C. O tome kako spoznati sebe i dostići istinsko pokajanje

358. Nakon nekoliko hiljada godina iskvarenosti, čovek je bezosećajan i tupav; postao je demon koji se Bogu suprotstavlja do te mere da je ljudsko buntovništvo prema Bogu zabeleženo u istorijskim knjigama, a čak ni sâm čovek nije u stanju da sasvim objasni svoje buntovničko ponašanje – jer je Sotona čoveka duboko iskvario i poveo ga stranputicom, tako da ovaj ne zna gde da se okrene. Čak i danas čovek izdaje Boga: kad vidi Boga, on Ga izdaje, a i kad ne može da vidi Boga, opet Ga izdaje. Ima i onih koji Ga, nakon što su posvedočili Božjim kletvama i Božjem gnevu, svejedno izdaju. I zato kažem da je čovekov razum izgubio svoju prvobitnu funkciju, i da je čovekova savest takođe izgubila svoju prvobitnu funkciju. Čovek koga gledam jeste zver u ljudskoj odori; on je zmija otrovnica i, ma koliko pokušavao da se pokaže jadnim pred Mojim očima, nikada neću biti milostiv prema njemu, jer čovek ne razlikuje crno i belo, niti razlikuje istinu od neistine. Čovekov razum je toliko otupeo, a on ipak želi da dobije blagoslove; njegova ljudskost je toliko nedolična, a on ipak želi da poseduje suverenost jednog cara. Kome bi on sa takvim razumom mogao biti car? Kako bi s takvom ljudskošću mogao sedeti na prestolu? Čovek zaista nema stida! On je uobraženi bednik! Svima vama koji želite da dobijete blagoslove, predlažem da prvo pronađete ogledalo i pogledate svoj ružni odraz – imaš li ono što je potrebno da bi bio car? Imaš li lice nekoga ko bi mogao dobiti blagoslove? Niste ni najmanje promenili svoju narav, niti ste ijednu istinu sproveli u delo, a ipak želite predivnu sutrašnjicu. Zavaravate sami sebe! Čoveka, koji je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je u ozbiljnoj meri zarazilo; uslovljen je feudalnim moralom i dobio je obrazovanje u „ustanovama visokog obrazovanja”. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, izopačen pogled na život, ogavna filozofija za ovozemaljsko ophođenje, potpuno bezvredno postojanje i prizemni običaji i svakodnevnica – sve je to čoveku ozbiljno prodrelo u srce i ozbiljno oštetilo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek postaje sve udaljeniji od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve nemilosrdnija, te nema osobe koja će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, ni osobe koja će se svojevoljno pokoriti Bogu, a ponajmanje one koja će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, čovek pod Sotoninom vlašću stremi zadovoljstvima do mile volje, i kvari svoje telo u mulju bez ograničenja. Čak i kada čuju istinu, oni koji žive u tami ni ne žele da je sprovedu u delo i nisu skloni da tragaju čak ni kada vide da se Bog već pojavio. Kako bi ovakav izopačen ljudski rod uopšte mogao imati prostor za spasenje? Kako bi ovakav dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?

Promena čovekove naravi započinje spoznajom njegove suštine i promenama u njegovom razmišljanju, prirodi i mentalnom pogledu – kroz korenite promene. Samo tako će doći do istinskih promena u čovekovoj naravi. Osnovni uzroci iskvarene naravi koja se pojavljuje u čoveku jesu Sotonina obmana, iskvarenost i otrov. Čoveka je okovao i kontroliše ga Sotona i on trpi nečuvenu štetu koju Sotona nanosi njegovom načinu razmišljanja, moralu, shvatanjima i razumu. Baš zato što je Sotona iskvario ono suštinsko u čoveku i zato što se čovek potpuno razlikuje od onoga kako ga je Bog prvobitno stvorio, čovek se protivi Bogu i ne može da prihvati istinu. Dakle, promene u čovekovoj naravi treba da otpočnu promenama u njegovom razmišljanju, shvatanjima i razumu, čime će se promeniti njegovo bogopoznanje i njegova spoznaja istine. Oni koji su rođeni u najiskvarenijoj od svih zemalja još manje znaju o tome šta Bog jeste ili šta znači verovati u Boga. Što su ljudi iskvareniji, manje spoznaju postojanje Boga, a njihov razum i pronicljivost su sve siromašniji. Čovekovo protivljenje Bogu i buntovništvo prema Njemu potiču od toga što je Sotona čoveka iskvario. Zbog Sotonine iskvarenosti, čovekova savest je otupela; on je nemoralan, njegove misli su izopačene i ima nazadan mentalni pogled. Pre nego što ga je Sotona iskvario, čovek se prirodno pokoravao Bogu i čim bi čuo Njegove reči, pokorio bi im se. Po prirodi je bio zdravog razuma i savesti, a posedovao je i normalnu ljudskost. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovekov prvobitni razum, savest i ljudskost otupeli su i Sotona ih je pokvario. Tako je on izgubio svoju pokornost i ljubav prema Bogu. Čovekov razum je postao izopačen, njegova narav istovetna životinjskoj, a njegovo buntovništvo prema Bogu neprestano raste i postaje sve ozbiljnije. Međutim, čovek to još uvek ne zna, niti razume, već se samo uporno suprotstavlja i buni. Otkrivanja čovekove naravi jesu izrazi njegovog razuma, shvatanja i savesti; budući da su njegovi razum i shvatanja nezdravi, a savest mu je krajnje otupela, otud se i njegova narav buni protiv Boga. Ako se čovekov razum i shvatanja ne mogu promeniti, tada nema govora ni o promenama u njegovoj naravi, kao ni o usaglašavanju sa Božjim namerama. Ako čovekov razum nije zdrav, onda on ne može da služi Bogu i nije prikladan da ga Bog koristi. „Normalan razum” podrazumeva pokornost i odanost Bogu, čežnju za Bogom, bivanje apsolutnim u odnosu prema Bogu i posedovanje savesti prema Bogu. Odnosi se na jedinstvo srca i uma prema Bogu, a ne na svesno protivljenje Bogu. Kod izopačenog razuma to nije slučaj. Pošto je Sotona iskvario čoveka, on je stekao predstave o Bogu, nije Bogu bio odan i nije žudeo za Njim, a da ne govorimo o savesti prema Bogu. Čovek se namerno suprotstavlja Bogu i osuđuje Ga i, povrh toga, dobacuje Mu pogrdne reči iza Njegovih leđa. Čovek osuđuje Boga iza Njegovih leđa, sa jasnom spoznajom da je On Bog; čovek uopšte nema nameru da se pokori Bogu, već Mu samo uporno postavlja zahteve i molbe. Takvi ljudi – ljudi izopačenog razuma – nisu u stanju da spoznaju sopstveno ogavno ponašanje, niti da se pokaju zbog svojih buntovnih postupaka. Ako su ljudi u stanju da spoznaju sebe, tada su povratili nešto od svog razuma; što su ljudi buntovniji prema Bogu, a pritom ne poznaju sebe, to su manje zdravorazumni.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom”

359. Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, „Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?” ljudi će odgovoriti, „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg. Sve što Sotona čini je zarad sopstvenih želja, ambicija i ciljeva. Želi da prevaziđe Boga, da se oslobodi od Boga i preuzme kontrolu nad svim stvarima koje je Bog stvorio. U toj meri je Sotona danas iskvario ljude: svi imaju sotonsku prirodu, svi pokušavaju da poreknu Boga i suprotstave Mu se i žele da kontrolišu sopstvenu sudbinu i usprotive se Božjim orkestracijama i uređenjima. Njihove ambicije i želje su potpuno iste kao Sotonine. Prema tome, čovekova priroda je Sotonina priroda. Ljudsku prirodu zapravo predstavljaju gesla i aforizmi mnogih ljudi i odražavaju suštinu ljudske iskvarenosti. Ljudi biraju ono što sami najviše vole, i te stvari predstavljaju njihovu narav i težnje. Svakom rečju koju čovek izgovori i svime što radi, ma kako to bilo zaodenuto, on ne može da sakrije svoju prirodu. Na primer, fariseji su obično prilično dobro propovedali, ali kada bi čuli Isusove propovedi i istine, umesto da ih prihvate, oni bi ih osudili. Na ovaj način je otkrivena priroda-suština fariseja – da budu odbojni prema istini i da je mrze. Neki ljudi su leporečivi i vešto se prikrivaju, ali nakon što se sa njima određeno vreme druže, drugi ljudi otkrivaju da su po prirodi izuzetno varljivi i dvolični. Posle dužeg druženja sa njima, svi ostali otkrivaju njihovu priroda-suštinu. Na kraju, oni dolaze do sledećeg zaključka: lažljivi su i nikada ne govore ni reč istine. Ova konstatacija opisuje prirodu tih ljudi i najbolji je opis i dokaz njihove priroda-suštine. Njihova filozofija za ovozemaljsko ophođenje je da nikom ne govore istinu, kao i da ne veruju nikome. Sotonska priroda čoveka sadrži mnoštvo sotonskih filozofija i otrova. Ponekad ih ni sam nisi svestan i ne razumeš ih; pa ipak, svaki ti se trenutak života zasniva na tim stvarima. Štaviše, misliš da su te stvari potpuno ispravne i opravdane i da uopšte nisu pogrešne. To dovoljno pokazuje da su Sotonine filozofije postale ljudska priroda i da ljudi, misleći da je takav način života ispravan, žive u potpunom skladu sa tim filozofijama i bez ikakvog osećaja kajanja. Samim tim stalno otkrivaju svoju sotonsku prirodu i neprekidno žive po Sotoninim filozofijama. Sotonina priroda je život ljudi i njihova priroda-suština.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”

360. Kakvo je vaše shvatanje ljudske prirode? Najvažnije je razaznati je sa aspekta čovekovog shvatanja sveta, pogleda na život i njegovih vrednosti. Svi oni koji su od đavola žive za sebe. Njihovi pogledi na život i osnovni principi uglavnom potiču od Sotoninih izreka, kao što su „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Ptica za hranu gine, a čovek za bogatstvo” i slične zablude. Sve te reči izgovorene od strane tih đavoljih kraljeva, velikana i filozofa postale su sâm čovekov život. Posebno je većina reči Konfučija, koga Kinezi smatraju „mudracem”, postala čovekov život. Tu su i čuvene poslovice budizma i taoizma, i klasične izreke koje su razne poznate ličnosti često ponavljale. Sve su to sažeci Sotoninih filozofija i Sotonine prirode, ali i najbolje ilustracije i objašnjenja Sotonine prirode. Svi ti otrovi koji su natopili ljudsko srce potiču od Sotone i ni delić ne dolazi od Boga. Takve đavolske reči takođe su u potpunoj suprotnosti sa Božjom reči. Potpuno je jasno da stvarnost svih pozitivnih stvari dolazi od Boga, a sve negativne stvari koje truju čoveka su od Sotone. Prema tome, moguće je razlučiti nečiju prirodu i spoznati kome ta osoba pripada iz njenih pogleda na život i njene vrednosti. Sotona kvari ljude kroz obrazovanje i uticaj državnih vlasti, kao i onih slavnih i velikih. Njihove đavolske reči postale su čovekov život i priroda. „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” dobro je poznata sotonska izreka koja je usađena u svakoga i postala je čovekov život. Postoje i druge izreke iz filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje su poput ovih. Sotona koristi tradicionalnu kulturu svakog naroda da obrazuje, navede na stranputicu i kvari ljude, zbog čega ljudski rod tone i biva progutan u beskrajnom ponoru uništenja, a na kraju ljude uništava Bog jer služe Sotoni i opiru se Bogu. Neki ljudi su decenijama služili društvu kao javni službenici. Zamislite da ih upitamo sledeće: „Bili ste veoma uspešni na svom položaju, koje su najvažnije poznate izreke kojima se rukovodite u životu?” Možda će reći: „Jedino što ja razumem jeste sledeće: ’Službenici ne otežavaju onima koji ih časte, a ko ne zna da laska ništa ne završi.’” Ovo je sotonska filozofija na kojoj se zasniva njihova karijera. Zar ove reči ne predstavljaju prirodu takvih ljudi? Beskrupulozno korišćenje svih raspoloživih sredstava da dođu na položaj ušlo im je u prirodu, a službovanje i uspeh u karijeri njihovi su ciljevi. Još uvek postoje brojni sotonski otrovi u ljudskim životima, u njihovom vladanju i ponašanju. Na primer, njihove filozofije za ovozemaljsko ophođenje, način na koji rade stvari i njihove maksime ispunjene su otrovima velike crvene aždaje i sve to potiče od Sotone. Dakle, sve što prožima kosti i krv ljudsku potiče od Sotone. Svi ti službenici, oni koji imaju moć i koji su ostvareni poseduju sopstvene putanje i tajne za uspeh. Zar te tajne savršeno ne predstavljaju njihovu prirodu? Postigli su tako velike stvari u svetu i niko ne može da prozre spletke i intrige koje se nalaze u pozadini. Ovo ukazuje na to koliko je samo podmukla i otrovna njihova priroda. Sotona je duboko iskvario ljudski rod. Sotonin otrov teče kroz svačiju krv i može se reći da je čovekova priroda iskvarena, rđava, neprijateljska i u suprotnosti sa Bogom, ispunjena Sotoninim filozofijama i otrovima i u njima utopljena. Ona je u potpunosti postala priroda i suština Sotone. Zbog toga se ljudi opiru Bogu i protive Mu se. Ljudi lako mogu da upoznaju sebe ako je njihovu prirodu moguće raščlaniti na ovaj način.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”

361. Kako da shvatiš ljudsku prirodu? Shvatanje sopstvene prirode zapravo znači detaljno analiziranje stvari koje su duboko u tvojoj duši – stvari u tvom životu i svu Sotoninu logiku i filozofiju po kojoj živiš, što je Sotonin život po kome živiš. Samo ćeš otkrivanjem stvari zakopanih u dubini svoje duše shvatiti svoju prirodu. Kako se mogu otkriti te stvari? Ne mogu se otkriti ili raščlaniti pomoću samo jedne ili dve stvari. Mnogo puta, nakon što završiš sa nekim poslom, ti i dalje nisi uspeo da shvatiš. Moglo bi da prođe tri ili pet godina pre nego što uspeš da sve do tančina shvatiš ili razumeš. Dakle, u mnogim situacijama, moraš da promišljaš o sebi i upoznaš sebe. Moraš da kopaš duboko i samog sebe detaljno analiziraš, u skladu sa Božjim rečima, da bi postigao bilo kakve rezultate. Kako sve dublje i dublje budeš razumevao istinu, postepeno ćeš upoznati sopstvenu priroda-suštinu kroz introspekciju i samospoznaju.

Da bi upoznao svoju prirodu, moraš da stekneš izvesno razumevanje iste kroz nekoliko postupaka. Prvo, moraš jasno da razumeš šta voliš. To se ne odnosi na to šta voliš da jedeš ili obučeš, već se odnosi na stvari u kojima uživaš, kojima zavidiš, koje obožavaš, ka kojima stremiš i na koje obraćaš pažnju u svom srcu, na vrstu osoba sa kojima voliš da se družiš i kojima se diviš i obožavaš u svom srcu. Na primer, većina voli ljude koji uživaju veliki ugled, koji imaju otmeno držanje u govoru ili vole one koji su slatkorečivi ili one koji glumataju. Ovo poslednje se odnosi na to sa kakvim ljudima vole da budu u društvu. Što se tiče stvari u kojima ljudi uživaju, to podrazumeva da su voljni da čine neke lake stvari, i da uživaju u tome da rade stvari za koje drugi misle da su dobre i koje bi ljudi odobravali i pohvalili. U prirodi ljudi postoji zajednička karakteristika u pogledu stvari koje vole. Drugim rečima, vole ljude, događaje i stvari na kojima im drugi zavide zbog spoljašnjeg izgleda; vole ljude, događaje i stvari koje izgledaju veoma lepo i luksuzno i vole ljude, događaje i stvari zbog kojih ih drugi obožavaju. Ljudi vole stvari koje su velike, blistave, raskošne i veličanstvene. Svi ljudi obožavaju takve stvari. Vidi se da ljudi ne poseduju ni trunku istine, niti da imaju istinsko ljudsko obličje. U obožavanju tih stvari nema ni trunke značaja, ali ih ljudi ipak vole. Te stvari koje se dopadaju ljudima čine se posebno dobrim onima koji ne veruju u Boga i to su stvari kojima su ljudi posebno skloni da streme. (…) Stvari ka kojima ljudi streme i za kojima žude pripadaju mondenskim trendovima, te stvari su od Sotone i đavola, Bog ih mrzi i lišene su bilo kakve istine. Stvari za kojima ljudi obično žude omogućavaju da se razotkrije njihova priroda-suština. Čemu su ljudi skloni se može videti po načinu na koji se oblače. Neki ljudi vole da nose živopisnu odeću koja privlači pažnju ili je jednostavno bizarna. Spremni su da nose modne detalje koje niko pre toga nije nosio i vole stvari koje privlače suprotni pol. Činjenica da nose takvu odeću i modne detalje pokazuje njihovu sklonost ka tim stvarima u svom životu i duboko u srcu. Stvari koje im se dopadaju nisu dostojanstvene, niti su pristojne. To nisu stvari kojima bi normalna osoba trebalo da stremi. U njihovoj sklonosti ka tim stvarima ima nepravednosti. Oni izgledaju isto kao i svi ostali ljudi na ovom svetu. Ne može se uvideti nijedan deo koji odgovara istini. Prema tome, sve ono što ti se sviđa, na šta si usredsređen, što obožavaš, čemu zavidiš i ono o čemu svakodnevno razmišljaš u svom srcu, sve je to odraz tvoje prirode. Tvoja sklonost ka tim mondenskim stvarima dovoljno dokazuje da ti je priroda sklona nepravednosti i u ozbiljnim situacijama, tvoja priroda je rđava i neizlečiva. Trebalo bi da svoju prirodu detaljno analiziraš na sledeći način: ispitaj šta voliš i čega se odričeš u svom životu. Možda si prema nekome dobar neko vreme, ali to ne dokazuje da ti je drag. Ono što zaista voliš je upravo ono što je u tvojoj prirodi; i da ti polome sve kosti, opet bi u tome uživao i nikada se toga ne bi odrekao. To nije lako promeniti.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta treba znati o preobražaju sopstvene naravi”

362. Ključ za postizanje promene u naravi jeste spoznati sopstvenu prirodu, a to se mora činiti u skladu sa Božjim razotkrivanjem. Samo u rečima Božjim čovek može da spozna svoju odvratnu prirodu, razne Sotonine otrove koji se u njoj nalaze, svoju glupost i neznanje, kao i krhke i negativne elemente u svojoj prirodi. Nakon što temeljno spoznaš te stvari i zaista budeš u stanju da mrziš sebe, da se pobuniš protiv tela, da istraješ u primeni reči Božjih, da istraješ u stremljenju ka istini dok obavljaš svoju dužnost kako bi postigao promenu naravi, i postaneš neko ko zaista voli Boga, krenuo si putem Petrovim. Bez blagodati Božje ili prosvećenja i usmeravanja od Svetog Duha, bilo bi teško ići ovim putem, jer bez istine, ljudi ne mogu da se pobune protiv sebe samih. Ići Petrovim putem usavršavanja prvenstveno zavisi od odlučnosti, vere i oslanjanja na Boga. Štaviše, čovek mora da se pokori delu Svetog Duha i da se ni u čemu nikada ne udalji od reči Božjih. To su ključni aspekti koji se nikada ne smeju prekršiti. Tokom svojih iskustava, veoma je teško spoznati sebe, i bez dela Svetog Duha, neće biti nikakvih rezultata. Da bi išao putem Petrovim, čovek mora da se usredsredi na spoznaju sebe i na preobražaj svoje naravi.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

363. S jedne strane, tokom Božjih kušnji čovek upoznaje svoje nedostatke i shvata da je beznačajan, dostojan prezira i nizak, da nema ništa i da nije ništa; s druge strane, tokom kušnji Bog čoveku postavlja neka okruženja, tako da u njima čovek može bolje da iskusi Božju divotu. Iako je bol veliki, a ponekad i neizdrživ – dostiže čak i nivo slamajuće tuge – kada to iskusi, čovek uviđa kako je divno Božje delo u njemu, i tek na tom temelju se u čoveku rađa prava ljubav prema Bogu. Danas čovek shvata da Božja blagodat, ljubav i milost same po sebi nisu dovoljne da bi on mogao istinski da spozna sebe, a još manje da upozna suštinu čoveka. Samo kroz Božje oplemenjivanje i sud i za vreme samog procesa oplemenjivanja čovek može spoznati svoje nedostatke i saznati da nema ništa.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”

364. Ključ introspekcije i samospoznaje je u sledećem: što više osećaš da si u nekim oblastima bio uspešan ili uradio pravu stvar, i što više misliš da možeš da udovoljiš Božjim namerama ili da si u stanju da se u određenim oblastima hvališ, tim je vrednije spoznati sebe u tim oblastima i po njima vredi dublje kopati da bi se uočilo koje nečistoće postoje u tebi, kao i one stvari koje ne mogu da udovolje Božjim namerama. Uzmimo Pavla za primer. Pavle je bio izuzetno obrazovan, mnogo je propatio dok je propovedao i radio, a mnogi su posebno njega obožavali. Zbog toga je, nakon što je obavio mnogo posla, pretpostavljao da će za njega biti izdvojena kruna. To ga je navodilo da ide sve dalje pogrešnim putem, da bi ga na kraju Bog kaznio. Da je tada razmislio o sebi i detaljno analizirao sebe, ne bi razmišljao onako kako je razmišljao. Drugim rečima, Pavle se nije usredsredio na traženje istine u rečima Gospoda Isusa; verovao je samo u svoje predstave i uobrazilju. Smatrao je da će ga Bog odobriti i nagraditi samo zato što čini neke dobre stvari i primereno se ponaša. Na kraju su mu sopstvene predstave i uobrazilja zaslepile srce i sakrile istinu o njegovoj iskvarenosti. Ali ljudi nisu bili u stanju to da razaznaju i nisu znali za te stvari, te su pre nego što je Bog to razotkrio oni uvek uzimali Pavla za primer kojem treba težiti, prema kojem treba živeti i smatrali su ga idolom na koji se treba ugledati i ka kojem treba stremiti. Pavlov slučaj je upozorenje svakom pripadniku izabranog Božjeg naroda. Naročito kada mi koji sledimo Boga možemo, kroz svoje dužnosti i dok služimo Bogu, da patimo i platimo cenu, osećamo da smo posvećeni Bogu i da Ga volimo, i u tim trenucima treba još više da razmišljamo o sebi i razumemo sebe u vezi sa putem kojim idem, što je krajnje neophodno. To je zato što ćeš za ono što smatraš da je dobro utvrditi da je ispravno, tako da u to nećeš sumnjati, o tome razmišljati, niti detaljno analizirati ima li u tome nečega što se opire Bogu. Na primer, postoje ljudi koji veruju da su izuzetno dobrodušni. Nikada ne mrze niti povređuju druge i uvek priskaču u pomoć bratu ili sestri čija je porodica u nevolji, kako njihov problem ne bi ostao nerešen; puni su dobre volje i čine sve što je u njihovoj moći da pomognu svakome kome mogu. Ipak, oni se nikada ne usredsređuju na primenu istine i ne postižu život-ulazak. Šta je ishod takve sklonosti da se pomaže? Svoje živote stavljaju na čekanje, a ipak su sasvim zadovoljni sobom, i izuzetno zadovoljni svime što su uradili. Štaviše, veoma su ponosni na to, veruju da u svemu što su učinili nema ničega što se protivi istini, da će to zasigurno ostvariti Božje namere, i da su istinski vernici u Boga. Svoju prirodnu dobrotu vide kao kapital i, čim to učine, uzimaju je zdravo za gotovo kao istinu. U stvarnosti, sve što rade je ljudsko dobro. Oni uopšte ne primenjuju istinu, jer se to što rade odvija pred čovekom, a ne pred Bogom, a još manje praktično postupaju u skladu sa Božjim zahtevima i istinom. Zato su sva njihova dela uzaludna. Ništa od onoga što rade nije primena istine niti Božjih reči, a kamoli poštovanje Njegove volje; naprotiv, oni koriste ljudsku dobrotu i lepo ponašanje da pomognu drugima. Ukratko, oni ne traže Božje namere u svemu što čine, niti postupaju u skladu s Njegovim zahtevima. Bog ne odobrava takvo lepo ponašanje čoveka; prema Bogu, to treba osuditi, i to ne zaslužuje da ga On upamti.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”

365. Većina ljudi ima veoma površno razumevanje o sebi. Oni uopšte ne poznaju jasno stvari unutar svoje prirode. Imaju znanje samo o nekoliko iskvarenih stanja koja otkrivaju, o stvarima koje su skloni da čine, ili o manama koje imaju, i to ih navodi da misle da poznaju sebe. Ako se zatim pridržavaju nekoliko pravila, postaraju se da ne prave greške u određenim oblastima i pođe im za rukom da izbegnu činjenje određenih prestupa, počinju da misle da poseduju stvarnost u svojoj veri u Boga i pretpostavljaju da će biti spaseni. To nije ništa drugo do ljudske uobrazilje. Ako se pridržavaš tih stvari, da li ćeš zaista moći da se uzdržiš od prestupa? Da li ćeš zaista postići promenu u svojoj naravi? Da li ćeš zaista proživeti obličje ljudskog bića? Da li ćeš zaista moći da udovoljiš Bogu? Nipošto. To je sigurno. Ljudi bi trebalo da imaju visoko merilo u svojoj veri u Boga: da zadobiju istinu i prođu kroz neke promene u svojoj život-naravi. To prvo zahteva da se ljudi potrude da spoznaju sebe. Ako je čovekovo znanje o sebi previše plitko, to uopšte neće rešiti nikakve probleme, i njegove život-naravi se nipošto neće promeniti. Moraš duboko da spoznaš sebe. To znači da poznaješ svoju prirodu, i da znaš koje elemente ona sadrži, odakle te stvari potiču i odakle dolaze. Štaviše, da li si zaista u stanju da mrziš te stvari? Da li si video svoju ružnu dušu i svoju rđavu prirodu? Ako zaista uvidiš istinu o sebi, mrzećeš sebe. Kada mrziš sebe i zatim pokušaš da sprovedeš reči Božje u delo, moći ćeš da se pobuniš protiv tela i stekneš snagu da primenjuješ istinu, i više se neće činiti da je to borba. Zašto mnogi ljudi postupaju u skladu sa svojim telesnim sklonostima? Zato što smatraju sebe prilično dobrima, i osećaju da su njihovi postupci sasvim prikladni i opravdani, bez ikakvih mana, pa čak i potpuno ispravni, i tako postupaju samouvereno. Kada zaista spoznaju kakva je njihova priroda – koliko je ružna, odvratna i jadna – prestaće da imaju tako visoko mišljenje o sebi i da budu tako nadmeni, i više se neće osećati tako zadovoljni sobom. Pomisliće: „Moram da primenjujem neke reči Božje čvrsto stojeći na zemlji. Ne budem li to uradio, neću zadovoljiti merilo ljudskosti, i stideću se da živim u prisustvu Božjem.” Zaista će sebe videti kao male i zaista beznačajne. U tom trenutku, postaće im lako da primenjuju istinu, i izgledaće donekle onako kako bi čovek trebalo da izgleda. Tek kada čovek zaista mrzi sebe, u stanju je da se pobuni protiv tela. Ako ne mrzi sebe, neće moći da se pobuni protiv tela. Istinski mrzeti sebe nije jednostavna stvar. Da bi to učinio, postoji nekoliko stvari koje čovek mora da poseduje. Prvo, čovek mora da poseduje spoznaju o svojoj prirodi. Drugo, mora da uvidi da je siromašan i jadan, da je izuzetno mali i beznačajan, i mora da vidi svoju jadnu, prljavu dušu. Kada u potpunosti uvidi ono što zaista jeste – kada se taj rezultat postigne – on zaista stiče spoznaju o sebi, i može se reći da je njegova spoznaja o sebi potpuno tačna. Tek u tom trenutku može da mrzi sebe, čak i da proklinje sebe, istinski osećajući da su ljudi toliko duboko iskvareni od Sotone da su lišeni svakog ljudskog obličja. Jednog dana, ako se zaista suoče sa pretnjom smrću, pomisliće: „Ovo je pravedna kazna Božja. Bog je zaista pravedan. Zaslužujem da umrem!” U tom trenutku, neće izražavati svoje pritužbe, a kamoli se žaliti na Boga – jednostavno će osećati da su krajnje siromašni, jadni, prljavi i iskvareni, i da bi trebalo da budu eliminisani i uništeni od Boga, i osećaće da duša poput njihove nije podobna da živi na zemlji. Stoga se neće žaliti na Boga niti Mu se opirati, a kamoli Ga izdati. Ali ako ne poznaju sebe, pa i dalje smatraju sebe prilično dobrima, onda će, kada se približi pretnja smrću, pomisliti: „Veoma sam dobro postupao u svojoj veri. Tako sam naporno stremio ka istini, toliko sam žrtvovao i toliko sam patio, ali na kraju, bog me pušta da umrem. Ne znam gde je pravednost božja. Zašto dopušta da umrem? Ako čak i neko poput mene mora da umre, ko može biti spasen? Nije li sa čitavim ljudskim rodom svršeno?” Prvo, imaće predstave o Bogu. Drugo, žaliće se na Njega i neće imati nimalo pokornosti. Oni su baš kao Pavle, koji nije poznavao sebe, čak ni kada je bio na samrti. Kada ih stigne kazna Božja, biće već prekasno.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo