Bog rekao da će doći na oblaku. Tačno je da je Bog to lično izgovorio, ali zar ti ne znaš da nijedan čovek ne može da dokuči tajne Božje? Zar ne znaš da niko od ljudi ne može da objasni Božje reči? Da li si ti, bez trunke sumnje, siguran da je Duh Sveti baš tebe prosvetio i prosvetlio? Nije valjda da je Sveti Duh baš tebe uputio na tako neposredan način? Da li ti je takva uputstva dao Sveti Duh ili su te sopstvene predstave navele na takvu pomisao? Možda ćeš reći: „To je Sam Bog rekao.” Mi, međutim, reči Božje ne možemo sameravati prema sopstvenim predstavama i prema sopstvenom umu. A što se tiče reči koje je izgovorio Isaija, možeš li da te reči s punim pouzdanjem objasniš? Usuđuješ li se da njegove reči objašnjavaš? Pošto se ne usuđuješ da objasniš reči proroka Isaije, kako se onda usuđuješ da objašnjavaš Isusove reči? Ko je veći – Isus ili Isaija? Pošto odgovor glasi da je Isus uzvišeniji, zašto objašnjavaš reči koje je izgovorio Isus? Da li bi Bog baš tebe unapred obaveštavao o Svom delu? Kad to ne može da zna ni jedno jedino stvoreno biće, pa čak ni glasnici nebeski, ni Sin čovečji, kako bi to onda ti mogao da znaš?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (3)”

143. Želite li da znate osnovni uzrok zašto su se fariseji suprotstavili Isusu? Želite li da znate suštinu fariseja? Bili su prepuni uobrazilja o Mesiji. Štaviše, oni su jedino verovali da će Mesija doći, ali nisu stremili ka život-istini. I tako, čak i danas, oni i dalje čekaju Mesiju, jer nemaju znanja o putu života, i ne znaju šta je put istine. Kako bi, kažete, tako budalasti, tvrdoglavi i neuki ljudi mogli dobiti Božji blagoslov? Mogu li da ugledaju Mesiju? Suprotstavili su se Isusu, jer nisu znali pravac dela Svetog Duha, jer nisu znali put istine koji je Isus govorio i, štaviše, jer nisu razumeli Mesiju. A pošto nikad nisu videli Mesiju i nikad nisu imali kontakt s Mesijom, njihova greška je u tome što su se držali samo imena Mesije, dok su se na sve moguće načine suprotstavljali Mesijinoj suštini. Ovi fariseji su u suštini bili tvrdoglavi, nadmeni i nisu se pokoravali istini. Načelo njihovog verovanja u Boga bilo je: ma koliko dubokoumna bila tvoja propoved, ma koliko velik bio tvoj autoritet, ti nisi Hristos ukoliko tvoje ime nije Mesija. Zar to verovanje nije besmisleno i smešno? Pitam vas dalje: zar nije i vama veoma lako da ponovite greške fariseja tog vremena, imajući u vidu da ni najmanje ne razumete Isusa? Možeš li da prepoznaš put istine? Možeš li istinski da jemčiš da se nećeš usprotiviti Hristu? Jesi li sposoban da slediš delo Svetog Duha? Ako ne znaš da li ćeš se usprotiviti Hristu, onda Ja kažem da ti već živiš na rubu smrti. Svi oni koji nisu poznavali Mesiju bili su kadri da čine dela suprotstavljanja Isusu, da odbace Isusa, da Ga klevetaju. Svi ljudi koji ne razumeju Isusa kadri su da Ga odbace i da Ga ruže. Štaviše, kadri su da Isusov povratak vide kao Sotonino zaluđivanje, te će većina tih ljudi osuditi ponovo ovaploćenog Isusa. Zar vas sve ovo ne plaši? Ono sa čim ćete se suočiti biće huljenje na Svetog Duha, cepanje reči koje je Sveti Duh uputio crkvama, i prezrivo odbijanje svih reči koje je Isus izrazio. Šta možete dobiti od Isusa ako ste toliko zbrkani? Kako ćete razumeti delo koje Isus obavlja kad se On nanovo ovaploti i dođe na belom oblaku, ako tvrdoglavo odbijate da se urazumite? Ovo vam govorim: ljudi koji ne prihvataju istinu, već slepo čekaju Isusov dolazak na belim oblacima, zasigurno hule na Svetog Duha i oni zasigurno spadaju u kategoriju koja će biti uništena. Vi samo želite Isusovu blagodat i jedino želite da uživate u blaženom carstvu nebeskom, ali nikad ne slušate reči koje je Isus izgovorio i nikad ne prihvatate istinu koju Isus izražava kad se iznova ovaploti. Šta ćete ponuditi u zamenu za činjenicu Isusovog povratka na belom oblaku? Da li je to iskrenost s kojom iznova činite grehe, a onda izgovarate svoju ispovest, iznova i iznova? Šta ćete ponuditi kao žrtvu Isusu koji se vraća na belom oblaku? Da li je to kapital višegodišnjeg rada kojim sebe veličate? Šta ćete pokazati kako bi Isus koji se vratio imao poverenja u vas? Da li je to ta vaša nadmena priroda, koja se ne pokorava nijednoj istini?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kada budeš ugledao duhovno telo Isusa, Bog će dotad već iznova napraviti nebo i zemlju”

144. Vi ste samo na rečima odani, vaše znanje se sastoji od mišljenja i predstava, vaš trud je zarad sticanja blagoslova nebeskih, pa kakva onda mora biti vaša vera? Čak i sad, pravite se da ne čujete nijednu reč istine. Vi ne znate šta je Bog, ne znate šta je Hristos, ne znate kako da se bojite Jahvea, ne znate kako da zakoračite u delo Svetog Duha, i ne znate kako da razlikujete delo Boga Samoga od navođenja na pogrešan put. Jedino znaš da osuđuješ svaku reč istine koju Bog izražava a koja nije u skladu sa tvojim sopstvenim mislima. Gde ti je poniznost? Gde ti je pokornost? Gde ti je odanost? Gde ti je stav traganja za istinom? Gde ti je bogobojažljivo srce? Kažem vam, oni koji u Boga veruju zbog znamenja, zasigurno spadaju u kategoriju koja će biti uništena. Oni koji nisu u stanju da prihvate reči Isusa koji se ponovo ovaplotio zasigurno su potomci pakla, naslednici arhanđela, kategorija koja će biti uništena zauvek. Mnogi možda ne mare za ono što govorim, ali, i pored toga, Ja svakom takozvanom svecu koji sledi Isusa želim da kažem da, kad sopstvenim očima budete videli Isusa kako na belom oblaku silazi sa neba, to će biti trenutak javnog pojavljivanja Sunca pravednosti. Možda će to za tebe biti trenutak velikog uzbuđenja. Međutim, treba da znaš da će trenutak kad budeš video Isusov silazak sa neba biti i trenutak kada ćeš sići u pakao da budeš kažnjen, trenutak kada bude proglašen završetak Božjeg plana upravljanja i trenutak u kojem Bog nagrađuje dobre, a kažnjava zle. Jer Božji sud će se već završiti pre nego što čovek bude video znamenja, kad postoji jedino izraz istine. Oni koji prihvataju istinu i ne tragaju za znamenjima, i koji su samim tim pročišćeni, biće dovedeni pred Božji presto i ući će u zagrljaj Stvoritelja. Samo oni koji budu istrajni u verovanju da je „Isus koji ne dolazi na belom oblaku lažni hristos” biće podvrgnuti večnoj kazni, jer oni veruju jedino u Isusa koji čini znamenja, ali ne priznaju Isusa koji izražava strogi sud i donosi život i istiniti put. I zato je jedino moguće da se Isus s njima obračuna kad se otvoreno vrati na belom oblaku. Oni su odveć tvrdoglavi, odveć sigurni u sebe, odveć nadmeni. Kako bi Isus mogao da nagradi takav ološ? Isusov povratak je veliko spasenje za one koji su u stanju da prihvate istinu, ali za one koji nisu u stanju da istinu prihvate, to je znak osude. Treba da birate svoj vlastiti put i ne treba da hulite na Svetoga Duha i da odbacujete istinu. Ne treba da budete neuke i nadmene osobe, već ljudi koji se pokoravaju usmeravanju Svetoga Duha i koji su žedni istine i tragaju za njom; jedino ćete na ovaj način imati koristi. Savetujem vam da brižljivo hodate putem vere u Boga. Ne brzajte sa zaključcima; štaviše, nemojte biti površni i nemarni u svojoj veri u Boga. Treba da znate da bi oni koji veruju u Boga trebalo da, u najmanju ruku, poseduju ponizno i bogobojažljivo srce. Oni koji su istinu čuli a ipak pred njom dižu nos, budalasti su i neuki. Oni koji su istinu čuli a ipak nehajno donose zaključke ili osuđuju istinu, nadmeni su ljudi. Niko ko u Isusa veruje nije podoban da drugog proklinje ili osuđuje. Svi vi treba da budete ljudi koji imaju razum i prihvataju istinu. Možda ti, pošto si čuo put istine i pročitao reč života, smatraš da je samo jedna od deset hiljada ovih reči u skladu s tvojim shvatanjem i sa Biblijom, a onda treba da nastaviš da tražiš u tom desetohiljaditom delu ovih reči. Takođe ti savetujem da budeš ponizan, da ne budeš previše samouveren i da ne budeš previše pun sebe. Sa mrvicom bogobojažljivog srca koje poseduješ, dobićeš veće svetlo. Ako brižljivo proučiš ove reči i iznova budeš o njima razmišljao, shvatićeš da li su one istina ili nisu, i da li su one život ili nisu. Možda će neki ljudi, pošto su pročitali tek nekoliko rečenica, slepo osuditi ove reči, govoreći: „Ovo nije ništa drugo do nekakvo prosvećenje od Svetoga Duha”, ili „Ovo je lažni hristos došao da ljude zaluđuje”. Oni koji tako govore previše su neuki! Toliko malo razumeš Božje delo i mudrost, i savetujem ti da iznova kreneš ispočetka! Ne smete, zbog toga što će se tokom poslednjih dana pojaviti lažni kristovi, slepo da osuđujete reči koje Bog izražava i ne smete da budete neko ko huli na Svetog Duha jer se boji da će biti zaluđen. Zar to ne bi bila velika šteta? Ako, nakon ponovnog razmatranja, i dalje smatraš da ove reči nisu istina, da one nisu put i da nisu Božji izraz, onda ćeš na kraju biti kažnjen i ostaćeš bez blagoslova.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kada budeš ugledao duhovno telo Isusa, Bog će dotad već iznova napraviti nebo i zemlju”

145. Jako dugo nisi verovao u Boga, a ipak o Njemu imaš mnogo predstava, u toj meri da se ni na sekundu ne usuđuješ da pomisliš da bi vas Bog Izraelaca mogao udostojiti Svog prisustva. Još i manje se usuđujete da razmišljate o tome kako biste mogli da vidite da se Bog lično pojavljuje, s obzirom na to koliko ste prljavi do krajnosti. Niti ste ikada razmišljali o tome kako bi Bog mogao lično da siđe u zemlju neznabožaca. Trebalo bi da siđe na goru Sinaj ili na Maslinsku goru i pojavi se Izraelcima. Nisu li svi neznabošci (odnosno, narod van Izraela) predmet Njegovog gnušanja? Kako bi On lično mogao da dela među njima? Sve su ovo duboko ukorenjene predstave koje ste razvili tokom mnogih godina. Svrha toga da danas budete osvojeni jeste u razvejavanju tih vaših predstava. Vi tako vidite ličnu Božju pojavu među vama – ne na gori Sinaj ili na Maslinskoj gori, već među ljudima koje On nikada ranije nije vodio. Nakon što je Svoje dve etape dela Bog obavio u Izraelu, Izraelci i svi neznabošci počeli su da gaje predstavu o tome da je Bog, iako je tačno da je On stvorio sve stvari, voljan da bude samo Bog Izraelaca, a ne i Bog neznabožaca. Izraelci veruju u sledeće: Bog može da bude samo naš Bog, a ne i Bog vas neznabožaca, i, budući da se vi ne bojite Jahvea, Jahve – naš Bog – vas se gnuša. Taj jevrejski narod veruje u sledeće još i više: Gospod Isus je preuzeo naš lik jevrejskog naroda i On je Bog koji nosi žig jevrejskog naroda. Bog deluje među nama. Božji lik i naš lik su slični; naš lik je blizak Božjem. Gospod Isus je Car nas Jevreja; neznabošci nisu podobni da prime tako veliko spasenje. Gospod Isus je žrtva za greh za nas Jevreje. Samo na osnovu te dve etape dela, Izraelci i jevrejski narod su formirali sve ove predstave. Oni nadmeno svojataju Boga, ne dopuštajući da je Bog takođe Bog neznabožaca. Time je Bog postao praznina u srcu neznabožaca. Razlog za to dolazi otud što su svi počeli da veruju da Bog ne želi da bude Bog neznabožaca i da On voli samo Izraelce – Njegov izabrani narod – i jevrejski narod, posebno učenike koji su Ga sledili. Zar ne znaš da delo koje su Jahve i Isus obavili jeste zarad opstanka celog ljudskog roda? Priznaješ li sada da Bog jeste Bog svih vas rođenih izvan Izraela? Zar Bog nije upravo ovde među vama? Ovo ne može biti san, zar ne? Zar ne prihvatate ovu stvarnost? Ne usuđujete se da u to poverujete niti da o tome razmišljate. Bez obzira na to kako vi to vidite, zar nije Bog upravo ovde među vama? Da li se i dalje ne usuđujete da poverujete u ove reči? Od danas pa nadalje, nisu li svi osvojeni ljudi i svi oni koji žele da budu Božji sledbenici – izabrani narod Božji? Niste li svi vi, koji ste danas sledbenici, izabrani narod izvan Izraela? Zar vaš identitet nije isti kao kod Izraelaca? Zar nije sve ovo upravo ono što treba da prepoznate? Nije li to cilj dela osvajanja vas? Budući da možete da vidite Boga, On će zauvek biti vaš Bog, od početka i u budućnosti. On vas neće napustiti, sve dok ste svi vi voljni da Ga sledite i da budete Njegova odana, pokorna stvorena bića.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Prava priča o delu osvajanja (3)”

146. Samo ako svoje stare predstave ostaviš po strani, moći ćeš da stekneš novo znanje, pri čemu se staro znanje ne mora nužno poklapati sa starim predstavama. Pod „predstavama” se ovde podrazumevaju stvari koje čovek zamišlja, a koje su u neskladu sa stvarnošću. Ako je staro znanje, s prolaskom doba, postalo zastarelo, treba ga odbaciti. Staro znanje je deo čovekovih predstava i ono ga sputava da uđe u novo delo. Ako čovek može ispravno da se odnosi prema ovom starom znanju i u stanju je da kombinuje staro i novo, onda mu staro znanje zapravo postaje pomoć, postajući osnova na kojoj on ulazi u novo doba. Pouka o bogopoznanju zahteva od tebe da savladaš mnoga načela: kako zakoračiti na put spoznaje Boga, koje istine moraš razumeti da bi spoznao Boga i kako da se oslobodiš sopstvenih predstava i svoje stare naravi da bi mogao da se pokoriš celokupnom uređenju novog Božjeg dela. Ako ova načela iskoristiš kao temelj za ulazak u pouku o poznavanju Boga, tvoje će se znanje sve više produbljivati. Ako su ti potpuno jasne tri etape dela – to jest, ako poznaješ celokupan Božji plan upravljanja – i ako prethodne dve etape Božjeg dela možeš u potpunosti da povežeš sa sadašnjom etapom, i shvataš da je to delo koje obavlja jedan Bog, na taj ćeš način steći najdublji temelj od svih. (…) Kada bi čovek u tri etape dela mogao da vidi da ih sve odreda Sâm Bog obavlja u različitim vremenima, na različitim mestima i na različitim ljudima; kada bi čovek mogao da shvati da sva ta dela, iako međusobno različita, obavlja jedan Bog i da, upravo stoga što čitavo delo obavlja jedan Bog, ono mora biti ispravno i nepogrešivo, kao i da se neosporno radi o delu jednog Boga, mada je ono u neskladu sa čovekovim predstavama – kada bi, dakle, čovek mogao sa sigurnošću da kaže kako je sve to delo jednog Boga, čovekove predstave bi se tada svele na puke tričarije, koje nisu vredne pomena. Čoveku su vizije nejasne, čovek samo Jahvea poznaje kao Boga, a Isusa kao Gospoda, i dvoumi se u vezi sa ovaploćenim Bogom današnjice. Posledično, mnogi ljudi i dalje su privrženi delima Jahvea i Isusa, i opsednuti predstavama o delu današnjice, i većina njih se neprestano oseća nesigurno, te delo današnjice ne shvata ozbiljno. Čovek, međutim, nema nikakve predstave o poslednje dve etape dela, koje su bile nevidljive. To je zato što čovek ne razume stvarnost poslednje dve etape dela i što im nije lično svedočio. Upravo zbog toga što se ove etape dela ne mogu videti, čovek ih zamišlja kako mu se svidi; ma šta da smisli, nema činjenica kojima bi se takve maštarije mogle dokazati, niti ikoga ko bi ih mogao korigovati. Čovek razuzdava svoj temperament, zaboravlja na oprez i pušta mašti na volju. Nema činjenica pomoću kojih bi se njegove maštarije mogle proveriti, te tako čovekove maštarije postaju „činjenice”, bez obzira na to da li su tačne. Na taj način, čovek veruje u sopstvenog, izmaštanog boga, koji postoji samo u njegovom umu, i ne stremi ka Bogu stvarnosti. Ako svaka osoba ima svoju vrstu vere, onda će među stotinu ljudi postojati sto vrsta verovanja. Čovek se odlikuje ovakvom verom zato što nije video praktičnost Božjeg dela, zato što ju je samo čuo ušima, ali je nije video svojim očima. Čovek je čuo legende i priče – ali je retko čuo činjenično znanje o Božjem delu. Na taj način, ljudi koji su u veri proveli svega godinu dana, do vere u Boga došli su kroz sopstvene predstave, a isto važi i za one koji čitavog svog života veruju u Boga. Oni koji ne vide činjenice nikada neće moći da pobegnu od vere zasnovane na sopstvenim predstavama o Bogu. Čovek veruje da se oslobodio okova svojih starih predstava i da je zakoračio u novo područje. Zar on ne zna da saznanja onih koji ne mogu da vide pravo lice Božje nisu ništa drugo do predstave i glasine? Čovek misli kako su njegove predstave ispravne i nepogrešive, i smatra da te predstave potiču od Boga. Kada čovek danas svedoči o Božjem delu, on zapravo oslobađa predstave koje su se u njemu godinama nagomilavale. Maštarije i zamisli iz prošlosti postale su prepreka obavljanju dela u ovoj etapi, i čoveku je postalo teško da se oslobodi takvih predstava i da opovrgne takve zamisli. Predstave mnogih koji do današnjeg dana slede Boga o svakom koraku Njegovog dela postajale su sve bolnije, a ovi ljudi su postepeno izgradili upornu mržnju prema ovaploćenom Bogu. Izvor ove mržnje je u čovekovim predstavama i uobraziljama. Činjenice ne dozvoljavaju čoveku da pusti na volju svojoj uobrazilji, a još manje popuštaju pred bilo kakvim olakim pobijanjem, a čovekove predstave i uobrazilje ne mogu da tolerišu postojanje činjenica; štaviše, čovek ne razmišlja o ispravnosti i istinitosti činjenica, već samo nastavlja da daje na volju svojim predstavama i da razvija sopstvene uobrazilje. Upravo zbog toga su čovekove predstave i uobrazilje postale neprijatelj današnjeg dela, dela koje je u neskladu sa čovekovim predstavama. Za ovu se grešku može samo reći da je posledica čovekovih predstava, a ne može se reći da je posledica Božjeg dela.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga”

147. Ljudi kažu: „Bog je pravedni Bog. Pod uslovom da Ga čovek do samog kraja sledi, On će prema čoveku zacelo biti nepristrasan, zato što je On najpravedniji. Ako Ga čovek bude sledio do samog kraja, zar bi On mogao da ga odbaci?” Ja sam prema svim ljudima nepristrasan i svima sudim prema Svojoj pravednoj naravi, ali svi zahtevi koje pred ljude postavljam uključuju odgovarajuće uslove, a ono što Ja zahtevam moraju svi da ispune, ma o kome da se radi. Mene ne zanima tvoj staž, niti iskustvo; Mene jedino zanima da li slediš Moj put, te da li voliš istinu i da li si žedan istine. Ako u tebi nema istine, već navlačiš sramotu na Moje ime, i ne postupaš u skladu s Mojim putem, nego Me samo bezbrižno i bez razmišljanja slediš, Ja ću te, kad za to dođe vreme, udariti i kazniti zbog tvog zla, i šta ćeš onda imati da kažeš? Da li bi mogao da kažeš da Bog nije pravedan? Ako si se pridržavao svih reči koje sam danas izgovorio, onda si ti osoba kakvu Ja odobravam. Kažeš da si oduvek patio dok si Boga sledio, da si Ga sledio kroz oluje, te da si s Njim delio i dobro i zlo, ali nisi proživeo reči koje je Bog izgovorio; ti bi samo da svaki dan jurcaš okolo za Boga i daješ se za Boga, a nikada nisi razmišljao o tome da proživiš smislen život. I još kažeš: „U svakom slučaju, verujem da je Bog pravedan. Patim radi Njega, trčim unaokolo za Njega i posvećujem se Njemu, pa čak i ako nisam postigao nikakve rezultate, podnosio sam teškoće; On će me se sigurno setiti.” Tačno je da je Bog pravedan, ali ova pravednost nije ukaljana nikakvim nečistoćama: ona ne sadrži ljudsku volju, niti je ukaljana telom ni ljudskim nagodbama. Svi oni koji se bune i koji Mi se protive, svi koji se ne povinuju Njegovom putu; nikome se ne prašta i niko nije pošteđen! Neki kažu: „Ja danas jurim unaokolo za Tobom; a na kraju, hoćeš li mi udeliti neki mali blagoslov?” Zato te pitam: „Jesi li se pridržavao Mojih reči?” Pravednost o kojoj govoriš zasnovana je na razmeni. Ti samo misliš da sam Ja prema svim ljudima pravedan i nepristrasan, te da će svi oni koji Me budu sledili do samog kraja zacelo biti spaseni i dobiti Moje blagoslove. U Mojim rečima da će „svi oni koji Me budu sledili do samog kraja zacelo biti spaseni”, postoji skriveno značenje: oni koji Me budu sledili do samog kraja jesu oni koje ću Ja u potpunosti zadobiti; to su oni koji, nakon što sam ih osvojio, traže istinu i usavršeni su. Koliko si zahteva ti ispunio? Ispunio si samo zahtev da Me slediš do samog kraja, i šta još? Jesi li se pridržavao Mojih reči? Ispunio si jedan od Mojih pet zahteva, ali nemaš nameru da ispuniš preostala četiri. Naprosto si pronašao najjednostavniji i najlakši put, a stremio si nadajući se da će te poslužiti sreća. Prema ljudima kao što si ti, Moja se pravedna narav ispoljava samo kroz grdnju i sud i pravednu odmazdu, i ispoljava se kroz pravedno kažnjavanje svih zlikovaca. Svi oni koji ne slede Moj put zacelo će biti kažnjeni, čak i ako Me do samog kraja budu sledili. To je Božja pravednost. Kad se ta pravedna narav bude izrazila kroz kažnjavanje čoveka, čovek će ostati zabezeknut i požaliće što, dok je sledio Boga, nije sledio Njegov put. „U to sam vreme tek donekle stradao sledeći Boga, ali nisam sledio put Božji. Ima li ikakvih izgovora? Nema mi druge nego da budem izložen grdnji!” Pa ipak, on u sebi misli: „Bilo kako bilo, sledio sam Te do samog kraja, tako da, čak i ako me budeš grdio, ta grdnja ne može biti prestroga, a nakon što budem izgrđen, Ti ćeš me i dalje želeti. Znam da si Ti pravedan i da prema meni nećeš doveka tako postupati. Na kraju krajeva, ja nisam nalik onima koji će biti zbrisani; onima koji treba da budu zbrisani sleduje teška grdnja, dok će moja grdnja biti lakša.” Pravedna narav nije onakva kakvom je ti nazivaš. Nije reč o tome da se sa onima koji dobro ispovede svoje grehe postupa blago. Pravednost je svetost i to je narav koja ne trpi uvrede od strane čoveka, a sve ono što je prljavo i što se nije promenilo predmet je Božjeg gnušanja. Pravedna Božja narav nije zakon, već upravna odluka: to je upravna odluka u okviru carstva, a ta upravna odluka je pravedna kazna za svakoga ko ne poseduje istinu i ko se nije promenio, i tu nema mesta spasenju. Jer, kad svi ljudi budu razvrstani prema svojoj vrsti, oni dobri će biti nagrađeni, a rđavi kažnjeni. Tada će biti otkriveno čovekovo odredište; to je vreme u kojem će delo spasenja biti privedeno kraju i posle kojeg se delo čovekovog spasenja više neće obavljati, a kazna će sustići sve one koji su počinili zlo. Neki kažu: „Bog pamti sve one koji su često pokraj Njega. Nikoga od nas On neće zaboraviti. Nas će Bog garantovano usavršiti. On se neće setiti nikoga od onih dole. Sigurno je da je onih među ljudima dole koji će biti usavršeni manje nego nas, nas koji često smo često u interakciji s Bogom; Bog neće moći da zaboravi nikoga od nas, Bog nas je sve smatrao dostojnim i garantovano je da će nas Bog usavršiti.” Svi vi imate ovakve predstave. Je li to pravednost? Da li si istinu sproveo u delo ili nisi? Zapravo si ti taj koji širi ovakve neosnovane glasine, bestidniče!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”

148. Znajte da se vi Božjem delu opirete, odnosno da današnje delo odmeravate na osnovu sopstvenih predstava, zato što ne poznajete načela Božjeg dela i zato što se prema delu Svetoga Duha odnosite brzopleto. Vaše opiranje Bogu i ometanje dela Svetog Duha uzrokovano je vašim predstavama i urođenom nadmenošću. Njihov uzrok nije u tome što je Božje delo pogrešno, već u tome što ste po svojoj prirodi previše buntovni. Nakon što pronađu svoju veru u Boga, neki ljudi čak ne mogu sa sigurnošću da kažu odakle potiče čovek, ali se zato ipak usuđuju da drže javne govore u kojima sude o tome šta je u delu Svetog Duha ispravno, a šta pogrešno. Oni čak drže predavanja apostolima koji poseduju novo delo Svetoga Duha, uzgred komentarišući i iznoseći drske opaske; njihova je ljudskost isuviše niska i u njima nema ni trunke razuma. Zar neće doći dan kada će se takvih ljudi gnušati i odbaciti ih delo Svetoga Duha i biće spaljeni paklenim ognjem? Oni ne poznaju Božje delo, već sude o Njegovom delu i uz to pokušavaju da Boga poduče kako da deluje. Kako takvi ljudi koji su lišeni razuma mogu da spoznaju Boga? Čovek Boga spoznaje kroz proces traženja i iskustva; spoznaja Boga se ne zadobija kroz prosvećenje Svetoga Duha tako što čovek proizvoljno donosi sudove. Što je znanje ljudi o Bogu preciznije, to Mu se oni manje opiru. I obrnuto, što ljudi manje znaju o Bogu, veća je verovatnoća da će Mu se opirati. Tvoje predstave, tvoja stara priroda i tvoja ljudskost, karakter i moralni pogledi predstavljaju kapital kojim se opireš Bogu, a što su tvoje moralne norme iskvarenije, to je podliji tvoj karakter i što je niža tvoja ljudskost, to si veći neprijatelj Božji. Oni koji imaju snažne predstave i samopravednu narav još su veći neprijatelji ovaploćenog Boga; takvi ljudi su antihristi. Ako tvoje predstave ne budu ispravljene, one će uvek biti protivne Bogu; nikada nećeš biti u skladu sa Bogom i uvek ćeš biti odvojen od Njega.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga”

149. Otkako je istina o Isusovom ovaploćenju postala stvarnost, čovek veruje da na nebesima ne postoji samo Otac, već i Sin, pa čak i Duh. Ovo je konvencionalna predstava koje se čovek drži, da na nebesima postoji Bog kao što je ovaj: trojedini Bog koji je Otac, Sin i Sveti Duh. Svi ljudi imaju ove predstave: Bog je jedan Bog, ali obuhvata tri dela, koja svi oni koji su duboko ukorenjeni u konvencionalnim predstavama smatraju Ocem, Sinom i Svetim Duhom. Samo kada se ta tri dela sjedine čine celokupnog Boga. Bez Svetog Oca, Bog ne bi bio ceo. Slično tome, Bog ne bi bio ceo ni bez Sina, ni bez Svetog Duha. U svojim predstavama, oni veruju da se ni samo Otac, ni samo Sin, ne mogu smatrati Bogom. Jedino se Otac, Sin i Sveti Duh zajedno mogu smatrati Samim Bogom. Sve do danas, svi religiozni vernici, pa čak i svaki sledbenik među vama, veruju u ovo. Ipak, kad je reč o tome da li je ovo verovanje tačno, niko od vas to ne može objasniti, jer ste uvek u izmaglici zbunjenosti o stvarima Samoga Boga. Čak i kad je u pitanju znanje zasnovano na ljudskim predstavama, vi ne znate da li je to tačno ili pogrešno, jer ste se previše ozbiljno zarazili religioznim predstavama. Preduboko ste prihvatili ove konvencionalne predstave o religiji, a ovaj se otrov preduboko uvukao u vas. Prema tome, i vi ste po tom pitanju podlegli ovom pogubnom uticaju, jer trojedini Bog naprosto ne postoji. Odnosno, Trojstvo Oca, Sina i Svetoga Duha jednostavno ne postoji. Sve su ovo čovekove konvencionalne predstave i čovekova pogrešna verovanja. Tokom brojnih vekova, čovek je verovao u ovo Trojstvo, dočarano predstavama u čovekovom umu, koje je čovek izmislio, a da ga nikada ranije nije video. Tokom ovih brojnih godina, bilo je mnogo tumača Biblije koji su objašnjavali „pravo značenje” Trojstva; međutim, ta objašnjenja o trojedinom Bogu kao o tri različite ličnosti bila su maglovita i nejasna, a svi ljudi su zbunjeni „sastavom” „Boga”. Nijedan veliki čovek nikada nije mogao da ponudi temeljno objašnjenje; većina objašnjenja biva prihvatljiva u pogledu načina rasuđivanja i na papiru, ali nijedan čovek nema potpuno jasno razumevanje njegovog značenja. To je stoga što ovo „veliko Trojstvo” koje čovek čuva u srcu naprosto ne postoji. (…)

Ako se tri etape dela procenjuju u skladu sa ovim konceptom Trojstva, onda moraju postojati tri Boga, jer delo koje svaki od njih obavlja nije isto. Ako iko među vama kaže da Trojstvo zaista postoji, objasnite onda šta je tačno ovaj jedan Bog u tri ličnosti. Šta je Sveti Otac? Šta je Sin? Šta je Sveti Duh? Da li je Jahve Sveti Otac? Da li je Isus Sin? Šta je onda sa Svetim Duhom? Nije li Otac Duh? Nije li suština Sina takođe Duh? Zar delo Isusa nije bilo delo Svetoga Duha? Zar delo koje je Jahve obavio u to vreme nije obavio Duh koji je isti kao i Isusov? Koliko Bog može imati Duhova? Prema tvom objašnjenju, tri lica Oca, Sina i Svetoga Duha jesu jedno; ako je tako, onda postoje tri Duha, a postojanje tri Duha znači da postoje tri Boga, što ne bi bio jedan istiniti Bog. Kako ova vrsta Boga može i dalje da ima urođenu suštinu Božju? Ako prihvataš da postoji samo jedan Bog, kako onda On može da ima sina ili oca? Nisu li sve ovo samo tvoje predstave? Postoji samo jedan Bog, samo jedna ličnost u ovom Bogu i samo jedan Duh Božji, baš kao što je u Bibliji zapisano: „Postoji samo jedan Sveti Duh i samo jedan Bog.” Bez obzira na to da li Otac i Sin o kojima govoriš postoje, ipak postoji samo jedan Bog, a suština Oca, Sina i Svetoga Duha u koju verujete jeste suština Duha Svetoga. Drugim rečima, Bog je Duh, ali On može da se ovaploti i da živi među ljudima, kao i da bude iznad svega stvorenog. Njegov Duh je sveobuhvatan i sveprisutan. On može istovremeno da bude u telu, i gore i širom vaseljene. Pošto svi ljudi kažu da je Bog jedan i jedini istiniti Bog, onda postoji jedan jedini Bog, koga niko svojom voljom ne može da podeli! Bog je samo jedan Duh i jedna ličnost, a to je Duh Božji. Ako, kao što ti kažeš, postoje Otac, Sin i Sveti Duh, zar onda Oni nisu tri Boga? Sveti Duh je jedno, Sin drugo, a Otac, pak, nešto treće. Njihove ličnosti su različite i Njihove suštine su različite, pa kako onda svako od Njih može biti deo jednog jedinog Boga? Sveti Duh je Duh; čoveku je to lako da razume. Ako je tako, onda je Otac još i više Duh. On nikada nije sišao na zemlju i nikad se nije ovaplotio; On je Bog Jahve u srcu čoveka, a On je svakako i Duh. Kakav je onda odnos između ovog Duha i Svetog Duha? Je li to odnos između Oca i Sina? Ili je to odnos između Svetoga Duha i Duha Očevog? Je li suština svakog Duha ista? Ili je Sveti Duh oruđe Oca? Kako se to može objasniti? I kakav je onda odnos između Sina i Svetoga Duha? Je li to odnos između dva Duha ili odnos između čoveka i Duha? Sve su to stvari koje ne mogu da se objasne! Ako su svi Oni jedan Duh, onda ne može biti reči o tri ličnosti, jer Oni poseduju jedan Duh. Da su Oni različite ličnosti, tada bi se Njihovi duhovi razlikovali po snazi i Oni naprosto ne bi mogli da budu jedan jedinstveni Duh. Ovaj koncept Oca, Sina i Svetoga Duha je najbesmisleniji! On rasparčava Boga i deli Ga na tri ličnosti, od kojih svaka ima status i Duh; kako onda On i dalje može biti jedan Duh i jedan Bog? Recite Mi, da li su nebo, zemlju i sva stvorenja stvorili Otac, Sin ili Sveti Duh? Neki kažu da su ih stvorili svi Oni zajedno. Ko je onda iskupio ljudski rod? Je li to bio Sveti Duh, Sin ili Otac? Neki kažu da je Sin iskupio ljudski rod. Ko je onda Sin u suštini? Zar On nije ovaploćeno telo Duha Božjeg? Iz ugla posmatranja stvorenog čoveka, telo naziva Boga na nebesima Ocem. Zar nisi svestan toga da je Isus rođen začećem od strane Svetoga Duha? U Njemu je Sveti Duh; šta god da kažeš, On je i dalje jedno sa Bogom na nebesima, jer je On ovaploćeno telo Duha Božjeg. Ova ideja o Sinu je naprosto neistinita. Samo je jedan Duh koji obavlja celokupno delo; obavlja ga Bog Sȃm, odnosno, Duh Božji obavlja delo. Ko je Duh Božji? Zar to nije Sveti Duh? Zar nije Sveti Duh taj koji deluje u Isusu? Da delo nije obavio Sveti Duh (odnosno, Duh Božji), da li bi onda Njegovo delo moglo predstavljati Samoga Boga? Kada je Isus, dok se molio, Boga na nebesima pozvao imenom Oca, to je tako učinjeno samo iz ugla posmatranja stvorenog čoveka, samo zato što se Duh Božji zaodenuo običnim i normalnim telom i imao spoljnu ljušturu stvorenog bića. Iako je u Njemu bio Duh Božji, Njegov spoljni izgled i dalje je bio izgled normalnog čoveka; drugim rečima, On je postao „Sin čovečji” o kome su govorili svi ljudi, kao i Sam Isus. Pošto se On naziva Sinom čovečjim, On je osoba (muškarac ili žena, u svakom slučaju neko sa ljušturom ljudskog bića) rođena u normalnoj porodici običnih ljudi. Prema tome, kada je Isus Ocem nazvao Boga na nebesima, bilo je to isto kao što ste Ga vi isprva nazivali Ocem; učinio je to iz ugla posmatranja stvorenog čoveka. Sećate li se još uvek molitve Gospodnje koju vas je Isus učio da upamtite? „Oče naš, koji si na nebesima…” Tražio je od svih ljudi da Ocem nazivaju Boga na nebesima. A pošto Ga je i On nazivao Ocem, to je činio iz ugla nekog koji stoji rame uz rame sa svima vama. Pošto ste Boga na nebu nazivali imenom Oca, Isus je Sebe video ravnopravnim sa vama, i kao čoveka na zemlji koga je izabrao Bog (odnosno, kao Sina Božjeg). Ako Boga nazivate Ocem, nije li to stoga što ste stvorena bića? Koliko god veliki bio Isusov autoritet na zemlji, pre raspeća, On je bio samo Sin čovečji, kojim je upravljao Sveti Duh (odnosno, Bog) i jedno od stvorenih bića na zemlji, jer je tek trebalo da dovrši Svoje delo. Prema tome, to što je On Boga na nebesima nazvao Ocem predstavljalo je samo Njegovu skrušenost i pokornost. Njegovo obraćanje Bogu (odnosno, Duhu na nebesima) na takav način, međutim, ne dokazuje da je On bio Sin Duha Božjeg na nebesima. Naprotiv, radi se o tome da je Njegova perspektiva naprosto bila drugačija, a ne da je On bio druga ličnost. Postojanje zasebnih ličnosti je zabluda! Pre Svog raspeća, Isus je bio Sin čovečji sputan ograničenjima tela i nije u potpunosti posedovao autoritet Duha. Zato je On mogao da traži namere Boga Oca samo iz perspektive stvorenog bića. Baš kao što se On triput molio u Getsimaniji: „Neka ne bude kako ja hoću, nego kako ti hoćeš.” Pre nego što je položen na krst, On je bio samo Car judejski, Sin čovečji, Hristos, a ne slavno telo. Baš zato je, sa stanovišta stvorenog bića, Boga nazivao Ocem. Dakle, ne možeš reći da je Sin svako ko Boga naziva Ocem. Kad bi tako bilo, zar ne biste tada svi vi postali „Sin” nakon što vas je Isus naučio molitvi Gospodnjoj? Ako i dalje niste ubeđeni, onda Mi recite, ko je onaj koga vi nazivate Ocem? Ako mislite na Isusa, šta vam je onda Isusov Otac? Nakon što je Isus otišao, više nije bilo te ideje o Ocu i Sinu. Ta ideja je bila prikladna samo za godine kada se Isus ovaplotio; u svim drugim okolnostima, kada Boga nazivate Ocem, reč je o odnosu između Stvoritelja i stvorenog bića. Ni u jednom vremenu ova ideja Trojstva Oca, Sina i Duha Svetoga ne može opstati; to je zabluda koja se kroz vekove retko viđa i to ne postoji!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Da li Trojstvo postoji?”

150. U Starom zavetu Biblije, nema ni reči o Ocu, Sinu i Svetome Duhu, već samo o jedinom istinitom Bogu, Jahveu, koji obavlja Svoje delo u Izraelu. Boga nazivaju raznim imenima kako se doba menjaju, ali to ne može dokazati da se svako ime odnosi na drugu ličnost. Da je bilo tako, ne bi li onda u Bogu postojalo bezbroj ličnosti? Ono što je zapisano u Starom zavetu delo je Jahvea, početna etapa dela Samoga Boga u Dobu zakona. To je bilo delo Božje, pri čemu je On govorio, a ono je postajalo i, On je naredio, a ono je bivalo utvrđeno. Jahve nijednog trenutka nije rekao da je On Otac koji je došao da obavi delo, niti je On ikada prorekao da će Sin doći da iskupi ljudski rod. Što se Isusovog vremena tiče, rečeno je jedino da se Bog bio ovaplotio da bi iskupio ceo ljudski rod, a ne da je Sin došao. Pošto doba nisu međusobno slična, a delo koje Sȃm Bog namerava da obavi se takođe razlikuje, potrebno je da On Svoje delo obavlja u različitim sferama. Na taj način se razlikuje i identitet koji On predstavlja. Čovek veruje da je Jahve Isusov Otac, ali to zapravo nije potvrdio Isus, koji je rekao: „Nikada se nismo razlikovali kao Otac i Sin; jedno smo Ja i Otac na nebesima. Otac je u Meni, a Ja sam u Ocu; kada čovek vidi Sina, on vidi Oca nebeskog.” Nakon što je sve rečeno, bilo da je to Otac ili Sin, Oni su jedan Duh, nepodeljen u različite ličnosti. Kada čovek pokušava da objasni, stvari se komplikuju idejom o različitim ličnostima, kao i odnosom između Oca, Sina i Duha. Kada čovek govori o zasebnim ličnostima, zar se time ne materijalizuje Bog? Čovek čak rangira ove ličnosti kao prvu, drugu i treću; sve je to samo čovekova uobrazilja, koja nije vredna pomena i sasvim je nerealna! Ako bi ga upitao: „Koliko Bogova postoji?”, on bi rekao da je Bog jedan istiniti Bog koji se sastoji od Trojstva Oca, Sina i Svetoga Duha. Ako bi ga dodatno pitao: „Ko je Otac?”, on bi rekao: „Otac je Duh Božji na nebesima; On je zadužen za sve i nebeski je Gospodar.” „Je li onda Jahve Duh?” On bi rekao: „Da!” Ako bi ga zatim upitao: „Ko je Sin?”, on bi, naravno, rekao da je Isus Sin. „I koja je onda priča o Isusu? Odakle je On došao?” Rekao bi: „Isusa je rodila Marija putem začeća po Svetom Duhu.” Pa, zar Njegova suština nije i Duh? Zar Njegovo delo takođe ne predstavlja Svetoga Duha? Jahve je Duh, a takva je i suština Isusova. Sada, u poslednjim danima, manja je potreba da se kaže da je to još uvek Duh; kako bi Oni mogli da budu različite ličnosti? Nije li to naprosto Duh Božji koji delo Duha obavlja iz različitih perspektiva? A budući da je tako, ne postoji razlika među ličnostima. Isusa je začeo Sveti Duh i nesumnjivo je da je Njegovo delo bilo upravo delo Svetoga Duha. U prvoj etapi dela koju je Jahve obavio, On se nije ni ovaplotio, niti se ukazao čoveku. Dakle, čovek nikada nije video Njegovu pojavu. Koliko god da je On bio velik i visok, On je i dalje bio Duh, Sȃm Bog koji je na početku stvorio čoveka. To jest, On je bio Duh Božji. Progovorio je čoveku iz oblaka, tek jedan Duh, i niko nije video Njegovu pojavu. Tek u Doba blagodati, kada se Duh Božji pojavio u telu i ovaplotio u Judeji, čovek je po prvi put video lik ovaploćenog Božjeg tela kao Jevrejina. U Njemu nije bilo ničega od Jahvea. Međutim, Njega je začeo Sveti Duh, odnosno, začeo Ga je Duh Samoga Jahvea, a Isus je, ipak, rođen kao otelotvorenje Duha Božjeg. Ono što je čovek u to vreme video bio je Sveti Duh koji se poput goluba spušta na Isusa; to nije bio Duh isključivo za Isusa, već Sveti Duh. Može li se onda Duh Isusa razdvojiti od Svetoga Duha? Ako je Isus Isus, Sin, a Sveti Duh je Sveti Duh, kako bi onda Oni mogli biti jedno? Da je tako, delo se ne bi moglo obaviti. Duh u Isusu, Duh na nebesima i Jahveov Duh – svi su jedno. To se zove Sveti Duh, Duh Božji, sedmostruko pojačani Duh i sveobuhvatni Duh. Duh Božji može da obavi mnoga dela. On može da stvori svet i da ga uništi potopom; On može da iskupi ceo ljudski rod, i još više od toga, može da osvoji i uništi ceo ljudski rod. Celo ovo delo obavlja Sȃm Bog i ne može ga obaviti nijedna Božja ličnost umesto Njega. Njegov Duh se može nazivati imenom Jahvea i Isusa, kao i Svemogućeg. On je Gospod i Hristos. On može postati i Sin čovečji. On je na nebesima, kao i na zemlji; On je nad vaseljenama i među bezbrojnim ljudima. On je jedini Gospodar nebesa i zemlje! Od vremena stvaranja sve do danas, ovo delo je obavljao Duh Samoga Boga. Bilo da je to delo na nebesima ili u telu, u celosti ga obavlja Njegov suštinski Duh. Sva stvorenja, bilo da su na nebesima ili na zemlji, pod Njegovom su svemoćnom kontrolom; sve ovo je delo Samoga Boga i niko ga drugi ne može umesto Njega obaviti. Na nebesima je On Duh, ali i Sȃm Bog; među ljudima, On je telo, ali je i dalje Sȃm Bog. Iako se može nazivati stotinama hiljada imena, On je i dalje On Sȃm, i sve Njegovo delo je neposredni izraz Njegovog Duha. Iskupljenje celog ljudskog roda putem Njegovog raspeća bilo je direktno delo Njegovog Duha, kao što su to i uputstva svim narodima i svim zemljama tokom poslednjih dana. U svakom trenutku, Bog se može nazivati samo svemogućim jedinim istinitim Bogom, sveobuhvatnim Samim Bogom. Ove ličnosti u Bogu uopšte ne postoje, a još manje ta ideja o Ocu, Sinu i Svetome Duhu. Samo je jedan Bog na nebesima i na zemlji!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Da li Trojstvo postoji?”

151. Ipak, neki mogu reći: „Otac je Otac; Sin je Sin; Sveti Duh je Sveti Duh, i na kraju će Oni postati jedno.” Kako bi Ih onda ti ujedinio? Kako Otac i Sveti Duh mogu postati jedno? Ako su Oni sami po sebi dva, zar onda Oni, bez obzira na to kako su zajedno spojeni, neće i dalje biti dva dela? Kada govorite o tome da od dva dela napravite jedan, zar to nije naprosto spajanje dva zasebna dela kako bi se napravila jedna celina? Ali, zar oni nisu bili dva dela pre nego što su postali celina? Svaki duh ima posebnu suštinu, a dva duha se ne mogu stopiti u jedan. Duh nije materijalni predmet i ne nalikuje ničemu drugom u materijalnom svetu. Prema čovekovom viđenju, Otac je jedan Duh, Sin je drugi, a Sveti Duh treći, a zatim se tri Duha pomešaju poput tri čaše vode u jednu celinu. Ne bi li to onda bilo pravljenje jednog od tri? Ovo je potpuno pogrešno objašnjenje! Zar to nije deljenje Boga? Kako mogu Otac, Sin i Sveti Duh svi postati jedno? Zar Oni nisu tri dela, od kojih je svaki različite prirode? Ima i drugih koji kažu: „Zar nije Bog izričito rekao da je Isus Njegov voljeni Sin?” Isus je voljeni Sin Božji, koji je Njemu sasvim po volji – to je, svakako, rekao Sȃm Bog. To je Bog svedočio o Sebi, ali samo iz drugačije perspektive, iz perspektive Duha na nebesima koji svedoči o Svom sopstvenom ovaploćenom telu. Isus je Njegovo ovaploćeno telo, a ne Njegov Sin na nebesima. Razumeš li? Zar Isusove reči: „Ja sam u Ocu i Otac je u Meni” ne ukazuju na to da su Oni jedan Duh? I zar Oni nisu, usled ovaploćenja, bili razdvojeni između nebesa i zemlje? U stvarnosti, Oni su i dalje jedno; bez obzira na sve, to naprosto Bog svedoči o Sebi. Kao posledica promene doba, potreba dela i različitih etapa u Njegovom planu upravljanja, ime kojim Ga čovek zove takođe se razlikuje. Kada je On došao da obavi prvu etapu dela, mogao se zvati samo Jahve, koji je bio pastir Izraelaca. U drugoj etapi, ovaploćeni Bog se mogao zvati samo Gospod i Hristos. Ali je u to vreme Duh na nebu izjavio samo da je On voljeni Sin Božji i nije pominjao da je On jedini Sin Božji. To se naprosto nije dogodilo. Kako bi Bog mogao imati jedino dete? Zar tada Bog ne bi postao čovek? Pošto je On bio ovaploćeno telo, zvali su Ga voljeni Sin Božji i iz toga je proizašao odnos između Oca i Sina. Bilo je to naprosto zbog razdvajanja nebesa i zemlje. Isus se molio iz perspektive tela. Pošto je On zaodenuo telo tako normalne ljudskosti i iz perspektive tog tela rekao: „Moja spoljna ljuštura od stvorenog je bića; pošto sam zaodenuo telo da bih došao na ovu zemlju, sada sam daleko, daleko od nebesa”, On je Bogu Ocu mogao da se moli jedino iz perspektive tela. To je bila Njegova dužnost i to je ono što bi trebalo da poseduje ovaploćeno telo Duha Božjeg. Ne može se reći da On nije bio Bog zato što se molio Ocu iz perspektive tela. Iako su Ga zvali voljeni Sin Božji, On je i dalje bio Sȃm Bog, jer je bio tek ovaploćeno telo Duha, a Njegova suština je i dalje bila Duh.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Da li Trojstvo postoji?”