D. O tome kako se podvrći sudu i grdnji, kao i kušnjama i oplemenjivanju

366. U Njegovom završnom delu okončanja ovog doba, Božju narav odlikuju grdnja i sud, kojima On razotkriva sve što je nepravedno, javno sudi mnoštvu naroda i usavršava one koji Ga iskreno vole. Samo jedna takva narav može ovo doba da privede kraju. Poslednji su dani već nastupili. Sve stvari su razvrstane prema svojoj vrsti i podeljene u različite kategorije, na osnovu njihovih različitih svojstava. Ovo je upravo ono vreme kada Bog otkriva ishod i odredište ljudi. Ako ljudi ne iskuse grdnju i sud, onda se njihovo buntovništvo i nepravednost ne mogu razotkriti. Jedino se kroz grdnju i sud može razotkriti ishod svih stvari. Ljudi pokazuju kakvi su zaista jedino kad su izloženi grdnji i sudu. Zli će biti svrstani među zle, dobri među dobre, i svi ljudi biće razvrstani prema svojoj vrsti. Kroz grdnju i sud razotkriće se ishodi svih stvari, kako bi zli mogli da budu kažnjeni, a dobri ljudi nagrađeni, i kako bi se mnoštvo ljudi predalo Božjoj vrhovnoj vlasti. Sve ovo delo se mora ostvariti kroz pravednu grdnju i pravedan sud. Pošto je ljudska iskvarenost dostigla svoj vrhunac, a čovekovo buntovništvo je isuviše ozbiljno, samo pravedna Božja narav, ona koja je uglavnom sačinjena od grdnje i suda i koja se tokom poslednjih dana razotkriva, može ljude sasvim da preobrazi, učini ih potpunim i razotkrije zlo, i svi će nepravedni tako biti strogo kažnjeni. Stoga je jedna takva narav prožeta značajem tog doba. Božja narav se otkriva i pokazuje zarad dela svakog novog doba. Ne radi se o tome da Bog Svoju narav razotkriva proizvoljno i bez ikakvog značaja. Pretpostavimo da, u poslednjim danima otkrivanja ljudskih ishoda, Bog i dalje voli ljude s beskrajnom milošću i dobrotom, te da je i dalje pun ljubavi prema njima, ne podvrgavajući ih pravednom sudu, već im pokazujući popustljivost, strpljenje i praštanje, opraštajući im grehe ma koliko oni bili teški, bez iole pravednog suda. Kada bi onda celokupno Božje upravljanje uopšte moglo da bude privedeno kraju? Kada bi jedna takva narav ljude mogla da povede do odredišta koje priliči čovečanstvu? Ovo bi se moglo uporediti sa slučajem sudije koji je prema ljudima uvek prepun ljubavi, sa sudijom blagog lica i mekog srca koji ljude voli bez obzira na to kakve su zločine počinili i pokazuje im ljubav i trpeljivost bez obzira na to ko su – kada bi takav sudija ikada mogao da donese pravednu presudu? Tokom poslednjih dana, samo se pravednim sudom ljudi mogu klasifikovati prema svojoj vrsti i biti uvedeni u novu sferu. Na taj se način, kroz pravednu Božju narav grdnje i suda, čitavo doba privodi kraju.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (3)”

367. Pre nego što je čovek iskupljen, u njemu su već bili posađeni mnogi Sotonini otrovi i, nakon što ga je Sotona hiljadama godina kvario, on u sebi ima prirodu koja se opire Bogu. Dakle, kad je čovek bio iskupljen, to nije bilo ništa više od slučaja iskupljenja. Odnosno, čovek je otkupljen po visokoj ceni, ali otrovna priroda u njemu nije otklonjena. Čovek koji je u toj meri prljav mora biti podvrgnut promeni pre no što postane dostojan služenja Bogu. Posredstvom ovog dela suda i grdnje, čovek će u potpunosti spoznati svoju prljavu i iskvarenu suštinu unutar sebe, te će moći da se u celosti promeni i da bude pročišćen. Jedino na taj način čovek može postati dostojan povratka pred Božji presto. Celokupno sadašnje delo obavlja se da bi čovek mogao da bude pročišćen i promenjen; ono je u tome da čovek može da odbaci svoju iskvarenost i da bude pročišćen posredstvom suda i grdnje rečju, kao i putem oplemenjivanja. Umesto da ovu etapu dela posmatramo kao etapu spasenja, prikladnije bi bilo reći da se radi o delu pročišćenja. U stvari, ova etapa je takođe delo osvajanja, a ujedno je i druga etapa dela spasenja. Posredstvom suda i grdnje rečju, čovek biva zadobijen od Boga, a upravo putem oplemenjivanja, suda i razotkrivanja rečju, u celosti se otkrivaju sve nečistoće, predstave, motivi i lične nade u čovekovom srcu. Iako je čovek iskupljen, a njegovi su gresi oprošteni, to se može posmatrati jedino tako da se Bog ne seća čovekovih prestupa i da prema njemu ne postupa u skladu s tim prestupima. Međutim, čovek živi u telu a da nije oslobođen greha i on može jedino da nastavi da greši, beskrajno otkrivajući svoje sotonske iskvarene naravi. Život kojim čovek živi upravo je takav beskrajni ciklus sagrešenja i dobijanja oproštaja. Većina ljudi tokom dana greši, a uveče se ispoveda. Pa tako, iako je žrtva za greh za čoveka večito delotvorna, ona ne može da ga spase od greha. Delo spasenja dovršeno je samo polovično, jer čovek i dalje poseduje iskvarene naravi. Primera radi, kad su ljudi saznali da su potomci Moava, oni su se žalili, prestali su da streme ka životu i postali su krajnje negativni. Zar ovo nije pokazatelj da čovek još uvek nije u stanju da se potpuno potčini Božjoj vrhovnoj vlasti? Nisu li to upravo čovekove sotonske iskvarene naravi? Dok nisi bio izložen grdnji, podizao si ruku više od svih ostalih, čak više i od Isusa. Glasno si uzvikivao: „Budi ljubljeni sin Božji! Budi prisan s Bogom! Pre ćemo umreti nego se Sotoni pokloniti! Pobuni se protiv starog Sotone! Pobuni se protiv velike crvene aždaje! Dabogda velika crvena aždaja jednom zasvagda pala s vlasti! Neka nas Bog upotpuni!” Vikao si glasnije od svih. Ali, onda je nastupilo vreme grdnje i tvoje su se iskvarene naravi još jedanput razotkrile. Utihnuli su tvoji uzvici i izgubio si svoju rešenost. Takva je iskvarenost čovekova; ona je nešto što zadire dublje od greha, nešto je što je Sotona usadio i što je duboko ukorenjeno u čoveku. Čoveku nije lako da postane svestan svojih grehova i on nema načina da prepozna sopstvenu, duboko ukorenjenu prirodu. Ovaj se rezultat može postići samo posredstvom suda rečju. Jedino će tako, od tog trenutka, čovek moći postepeno da se menja.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (4)”

368. Bog vam danas sudi, grdi vas i osuđuje vas, ali ti treba da znaš da si osuđen zato da bi mogao da spoznaš sebe. On osuđuje, proklinje, sudi i grdi zato da bi ti mogao da spoznaš sebe, da bi se tvoja narav promenila i, još više od toga, da bi mogao da spoznaš koliko vrediš, da bi video da su svi Božji postupci pravedni i u skladu sa Njegovom naravi i sa potrebama Njegovog dela, da On dela u skladu sa Svojim planom za spasenje čoveka i da je On pravedan Bog koji čoveka voli i spasava i koji mu sudi i grdi ga. Ako znaš samo da ti je status nizak, da si iskvaren i buntovan, ali ne znaš da Bog namerava da Svoje spasenje jasno otkrije kroz sud i grdnju koje danas obavlja na tebi, onda nema načina da doživiš neke stvari, a još manje si sposoban da nastaviš da napreduješ. Bog nije došao da bi udario ili uništio ljude, već da bi im sudio, proklinjao ih, grdio i spasio. Pre nego što Njegov plan upravljanja od 6000 godina bude priveden kraju – pre nego što On otkrije kakav ishod čeka svaku od kategorija ljudi – Božje delo na zemlji je u potpunosti zarad spasenja; svrha tog dela je isključivo u tome da one koji Ga vole temeljno upotpuni i da ih natera da se predaju Njegovoj vrhovnoj vlasti. Bez obzira na to kako Bog spasava ljude, sve se to postiže tako što oni bivaju navedeni da se otrgnu od svoje stare đavolske prirode; drugim rečima, On ih spasava tako što ih primorava da streme ka životu. Ako to ne učine, oni onda ni na koji način neće moći da prihvate Božje spasenje. Spasenje je delo Samoga Boga, dok je stremljenje ka životu nešto što čovek mora da ima kako bi prihvatio spasenje. U očima čoveka, spasenje je ljubav Božja, a ljubav Božja ne može biti grdnja, sud i kletve; spasenje mora u sebi sadržati milost, ljubaznost i, ponajviše, reči utehe, kao i bezgranične blagoslove koje Bog daruje. Ljudi veruju da Bog, kada spasava čoveka, to čini tako što ga dirne svojim blagoslovima i blagodatima, kako bi čovek svoje srce mogao predati Bogu. Drugim rečima, kada On čoveka dirne, time ga On spasava. Ovakvo spasenje je transakcione prirode. Tek nakon što ga Bog stostruko daruje zauzvrat, čovek pristaje da se preda pred imenom Božjim, pa time čini Boga ponosnim i služi Mu na čast. To nije Božja namera za ljudski rod. Bog je na zemlju došao da dela kako bi spasao iskvareni ljudski rod; tu nema nikakve neistine. Jer, da nije tako, onda On zasigurno ne bi došao da lično obavi Svoje delo. U prošlosti, Njegovi načini spasavanja podrazumevali su pokazivanje krajnje milosti i ljubaznosti, u toj meri da je On sve Svoje dao Sotoni u zamenu za čitav ljudski rod. Sadašnjost nema nikakve sličnosti sa prošlošću: vaše današnje spasenje događa se u vreme poslednjih dana, kada se sve razvrstava prema svojoj vrsti; sredstvo za vaše spasenje nije milost, nije ni ljubaznost, već grdnja i sud, kako bi čovek što temeljnije bio spasen. Prema tome, vi primate jedino grdnju, sud i bezosećajne udarce, ali znajte ovo: u tom bezosećajnom udarcu nema ni trunke kazne. Ma koliko Moje reči bile oštre, ono što vam se događa jeste svega par reči koje vam se možda mogu učiniti krajnje bezdušnim i, ma koliko da sam Ja možda ljut, ono što vam se događa i dalje čine reči prekora, a Ja nemam nameru ni da vam naudim niti da vas ubijem. Zar sve ovo nisu činjenice? Znajte da u današnje vreme, bilo da je reč o pravednom sudu ili o bezosećajnom oplemenjivanju i grdnji, sve je zarad spasenja. Bez obzira na to da li će danas svako biti klasifikovan prema svojoj vrsti ili da li će sve sorte ljudi biti otkrivene, svrha svih Božjih reči i dela sastoji se u spasenju onih koji istinski vole Boga. Pravedni sud je donet da pročisti čoveka, a bezosećajno oplemenjivanje se vrši da bi ga pročistilo; oštre reči ili prekor imaju za cilj očišćenje i spasenje.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Treba ostaviti po strani blagoslove statusa i razumeti Božju nameru da čoveku donese spasenje”

369. Suočen sa čovekovim stanjem i čovekovim stavom prema Bogu, Bog je učinio novo delo, dozvolivši čoveku da poseduje i znanje o Njemu i pokornost prema Njemu, kao i ljubav i svedočanstvo. Stoga čovek mora da iskusi Božje oplemenjivanje, kao i Njegov sud i orezivanje, bez čega čovek nikada ne bi spoznao Boga i nikada ne bi bio sposoban da ga istinski voli i da svedoči o Njemu. Božje oplemenjivanje čoveka nije sračunato na jednostrano, već na višestruko dejstvo. Zato Bog vrši delo oplemenjivanja na onima koji su voljni da tragaju za istinom, kako bi njihova rešenost i ljubav bile usavršene od Boga. Za one koji su voljni da tragaju za istinom i koji žude za Bogom, ništa nije značajnije, niti od veće pomoći, od oplemenjivanja kao što je ovo. Čoveku nije lako da razume ili da pojmi Božju narav. Pošto je Bog, na kraju krajeva, Bog i Bogu je, na kraju krajeva, nemoguće da ima istu narav kao i čovek, čoveku stoga nije lako da shvati Njegovu narav. Čovek sam po sebi ne poseduje istinu i ona nije lako shvatljiva onima koje je Sotona iskvario; čovek je lišen istine i odlučnosti da istinu sprovede u delo, a ako ne bude patio i ako ne bude oplemenjen ili mu ne bude suđeno, onda njegova odlučnost nikada neće doneti plodove. Za sve ljude, oplemenjivanje je izuzetno bolno i veoma teško prihvatljivo – ipak, tek tokom oplemenjivanja Bog obznanjuje čoveku Svoju pravednu narav i objavljuje Svoje zahteve prema čoveku, te pruža više prosvećenja i više praktičnog orezivanja. Poređenjem činjenica i istine, čovek zadobija veću spoznaju o sebi i istinu, te veće razumevanje Božjih namera, a to mu omogućava da ima iskreniju i čistiju ljubav prema Bogu. Takvi su Božji ciljevi u sprovođenju dela oplemenjivanja. Celokupno delo koje Bog obavlja na čoveku ima svoje ciljeve i značaj; Bog ne obavlja besmisleno delo, niti obavlja delo koje nije od koristi čoveku. Oplemenjivanje ne znači odstranjivanje čoveka od Boga, niti njegovo uništavanje u paklu. Naprotiv, ono znači promenu čovekove naravi tokom oplemenjivanja, promenu njegovih namera, njegovih starih gledišta, promenu njegove ljubavi prema Bogu i promenu čitavog njegovog načina života. Za čoveka je oplemenjivanje praktičan ispit i svojevrsni oblik praktične obuke i samo tokom oplemenjivanja njegova ljubav može služiti svojoj prirodnoj funkciji.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz doživljavanje oplemenjivanja čovek može da poseduje istinsku ljubav”

370. Ljudi ne mogu sami da promene svoju narav; moraju da budu podvrgnuti sudu i grdnji, i kušnjama i oplemenjivanju, Božjim rečima, ili tome da ih Njegove reči orezuju i dovode u red. Jedino tada mogu postići pokornost i odanost Bogu, prestajući da prema Njemu budu površni. Ljudske naravi se menjaju u okviru oplemenjivanja Božjim rečima. Jedino kroz razotkrivanje, sud, disciplinu i orezivanje Njegovim rečima oni se više neće usuđivati da postupaju ishitreno, već će umesto toga postati smireni i staloženi. Najvažnije od svega jeste to da će biti u stanju da se pokore sadašnjim Božjim rečima i Njegovom delu. Čak i ako to nije u skladu sa ljudskim predstavama, biće u stanju da otpuste te predstave i namerno se pokore.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Ljudi čije su se naravi promenile jesu oni koji su ušli u stvarnost Božjih reči”

371. Što Bog više oplemenjuje čoveka, to čovekovo srce više može da voli Boga. Patnja koju nosi u svom srcu korisna mu je za život, čini ga sposobnijim da se utiša pred Bogom, da ima prisniji odnos sa Bogom i da bolje može da vidi neizmernu Božju ljubav i Njegovo ogromno spasenje. Petar je iskusio oplemenjivanje stotinama puta, a Jov je prošao nekoliko kušnji. Ako želite da vas Bog usavrši, onda i vi morate da se podvrgnete oplemenjivanju stotinama puta – morate da prođete kroz ovaj proces i oslonite se na ovaj korak – samo tada ćete moći da udovoljite Božjim namerama i samo tada će Bog moći da vas usavrši. Oplemenjivanje je najbolje sredstvo kojim Bog usavršava čoveka; samo kroz oplemenjivanje i gorke kušnje čovekovo srce može da razvije istinsku ljubav prema Bogu. Bez patnje, čovek nema istinsku ljubav prema Bogu; ako nije kušan iznutra, ako nije podvrgnut istinskom oplemenjivanju, onda će njegovo srce uvek lutati vani. Kada budeš oplemenjen do određene tačke, uvidećeš svoje slabosti i teškoće, uvidećeš da ti toliko toga nedostaje i da nisi u stanju da prevaziđeš mnoge teškoće sa kojima se susrećeš, i uvidećeš da si se tako mnogo bunio. Samo tokom kušnji čovek je u stanju da zaista spozna svoje pravo stanje; kušnje mogu više da usavrše čoveka.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz doživljavanje oplemenjivanja čovek može da poseduje istinsku ljubav”

372. Kada trpite malo ograničenja ili teškoća, to je dobro za vas; ako bi vam se popuštalo bili biste uništeni, a kako biste onda mogli da budete zaštićeni? Danas ste zaštićeni upravo zato što dobijate grdnju, što vam se sudi i što ste prokleti. Zaštićeni ste zato što ste mnogo propatili. Da nije tako, odavno biste zapali u izopačenost. Time vam se stvari ne otežavaju namerno – čovekovu prirodu je teško promeniti i tako mora biti da bi se promenila njegova narav. Danas vi čak i ne posedujete savest ili razum koje je Pavle posedovao, niti imate njegovu samosvest. Uvek neko mora da vas kontroliše i uvek mora da vam se sudi i morate da dobijete grdnju kako bi se vaš duh probudio. Grdnja i sud su nešto najbolje za vaš život. A po potrebi mora postojati i grdnja činjenicama koje dolaze do vas; tek tada ćete se potpuno predati. Vaša priroda je takva da bez grdnje i proklinjanja ne biste bili voljni da pognete glavu, ne biste bili voljni da popustite. Bez činjenica pred očima, ne bi bilo efekta. Suviše ste jadnog i bezvrednog karaktera! Bez grdnje i suda, bilo bi vam teško da budete osvojeni i teško da bi vaša nepravednost i neposlušnost bile prevaziđene. Vaša stara priroda je tako duboko ukorenjena. Da ste postavljeni na presto, ne biste znali svoje mesto u vaseljeni, a još manje biste znali kuda ste se uputili. Vi čak i ne znate odakle ste došli, pa kako biste onda mogli da spoznate Stvoritelja? Da nema današnje blagovremene grdnje i kletvi, vaš poslednji dan bi odavno već stigao. A o vašoj sudbini i da se ne govori – zar ona nije u još neposrednijoj opasnosti? Bez ove blagovremene grdnje i suda, ko zna koliko biste postali nadmeni, ili koliko biste postali izopačeni. Ova grdnja i sud doveli su vas do današnjice i sačuvali vaše postojanje. Da ste i dalje „obrazovani” istim metodama kao i vaš „otac”, ko zna u koje područje biste ušli! Vi nemate apsolutno nikakvu sposobnost da kontrolišete sebe, niti da promišljate o sebi. Kad je reč o ljudima poput vas, ako naprosto možete da sledite, pokoravate se, ne prekidate i ne ometate, Moji ciljevi će biti postignuti. Zar vam ne bi bilo bolje da prihvatite današnju grdnju i sud? Šta vam drugo preostaje?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Primena (6)”

373. Za svaki korak Božjeg dela postoji način na koji ljudi treba da sarađuju. Bog oplemenjuje ljude kako bi imali veru dok prolaze kroz oplemenjivanje. Bog usavršava ljude kako bi imali veru da budu usavršeni od strane Boga i spremni da prihvate Njegovo oplemenjivanje i Njegovo orezivanje. Duh Božji deluje u ljudima da bi im doneo prosvećenje i prosvetljenje i da bi sarađivali s Njim i vršili primenu. Bog ne govori niti se Njegov glas čuje tokom oplemenjivanja, ali ipak ima posla koji ljudi treba da obave. Trebalo bi da se držiš onoga što već imaš i još uvek bi trebalo da budeš u stanju da se moliš Bogu, da budeš blizak Boga i da budeš pstojan u svom svedočenju pred Bogom; na taj način ćeš ispuniti svoju dužnost. Svi ste iz Božjeg dela jasno videli da Njegove kušnje ljudske vere i ljubavi zahtevaju od ljudi da se više mole Bogu i da se češće naslađuju Božjim rečima pred Njim. Ako te Bog prosveti i omogući ti da razumeš Njegove namere, a ti ih ipak uopšte ne primenjuješ u praksi, nećeš ništa ni zadobiti. I dalje bi trebalo da budeš u stanju da se moliš Bogu kada sprovodiš Njegove reči u delo, uvek bi trebalo da tražiš pred Bogom kada razmatraš Njegove reči, i trebalo bi da budeš ispunjen verom u Njega, a ne obeshrabren ili hladan. Oni koji ne primenjuju Božje reči puni su energije tokom skupova, ali padaju u tamu kada se vrate kući. Ima i onih koji čak i ne žele da se okupljaju. Dakle, moraš jasno da vidiš koja je dužnost koju ljudi treba da obavljaju. Možda ne znaš šta su zapravo Božje namere, ali bi trebalo da ispuniš svoju dužnost, trebalo bi da se moliš kada treba, i trebalo bi da sprovodiš istinu u delo kada treba. Ako radiš sve što bi ljudi trebalo da rade, i držiš se svoje prvobitne vizije, onda ćeš biti sposobniji da prihvatiš sledeći korak Božjeg dela. Kada Bog radi na skriven način, problem je ako ne stremiš. Kada On govori i propoveda tokom sabora, ti slušaš sa poletom, ali kada On ne govori, nedostaje ti energije i povlačiš se. Kakva se osoba ponaša na ovakav način? To je neko ko samo prati krdo. Nema stav, nema svedočanstvo, nema viziju! Većina ljudi je takva. Ako nastaviš tim putem, jednog dana kada naiđeš na veliku kušnju, bićeš kažnjen. U Božjem procesu usavršavanja ljudi, najvažnije je imati stav. Ako ne sumnjaš ni u jedan korak Božjeg dela, ako ispunjavaš čovekovu dužnost, ako iskreno podržavaš ono što ti je Bog dao da sprovedeš u delo – to jest, ako se sećaš Božjih opomena i, bez obzira na to šta On čini u današnje vreme, ne zaboravljaš Njegove prekore, ne sumnjaš u Njegovo delo, zadržavaš svoj stav, podržavaš svoje svedočanstvo i pobeđuješ na svakom koraku puta – onda će te na kraju Bog usavršiti i pretvoriti u pobednika. Ako si u stanju da budeš postojan u svakom koraku Božjih kušnji, i ako i dalje možeš da budeš postojan na samom kraju, onda si ti pobednik, i ti si neko koga je Bog usavršio. Ako ne možeš da budeš postojan u svojim trenutnim kušnjama, onda će u budućnosti to postati još teže. Ako se samo podvrgneš beznačajnoj količini patnje i ne stremiš ka istini, onda na kraju nećeš zadobiti ništa. Ostaćeš praznih šaka. Ima ljudi koji odustanu od svog stremljenja kada vide da Bog ne govori i njihovo srce se raspline. Zar takva osoba nije bezumna? Takvi ljudi ne poseduju stvarnost. Kada Bog govori, oni uvek trčkaraju unaokolo, deluju zauzeto i poletno spolja, ali sada kada On više ne govori, prestaju da streme. Takva osoba nema budućnost. Tokom oplemenjivanja, ti moraš da uđeš sa pozitivnim gledištem i naučiš lekcije koje treba da naučiš; kada se moliš Bogu i čitaš Njegovu reč, treba da meriš svoje stanje naspram nje, da otkriješ svoje nedostatke i otkriješ da još uvek imaš da naučiš mnogo lekcija. Što više iskreno stremiš dok prolaziš kroz oplemenjivanje, više ćeš sebe smatrati neodgovarajućim. To je zato što se tokom oplemenjivanja susrećeš sa mnogim problemima koje ne možeš jasno da sagledaš, pa možeš da se žališ i otkriješ sopstveno telo. Tek tada možeš da otkriješ da u sebi imaš previše iskvarenih naravi.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Treba da očuvaš svoju odanost Bogu”

374. Normalno je da ljudi, dok prolaze kroz kušnje, budu slabi, da u sebi budu negativni, da ne razumeju Božje namere ili da im ne bude jasan put primene. Ali u svakom slučaju, ti moraš imati veru u Božje delo i, poput Jova, ne smeš poricati Boga. Iako je Jov bio slab i proklinjao dan svog rođenja, on nije poricao da je Jahve ljudima podario sve stvari koje poseduju nakon rođenja i da je Jahve ujedno Onaj koji će im ih oduzeti. Ma kakvim kušnjama da je bio podvrgnut, on je zadržao ovo uverenje. U okviru svojih iskustava, ma kakvom oplemenjivanju Božjim rečima da ste podvrgnuti, sve u svemu, ono što Bog želi, jesu vaša vera i bogoljubivo srce. Ono što On delujući na ovaj način usavršava jesu vera, ljubav i odlučnost ljudi. Bog na ljudima obavlja delo usavršavanja, a oni to ne mogu ni da vide, ni da dotaknu; pod takvim okolnostima, neophodno je da imaš veru. Kad nešto ne može da se vidi golim okom, potrebno je imati veru. Kada ne možeš da otpustiš svoje predstave, potrebno je da imaš veru. Kad ti nije jasno Božje delo, ono što se od tebe zahteva jeste da imaš veru, da zauzmeš čvrst stav i da budeš postojan u svom svedočenju. Kada je Jov stigao do ove tačke, Bog mu se ukazao i obratio. Drugim rečima, samo onda kada budeš imao veru, moći ćeš da vidiš Boga. Kad budeš imao veru, Bog će te usavršiti, a ako nemaš veru, On to ne može da učini. Bog će ti podariti sve ono što se nadaš da ćeš steći. Ako nemaš veru, ti onda nećeš moći da budeš usavršen i nećeš moći da vidiš Božja dela, a kamoli Njegovu svemogućnost. Kada, u svojim stvarnim iskustvima, imaš veru da ćeš videti Njegova dela, Bog će ti se ukazati, On će te prosvetiti i iznutra će te usmeravati. Bez te vere, Bog to neće moći da učini. Ako si izgubio nadu u Boga, kako ćeš onda moći da iskusiš Njegovo delo? Prema tome, samo kada imaš veru i ne gajiš sumnje prema Bogu, samo kada istinski veruješ u Njega bez obzira na to šta On čini, On će te kroz tvoja iskustva prosvetiti i prosvetliti, i tek tada ćeš moći da vidiš Njegova dela. Sve se ovo postiže kroz veru. Vera dolazi samo kroz oplemenjivanje, dok se u odsustvu oplemenjivanja vera ne može razvijati. Na šta se vera odnosi? Vera označava istinsko verovanje i iskreno srce koje ljudi treba da poseduju kad nešto ne mogu da vide ni da dodirnu, kad se Božje delo ne poklapa s ljudskim predstavama i kad je van ljudskog domašaja. To je vera o kojoj govorim. Ljudi treba da imaju veru u vreme patnje i u vreme oplemenjivanja, a kada imaju veru, onda se suočavaju s oplemenjivanjem; oplemenjivanje i vera su neodvojivi jedno od drugog. Ako, bez obzira na to kako Bog dela i bez obzira na tvoje okruženje, ti možeš da stremiš ka životu i da tragaš za istinom, da stremiš ka spoznaji Božjeg dela, da tragaš za spoznajom o Njegovim delima i možeš da postupaš u skladu sa istinom, to znači da imaš istinsku veru i to dokazuje da nisi izgubio veru u Boga. Ako si, za vreme oplemenjivanja, u stanju da istraješ u stremljenju ka istini, da uistinu voliš Boga i da ne gajiš sumnje u Njega, i ako ti, ma šta On činio, i dalje primenjuješ istinu da bi Mu udovoljio, te ako si u stanju da duboko u sebi tražiš Njegove namere i da o Njegovim namerama vodiš računa, to znači imati istinsku veru u Boga. Kad ti je Bog, u prošlosti, govorio da ćeš imati vlast kao car, ti si Ga voleo, a kad ti se otvoreno pokazao, ti si stremio ka Njemu. Ali, Bog je sada skriven, ti ne možeš da Ga vidiš i snašle su te nevolje – da li u ovom trenutku gubiš nadu u Boga? Ti, dakle, moraš u svakom trenutku težiti životu i tražiti da udovoljiš Božjim namerama. To je ono što se naziva istinskom verom i to je najiskrenija i najlepša vrsta ljubavi.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”

375. Svrha oplemenjivanja leži prvenstveno u usavršavanju vere kod ljudi. Na kraju se postiže to da želiš da odeš, ali ne možeš, da su neki ljudi i dalje u stanju da imaju veru čak i kad u njima ne postoji ni trunčica nade i da ljudi više nemaju baš nikakvu nadu u pogledu sopstvenih izgleda. Tek tada će Božje oplemenjivanje biti dovršeno. Ako ljudi još uvek nisu dostigli fazu u kojoj lebde između života i smrti, i nisu okusili smrt, onda proces njihovog oplemenjivanja još uvek neće biti završen. Čak ni oni koji su dostigli fazu služitelja nisu u punoj meri oplemenjeni. Jov je bio podvrgnut oplemenjivanju u najvećoj meri, a nije imao na šta da se osloni. Ljudi moraju da budu podvrgnuti oplemenjivanju do te mere da nemaju ni tračak nade i da nemaju ni jednu jedinu stvar na koju bi se oslonili. Samo je to istinsko oplemenjivanje. U vreme služitelja, ako ti je srce uvek bilo tiho pred Bogom i ako si se uvek, ma šta da je On činio i ma kakve da su Njegove namere bile prema tebi, pokoravao Njegovim uređenjima, ti bi na kraju puta razumeo sve što je Bog do tada učinio. Kad si podvrgnut Jovovim kušnjama, istovremeno si podvrgnut i Petrovim kušnjama. Tokom kušnje, Jov je bio postojan u svom svedočenju i na kraju mu se Jahve pojavio. Tek pošto je ostao postojan u svom svedočenju, bio je dostojan da vidi lice Božje. Zašto je rečeno: „Ja se skrivam od zemlje prljavštine, ali se pojavljujem svetom carstvu”? To znači da si dostojan da vidiš lice Božje jedino onda kad si osvećen i kad si postojan u svom svedočenju. Ako ne možeš da budeš postojan u svom svedočenju, nisi dostojan da vidiš Njegovo lice. Ako se, suočen s oplemenjivanjem, povlačiš ili se žališ na Boga, te usled toga ne uspevaš da ostaneš postojan u svom svedočenju i postaješ predmet Sotoninog podsmeha, ti onda nećeš zadobiti Božju pojavu. Ako si poput Jova, koji je usred kušnji prokleo svoje telo, ali se nije žalio na Boga i bio je u stanju da mrzi svoje telo, a da se pritom nije žalio niti je kroz svoje reči počinio greh, ti ćeš onda biti postojan u svom svedočenju. Kad se do određenog stepena podvrgneš oplemenjivanju i možeš da budeš poput Jova, uistinu pokoran pred Bogom, bez drugih zahteva prema Njemu i bez sopstvenih predstava, Bog će ti se pojaviti.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”

376. Za sva tvoja mnogobrojna iskustva neuspeha i slabosti, kao i za tvoje brojne periode negativnosti, može se reći da su Božje kušnje. To je zato što sve dolazi od Boga i što su sve stvari i događaji u Njegovim rukama. Da li ćeš ti biti neuspešan, da li ćeš biti slab i posrnuti, sve to počiva na Bogu i u Njegovim je rukama. To je, sa Božjeg stanovišta, tvoja kušnja, a ako ti ne možeš da je prepoznaš, kušnja će prerasti u iskušenje. Postoje dve vrste stanja koja ljudi treba da prepoznaju: jedno potiče od Svetog Duha, dok je drugom verovatni izvor Sotona. Jedno je stanje u kojem te Sveti Duh prosvetljuje i omogućava ti da spoznaš samoga sebe, da osetiš mržnju i kajanje prema sebi kako bi mogao iskreno da voliš Boga i da u svom srcu rešiš da Mu udovoljiš. Drugo je stanje ono u kojem spoznaješ sebe, ali si negativan i slab. Moglo bi se reći da je to Božje oplemenjivanje, ali i da ujedno predstavlja Sotonino iskušavanje. Ako to prepoznaš kao Božje spasenje i osećaš da te je On time uveliko zadužio – te da odsad treba da nastojiš da stvari popraviš, da prestaneš da živiš u takvoj izopačenosti i da pravilno jedeš i piješ Njegove reči – i ako za sebe budeš uvek smatrao da nisi dobar i da imaš srce puno žudnje, to je onda Božja kušnja. Nakon što se stradanje završi i ti ponovo kreneš napred, Bog će te i dalje voditi, prosvećivati, prosvetljavati i negovati. Ukoliko, međutim, to ne možeš da prepoznaš, postaneš negativan i naprosto se prepustiš očaju, ako na taj način razmišljaš, to znači da te je zadesilo Sotonino iskušenje. Kad je Jov prolazio kroz kušnje, Bog i Sotona su se opkladili i Bog je Sotoni dozvolio da Jovu nanese bol. Iako je Bog kušao Jova, zapravo je Sotona bio taj koji se na njega okomio. Za Sotonu je to bilo iskušavanje Jova, ali je Jov stajao na Božjoj strani. Da nije tako bilo, Jov bi podlegao iskušenju. Kad ljudi padnu u iskušenje, preti im opasnost. Za iskustvo oplemenjivanja se može reći da predstavlja kušnju od Boga, ali, ako tvoje stanje nije dobro, može se reći da iskušavanje dolazi od Sotone. Ako nisi načisto u vezi sa vizijama, Sotona će te optužiti i zamagliće tvoju percepciju vizija. Dok se okreneš, pašćeš u iskušenje.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”

377. Dok prolaziš kroz kušnje, čak i kada ne znaš šta Bog želi da uradi i šta želi da postigne, treba da znaš da su Božje misli za ljudski rod uvek dobre. Ako stremiš ka Njemu iskrenog srca, On te nikada neće napustiti i na kraju će te sigurno usavršiti i odvesti ljude do odgovarajućeg odredišta. Bez obzira na to kako Bog trenutno iskušava ljude, doći će dan kada će im pružiti odgovarajući ishod i dati im odgovarajuću nadoknadu na osnovu onoga što su učinili. Bog neće dovesti ljude do određene tačke i onda ih naprosto odbaciti i zanemariti. To je zato što je Bog veran. U ovoj etapi, Sveti Duh obavlja delo oplemenjivanja. On oplemenjuje svaku osobu. U koracima dela koji se sastoje od kušnje smrću i kušnje grdnjom, oplemenjivanje se obavlja rečima. Da bi ljudi iskusili Božje delo, oni prvo moraju da shvate Njegovo sadašnje delo i kako ljudi treba da sarađuju. To je nešto što bi svi trebalo da razumeju. Bez obzira na to šta Bog čini, bilo da oplemenjuje ljude ili da ćuti, ni jedan jedini korak Božjeg dela nije u skladu s ljudskim predstavama. Svaki korak Njegovog dela protresa i razbija ljudske predstave. To je Njegovo delo. Ali ti moraš da veruješ da sada, kada je Božje delo dostiglo određenu etapu, On neće ubiti ceo ljudski rod, šta god da se desi. On daje obećanja i blagoslove ljudskom rodu i svi oni koji streme ka Njemu moći će da zadobiju Njegove blagoslove, a one koji to ne učine Bog će eliminisati. To zavisi od tvog stremljenja. Bez obzira na bilo šta drugo, moraš verovati da kada se Božje delo završi, svaka osoba će imati odgovarajuće odredište. Bog je opskrbio čovečanstvo s lepim težnjama, ali bez stremljenja, one su nedostižne. Sada bi trebalo da si u stanju da vidiš ovo – Božje oplemenjivanje i Njegova grdnja ljudi je Njegovo delo, ali ljudi, sa svoje strane, moraju da streme ka promeni u naravi u svakom trenutku.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Treba da očuvaš svoju odanost Bogu”

378. Čovek će u celosti biti upotpunjen u Dobu carstva. Nakon dela osvajanja, čovek će biti podvrgnut oplemenjivanju i nedaćama. Oni koji budu mogli da to prevaziđu i budu postojani u svom svedočenju tokom tih nedaća, jesu oni koji će na kraju biti upotpunjeni; oni su pobednici. Tokom ovih nedaća, od čoveka se zahteva da prihvati ovo oplemenjivanje, a ovo oplemenjivanje predstavlja poslednje Božje delo. To će biti poslednje oplemenjivanje čoveka pre kraja celokupnog dela Božjeg upravljanja, a svi oni koji slede Boga moraju da prihvate ovu poslednju proveru i ovo poslednje oplemenjivanje. Oni koji su usred nedaća jesu bez dela Svetoga Duha i bez Božjeg usmeravanja, ali oni koji su zaista osvojeni i koji istinski streme ka Bogu, na kraju će ostati postojani; to su oni koji poseduju ljudskost i koji iskreno ljube Boga. Ma šta Bog učinio, ovi pobednici neće biti lišeni vizija i nastaviće da sprovode istinu u delo ne gubeći svoje svedočanstvo. Oni su ti koji će na kraju isplivati iz velikih nedaća. Čak i ako oni koji se danas samo provlače radi koristi još uvek mogu da žive na tuđoj grbači, niko ne može izbeći poslednju nedaću i niko ne može da preskoči završnu proveru. Za pobednike, takva nedaća predstavlja snažno oplemenjivanje; ali za one koji se samo provlače radi koristi, to je delo potpunog uklanjanja. Vernost onih koji Boga nose u svom srcu ostaje nepromenjena ma kakvim kušnjama da su izloženi; oni, međutim, koji u svom srcu nemaju Boga, svoje gledište o Bogu menjaju i čak Ga napuštaju, čim Božje delo prestane da koristi njihovom telu. Takvi su oni koji na kraju neće čvrsto stajati, koji samo traže Božje blagoslove i uopšte nisu voljni da se daju za Boga, niti da Mu se posvete. Takvi niski ljudi će svi biti „izbačeni” kada se Božje delo privede kraju i prema njima se uopšte neće ukazati milost. Oni bez ljudskosti sasvim sigurno ne poseduju istinsku ljubav prema Bogu. Kada je okruženje prijatno ili kad nešto mogu da zadobiju, oni su potpuno poslušni Bogu, ali čim im želje budu ugrožene ili na kraju raspršene, oni se odmah pobune. Čak i za samo jednu noć, oni od nasmejane, „dobrodušne” osobe postanu dželat svirepog izgleda, neočekivano i bez ikakvog razumnog razloga tretirajući svog jučerašnjeg dobročinitelja kao smrtnog neprijatelja. Ako se ovi zli demoni koji ubijaju ne trepnuvši ne izopšte, zar neće postati ozbiljna skrivena opasnost? Nije tako da se delo spasenja čoveka privodi potpunom kraju čim se dovrši delo osvajanja. Mada je delo osvajanja privedeno kraju, to nije slučaj sa delom čovekovog pročišćenja; tek kad čovek bude potpuno pročišćen, kad oni koji se iskreno pokore Bogu budu upotpunjeni i kad budu uklonjeni svi oni prerušeni koji Boga ne nose u svom srcu, delo će biti završeno. Oni koji nisu u stanju da udovolje Bogu u završnoj etapi Njegovog dela biće potpuno uklonjeni, a oni koji su uklonjeni isti su kao đavoli. Oni koji nisu u stanju da Bogu udovolje, buntovni su prema Njemu. Iako ti ljudi danas slede Boga, to nije dokaz da oni spadaju među one koji će naposletku preostati. Kad se kaže da će „oni koji budu do kraja sledili Boga primiti spasenje”, reč „sledili” znači da će ostati čvrsti usred stradanja. Danas mnogi misle da je prilično lako slediti Boga, ali kad Božje delo bude privedeno skoro do samog kraja, saznaćeš šta zaista znači „slediti”. To što si ti i danas, nakon što si osvojen, još uvek u stanju da slediš Boga, nije dokaz da pripadaš onima koji će biti usavršeni. Oni koji nisu u stanju da izdrže kušnje i koji nisu sposobni da usred stradanja odnesu pobedu, naposletku će biti nesposobni da budu postojani i neće moći da Boga slede do samog kraja. Oni koji iskreno slede Boga sposobni su da izdrže proveru svog rada, dok oni koji Boga ne slede iskreno nisu u stanju da izdrže nijednu od Božjih kušnji. Pre ili kasnije, oni će biti oterani, dok će pobednici ostati u carstvu. Da li čovek iskreno traga ili ne traga za Bogom može se odrediti jedino proverom njegovog rada, odnosno, Božjim kušnjama, i to nema nikakve veze s onim što sâm čovek utvrđuje. Bog nijednu osobu ne odbacuje olako; sve što On čini može potpuno da ubedi čoveka. On ne čini ništa što je čoveku nevidljivo, niti obavlja ikakvo delo koje čoveka ne može da ubedi. Da li je čovekova vera iskrena ili nije, dokazuje se činjenicama i to ne može čovek da odredi. Nema nikakve sumnje u to da se „pšenica ne može pretvoriti u kukolj, a od kukolja ne može nastati pšenica”. Svi koji Boga iskreno vole na kraju će ostati u carstvu, a Bog se neće loše ophoditi ni prema kome ko Ga iskreno voli.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”

379. Dok ga je Bog grdio, Petar se ovako molio: „ Bože! Telo mi je buntovno, a Ti me grdiš i sudiš mi. Radujem se Tvojoj grdnji i Tvome sudu, a čak i ako me ne želiš, ja u Tvom sudu vidim Tvoju svetu i pravednu narav. Dok mi sudiš, ako i drugi u Tvom sudu mogu da vide Tvoju pravednu narav, ja se onda osećam zadovoljno. Dovoljno je ako Tvoj sud može da izrazi Tvoju narav i da svim stvorenim bićima omogući da sagledaju Tvoju pravednu narav, te ako moje srce koje voli Tebe može da učini čistijim kako bih mogao da dostignem obličje nekoga ko je pravedan. Ovaj Tvoj sud je dobar, jer takva je Tvoja dobra namera. Znam da u meni još ima mnogo toga buntovnog i da još uvek nisam sposoban da dođem pred Tebe. Želim da mi još više sudiš. Bilo da me staviš u neprijateljska okruženja ili ogromna nedaće; ma šta Ti činio, za mene je to dragoceno. Tvoja je ljubav tako snažna i ja sam voljan da se prepustim milosti Tvojih orkestracija bez i najmanje pritužbe.” To je Petar spoznao nakon što je iskusio Božje delo, a to je ujedno i svedočanstvo njegove ljubavi prema Bogu.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”

380. Čovek živi usred tela, što znači da živi u ljudskom paklu, a bez Božjeg suda i grdnje, čovek je prljav koliko i Sotona. Kako bi čovek mogao da bude svet? Petar je verovao: Božja grdnja i sud su najbolja zaštita čoveka i njegova najveća blagodat. Jedino posredstvom Božje grdnje i suda čovek može da se probudi i da omrzne telo, da omrzne Sotonu. Stroga Božja disciplina oslobađa čoveka od uticaja Sotone, oslobađa ga od njegovog sopstvenog majušnog sveta i omogućava mu da živi u svetlosti Božjeg lica. Nema boljeg spasenja od grdnje i suda! Petar se ovako molio: „Bože! Dokle god me Ti grdiš i sudiš mi, znaću da me nisi napustio. Čak i ako mi ne podariš radost i spokoj, ako učiniš da živim u patnji i uputiš mi bezbrojne prekore, dokle god me Ti ne napustiš, moje će srce biti spokojno. Danas su Tvoja grdnja i sud postali moja najbolja zaštita i moj najveći blagoslov. Blagodat koju mi Ti daješ štiti me. Ti mi danas daruješ blagodat, a ta blagodat jeste otkrivanje Tvoje pravedne naravi, ona je grdnja i sud; ona je, još više, kušnja i život u stradanju.” Petar je telesna zadovoljstva mogao da otpusti i da traga za dubljom ljubavlju i većom zaštitom, jer je posredstvom Božje grdnje i suda stekao toliko blagodati. Ako čovek želi da tokom svog života bude pročišćen i ostvari promene u svojoj naravi, ako želi da proživi smislen život i da ispuni svoju dužnost kao stvoreno biće, on mora da prihvati Božju grdnju i sud, i ne sme da dopusti da se Božja disciplina i Božji udarci udalje od njega, kako bi mogao da se oslobodi Sotoninih manipulacija i uticaja i kako bi živeo u svetlosti Božjoj. Znaj da su Božja grdnja i sud svetlost, i to svetlost spasenja čovekovog, te da za čoveka nema boljeg blagoslova, niti veće blagodati, ni bolje zaštite.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”

381. Čovek živi pod uticajem Sotone i boravi u telu; ukoliko ne bude pročišćen i ne primi zaštitu od Boga, čovek će postajati sve izopačeniji. Ako želi da voli Boga, on mora da bude pročišćen i spasen. Petar se molio: „Kad si Ti, Bože, dobar prema meni, ja sam oduševljen i utešen; kad me grdiš, ja osećam još veću utehu i radost. Iako sam slab i pretrpeo sam neizrecivu patnju, iako plačem i tugujem, Ti znaš da je ta tuga posledica mog buntovništva i moje slabosti. Plačem, jer ne mogu da udovoljim Tvojim namerama, osećam tugu i duboko kajanje jer ne mogu dovoljno da ispunim Tvoje zahteve, ali sam voljan da dostignem ovaj nivo i voljan da učinim sve što mogu ne bih li Ti udovoljio. Tvoja mi je grdnja poslužila kao zaštita i kao najbolje spasenje za mene; sud Tvoj zasenjuje Tvoju trpeljivost i strpljenje. Bez Tvoje grdnje i suda ja ne bih uživao u Tvojoj milosti i dobroti. Danas sve više vidim da je Tvoja ljubav nadišla nebesa i prevazišla sve drugo. Tvoju ljubav ne čine samo milost i dobrota; i više od toga, ona je i grdnja i sud. Stekao sam toliko toga zahvaljujući Tvojoj grdnji i sudu. Bez Tvoje grdnje i suda, nijedna osoba ne bi bila pročišćena i niko ne bi mogao da iskusi ljubav Stvoriteljevu. Iako sam izdržao stotine kušnji i nedaća, i čak sam bio na ivici smrti, one su mi omogućile da Te istinski spoznam i da zadobijem neizmerno spasenje. Ako bi me Tvoja grdnja, Tvoj sud i Tvoja disciplina napustili, tada bih živeo u mraku, pod Sotoninom vlašću. U čemu je korist ljudskog tela? Kad bi me Tvoja grdnja i sud napustili, bilo bi to kao da me je Duh Tvoj napustio, kao da Ti nisi više sa mnom. Kako bih mogao da nastavim da živim kad bi tako bilo? Dao si mi bolest i oduzeo slobodu, bio sam u stanju da nastavim da živim, ali ako bi me Tvoja grdnja i sud ikada napustili, ja ne bih mogao da nastavim da živim. Kada bih ostao bez Tvoje grdnje i suda, izgubio bih Tvoju ljubav. Tvoja ljubav je za mene isuviše duboka da bih je izrazio rečima. Bez Tvoje ljubavi, živeo bih pod Sotoninom vlašću i ne bih mogao da vidim Tvoje slavno lice. Kako bih onda mogao da nastavim da živim? Teško bih mogao da nastavim u takvom mraku, u takvom životu. Imati Tebe uz sebe je kao da Te vidim, pa kako bih onda mogao da Te napustim? Preklinjem Te najiskrenije, molim Te da mi ne oduzmeš najveću utehu, pa makar da su to samo mrvice Tvojih utešnih reči. Uživao sam u ljubavi Tvojoj i ja danas ne mogu da se odvojim od Tebe; kako bih mogao da Te ne volim? Zbog Tvoje sam ljubavi mnogo žalosnih suza prolio, ali sam uvek osećao da je život poput ovog smisleniji, da me još više obogati, da me još više promeni i da mi još više omogući da dosegnem istinu koju stvorena bića treba da poseduju.”

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”

382. Ako si neko ko teži da bude usavršen, ti ćeš onda posvedočiti i reći ovo: „U ovom Božjem delu, koje se odvija korak po korak, prihvatio sam Božje delo grdnje i suda i, premda sam pretrpeo velike patnje, saznao sam kako Bog usavršava čoveka, stekao sam delo koje obavlja Bog, došao u posed znanja o pravednosti Božjoj i bio sam spasen Njegovom grdnjom. Njegova me je pravedna narav susrela i donela mi blagoslove i blagodat; grdnja Njegova i sud zaštitili su me i pročistili. Da me Bog nije izgrdio i da mi nije sudio, da me nisu sustigle teške reči Božje, ne bih mogao da spoznam Boga, niti da budem spasen. Danas shvatam: čovek, kao stvoreno biće, ne samo da uživa u svemu što je Stvoritelj napravio, već je još i važnije da sva stvorena bića treba da uživaju u pravednoj naravi Božjoj i Njegovom pravednom sudu, jer Božja je narav dostojna čovekovog uživanja. Kao stvoreno biće koje je Sotona iskvario, čovek treba da uživa u Božjoj pravednoj naravi. U Njegovoj pravednoj naravi ima grdnje i suda, ali, još više, i velike ljubavi. Iako ja danas nisam u stanju da potpuno zadobijem ljubav Božju, barem sam imao sreće da je vidim i da time budem blagosiljan.” Ovo je put kojim idu oni koji doživljavaju usavršavanje i to je spoznaja o kojoj oni govore. Takvi su ljudi isti kao Petar; oni poseduju ista iskustva kao Petar. Takvi ljudi su, takođe, oni koji su stekli život, oni koji poseduju istinu. Ako je budu doživljavali do samog kraja, oni će moći da se, usred Božjeg suda, potpuno oslobode uticaja Sotone i biće zadobijeni od Boga.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”

383. Nakon godina iskustva, podnošenja patnje oplemenjivanja i grdnje, čovek je postao iznuren. Iako je izgubio „slavu” i „romantiku” minulih vremena, on je, nesvesno, shvatio načela vladanja, kao i brižljive namere koje je Bog tokom toliko godina uložio da spase ljudski rod. Čovek polako počinje da mrzi sopstveno varvarstvo, koliko ga je teško ukrotiti, sve što je pogrešno razumeo o Bogu i nerazumne zahteve koje je pred Njega postavio. Sat se ne može vratiti unazad. Minuli događaji postaju uspomene zbog kojih se čovek kaje, a reči i brižna ljubav Božja postaju pokretačka snaga u čovekovom novom životu. Čovekove rane iz dana u dan zarastaju, telo mu postaje snažnije, on ustaje i gleda u lice Svemogućeg… Ispostavlja se da je On uvek bio uz mene i čuvao me. Njegov osmeh i Njegovo prelepo lice još uvek su toliko dirljivi, Njegovo srce još uvek toliko brine za ljudski rod koji je stvorio, a Njegove ruke su i dalje tople i silne kao što su bile na početku. Kao da se čovek vratio u vreme Edenskog vrta, ali ovaj put čovek više ne sluša zmijino zavođenje i više se ne krije od Jahveovog lica. Čovek kleči obožavajući Boga, gleda u Božje nasmejano lice i prinosi svoju najdragoceniju žrtvu – Oh! Gospode moj, Bože moj!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek može da bude spasen samo usred Božjeg upravljanja”