21. Kako sam se oslobodila potisnutosti

U aprilu 2023. godine, izabrana sam za crkvenu starešinu. U početku, obim posla nije bio prevelik. Propovednik bi se sastajao sa nama na okupljanjima da bismo sproveli razne zadatke i pravilno organizovali posao, a mi smo ga samo trebale direktno izvršavati. Naše dužnosti nisu bile previše stresne. Zaista mi se dopadalo takvo radno stanje i mislila sam da je sasvim dobro da svoju dužnost obavljam tako.

U septembru, zbog ozbiljnih hapšenja od strane KPK, starešine i delatnici svih nivoa morali su da rade u tajnosti, a pisma su postala neophodan način komunikacije u vezi s poslom. Svakodnevno smo dobijale radna pisma od viših starešina i raznih timova u vezi sa stvarima kao što su rad na zalivanju, rad na jevanđelju, izbori, rad na izradi tekstova, čišćenje i tako dalje. Da bi se poboljšala radna efikasnost, više starešine su zahtevale da ih, nakon izvršenja svakog zadatka, u kratkom roku izvestimo o sprovođenju i napretku posla. U to vreme sam uglavnom bila odgovorna za rad na jevanđelju, rad na zalivanju i rad na čišćenju. Više starešine su nam pisale tražeći da brzo ispravimo odstupanja u propovedanju jevanđelja, a takođe su sa nama u zajedništvu razgovarale o nekim putevima primene. Sutradan sam odmah u zajedništvu razgovarala sa delatnicima jevanđelja radi sprovođenja, a nakon što sam to završila, izvestila sam više starešine, objašnjavajući kako su postojeća odstupanja rešena. Što se tiče rada na zalivanju, bilo je neophodno sumirati predstave koje su imale pridošlice i kako su one bile rešene kroz razgovor u zajedništvu, da li su zalivači imali neka odstupanja prilikom zalivanja pridošlica, i tako dalje. Sve te detalje je trebalo blagovremeno prijaviti višim starešinama, a i na druga pisma je trebalo odgovoriti, jedno po jedno. Prisustvovala bih okupljanjima tokom dana, a noću sam i dalje morala da odgovaram na ta pisma i osećala sam da takav rad oduzima mnogo vremena i da je psihički iscrpljujuć, i da je pritisak ogroman. S obzirom na opasne situacije svuda i na to da se veliki deo posla obavljao putem pisama, bilo je normalno da ima mnogo pitanja na koja treba odgovoriti. To je takođe bila i potreba crkvenog rada. Ali čim bi se jedan zadatak završio, sledećeg dana bi stigao novi posao, a ponekad bi se pisma nagomilala jer ih je bilo previše da bih stigla da ih obradim. Posle nekog vremena, osetila sam da je pritisak ogroman i svakog dana sam se nadala da će stići manje pisama. Pitala sam se kada bih mogla da stanem i da se zaista opustim, umesto da svakog dana budem napeta kao struna. Nakon što su mi se javile te misli, počela sam da osećam izvestan otpor prema odgovaranju na pisma i počela sam da odgovaram površno, a kada sam sumirala probleme i radna odstupanja, samo sam uopšteno pisala o radnoj situaciji, ne opisujući konkretno kako su ti problemi rešeni. Zbog toga više starešine nisu mogle da razumeju specifične probleme u radu, niti da shvate radni napredak, i morale su ponovo da pišu radi daljih pojašnjenja, čime se povećavao obim posla za obe strane. Jednom prilikom, kada sam izveštavala više starešine o situaciji u vezi sa radom na zalivanju, pomenula sam da neke pridošlice nisu obavljale svoje dužnosti jer su bile zauzete svojim poslovima i nisu imale vremena, a da su druge pridošlice sporo napredovale zbog manjka vremena za okupljanja. Samo sam ukratko opisala situaciju pridošlica, ne govoreći kako planiram da rešim te probleme. Kao rezultat toga, više starešine nisu mogle da razumeju specifičnosti posla, pa su mi pisale tražeći dodatne detalje. Kada sam primila pismo, osetila sam veliki otpor: „Već sam im dala povratne informacije, a sada žele da im dam još detalja? Ovo će zahtevati toliko razmišljanja i vremena!” Stoga nisam želela da dodajem više detalja. Odmah zatim, dobila sam pismo od drugog tima koji je od nas tražio da izvestimo o sprovođenju još jednog zadatka, a ja sam osetila još veći otpor, ogorčenost i potištenost, misleći: „Ovaj posao se previše pomno prati; kad mogu malo da se opustim?” Pošto sam živela u pogrešnom stanju, provodila sam dane osećajući se smeteno i samo sam mehanički obavljala svoju dužnost.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Neki su ljudi uvek površni i iznalaze načine da zabušavaju dok obavljaju svoje dužnosti. Crkveni posao ponekad zahteva užurbanost, ali oni naprosto žele da rade kako im se prohte. Ako se nekoliko dana fizički ne osećaju sasvim dobro ili su loše volje i neraspoloženi, neće biti spremni da podnose muke i da plate cenu za obavljanje crkvenog posla. Naročito su lenji i željni udobnosti. Kad im nedostaje motivacija, telo im postaje tromo i nevoljni su da se pokrenu, ipak, plaše se da će ih starešine orezivati i da će ih braća i sestre nazvati lenjim, pa im nema druge nego da nevoljno obavljaju posao zajedno sa svima drugima. Međutim, zbog toga će se osećati krajnje nenaklonjeno, nesrećno i nevoljno. Osećaće da im je naneta nepravda, osećaće se uvređeno, iznervirano i iscrpljeno. Oni žele da postupaju shodno svojoj volji, ali se ne usuđuju da se odupru ili da se usprotive zahtevima i odredbama Božje kuće. Shodno tome, s vremenom u njima počinje da nastaje određena emocija – sputanost. Kad ta emocija sputanosti u njima pusti koren, postepeno će početi da deluju bezvoljno i slabo. Poput mašine, više neće imati jasno razumevanje o onome što rade, već će i dalje svakodnevno raditi ono što im se kaže, na način kako im je rečeno. Iako će spolja posmatrano nastaviti da svoje zadatke obavljaju bez zaustavljanja, bez zastajkivanja, ne iskačući iz okruženja obavljanja svojih dužnosti, u srcu će se ipak osećati sputano, i smatraće da im je život iscrpljujuć i pun nepravde. Trenutno je njihova najveća želja da jednoga dana više ne budu pod kontrolom drugih, da ih odredbe Božje kuće više ne ograničavaju i da se oslobode od uređenja Božje kuće. Žele da rade ono što im se prohte, kad im se to prohte, da rade malo ako se osećaju dobro i nimalo ako se ne osećaju dobro. Žude za slobodom od ikakve krivice, od toga da ikada budu orezivani, i od svačijeg nadziranja, nadgledanja odnosno od toga da im iko komanduje. Kad bude došao taj dan, smatraju da će to biti veliki dan i da će se oni osećati tako slobodno i oslobođeno. Međutim, i dalje nisu spremni da odu ili da odustanu; plaše se da ako ne obavljaju svoje dužnosti, budu li jednog dana zaista radili ono što im se prohte i ako budu slobodni i oslobođeni, da će se tada prirodno udaljiti od Boga i boje se da, ako ih Bog više ne bude želeo, neće moći da dobiju nikakve blagoslove. Neki ljudi se nađu u dilemi: ako braći i sestrama pokušaju da gunđaju, biće im teško da progovore. Ako se u molitvi obrate Bogu, osetiće nemoć da otvore usta. Ako se žale, osetiće da su sami krivi. Ako se ne žale, osećaće se nelagodno. Pitaju se zašto im je život tako pun pritužbi, tako oprečan njihovoj volji i tako iscrpljujuć. Ne žele tako da žive, ne žele da budu u skladu sa svima, hteli bi da rade ono što žele, kako to žele i pitaju se zašto to ne mogu da ostvare. Nekada su osećali samo fizičku iscrpljenost, ali im je sada i srce umorno. Ne shvataju šta im se događa. Recite Mi, zar to nije izazvano emocijama sputanosti? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Nakon čitanja Božjih reči, konačno sam shvatila da živim u osećaju potisnutosti. Bila sam upravo onaj tip osobe o kojoj je Bog govorio – ona koja uvek želi da svoju dužnost obavlja kako joj se prohte, lako i bez brige. Čim je crkveni rad postao naporan i poremetio moj prethodni udoban život, osećala sam se potišteno. Pre toga, obim posla nije bio tako velik i nakon završenog posla mogla sam da se opustim, a obavljanje dužnosti mi se činilo relativno lakim i slobodnim. Zaista mi se dopadalo takvo radno stanje. Kasnije, zbog teške situacije, starešine i delatnici nisu mogli da se sastaju i razgovaraju sa nama u zajedništvu kao pre i sve se moralo saopštavati putem pisama. Kako je sve više pisama stizalo i odlazilo, ne samo da sam morala da sumiram probleme i teškoće u radu, već sam morala i detaljno da izveštavam kako su oni rešeni, i tako dalje. Kako se obim posla povećavao, a više starešine su sve temeljnije pratile rad, počela sam da osećam otpor i da živim u osećaju potisnutosti, misleći da obavljanje dužnosti na ovaj način uopšte nije slobodno i da mi je telo previše sputano. Provodila sam dane osećajući se kao napeta struna, uvek želeći da stanem i da se opustim, da uzmem odmor i da imam više slobodnog vremena. Zato sam svakog dana priželjkivala manje pisama i čak sam u srcu osećala otpor prema primanju pisama. Takođe sam počela površno da se odnosim prema svojoj dužnosti, dajući povratne informacije bez detalja i ne sumirajući marljivo probleme u radu, a još manje sam bila voljna da platim cenu da bih potražila način da ih rešim. Kada je jedan od timova tražio odgovore, takođe sam smatrala da previše navaljuju i osećala sam se ogorčeno, neprijatno i potišteno. Svakog dana sam svoju dužnost obavljala nevoljno i preko volje. Tek tada sam shvatila da, pošto živim u osećaju potisnutosti, moje izvršavanje dužnosti je uvek pasivno i bez traganja za istinom. Kad se ovo stanje ne bi rešilo, dugoročno gledano, izgubila bih delo Svetog Duha i Bog bi me se gnušao, odbacio me i uklonio. Štaviše, kao starešina, ako ne bih blagovremeno odgovarala na pisma, pratila i sprovodila razne poslove i ako bih uvek bila površna, to bi dovelo do toga da više starešine ne razumeju trenutno stanje i radni napredak na vreme, a odstupanja u radu ne bi bila blagovremeno pronađena i ispravljena. Ovo bi ozbiljno odložilo crkveni rad, a to je bila posledica koju nisam mogla da podnesem. Kada sam to shvatila, razumela sam da je nerešavanje osećaja potisnutosti zaista veoma opasno. Stoga sam ponovo tragala za istinom, želeći da razrešim osećaj potisnutosti.

Pročitala sam Božje reči: „Šta izaziva ljudsku sputanost? To svakako nije zbog fizičkog zamora, pa prema tome šta je izaziva? Ako ljudi neprekidno traže fizičku udobnost i sreću, ako stalno streme fizičkoj sreći i udobnosti, i ne žele da pate, onda bi ih čak i malo fizičke patnje, kad pate nešto više od drugih, odnosno ako se osećaju malo više prezaposlenim nego inače, navelo da se osećaju sputano. To je jedan od uzroka sputanosti. Ako manju količinu fizičke patnje ljudi ne smatraju nečim naročitim i ako ne streme fizičkoj udobnosti, već umesto toga streme ka istini i traže da ispune svoje dužnosti kako bi udovoljili Bogu, oni tada često neće osećati fizičku patnju. Čak i ako se povremeno osećaju pomalo prezauzeto, izmoreno ili istrošeno, nakon što odu na spavanje, probudiće se osećajući se bolje, pa će nastaviti sa svojim poslom. Težište će im biti na njihovim dužnostima i na njihovom poslu; manji fizički zamor neće smatrati velikim problemom. Međutim, kad problem nastane u ljudskom razmišljanju i ljudi stalno streme fizičkoj udobnosti, kad se njihovom fizičkom telu u bilo kom trenutku nanese manja nepravda ili ne mogu da pronađu zadovoljstvo, u njima će nastati određene negativne emocije. (…) Ona se povodom ovih stvari često oseća sputano i nije spremna da prihvati pomoć od braće i sestara ili da je starešine nadziru. Ako pogreši, drugima neće dozvoliti da je orezuju. Ne želi da je ni na jedan način ograničavaju. Ta osoba razmišlja: ’Verujem u Boga kako bih mogao da nađem sreću, pa zašto bih onda sebi otežavao stvari? Zašto bi mi život bio toliko iscrpljujuć? Ljudi treba da žive srećno. Ne treba toliku pažnju da posvećuju tim propisima i tim sistemima. U čemu je svrha da ih se uvek pridržavamo? Sada, ovoga časa, radiću ono što poželim. I niko od vas tome ne treba da prigovara.’ Takva je osoba naročito samovoljna i raskalašna: sebi ne dozvoljava da trpi ikakva ograničenja, niti i u jednom radnom okruženju želi da se oseća sputano. Ne želi da se pridržava propisa i načela Božje kuće, nije spremna da prihvati načela kojih ljudi treba da se drže u svom vladanju, pa čak ne želi ni da se pridržava onoga što joj savest i razum nalažu da uradi. Želi da radi kako se njoj prohte, da radi sve ono što nju usrećuje, sve ono od čega će imati koristi i zbog čega će joj biti prijatno. Veruje da bi životom pod ovim ograničenjima narušila svoju volju, da bi time na neki način zlostavljala samu sebe, da bi prema sebi bila previše stroga i da ljudi tako ne treba da žive. Smatra da ljudi treba da žive slobodno i oslobođeno, da obilato ugađaju svom telu i prohtevima, baš kao i svojim aspiracijama i željama. Smatra da treba da se prepusti svim svojim idejama, da kaže ono što poželi, radi šta god zaželi i odlazi kuda god želi, bez obaveze da razmišlja o posledicama ili o osećanjima drugih ljudi, a naročito bez ikakve obaveze da razmišlja o sopstvenim odgovornostima i obavezama ili o dužnostima koje vernici treba da obavljaju, o istina-stvarnostima kojih treba da se pridržavaju i da ih prožive ili o životnom putu koji treba da slede. U društvu i među drugim ljudima, ova grupa ljudi uvek želi da radi šta im se prohte, ipak, kud god da odu, to ne mogu da dobiju. Veruju da Božja kuća stavlja u prvi plan ljudska prava, da ljudima daje potpunu slobodu i brine o ljudskosti, o tolerantnosti i trpeljivosti prema ljudima. Smatraju da nakon što su došli u Božju kuću treba da im bude omogućeno da se slobodno prepuštaju svom telu i željama; ipak, pošto Božja kuća ima upravne odluke i propise, i dalje ne mogu da rade šta im se prohte. Stoga se ova negativna emocija sputanosti kod njih ne može razrešiti čak ni onda kad se priključe Božjoj kući. Oni ne žive da bi ispunili ikakvu odgovornost, obavili ijednu misiju niti da bi postali pravi ljudi. Njihova vera u Boga nije u tome da ispunjavaju dužnost stvorenog bića, da dovrše svoju misiju i postignu spasenje. Nezavisno od toga među kakvim ljudima se nalaze, bez obzira na to u kakvom su okruženju ili kojom profesijom se bave, krajnji im je cilj da pronađu i zadovolje sebe. Oko toga se vrti cilj svega onoga što oni rade, a ugađanje samom sebi je njihova doživotna želja i cilj njihovog stremljenja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da je razlog zašto živim u osećaju potisnutosti taj što je stanovište koje stoji iza mog stremljenja pogrešno. Nisam tražila da dobro obavljam svoju dužnost kako bih udovoljila Bogu, već sam težila telesnom zadovoljstvu i udobnosti. Tako da, kada je posao bio naporan i kada se zahtevalo previše detalja, žalila sam se u srcu i osećala otpor prema takvim uređenjima. Živela sam po idejama i gledištima kao što su „Život je kratak, pa uživaj dok možeš” i „Uživajući u vinu i muzici, koliko vremena život zaista nudi?” Mislila sam da nema potrebe da se toliko brinem i da se toliko umaram u ovom svom životu, i da su opuštanje i sreća važniji od bilo čega drugog. Kada sam išla u školu, nisam volela da učim, jer sam osećala da me to previše sputava. Neki drugovi iz razreda su vredno učili da bi upisali željene škole, koristeći sve svoje vreme za učenje i težeći visokim ocenama. Ali ja sam se igrala kad god sam htela, misleći u sebi: „Zašto da sebi toliko otežavam? Zar to ne bi bilo previše gorko, previše naporno i prevelik pritisak?” Nakon što sam počela da radim, nisam težila da zaradim više i bila sam zadovoljna sve dok sam imala dovoljno za hranu i odeću. Nikada nisam vršila prevelik pritisak na sebe, niti sam se previše umarala i samo sam se opuštala što je više moguće. Nakon što sam počela da verujem u Boga, i dalje sam živela po tim idejama i gledištima, dajući prednost lakom, udobnom i opuštenom životu. Kada se obim posla povećao i nisam mogla da radim kako mi se prohte, opirala sam se u srcu, te iako sam naizgled obavljala svoju dužnost, iznutra sam bila puna pritužbi, ne pokazujući ni trunku pokornosti Bogu. Davala sam prednost težnji za telesnom udobnošću, uopšte ne razmatrajući kako da ispunim svoje dužnosti ili da izvršim svoje odgovornosti. Svoju dužnost sam obavljala bez ikakve iskrenosti ili odanosti. Moj stav prema dužnosti bio je zaista odvratan Bogu. Pomislila sam na Noja dok je gradio barku. Bez obzira na to koliko je fizičkog bola pretrpeo, stavljao je Božji nalog na prvo mesto i na kraju je završio Božji nalog i dobio Božje odobravanje. Ja, kao crkvena starešina, treba da ispunim odgovornost starešine i da stavim Božji nalog na prvo mesto, baš kao što je to Noje učinio. To je ono što je u skladu sa Božjom namerom i to je težnja koju osoba sa normalnom ljudskošću treba da ima. Štaviše, to što mi je Bog dao priliku da se obučavam za starešinu, bilo je da me natera da se usredsredim na traganje za istunom prilikom rešavanja teškoća i problema u radu i da na kraju zadobijem istinu. Ali ja uopšte nisam razumela Božju nameru, niti Božju mukotrpnu misao, i živela sam u osećaju potisnutosti. Zaista sam bila glupa! Pomislila sam na to kako su starešine, kada su pratile rad na zalivanju, rekle da sam samo pronašla probleme pridošlica, ali ih nisam rešila, pa sam koristila Božje reči da u zajedništvu razgovaram o problemu svakog pridošlice i postepeno su pridošlice postale voljne da se okupljaju.

Kasnije sam tražila da razumem prirodu pohlepe za udobnošću. Pročitala sam Božje reči: „U društvu, koji su to ljudi koji se ne posvećuju svom pravom poslu? To su gotovani, budale, zabušanti, huligani, siledžije i besposličari – takvi ljudi. Oni ne žele da nauče nikakve nove veštine niti da steknu ikakve sposobnosti, ne žele da grade ozbiljnu karijeru niti da pronađu posao kako bi preživeli. Društvo na njih gleda kao na gotovane i besposličare. Ubacuju se u crkvu, a zatim žele da zabadava dobiju nešto i da steknu svoj deo blagoslova. Oni su oportunisti. Ti oportunisti nisu nikad spremni da izvršavaju svoje dužnosti. Ako se stvari ne odvijaju po njihovom, čak i u najmanjoj meri, osećaju se sputano. Uvek žele da žive slobodno, ne žele da obavljaju nikakav posao, a ipak bi da jedu finu hranu i lepo se oblače, da jedu šta požele i spavaju kad im se prohte. Bude li takav dan došao, smatraju da će to sigurno biti divno. Ne žele da istrpe ni najmanju teškoću i žude za životom u uživanju. Takvim ljudima je iscrpljujuće čak i da žive; sputani su negativnim emocijama. Često se osećaju umorno i zbunjeno jer ne mogu da rade šta im se prohte. Ne žele da se posvete svom pravom poslu niti da se pozabave onim pravim stvarima. Ne žele da se drže posla i da ga stalno izvršavaju od početka do kraja, posmatrajući ga kao svoju profesiju i dužnost, kao svoju obavezu i odgovornost; ne žele da ga obave dobro i da postignu rezultate, niti da ga izvrše na najbolji mogući način. Nikada na taj način nisu razmišljali. Žele samo da postupaju površno i da svoju dužnost koriste kao način da zarade za život. Kad se suoče sa manjim pritiskom ili sa nekim oblikom kontrole ili kad se od njih zahteva nešto viši standard, odnosno kad ih nateraju da preuzmu malo odgovornosti, osećaju se neprijatno i sputano. U njima nastaju ove negativne emocije, život im deluje isrcrpljujuće i očajni su. Jedan od osnovnih razloga zašto im život deluje iscrpljujuće je taj što takvim ljudima nedostaje razum. Razum im je oštećen, po ceo dan se prepuštaju fantazijama, žive u snu, u oblacima, uvek zamišljajući najluđe stvari. Zato je njihovu sputanost vrlo teško rešiti. Nisu zainteresovani za istinu, oni su bezvernici. Jedino što možemo jeste da ih zamolimo da napuste Božju kuću, da se vrate u svet i da pronađu sopstveno lagodno i udobno mesto” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). „Božja kuća ima sopstvena pravila. U svim aspektima rada u Božjoj kući postoje propisi, upravljanje i odgovarajući sistemi. Ako želiš da postaneš pripadnik Božje kuće, trebalo bi da se pridržavaš njenih propisa. Ne treba da budeš bahat, već da naučiš da se pokoravaš i da postupaš na način koji svi smatraju zadovoljavajućim. To je u skladu sa merilima savesti i razuma. Nijedan od propisa Božje kuće nije ustanovljen u korist pojedinačne osobe, već su ustanovljeni za dobrobit svih u Božjoj kući. Cilj im je da štite rad i interese Božje kuće. Ti propisi i sistemi su razumni i, ako poseduju savest i razum, ljudi bi trebalo da ih poštuju. Prema tome, šta god da radiš, s jedne strane, to moraš da radiš u skladu s propisima i sistemima Božje kuće, dok s druge, takođe imaš odgovornost i obavezu da se svega toga pridržavaš, umesto da stalno postupaš na osnovu svojih ličnih interesa i iz svoje perspektive. Zar nije tako? (Jeste.) Ako se osećaš naročito sputano da živiš i radiš u Božjoj kući, to nije stoga što postoji neki problem s propisima, sistemima ili upravljačkim metodama Božje kuće, već je to tvoj lični problem. (…) Ako se osećaš sputano, onda je to stoga što ne možeš da postupaš kako ti se prohte, a to znači da ovo mesto nije prikladno za tebe. Božja kuća nije srećni dom koji želiš da nađeš, niti je mesto na kome treba da ostaneš. Ako živiš na način koji je toliko protivan tvojoj volji, treba da odeš. Shvataš li? Božja kuća nikada ni na šta ne primorava bezvernike, kao ni one koji ne streme ka istini” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Iz Božjih reči sam videla da Bog zaista prezire one koji ne streme ka istini, koji zanemaruju svoje prave dužnosti i samo žele da se provlače u Njegovoj kući. Takvi ljudi nisu voljni da obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući i samo žele da se provuku do ishoda u kojem neće umreti. Gde god da odu, niko ih ne poštuje, a takvi ljudi su tako niski i nemaju integritet. I ja sam bila takva. Kada bih videla veliki obim posla i pritisak, ne bih mogla da se pokorim i živela bih u osećaju potisnutosti, pasivno obavljala svoje dužnosti, nisam želela da patim i samo sam želela da se provlačim. Kad bi se ovo nastavilo, potpuno bih uništila svoj integritet, i gde god da odem, ne bih zaslužila poštovanje i živela bih bez ikakvog integriteta i dostojanstva. U stvari, pažljivo praćenje rada od strane viših starešina delimično je bilo iz obzira prema celokupnom radnom napretku, a takođe i zato što imamo sotonsku iskvarenu narav i bez nadzora ćemo odugovlačiti sa svojim poslom, a to će uticati na napredak rada crkve. To što su više starešine pratile rad, značilo je da izvršavaju svoju odgovornost i uzimaju u obzir Božje namere. Bez tako pažljivog praćenja od strane viših starešina, sa mojim stavom obavljanja dužnosti u kojem samo jurim za srećom, udobnošću i lakoćom, ko zna kolika bi šteta mogla biti naneta radu crkve. Zapravo, nisam mnogo patila u svojim dužnostima i samo je trebalo da uložim više razmišljanja i vremena u rad. Na primer, kada su pridošlice bile zauzete poslom i nisu mogle redovno da se okupljaju, to je bilo zato što nisu razumele značaj okupljanja u svojoj veri. Ali nakon što sam samo potrošila malo vremena da pronađem neke Božje reči i neke video-snimke sa iskustvenim svedočenjima i nakon što sam razjasnila njihove predstave, oni su postali voljni da se okupljaju. Kada su braća i sestre koji su propovedali jevanđelje imali teškoće, samo sam malo razmislila o tome, pronašla neke Božje reči i sa njima u zajedništvu razgovarala o svom shvatanju i razumevanju. U drugom primeru, davanje povratnih informacija o detaljima rada samo je oduzelo malo više vremena; moje telo zaista nije mnogo patilo i sve je bilo podnošljivo. Ipak, uvek sam osećala da je davanje povratnih informacija višim starešinama mučno i naporno i uvek sam to smatrala gnjavažom i nisam želela da uložim trud. Videla sam da sam previše cenila svoje telo! Ako ne bih stremmila ka istini i ako bih samo želela slobodu i lakoću, na kraju bih samo odložila rad crkve i Bog bi me se gnušao i odbacio bi me. Morala sam da se pokajem pred Bogom i da promenim svoje izopačene misli o pohlepi za udobnošću.

U junu 2024. godine, preuzela sam odgovornost za još nekoliko crkava i obim posla je postao još veći nego pre. Svaki zadatak je uključivao mnogo istina-načela i detalja i osećala sam da sam pod ogromnim pritiskom. Svakog dana sam bila napeta i nisam smela da se opustim, misleći: „Kada ću konačno moći malo više da se opustim i da se osjećam prijatno? Kada više neću imati toliko toga na umu i srcu?” Nakon što sam tako razmišljala, shvatila sam da ponovo pokušavam da težim udobnosti, pa sam se u srcu pomolila Bogu: „Bože, molim Te, zaštiti moje srce, da ne živim po sotonskim mislima i da mogu više da uzimam u obzir rad crkve, da stremim ka istini, da ispunim svoje dužnosti i izvršim svoje odgovornosti.” Kasnije sam pročitala Božje reči: „Svaka odrasla osoba mora da preuzme odgovornosti odrasle osobe, bez obzira na količinu pritiska s kojim se suočava, kao što su nedaće, bolesti, pa čak i razne teškoće – to su stvari koje svako treba da iskusi i podnese. One su deo života normalne osobe. Ako ne možeš da podneseš pritisak ili izdržiš patnju, to znači da si previše krhak i beskoristan. Svako ko živi mora da podnese ovu patnju i niko ne može da je izbegne. Bilo da je to u društvu ili u Božjoj kući, svima je isto. Ovo je odgovornost koju treba da izdržiš, teško breme koje odrasla osoba treba da nosi, stvar koju treba da prihvatiš i ne treba da je izbegavaš. (…) Ako poseduješ normalnu ljudskost, to treba da postigneš kad radiš među ljudima. A kad je reč o pritisku u radu, bilo da on potiče od Višnjeg ili od Božje kuće ili ako je to pritisak koji ti nameću braća i sestre, to je nešto što treba da podneseš. Ne možeš da kažeš: ’Ovo je previše pritiska za mene, pa to neću uraditi. Ja samo tražim dokolicu, lagodnost, sreću i udobnost u izvršavanju svoje dužnosti i u radu u Božjoj kući.’ To neće funkcionisati; to nije misao koju normalna odrasla osoba treba da poseduje, a Božja kuća nije mesto na kome ćeš se prepuštati udobnosti. U svom životu i poslu, svaka osoba preuzima određeni stepen pritiska i rizika. Na svakom poslu, a posebno obavljajući svoju dužnost u Božjoj kući, treba da stremiš optimalnim rezultatima. U širim razmerama, to su učenje i zahtev koji dolaze od Boga. U užim razmerama, to su stav, gledište, merilo i načelo koje svaka osoba treba da usvoji u svom vladanju i postupcima. Kad obavljaš dužnost u Božjoj kući, moraš da naučiš da se pridržavaš propisa i sistema Božje kuće, moraš da naučiš da se povinuješ, da naučiš pravila i vladaš se pristojno. To je suštinski deo nečijeg vladanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). „Ako si ti odlučna osoba, ako prema odgovornostima i obavezama koje ljudi treba da preuzmu, prema stvarima koje ljudi sa normalnom ljudskošću moraju da postignu i onim stvarima koje odrasle osobe moraju da ostvare, možeš da se odnosiš kao prema svrhama i ciljevima svoje potrage, i ako možeš da prihvatiš svoje odgovornosti, onda se, bez obzira na cenu koju plaćaš i bol koji podnosiš, nećeš žaliti, i sve dok to prepoznaješ kao Božje zahteve i namere, moći ćeš da istrpiš svaku patnju i dobro ispuniš svoju dužnost. U tom trenutku, kakvo bi bilo stanje tvog uma? Bilo bi drugačije; osećao bi mir i stabilnost u srcu i doživeo bi zadovoljstvo. Vidiš, već samom potragom za proživljavanjem normalne ljudskosti, kao i stremljenjem ka odgovornosti, obavezama i misiji, koje ljudi sa normalnom ljudskošću treba da nose i preuzmu, ljudi u svom srcu osećaju mir i radost i doživljavaju zadovoljstvo. Nisu došli ni do trenutka u kome obavljaju poslove prema načelima i u kome zadobijaju istinu, a već su doživeli izvesnu promenu. Takvi ljudi su oni koji poseduju savest i razum; oni su ispravni ljudi koji mogu da prevaziđu svaku teškoću i da preuzmu svaki zadatak. Oni su dobri Hristovi vojnici, prošli su obuku i nikakva teškoća ih ne može poraziti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Iz Božjih reči sam shvatila da osoba sa normalnom ljudskošću i sa savešću i razumom treba da ima rešenost da podnese razne teškoće i pritiske, i da ako osoba uvek teži udobnosti i lakoći, onda je nedostojna da se nazove čovekom. Baš kao što je Bog rekao: „Božja kuća nije mesto na kome ćeš se prepuštati udobnosti.” Morala sam da razmatram rad crkve i kako da ispunim svoju dužnost. Bez obzira na to koliko zadataka ima ili koliko je težak obim posla, moram te stvari da prihvatim srcem. To što je Bog postavio takvu situaciju, bilo je takođe zato da mi omogući da rastem, jer mi je toliko toga nedostajalo. Kroz razne teškoće, Bog mi je omogućio da naučim da se oslanjam na Boga, da tragam za istinom i da koristim istinu za rešavanje problema. Bog mi je davao priliku da se obučavam i trebalo je da preuzmem ovu dužnost i sarađujem sa svojim saradnicima kako bismo zajedno tragali za istinom i ispunili svoje dužnosti. Nakon što se moje stanovište promenilo, više se nisam živela u osećaju potisnutosti. Kasnije, kada sam obavljala svoju dužnost, iako je svaki dan bio naporniji i bilo je više posla, moj stav prema dužnosti se promenio. Kada je bilo neophodno dati detaljne povratne informacije o radu, više nisam bila nevoljna da uložim trud i više mi to nije bilo mučno i mogla sam više da razmišljam o tome kako da rešavam probleme i kako da omogućim braći i sestrama da obavljaju svoje dužnosti sa jasnim putem napred. Nakon perioda saradnje, zahvaljujući pomoći viših starešina i saradnika, koji su sa mnom u zajedništvu razgovarali o načelima, mnogo sam zadobila i donekle sam shvatila načela u vezi sa obavljanjem svojih dužnosti. Obavljajući svoje dužnosti na ovaj način, osetila sam mir i spokoj u srcu. Hvala Bogu!