C. O tome kako spoznati sebe i dostići istinsko pokajanje
358. Tokom nekoliko hiljada godina kvarenja, svi ljudi su obamrli i otupeli; svi su postali zli đavoli koji se protive Bogu, do te mere da je njihovo buntovništvo protiv Boga zabeleženo u istorijskim zapisima, te da čak ni sami ljudi nisu u stanju da u potpunosti opišu svoje buntovno ponašanje – jer ih je Sotona duboko iskvario i Sotona ih je zaveo tako da ne znaju kuda da se okrenu. Čak i danas, ljudi i dalje izdaju Boga. Kad vide Boga, oni Ga izdaju, a i kad ne mogu da vide Boga, takođe Ga izdaju. Ima čak i onih koji Ga, nakon što su bili svedoci Božjih kletvi i Božjeg gneva, i dalje izdaju. I zato kažem da je čovekov razum izgubio svoju prvobitnu funkciju, kao i da je čovekova savest izgubila svoju prvobitnu funkciju. U Mojim očima, svi ljudi su zveri u ljudskom ruhu i zmije otrovnice. Ma koliko jadno pokušavali da izgledaju pred Mojim očima, Ja prema njima nikada neću biti milostiv, jer oni nipošto ne mogu da dokuče razliku između crnog i belog, i niko od njih ne razume razliku između istine i neistine. Njihov razum je tako otupeo, a ipak žele da zadobiju blagoslove; njihova ljudskost je tako niska, a ipak žele da vladaju kao carevi i da drže vlast. Sa takvim razumom, kome bi oni mogli da budu carevi? Kako bi sa takvom ljudskošću mogli da sede na prestolu? Ljudi su zaista besramni! To su bednici koji precenjuju sebe! Predlažem da vi koji želite da zadobijete blagoslove najpre pronađete ogledalo i pogledate svoj ružni odraz. Imaš li ono što je potrebno da budeš car? Imaš li crte lica onoga ko bi mogao da primi blagoslove? U tvojoj naravi nije nastupila ni najmanja promena i nisi bio sposoban nijednu istinu da sprovedeš u delo, a ipak želiš predivno sutra. To je čista zabluda! Čoveka, koji je rođen na tako ukaljanoj zemlji, društvo je u ozbiljnoj meri zarazilo; oblikovan je feudalnim moralom i dobio je obrazovanje u „ustanovama visokog obrazovanja”. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, neplemenit pogled na život, ogavna filozofija za ovozemaljsko ophođenje, potpuno bezvredno postojanje i prizemni običaji i svakodnevnica – sve je to čoveku ozbiljno prodrlo u srce i ozbiljno oštetilo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek postaje sve udaljeniji od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve nemilosrdnija, te nema ni jednog jedinog čoveka koji će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, niti i jednog jedinog čoveka koji će se svojevoljno pokoriti Bogu, a ponajmanje onoga koji će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, čovek pod Sotoninom vlašću stremi zadovoljstvima do mile volje, i kvari svoje telo u mulju bez ograničenja. Čovek koji živi u tami ne želi da primenjuje istinu čak ni kada je čuje, i nije sklon da traga čak ni kada vidi da se Bog već pojavio. Kako bi za ovakav izopačen ljudski rod uopšte moglo biti prostora za spasenje? Kako bi ovakav dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?
Promena čovekove naravi treba da započne spoznajom njegove suštine i promenama u njegovom razmišljanju, prirodi i mentalnom pogledu – kroz korenite promene. Samo tako će doći do istinskih promena u čovekovoj naravi. Osnovni uzrok iskvarenih naravi koje se pojavljuju u čoveku jesu zaluđivanje, kvarenje i trovanje od strane Sotone. Sotona je čoveka sputao i kontrolisao, a njegovo razmišljanje, moral, uvid i razum Sotona je teško oštetio. Baš zato što je Sotona iskvario suštinske stvari u čoveku i zato što se one potpuno razlikuju od onoga kako ih je Bog prvobitno stvorio, čovek se protivi Bogu i ne može da prihvati istinu. Dakle, da bi došlo do promena u čovekovoj naravi, prvo treba promeniti njegovo bogopoznanje i njegovu spoznaju istine u pogledu njegovog razmišljanja, uvida i razuma. Oni koji su rođeni u najiskvarenijoj od svih zemalja još manje znaju o tome šta Bog jeste ili šta znači verovati u Boga. Što su ljudi iskvareniji, to manje spoznaju postojanje Boga, a njihov razum i uvid su sve siromašniji. Koren čovekovog protivljenja Bogu i buntovništva prema Njemu leži u tome što ga je Sotona iskvario. Zbog kvarenja od strane Sotone, čovekova savest je otupela, on je moralno iskvaren, misli su mu izopačene i ima nazadan mentalni sklop. Pre nego što ga je Sotona iskvario, čovek se prvobitno pokoravao Bogu i čim bi čuo Njegove reči, pokorio bi im se. Prvobitno je bio zdravog razuma i savesti, a posedovao je i normalnu ljudskost. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovekov prvobitni razum, savest i ljudskost, svi su otupeli i Sotona ih je pokvario. Tako je on izgubio svoju pokornost i ljubav prema Bogu. Čovekov razum je postao nenormalan, njegova narav je postala istovetna životinjskoj, a njegovo buntovništvo prema Bogu neprestano raste i postaje sve ozbiljnije. Međutim, čovek to još uvek ne zna, niti razume, već se samo uporno suprotstavlja i buni. Otkrivanja čovekove naravi jesu izrazi njegovog razuma, uvida i savesti. Budući da su njegov razum i njegov uvid nezdravi, a savest mu je krajnje otupela, njegova je narav buntovna prema Bogu. Ako se čovekov razum i uvid ne mogu promeniti, tada nema govora ni o promenama u njegovoj naravi, kao ni o usaglašavanju sa Božjim namerama. Ako čovekov razum nije zdrav, onda on ne može da služi Bogu i nije prikladan da ga Bog upotrebi. „Normalno poimanje” podrazumeva pokornost i odanost Bogu, čežnju za Bogom i apsolutnost prema Bogu i posedovanje savesti prema Bogu. Odnosi se na to da budemo jednog srca i uma s Bogom, a ne na svesno protivljenje Bogu. Posedovanje nenormalnog razuma nije takvo. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovek je razvio predstave o Bogu i on nema nikakvu odanost prema Bogu niti žudnju za Njim, a da ne govorimo o savesti prema Bogu. Čovek se namerno suprotstavlja Bogu, donosi sudove o Njemu i, povrh toga, govori uvredljivo o Njemu iza Njegovih leđa. Čovek donosi sudove o Bogu iza Njegovih leđa, znajući vrlo dobro da je On Bog; čovek nipošto nema nameru da se pokori Bogu, već Mu samo uporno postavlja zahteve i molbe. Takvi ljudi – ljudi sa nenormalnim razumom – nisu u stanju da spoznaju sopstveno ogavno ponašanje, niti da zažale zbog svojih buntovnih postupaka. Ako su ljudi u stanju da spoznaju sebe, tada su povratili tek delić svog razuma; što su više buntovni prema Bogu, a pritom sebe ne spoznaju, to su ljudi manje zdravog razuma.
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Ostati nepromenjen u naravi znači biti u neprijateljstvu s Bogom”
359. Pre nego što čovek doživi Božje delo i shvati istinu, njega obuzima Sotonina priroda i njime iznutra gospodari. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni status? Zašto si pod tolikim uticajem svojih osećanja? Zašto voliš te nepravedne i te zle stvari? U čemu je osnova toga što ti se takve stvari dopadaju? Odakle potiču te stvari? Zašto ih voliš i prihvataš? Do sada ste svi vi shvatili: glavni razlog je u tome što su Sotonini otrovi prisutni u čoveku. Dakle, šta su Sotonini otrovi? Kako se oni mogu izraziti? Na primer, ako pitaš: „Kako bi čovek trebalo da živi? Za šta bi čovek trebalo da živi?”, svi će odgovoriti: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi.” Samo tom jednom jedinom rečenicom iskazuje se sâm koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremio, čovek to zapravo radi za sebe – i tako čovek živi za sebe. „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda u potpunosti je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod je živeo prema tom Sotoninom otrovu, sve do dana današnjeg. Sve što Sotona čini je zarad sopstvenih želja, ambicija i ciljeva. Želi da prevaziđe Boga, da se oslobodi od Boga i preuzme kontrolu nad svim stvarima koje je Bog stvorio. Danas je ljude u toj meri iskvario Sotona: svi imaju sotonsku prirodu, svi su skloni tome da poreknu Boga i suprotstave Mu se i žele da preuzmu sudbinu u svoje ruke i nastoje da se usprotive Božjim orkestracijama i uređenjima. Njihove ambicije i želje su već potpuno iste kao Sotonine. Prema tome, čovekova priroda je Sotonina priroda. Zapravo, mnoga gesla i aforizmi kojih se ljudi drže predstavljaju ljudsku prirodu i odražavaju čovekovu iskvarenu suštinu. Stvari koje ljudi biraju odražavaju ono što sami najviše vole, i te stvari predstavljaju njihovu narav i težnje. U svakoj reči koju čovek izgovori i u svemu što radi, ma koliko prikriveno, to prikrivanje ne može da sakrije njegovu prirodu. Na primer, fariseji su obično prilično dobro propovedali, ali kada su čuli propovedi i istine koje je izrazio Isus, umesto da ih prihvate, oni su ih osudili. Na ovaj način je otkrivena priroda-suština fariseja – da budu odbojni prema istini i da je mrze. Neki ljudi su leporečivi i vešto se prikrivaju, ali nakon što se sa njima određeno vreme druže, oni otkrivaju da su ti ljudi po prirodi izuzetno lažljivi i da nisu nimalo pošteni. Posle dužeg druženja sa tim ljudima, oni otkrivaju njihovu priroda-suštinu. Na kraju dolaze do sledećeg zaključka: ti ljudi nikada ne govore ni reč istine i lažljivi su. Ova konstatacija predstavlja prirodu tih ljudi i najbolja je slika i dokaz njihove priroda-suštine. Njihova filozofija za ovozemaljsko ophođenje je da nikom ne govore istinu, kao i da ne veruju nikome. Sotonska priroda čoveka sadrži mnoštvo Sotoninih filozofija i otrova. Ponekad ih ti sâm nisi svestan. Ako ne razumeš istinu, nisi u stanju da raspoznaš Sotonine naravi. A ipak, ti živiš po Sotoninim naravima svakog minuta svakog dana, i misliš da je to sasvim ispravno i razumno, i da nije nimalo pogrešno. To je dovoljno da pokaže da kad živiš po Sotoninim filozofijama, živiš po Sotoninim naravima, i da su Sotonine filozofije i naravi postale tvoja priroda. Prečesto ljudi žive po Sotoninim filozofijama, ali i dalje misle da je to prilično dobro, i nemaju nimalo osećaja kajanja. Zašto je to tako? Zato što ljudi ne razumeju istinu. Stoga, oni neprestano otkrivaju svoju sotonsku prirodu na svakom koraku, i neprestano žive po Sotoninim filozofijama na svakom koraku. Sotonina priroda je čovekov život, i to je čovekova priroda-suština.
– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”
360. Kakvo je vaše shvatanje ljudske prirode? Najvažnije je razaznati je sa aspekta čovekovog shvatanja sveta, pogleda na život i njegovih vrednosti. Svi oni koji su od đavola žive za sebe. Njihovi pogledi na život i slogani uglavnom potiču od Sotoninih izreka, kao što su „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Ptica za hranu gine, a čovek za bogatstvo” i slične zablude. Reči izgovorene od strane tih đavoljih careva, velikih ličnosti i filozofa postale su sâm čovekov život. Posebno je većina reči Konfučija, koga Kinezi smatraju „mudracem”, postala čovekov život. Tu su i čuvene izreke budizma i taoizma, i klasične izreke koje su razne poznate ličnosti često ponavljale. Sve su to sažeci Sotoninih filozofija i Sotonine prirode, ali i najbolje ilustracije i objašnjenja Sotonine prirode. Svi ti otrovi koji su usađeni u ljudsko srce potiču od Sotone i nijedan od njih ne dolazi od Boga. Takve đavolske reči takođe su u potpunoj suprotnosti sa Božjom reči. Potpuno je jasno da stvarnost svih pozitivnih stvari dolazi od Boga, a sve negativne stvari koje truju čoveka su od Sotone. Prema tome, moguće je razaznati nečiju prirodu i spoznati kome ta osoba pripada iz njenih pogleda na život i njene vrednosti. Sotona kvari ljude kroz obrazovanje i oblikovanje od strane državnih vlasti, kao i od strane onih slavnih i velikih. Njihove đavolske reči postale su čovekov život i priroda. „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” dobro je poznata sotonska izreka koja se uvukla u svakoga i postala je njegov život. Postoje i druge reči iz filozofija za ovozemaljsko ophođenje nalik ovima. Sotona koristi tradicionalnu kulturu svakog naroda da obrazuje, zaluđuje i kvari ljude, zbog čega ljudski rod upada u beskrajni ponor uništenja, a na kraju Bog uništava ljude jer služe Sotoni i opiru se Bogu. Neki ljudi su decenijama služili društvu kao javni službenici. Zamislite da ih upitamo sledeće: „S obzirom na to da si uspeo da postaneš službenik i imaš tako glatku karijeru, koje su to glavne poznate izreke pomoću kojih si to postigao?” Možda će reći: „Jedino što ja razumem jeste sledeće: ’Službenici ne otežavaju onima koji ih časte, a ko ne zna da laska ništa ne završi.’” Oslanjali su se na tu sotonsku filozofiju da bi postali službenici. Zar te reči ne predstavljaju prirodu takvih ljudi? Pribegavanje beskrupuloznim sredstvima radi dobijanja položaja postalo je njihova priroda. Njihov cilj je da budu službenici koji se ističu i ostvaruju vrtoglavi uspon. Postoje mnogi drugi Sotonini otrovi u životu, postupcima i vladanju ljudi. Na primer, njihove filozofije za ovozemaljsko ophođenje, njihove taktike za obavljanje stvari i njihove maksime ispunjene su otrovima velike crvene aždaje i sve to potiče od Sotone. Dakle, sve što prožima kosti i krv ljudsku potiče od Sotone. Svi ti službenici, oni koji imaju moć i koji su ostvareni poseduju sopstvene putanje i tajne za uspeh. Zar te tajne savršeno ne predstavljaju njihovu prirodu? Sposobni su za obavljanje velikih poduhvata u svetu i niko ne može da prozre spletke i intrige koje se nalaze u pozadini. Ovo ukazuje na to koliko je samo podmukla i zlonamerna njihova priroda. Sotona je duboko iskvario ljudski rod. Sotonin otrov teče kroz svačiju krv i može se reći da je čovekova priroda iskvarena, rđava, neprijateljska i u suprotnosti sa Bogom, ispunjena Sotoninim filozofijama i otrovima i u njima utopljena. Ona je u potpunosti postala priroda i suština Sotone. Zbog toga se ljudi opiru Bogu i neprijateljski su nastrojeni prema Njemu. Ljudi lako mogu da upoznaju sebe ako je njihovu prirodu moguće raščlaniti na ovaj način.
– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”
361. Kako da shvatiš ljudsku prirodu? Shvatanje sopstvene prirode zapravo znači detaljno analiziranje stvari koje su duboko u tvojoj duši – stvari u tvom životu i svu Sotoninu logiku i filozofiju po kojoj živiš, što je Sotonin život po kome živiš. Samo ćeš otkrivanjem stvari zakopanih u dubini svoje duše shvatiti svoju prirodu. Kako se mogu otkriti te stvari? Ne mogu se otkriti ili raščlaniti pomoću samo jedne ili dve stvari. Mnogo puta, nakon što završiš sa nekim poslom, ti i dalje nisi uspeo da shvatiš. Moglo bi da prođe tri ili pet godina pre nego što uspeš da sve do tančina shvatiš ili razumeš. Dakle, u mnogim situacijama, moraš da promišljaš o sebi i upoznaš sebe. Moraš da kopaš duboko i samog sebe detaljno analiziraš, u skladu sa Božjim rečima, da bi postigao bilo kakve rezultate. Kako sve dublje i dublje budeš razumevao istinu, postepeno ćeš upoznati sopstvenu priroda-suštinu kroz introspekciju i samospoznaju.
Da bi upoznao svoju prirodu, moraš da stekneš izvesno razumevanje iste kroz nekoliko postupaka. Prvo, moraš jasno da razumeš šta voliš. To se ne odnosi na to šta voliš da jedeš ili obučeš, već se odnosi na stvari u kojima uživaš, kojima zavidiš, koje obožavaš, ka kojima stremiš i na koje obraćaš pažnju u svom srcu, na vrstu osoba sa kojima voliš da se družiš i kojima se diviš i obožavaš u svom srcu. Na primer, većina voli ljude koji uživaju veliki ugled, koji imaju otmeno držanje u govoru ili vole one koji su slatkorečivi ili one koji glumataju. Ovo poslednje se odnosi na to sa kakvim ljudima vole da budu u društvu. Što se tiče stvari u kojima ljudi uživaju, to podrazumeva da su voljni da čine neke lake stvari, i da uživaju u tome da rade stvari za koje drugi misle da su dobre i koje bi ljudi odobravali i pohvalili. U prirodi ljudi postoji zajednička karakteristika u pogledu stvari koje vole. Drugim rečima, vole ljude, događaje i stvari na kojima im drugi zavide zbog spoljašnjeg izgleda; vole ljude, događaje i stvari koje izgledaju veoma lepo i luksuzno i vole ljude, događaje i stvari zbog kojih ih drugi obožavaju. Ljudi vole stvari koje su velike, blistave, raskošne i veličanstvene. Svi ljudi obožavaju takve stvari. Vidi se da ljudi ne poseduju ni trunku istine, niti da imaju istinsko ljudsko obličje. U obožavanju tih stvari nema ni trunke značaja, ali ih ljudi ipak vole. Te stvari koje se dopadaju ljudima čine se posebno dobrim onima koji ne veruju u Boga i to su stvari kojima su ljudi posebno skloni da streme. (…) Stvari ka kojima ljudi streme i za kojima žude pripadaju mondenskim trendovima, te stvari su od Sotone i đavola, Bog ih mrzi i lišene su bilo kakve istine. Stvari za kojima ljudi obično žude omogućavaju da se razotkrije njihova priroda-suština. Čemu su ljudi skloni se može videti po načinu na koji se oblače. Neki ljudi vole da nose živopisnu odeću koja privlači pažnju ili je jednostavno bizarna. Spremni su da nose modne detalje koje niko pre toga nije nosio i vole stvari koje privlače suprotni pol. Činjenica da nose takvu odeću i modne detalje pokazuje njihovu sklonost ka tim stvarima u svom životu i duboko u srcu. Stvari koje im se dopadaju nisu dostojanstvene, niti su pristojne. To nisu stvari kojima bi normalna osoba trebalo da stremi. U njihovoj sklonosti ka tim stvarima ima nepravednosti. Oni izgledaju isto kao i svi ostali ljudi na ovom svetu. Ne može se uvideti nijedan deo koji odgovara istini. Prema tome, sve ono što ti se sviđa, na šta si usredsređen, što obožavaš, čemu zavidiš i ono o čemu svakodnevno razmišljaš u svom srcu, sve je to odraz tvoje prirode. Tvoja sklonost ka tim mondenskim stvarima dovoljno dokazuje da ti je priroda sklona nepravednosti i u ozbiljnim situacijama, tvoja priroda je rđava i neizlečiva. Trebalo bi da svoju prirodu detaljno analiziraš na sledeći način: ispitaj šta voliš i čega se odričeš u svom životu. Možda si prema nekome dobar neko vreme, ali to ne dokazuje da ti je drag. Ono što zaista voliš je upravo ono što je u tvojoj prirodi; i da ti polome sve kosti, opet bi u tome uživao i nikada se toga ne bi odrekao. To nije lako promeniti.
– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta treba znati o preobražaju naravi”
362. Ključ za postizanje promene u naravi jeste spoznati sopstvenu prirodu, a to se mora činiti u skladu sa Božjim razotkrivanjem. Samo u rečima Božjim čovek može da spozna svoju odvratnu prirodu, razne Sotonine otrove koji se u njoj nalaze, svoju glupost i neznanje, kao i krhke i negativne elemente u svojoj prirodi. Nakon što temeljno spoznaš te stvari i zaista budeš u stanju da mrziš sebe, da se pobuniš protiv tela, da istraješ u primeni reči Božjih, da istraješ u stremljenju ka istini dok obavljaš svoju dužnost kako bi postigao promenu naravi, i postaneš neko ko zaista voli Boga, krenuo si putem Petrovim. Bez blagodati Božje ili prosvećenja i usmeravanja od Svetog Duha, bilo bi teško ići ovim putem, jer bez istine, ljudi ne mogu da se pobune protiv sebe samih. Ići Petrovim putem usavršavanja prvenstveno zavisi od odlučnosti, vere i oslanjanja na Boga. Štaviše, čovek mora da se pokori delu Svetog Duha i da se ni u čemu nikada ne udalji od reči Božjih. To su ključni aspekti koji se nikada ne smeju prekršiti. Tokom svojih iskustava, veoma je teško spoznati sebe, i bez dela Svetog Duha, neće biti nikakvih rezultata. Da bi išao putem Petrovim, čovek mora da se usredsredi na spoznaju sebe i na preobražaj svoje naravi.
– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo
363. S jedne strane, tokom Božjih kušnji čovek upoznaje svoje nedostatke i uviđa da je neznatan, dostojan prezira i bedan, da nema ništa i da nije ništa; s druge strane, tokom kušnji Bog čoveku postavlja neka okruženja, tako da u njima čovek može bolje da iskusi Božju divotu. Iako je bol veliki, a ponekad i nesavladiv – dostiže čak i nivo slamajuće tuge – kada to iskusi, čovek uviđa kako je divno Božje delo u njemu, i tek na tom temelju se u čoveku rađa prava ljubav prema Bogu. Danas čovek shvata da Božja blagodat, dobrota i milost same po sebi nisu dovoljne da bi on mogao istinski da spozna sebe, a još manje da upozna suštinu čoveka, te da samo kroz Božji sud i oplemenjivanje, i za vreme samog procesa oplemenjivanja čovek može spoznati svoje nedostatke i saznati da nema ništa.
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”
364. Ključ introspekcije i samospoznaje je u sledećem: što više osećaš da si u nekim oblastima obavio dobar posao ili uradio pravu stvar, i što više misliš da možeš da udovoljiš Božjim namerama ili da si u stanju da se u određenim oblastima hvališ, tim je vrednije spoznati sebe u tim oblastima i po njima vredi dublje kopati da bi se uočilo koje nečistoće postoje u tebi, kao i one stvari koje ne mogu da udovolje Božjim namerama. Uzmimo Pavla za primer. Pavle je bio izuzetno obrazovan, mnogo je propatio dok je propovedao i radio, a mnogi su posebno njega obožavali. Zbog toga je, nakon što je obavio mnogo posla, pretpostavljao da je za njega već izdvojen venac. To ga je navodilo da ide sve dalje pogrešnim putem, da bi ga na kraju Bog kaznio. Da je u to vreme razmislio o sebi i raščlanio sebe, ne bi izgovorio te nadmene reči koje su bile lišene razuma. Tokom svog vremena propovedanja jevanđelja, Pavle se samo usredsredio na obavljanje rada i nije stremio ka istini. Iz Pavlovih poslanica se može videti da on nikada nije tražio niti sakupljao reči koje je izgovorio Gospod Isus, niti je u svojim poslanicama prenosio reči koje je izgovorio Gospod Isus. Očigledno, Pavle nikada nije razmišljao o sebi na osnovu reči Gospoda Isusa, niti je video dragocenost reči Gospoda Isusa, pa je teško reći kakvo je istinsko znanje Pavle imao o Gospodu Isusu. Pavle je samo mislio da razume Bibliju i verovao je samo u sopstvene predstave i uobrazilje. Mislio je da, sve dok ima neke dobre primene i pokazuje neka dobra ponašanja, može da zadobije Božje odobravanje i da će ga Bog nagraditi. Kao rezultat toga, krenuo je putem služenja Bogu, dok Mu se istovremeno suprotstavljao. Ipak, u proteklih dve hiljade godina, vernicima u Gospoda nedostajalo je raspoznavanje u vezi s njim. Nisu znali ko je Pavle niti su poznavali put kojim je išao. Samo zato što su njegove poslanice zabeležene u Bibliji, ljudi su uvek obožavali Pavla, postavljali ga kao cilj svog stremljenja i smatrali ga idolom na koga se treba ugledati i kakvim treba težiti da postanu. Kao rezultat toga, svi oni koji obožavaju i oponašaju Pavla krenuli su putem antihrista. Pavlov slučaj služi kao upozorenje svakom pripadniku Božjeg izabranog naroda. Naročito kada mi koji sledimo Boga možemo da patimo i platimo cenu u našim dužnostima i u našem služenju Bogu, i tako osećamo da smo posvećeni i da smo ljudi koji vole Boga – u takvim trenucima, trebalo bi još više da razmišljamo o sebi i da razumemo sebe u vezi s putem kojim idemo, što je veoma neophodno. To je zato što ćeš utvrditi da su stvari koje smatraš svojim dobrim stranama i stvari za koje misliš da si ih uradio na pravi način ispravne i nećeš sumnjati u njih, razmišljati o njima, niti raščlanjivati da li u njima ima ičega što se suprotstavlja Bogu. Na primer, postoje ljudi koji veruju da su izuzetno dobrodušni. Nikada ne mrze niti povređuju druge i uvek priskaču u pomoć bratu ili sestri čija je porodica u nevolji, kako njihov problem ne bi ostao nerešen. Puni su dobre volje i čine sve što je u njihovoj moći da pomognu svakome kome mogu. Ipak, oni se nikada ne usredsređuju na primenu istine i ne postižu život-ulazak. Šta je ishod takve sklonosti da se pomaže? Ometaju sopstveni život. No ipak su sasvim zadovoljni sobom, i izuzetno zadovoljni svime što su uradili. Štaviše, veoma su ponosni na to, veruju da u svemu što su učinili nema ničega što se protivi istini, da će to zasigurno udovoljiti Božjim namerama, i da su istinski vernici u Boga. Svoju prirodnu dobru volju vide kao kapital i uzimaju je zdravo za gotovo kao istinu. U stvarnosti, sve što rade je ljudsko dobro. Oni uopšte ne primenjuju istinu, jer se to što rade odvija pred čovekom, a ne pred Bogom, a još manje praktično postupaju u skladu s Božjim zahtevima i istinom. Zato su sva njihova dela uzaludna. Ništa od onoga što rade nije primena istine niti Božjih reči, a kamoli poštovanje Njegove volje; naprotiv, oni koriste ljudsku dobru volju i lepo ponašanje da pomognu drugima. Ukratko, oni ne traže Božje namere u svemu što čine, niti postupaju u skladu s Njegovim zahtevima. Bog ne odobrava takvo lepo ponašanje čoveka; prema Bogu, to treba osuditi, i to ne zaslužuje da ga On upamti.
– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se spoznajom sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”
365. Većina ljudi ima veoma površno razumevanje o sebi. Oni uopšte ne poznaju jasno stvari unutar svoje prirode. Imaju znanje samo o nekoliko iskvarenih stanja koja ispoljavaju, o stvarima koje su skloni da čine, ili o manama koje imaju, i to ih navodi da misle da poznaju sebe. Ako se zatim pridržavaju nekoliko pravila, postaraju se da ne prave greške u određenim oblastima i pođe im za rukom da izbegnu činjenje određenih prestupa, počinju da misle da poseduju stvarnost u svojoj veri u Boga i pretpostavljaju da će biti spaseni. To nije ništa drugo do ljudske uobrazilje. Ako se pridržavaš tih stvari, da li ćeš zaista moći da se uzdržiš od prestupa? Da li ćeš zaista postići promenu u svojoj naravi? Da li ćeš zaista proživeti obličje ljudskog bića? Da li ćeš zaista moći da udovoljiš Bogu? Nipošto. To je sigurno. Ljudi moraju da imaju visoko merilo u svojoj veri u Boga: moraju da zadobiju istinu i prođu kroz neke promene u svojoj život-naravi. To prvo zahteva da se ljudi potrude da spoznaju sebe. Ako je čovekovo znanje o sebi previše plitko, to uopšte neće rešiti nikakve probleme, i njegova život-narav se nipošto neće promeniti. Moraš duboko da spoznaš sebe. To znači da poznaješ svoju prirodu, i da znaš koje elemente ona sadrži, odakle te stvari potiču i odakle dolaze. Štaviše, da li si zaista u stanju da mrziš te stvari? Da li si video svoju ružnu dušu i svoju opaku prirodu? Ako zaista uvidiš istinu o sebi, mrzećeš sebe. Kada mrziš sebe i zatim pokušaš da sprovedeš reči Božje u delo, moći ćeš da se pobuniš protiv tela i stekneš snagu da primenjuješ istinu, i više se neće činiti da je to borba. Zašto mnogi ljudi postupaju u skladu sa svojim telesnim sklonostima? Zato što smatraju sebe prilično dobrima, i osećaju da su njihovi postupci sasvim prikladni i opravdani, bez ikakvih mana, pa čak i potpuno ispravni, i tako postupaju samouvereno. Kada zaista spoznaju kakva je njihova priroda – koliko je ružna, odvratna i jadna – prestaće da imaju tako visoko mišljenje o sebi i da budu tako nadmeni, i više se neće osećati tako zadovoljni sobom. Pomisliće: „Moram da primenjujem neke reči Božje čvrsto stojeći na zemlji. Ne budem li to uradio, neću zadovoljiti merilo ljudskosti, i stideću se da živim u prisustvu Božjem.” Zaista će sebe videti kao male i zaista beznačajne. U tom trenutku, postaće im lako da primenjuju istinu, i izgledaće donekle onako kako bi čovek trebalo da izgleda. Tek kada čovek zaista mrzi sebe, u stanju je da se pobuni protiv tela. Ako ne mrzi sebe, neće moći da se pobuni protiv tela. Istinski mrzeti sebe nije jednostavna stvar. To zahteva da čovek razume neke istine: kao prvo, mora da poseduje znanje o sopstvenoj prirodi. Drugo, mora da uvidi da je siromašan i jadan, da je izuzetno mali i beznačajan, i mora da vidi svoju jadnu, prljavu dušu. Kada u potpunosti uvidi ono što zaista jeste – kada se taj rezultat postigne – on zaista stiče spoznaju o sebi, i može se reći da je njegova spoznaja o sebi potpuno tačna. Tek u tom trenutku može da mrzi sebe, čak i da proklinje sebe, istinski osećajući da su ljudi toliko duboko iskvareni od Sotone da su lišeni svakog ljudskog obličja. Jednog dana, ako se zaista suoči sa pretnjom smrću, pomisliće: „Ovo je pravedna kazna Božja. Bog je zaista pravedan. Zaslužujem da umrem!” U tom trenutku, neće izražavati svoje pritužbe, a kamoli se žaliti na Boga – jednostavno će osećati da je krajnje siromašan, jadan, prljav i iskvaren, i da bi trebalo da budu eliminisani i uništeni od Boga, i osećaće da duša poput njihove nije podobna da živi na zemlji. Stoga se neće žaliti na Boga niti Mu se opirati, a kamoli Ga izdati. Ali ako ne poznaju sebe, pa i dalje smatraju sebe prilično dobrima, onda će, kada se približi pretnja smrću, pomisliti: „Veoma sam dobro postupao u svojoj veri. Tako sam naporno stremio ka istini, toliko sam žrtvovao i toliko sam patio, ali na kraju, bog me pušta da umrem. Ne znam gde je pravednost božja. Zašto dopušta da umrem? Ako čak i neko poput mene mora da umre, ko može biti spasen? Nije li sa čitavim ljudskim rodom svršeno?” Prvo, imaće predstave o Bogu. Drugo, žaliće se na Njega i neće imati nimalo pokornosti. Oni su baš kao Pavle, koji nije poznavao sebe, čak ni kada je bio na samrti. Kada ih stigne kazna Božja, biće već prekasno.
– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo
