B. O tome kako istinu sprovoditi u delo, kako shvatiti istinu i ući u stvarnost
344. Sada je Doba carstva. Jesi li ušao u ovo novo doba zavisi od toga jesi li ušao u stvarnost Božjih reči, od toga jesu li Njegove reči postale tvoja život-stvarnost. Božje reči se pojavljuju svim ljudima, tako da će na kraju svi ljudi živeti u svetu Božjih reči, a Njegove reči će prosvetiti i prosvetliti svaku osobu iznutra. Ako u ovom vremenu budeš nemaran u čitanju Božjih reči i ne budu te zanimale Njegove reči, to će biti znak da je tvoje stanje pogrešno. Ako nisi u stanju da uđeš u Doba reči, onda Sveti Duh neće delovati u tebi; ako si zakoračio u ovo doba, On će izvršiti Svoje delo. Šta možeš da uradiš na početku Doba reči da bi zadobio delo Svetog Duha? U ovom dobu, i među vama, Bog će ostvariti ovu činjenicu: da svaka osoba proživi reči Božje, da bude u stanju da sprovede istinu u delo i da svojim srcem voli Boga; da svi ljudi koriste reči Božje kao svoj temelj i kao svoju stvarnost, i da imaju bogobojažljivo srce; i da, primenjujući reči Božje, čovek vlada zajedno sa Bogom. To je delo koje Bog treba da ostvari. Možeš li da živiš bez čitanja Božjih reči? Danas mnogi osećaju da ne mogu da izdrže ni dan-dva bez čitanja Njegovih reči. Moraju da čitaju Njegove reči svakog dana, a ako im vreme to ne dozvoljava, dovoljno im je da ih makar slušaju. To je osećanje koje Sveti Duh daje ljudima, i to je način na koji On počinje da ih pokreće. Drugim rečima, On kontroliše ljude putem reči da bi oni mogli da uđu u stvarnost reči Božjih. Ako nakon samo jednog dana bez jedenja i pijenja Božjih reči osetiš tamu i žeđ i ne možeš to da podneseš, to dokazuje da te je Sveti Duh dodirnuo, i da ti On nije okrenuo leđa. Ti si, dakle, onaj koji je deo ovog toka. Međutim, ako posle dan ili dva nejedenja i nepijenja reči Božjih ne osećaš ništa, ako ne osećaš žeđ i uopšte nisi ganut, to dokazuje da ti je Sveti Duh okrenuo leđa. To onda znači da nešto nije u redu sa tvojim unutrašnjim stanjem; nisi ušao u Doba reči i jedan si od onih koji su zaostali. Bog koristi reči da bi kontrolisao ljude; ti se osećaš dobro ako jedeš i piješ reči Božje; u suprotnom, nema puta koji možeš da slediš. Reči Božje postaju ljudima hrana i sila koja ih pokreće. Biblija kaže da „neće čovek živeti samo od hleba, već od svake reči koja izlazi iz Božijih usta” (Matej 4:4). Danas će Bog dovršiti ovo delo, i On će tu činjenicu ostvariti u vama. Kako to da su u prošlosti ljudi danima mogli da ne čitaju Božje reči, a ipak su mogli da jedu i rade kao i obično, dok danas to nije slučaj? U ovom dobu, Bog uglavnom koristi reči da bi kontrolisao sve. Božjim rečima se čoveku sudi i on se usavršava, da bi zatim ovim rečima bio konačno uveden u carstvo. Samo Božje reči mogu da opskrbe čovekov život, i samo Božje reči mogu dati čoveku svetlost i put praktičnog delovanja, pogotovo u Dobu carstva. Dokle god ne odlutaš izvan stvarnosti Božjih reči, jedući i pijući Njegove reči svakog dana, Bog će te usavršiti.
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Doba carstva je Doba reči”
345. U Božjim rečima se nalaze istine koje ljudi treba da poseduju, stvari koje su ljudima najblagotvornije i najkorisnije. One su okrepa i nasušna hrana koja je potrebna vašim telima, stvari koje pomažu ljudima da povrate svoju normalnu ljudskost i istine kojima ljudi treba da budu opremljeni. Što više primenjujete Božje reči, to će vaš život brže rasti; što više primenjujete Božje reči, to će vam istina postajati jasnija. Kako vaš rast bude veći, jasnije ćete videti stvari iz duhovnog carstva i imaćete više snage da savladate Sotonu. Kada budete primenjivali Božje reči razjasniće vam se veliki deo istine koji ne razumete. Većina ljudi se zadovoljava pukim razumevanjem doslovnog aspekta Božjih reči i usredsređuje se na opremanje doktrinama umesto na doživljavanje i dublju primenu – zar to nije put fariseja? Može li se ovakvim postupanjem zadobiti stvarnost izjave: „imati Božje reči kao svoj život”? Čovekov život može da raste jedino sprovođenjem Božjih reči u delo; on ne raste naprosto od njihovog čitanja. Ako veruješ da ćeš, dokle god razumeš Božje reči, imati život i rast, onda je tvoje shvatanje iskrivljeno. Istinsko razumevanje Božjih reči postiže se kada sprovodiš istinu u delo; moraš da razumeš da se „istina može razumeti jedino njenom primenom”. Danas, nakon čitanja Božjih reči, možeš samo da kažeš da si svestan Božjih reči, ali ne možeš reći da ih razumeš. Neki kažu da čovek prvo mora da razume istinu pre nego što može da je primeni, ali to je samo delimično tačno, a ne i potpuno ispravno. Pre nego što spoznaš određenu istinu, to je trenutak kada tu istinu još nisi doživeo. Osećaj da razumeš istinu kada o njoj slušaš u propovedi nije istinsko razumevanje – to je samo usvajanje doslovnog aspekta te istine, bez razumevanja njenog pravog značenja. Samo poznavanje površinskog sloja istine ne znači da zapravo razumeš istinu niti da imaš znanje o njoj; pravo značenje istine proizlazi iz njenog doživljavanja. Prema tome, istinu možeš da razumeš samo kada je doživiš, i jedino kroz iskustvo možeš da dokučiš njene skrivene delove. Jedino produbljivanjem svog iskustva možeš da dokučiš prava značenja istine i da razumeš njenu suštinu. Zato tek kada imaš istinu, možeš slobodno da koračaš svetom. Ako nemaš istinu, čak ni članovi tvoje porodice ti se neće povinovati, a još manje ćeš moći da navedeš mnoštvo religioznih ljudi da ti se povinuju. Bez istine si poput lepršave pahulje, ali sa istinom možeš da budeš srećan i slobodan, i niko ne može da te napadne. Ma koliko da je neka teorija snažna, ona ne može da nadvlada istinu. Uz istinu, možeš da prevrneš nebo i zemlju i da pomeraš planine i mora; bez istine, čak bi i crvi mogli da poruše tvoj grad. To je očigledna činjenica.
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Nakon što shvatite istinu, treba da je sprovodite u delo”
346. Bog ne zahteva od ljudi puku sposobnost da govore o stvarnosti; to bi bilo isuviše lako, zar ne? Zašto onda Bog govori o život-ulasku? Zašto On govori o preobraženju? Ako su ljudi sposobni samo za praznu priču o stvarnosti, mogu li oni onda da postignu preobraženje svoje naravi? Obučavanje grupe ljudi da postanu dobri vojnici carstva ne znači obučavati ih da postanu ljudi koji mogu samo da govore o stvarnosti ili koji mogu da se hvale; umesto toga, to znači obučavati ih da postanu ljudi koji u svakom trenutku mogu da proživljavaju Božje reči, da ostanu nepopustljivi bez obzira na prepreke s kojima se suočavaju i da u svakom trenutku žive prema Božjim rečima i da se ne vraćaju u svet. To je stvarnost o kojoj Bog govori; to je Božji zahtev prema čoveku. Stoga, stvarnost o kojoj Bog govori ne smatrajte preterano jednostavnom. Puko prosvećenje od Svetog Duha nije isto što i posedovanje stvarnosti. To nije čovekov rast – to je blagodat Božja kojoj čovek ništa ne doprinosi. Svaka osoba mora da izdrži Petrove patnje i, štaviše, da poseduje Petrovu slavu koju će proživeti nakon što zadobije Božje delo. Samo se to može nazvati stvarnošću. Nemoj misliti da poseduješ stvarnost samo zato što možeš da pričaš o njoj; to je zabluda. Takve misli nisu u skladu sa Božjim namerama i nemaju pravo značenje. Nemoj više da govoriš takve stvari – prestani sa takvim izrekama! Svi oni koji imaju apsurdno razumevanje Božje reči jesu nevernici. Nemaju nikakvog pravog znanja, a još manje pravi rast; to su neznalice kojima nedostaje stvarnost. Drugim rečima, svi oni koji žive izvan suštine Božjih reči jesu nevernici. Oni koje ljudi smatraju nevernicima jesu zveri u Božjim očima, a oni koje Bog smatra nevernicima jesu ljudi koji ne žive prema Božjim rečima. Stoga se može reći da su nevernici oni koji ne poseduju stvarnost Božjih reči i koji ne uspevaju da prožive Njegove reči. Božja želja je da učini da svi prožive stvarnost Njegovih reči – ne samo da svi govore o stvarnosti, već da, pored toga, omogući svima da prožive stvarnost Njegovih reči.
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Samo je primena istine posedovanje stvarnosti”
347. Istinski shvatiti Božje reči nije jednostavna stvar. Nemoj da razmišljaš ovako: „Mogu da tumačim bukvalno značenje Božjih reči i svi kažu da mi je tumačenje pravilno i podržavaju me, što znači da razumem Božje reči.” To nije isto što i razumevanje Božjih reči. Ako si iz Božjih izjava zadobio nešto svetla i stekao neki osećaj o stvarnom značenju Njegovih reči i ako možeš da izraziš koja to namera stoji iza Njegovih reči i kakav će efekat na kraju one postići – ako ti je sve to jasno – može se smatrati da u određenoj meri razumeš Božje reči. Prema tome, razumeti Božje reči nije uopšte jednostavno. Samo zato što umeš da pružiš lepo upakovano, preuveličano objašnjenje bukvalnog značenja Božjih reči, ne znači da ih razumeš. Ma koliko objašnjavao njihovo bukvalno značenje, tvoje objašnjenje se ipak zasniva na ljudskoj mašti i ljudskom načinu razmišljanja. To je beskorisno! Na koji način možeš onda da razumeš Božje reči? Ključ je u potrazi za istinom unutar njih. Samo ćeš na taj način stvarno razumeti Božje reči. Bog nikada ne izgovara prazne reči. Svaka rečenica koju izgovara sadrži pojedinosti koje će sigurno dalje biti otkrivene u Njegovim rečima i koje se mogu izraziti na različite načine. Čovek ne može da dokuči načine na koje Bog izražava istinu. Božje izjave su veoma duboke i nije ih lako dokučiti ljudskim načinom razmišljanja. Ljudi mogu da otkriju skoro celokupno značenje svakog aspekta istine pod uslovom da se potrude. Preostali detalji biće im objašnjeni tokom njihovih kasnijih iskustava kada ih bude prosvetio Sveti Duh. Jedan deo odnosi se na razmišljanje i razumevanje Božjih reči i čitanje istih kako bi se potražilo njihovo konkretno značenje. Drugi deo je razumevanje značenja Božjih reči iskustvenim putem i dobijanjem prosvećenja od Svetog Duha. Stalnim napredovanjem u ova dva aspekta, na kraju ćeš uspeti da shvatiš Božju reč. Ako je tumačiš samo na bukvalnom, tekstualnom nivou ili samo sopstvenim razmišljanjem i uobraziljom, onda čak i ako je budeš objašnjavao sa kitnjastim ukrasima, svejedno nećeš stvarno razumeti istinu. Sve će se i dalje zasnivati na ljudskom razmišljanju i mašti i neće biti stečeno prosvećenjem Svetog Duha. Ljudi obično tumače Božje reči prema sopstvenim predstavama i mašti i desi se i da pogrešno i van konteksta protumače Božje reči, zbog čega će pogrešno razumeti Boga i suditi Mu, što je problematično. Prema tome, istina se prvenstveno stiče razumevanjem Božjih reči i prosvećenjem Svetog Duha. Ako si u stanju da razumeš i objasniš bukvalno značenje Božje reči, to ne znači da si stekao istinu. Ako bi razumevanje bukvalnog značenja Božjih reči značilo da si shvatio istinu, onda bi ti bilo potrebno samo nešto obrazovanja i znanja, i čemu onda potreba za prosvećenjem Svetog Duha? Da li je Božje delo nešto što ljudski um može da shvati? Prema tome, razumevanje istine ne zasniva se na ljudskim predstavama ili mašti. Potrebno ti je prosvećenje, prosvetljenje i usmeravanje od strane Svetog Duha da bi posedovao stvarno iskustveno znanje. To je proces razumevanja i sticanja istine, ali i neophodan uslov.
– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”
348. Ako si pročitao mnogo Božjih reči, ali razumeš samo njihovo doslovno značenje i ne pokušavaš da ih doživiš kroz stvarna iskustva, onda nećeš spoznati Božje reči, i one za tebe neće biti život, već samo mrtve reči. A ako se držiš samo mrtvih reči, onda ne možeš da dokučiš suštinu Božjih reči, niti ćeš spoznati Njegove namere. Tek kada Njegove reči doživiš u svojim stvarnim iskustvima, otvoriće ti se duhovno značenje Božjih reči. Jedino kroz iskustvo možeš da dokučiš duhovno značenje mnogih istina i da otključaš tajne Božjih reči. Ako Božje reči ne sprovodiš u delo, onda, ma koliko jasno Bog govorio, sve što imaš u svojim rukama jesu prazne reči i doktrine, koje postaju tvoja verska pravila. Zar to nije upravo ono što su činili fariseji? Ako primenjujete i doživljavate Božju reč, ona za vas postaje praktična; ako ne tragate za tim da je primenjujete, onda je Božja reč za vas tek nešto više od legende o trećem nebu. Zapravo, proces verovanja u Boga je za vas proces doživljavanja Njegovih reči i proces u kom vas On zadobija. Da pojasnim, verovati u Boga znači spoznati i razumeti Njegove reči, te doživeti i proživeti Njegove reči; to je stvarnost vaše vere u Boga. Ako verujete u Boga samo se nadajući večnom životu, bez stremljenja ka sprovođenju Božjih reči u delo i ulasku u istina-stvarnost, onda ste svi vi budale. Bilo bi to kao da odete na gozbu i kao da samo posmatrate ukusna jela i beležite ih u mislima, a da zapravo nijedno ne okusite, niti išta pojedete ili popijete. Zar takav čovek ne bi bio budala?
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Nakon što shvatite istinu, treba da je sprovodite u delo”
349. Božji zahtevi prema ljudima nisu uopšte tako visoki. Sve dok ljudi marljivo i ozbiljno nešto sprovode u delo, dobijaće „prolaznu ocenu”. Istine radi, postizanje razumevanja, spoznavanja i shvatanja istine je složenije od primenjivanja istine. Prvo primenjuj onoliko koliko razumeš i primenjuj ono što si shvatio. Na taj način ćeš biti u stanju da postepeno postigneš pravo znanje i razumevanje istine. Ovo su koraci i sredstva pomoću kojih deluje Sveti Duh. Ako ne upražnjavaš pokornost na ovaj način, nećeš ništa postići. Ako uvek postupaš po sopstvenoj volji, i ne upražnjavaš pokornost, da li će Sveti Duh delovati u tebi? Da li Sveti Duh radi kako ti želiš? Ili On radi prema onome što tebi nedostaje, i na osnovu Božjih reči? Ako ti ovo nije jasno, nećeš biti u stanju da uđeš u istina-stvarnost. Zašto je većina ljudi uložila mnogo truda čitajući Božje reči, ali samo imaju znanje i ne mogu da kažu ništa o pravom putu posle toga? Da li ti misliš da posedovanje znanja znači posedovanje istine? Nije li to konfuzno gledište? Ti si u stanju da izgovoriš onoliko jedinica znanja koliko ima zrna peska na plaži, ali ni jedno od njih ne sadrži pravi put. Zar ne pokušavaš da prevariš ljude postupajući tako? Ne praviš li time ispraznu predstavu, bez suštine koja bi to podržala? Svako takvo ponašanje je štetno za ljude! Što je teorija viša i što je više lišena stvarnosti, to je više nesposobna da uvede ljude u stvarnost. Što je teorija viša, više te čini da se buniš protiv Boga i suprotstavljaš Mu se. Ne udovoljavaj duhovnoj teoriji – nema koristi od toga! Neki ljudi decenijama govore o duhovnoj teoriji i postali su velike duhovne figure, ali na kraju ipak ne uspevaju da uđu u istina-stvarnost. Pošto nisu primenili niti iskusili Božje reči, nemaju ni principe ni put koji bi primenjivali. Ovakvi ljudi su i sami bez istina-stvarnosti, pa kako onda oni druge ljude dovode na pravi put vere u Boga? Oni mogu samo da odvedu ljude na pogrešan put. Zar ovo ne šteti drugima i njima samima? U najmanju ruku, ti moraš biti u stanju da rešiš stvarne probleme koji su pred tobom. To znači da moraš biti u stanju da primenjuješ i osećaš Božje reči, i da primeniš istinu na delu. Samo je ovo pokornost Bogu. Tek kada imaš život-ulazak, ti si kvalifikovan da radiš za Boga, i samo kada iskreno trošiš za Boga, Bog te može priznati. Nemoj uvek davati velike izjave i govoriti o bombastičnoj teoriji; to nije stvarno. Pontifikacija o duhovnoj teoriji da bi ti se ljudi divili nije svedočenje Bogu, već razmetanje sobom. Od toga nema apsolutno nikakve koristi za ljude i ne uzdiže ih, i može lako dovesti do toga da obožavaju duhovnu teoriju umesto da se usredsrede na primenu istine – i zar to ne navodi ljude na pogrešan put? Nastavljanje ovim putem će dovesti do rasta brojnih ispraznih teorija i pravila koja će ograničiti i zarobiti ljude; to je zaista pogubno. Zato govori više ono što je stvarno, pričaj više o problemima koji stvarno postoje, provedi više vremena tragajući za istinom da bi rešio stvarne probleme; to je ono što je najvažnije. Nemoj da odlažeš da naučiš kako da primenjuješ istinu: ovo je put ulaska u stvarnost. Ne poseži za tuđim iskustvima i znanjima kao za svojom privatnom svojinom i ne čuvaj ih da im se drugi dive. Moraš imati svoj život-ulazak. Samo primenjivanjem istine i pokoravanjem Bogu imaćeš ulazak u život. Ovo bi trebalo da bude ono što svaka osoba upražnjava i na šta se usredsređuje.
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Više se usredsredite na stvarnost”
350. Da li je vaše razumevanje istine sastavni deo stanja u kojima se nalazite? U stvarnom životu, najpre moraš da razmisliš o tome koje se istine odnose na ljude, događaje i stvari sa kojima si se susretao; među tim istinama možeš pronaći Božje namere i s Njegovim namerama povezati ono sa čime si se susretao. Ako ne znaš koji se aspekti istine odnose na stvari sa kojima si se susretao, već umesto toga neposredno krećeš u potragu za Božjim namerama, takvim slepim pristupom nećeš moći da ostvariš rezultate. Ako želiš da tragaš za istinom i da razumeš Božje namere, najpre treba da sagledaš kakve su te stvari zadesile, s kojim aspektima istine su te stvari povezane, te da u Božjoj reči potražiš konkretnu istinu koja se odnosi na ono što si doživeo. Zatim u toj istini treba da potražiš put praktičnog delovanja koji je ispravan za tebe; na taj ćeš način moći indirektno da razumeš Božje namere. Traganje za istinom i njeno sprovođenje u delo ne sastoje se u mehaničkoj primeni neke doktrine ili korišćenju nekakve formule. Istina nije formula, niti podleže zakonu uzročnosti. Istina nije mrtva – ona predstavlja sâm život, ona je živo biće, ona je pravilo koje stvorena bića moraju da slede i pravilo koje čovek mora imati u životu. To je nešto što moraš, koliko god je to moguće, shvatiti kroz vlastito iskustvo. Bez obzira na fazu koju si u svom iskustvu dostigao, ti si neodvojiv od Božje reči i od istine, a sve što si razumeo u vezi s Božjom naravi i sa onim što Bog ima i što jeste, izraženo je Božijim rečima; Njegove su reči neraskidivo povezane sa istinom. Božja narav i ono što On ima i što jeste, sami po sebi predstavljaju istinu; istina je verodostojna manifestacija Božje naravi i onoga što Bog ima i što jeste. Istina konkretizuje i daje jasnu izjavu o onome što On ima i što jeste; ona ti jasnije saopštava šta Bog voli a šta ne voli, šta želi da radiš a šta ti ne dozvoljava da činiš, koje ljude Bog prezire a u kojima uživa. Iza istina koje Bog izražava, ljudi mogu da vide Njegovo zadovoljstvo i bes, Njegovu tugu i sreću, kao i Njegovu suštinu – to je razotkrivanje Njegove naravi. Osim spoznavanja onoga što Bog ima i što jeste i razumevanja Njegove naravi iz Njegove reči, ono što je najvažnije jeste potreba da se do tog razumevanja dođe kroz praktično iskustvo. Ako se čovek udalji od stvarnog života da bi spoznao Boga, on to neće moći da postigne. Čak i ako postoje ljudi koji iz reči Božje mogu da steknu izvesno razumevanje, to se njihovo razumevanje svodi na teorije i reči, usled čega je ono u neskladu s onim što Sâm Bog zaista jeste.
– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III”
351. Od kada su ljudi počeli da veruju u Boga, imali su mnoge pogrešne namere. Kada ne primenjuješ istinu, osećaš da su sve tvoje namere ispravne, ali kada ti se nešto dogodi, videćeš da u tebi postoji mnogo pogrešnih namera. Stoga, kada Bog usavršava ljude, On ih navodi da shvate da u njima postoji mnogo predstava koje ometaju njihovu spoznaju Boga. Kada ti postane jasno da su tvoje namere pogrešne, ako si u stanju da izbegneš da postupaš shodno svojim predstavama i namerama, i u stanju si da svedočiš za Boga, i da budeš postojan u svom stavu šta god da ti se dogodi, to je dokaz da si se pobunio protiv tela. Kada se budeš pobunio protiv tela, u tebi će svakako doći do borbe. Sotona će pokušati da te natera da ga slediš, da slediš predstave tela i da štitiš interese tela – ali Božje reči će te prosvetiti i prosvetliti iznutra, i ovoga puta je do tebe hoćeš li slediti Boga ili ćeš slediti Sotonu. Kad Bog traži od ljudi da primenjuju istinu, to je pre svega da bi orezao stvari u njima i da bi orezao njihove misli i predstave koje nisu u skladu sa Božjim namerama – Sveti Duh ih dodiruje u njihovim srcima i prosvećuje ih i prosvetljuje. Dakle, iza svega što se događa vodi se borba: svaki put kada ljudi sprovode istinu u delo ili primenjuju ljubav prema Bogu, vodi se velika borba, te iako deluje da je sve u redu sa njihovim telom, u dubini njihovih srca vodi se borba na život i smrt – i tek posle te intenzivne borbe, posle veoma dugog razmišljanja, može biti odlučena pobeda ili poraz. Čovek ne zna da li da se smeje ili da plače. Budući da su mnoge namere u ljudima pogrešne, ili zato što veliki deo Božijeg dela nije u skladu sa njihovim predstavama, kada ljudi sprovode istinu, iza scene se vodi velika borba. Kada budu primenili ovu istinu, iza scene, ljudi će u svojoj tuzi proliti bezbroj suza pre nego što najzad odluče da udovolje Bogu. Zbog ove borbe ljudi trpe patnju i oplemenjivanje; to je istinska patnja. Ako, kada te stigne borba, budeš mogao da istinski staneš na stranu Božju, bićeš u stanju da udovoljiš Bogu. Dok se primenjuje istina, neizbežna je unutrašnja patnja; kada bi u vreme primenjivanja istine u ljudima sve bilo u redu, onda ne bi bilo potrebe da ih Bog usavršava, niti bi bilo borbe, niti bi oni patili. Upravo zato što u ljudima postoji mnogo toga što Bogu nije prikladno za upotrebu i zato što ima mnogo buntovne priroda tela, ljudi treba mnogo temeljnije da nauče lekciju o pobuni protiv tela. To je ono što Bog naziva patnjom koju je tražio da čovek prođe sa Njim. Kada naiđete na teškoće, požurite da se pomolite Bogu: „Bože! Želim da Ti udovoljim, želim da izdržim poslednje muke da bih udovoljio Tvome srcu, i koliko god velike bile prepreke na koje ću naići, ipak moram da Ti udovoljim. Čak i ako moram da se odreknem svog života, ipak moram da Ti udovoljim!” Sa takvom odlučnošću, kada se ovako moliš, moći ćeš da budeš postojan u svom svedočenju. Svaki put kada ljudi sprovode istinu, svaki put kada se oplemenjuju, svaki put kada su kušani i svaki put kada ih stigne Božje delo, oni moraju da podnesu ogroman bol. Sve to je ispit za ljude, tako da se u svima njima vodi borba. To je prava cena koju plaćaju. Više čitanja Božjih reči i više trčkaranja unaokolo takođe su neka vrsta cene. To je ono što ljudi treba da urade, to je njihova dužnost i odgovornost koju treba da ispune, ali ljudi moraju da otpuste ono što u njima treba da bude otpušteno. Ako to ne učiniš, onda, bez obzira na to kolika je tvoja spoljašnja patnja, bez obzira na to koliko trčiš unaokolo, sve će biti uzalud! Što znači da samo promene unutar tebe mogu da odrede da li tvoja spoljašnja patnja ima vrednost. Kada se tvoja unutrašnja narav bude promenila i kada sprovedeš istinu u delo, tada će sva tvoja spoljašnja patnja zadobiti Božje odobrenje; a ako ne dođe do promene u tvojoj unutrašnjoj naravi, onda, bez obzira na to koliko veliku patnju podneseš ili koliko naizgled trčkaraš unaokolo, Božje odobrenje neće stići – a patnja koja nije potvrđena od Boga uzaludna je. Dakle, da li će Bog odobriti cenu koju si platio zavisi od toga da li je u tebi došlo do promene ili nije, i da li sprovodiš istinu u delo ili ne, i da li se buniš protiv sopstvenih namera i predstava da bi uspeo da udovoljiš Božjim namerama, da stekneš spoznaju Boga i odanost Bogu. Bez obzira na to koliko trčkaraš unaokolo, ako nikada nisi znao da se pobuniš protiv sopstvenih namera, već samo težiš spoljašnjim delima i spoljašnjoj revnosti, te nikada nisi obratio nimalo pažnje na svoj život, onda će tvoja patnja biti uzaludna.
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”
352. Konkretno, hodati Petrovim putem u svojoj veri znači hodati putem potrage za istinom; to je ujedno put istinskog upoznavanja sebe i promene sopstvene naravi. Jedino će hodanjem Petrovim putem čovek zakoračiti na put usavršavanja od strane Boga. Treba tačno znati tačno na koji način treba hodati Petrovim putem i kako to sprovesti u praksi. Pre svega, moraju se po strani ostaviti sopstvene namere, nedolična stremljenja, pa čak i porodica i sve povezano sa sopstvenim telom. Mora se biti svesrdno posvećen, odnosno, čovek se mora potpuno posvetiti Božjoj reči, usredsrediti na jedenje i pijenje Božjih reči, koncentrisati na potragu za istinom i Božje želje u Njegovim rečima i u svemu pokušati dokučiti Božje namere. To je ključni i najosnovniji način primene. To je ono što je Petar uradio pošto je video Isusa i jedino takvom primenom se mogu postići najbolji rezultati. Svesrdna posvećenost Božjoj reči pre svega podrazumeva da se traži istina i Božje želje u Njegovim rečima, da se bude usmeren na to da se dokuče Božje namere i da se razume i dobije više istine iz Božjih reči. Kada je čitao Božje reči, Petar nije bio usredsređen na razumevanje doktrina, a kamoli na sticanje teološkog znanja. Umesto toga, usredsredio se na razumevanje istine i dokučivanje Božjih namera, kao i na sticanje znanja o Božjoj naravi i divoti. Petar je takođe pokušavao da iz Božjih reči spozna razna iskvarena stanja čoveka, čovekovu priroda-suštinu i stvarne čovekove nedostatke. Samo na taj način je mogao s lakoćom da ispuni Božje zahteve kako bi Mu udovoljio. Petar je imao tako mnogo ispravnih primena kada je reč o Božjim rečima. To je bilo najviše u skladu sa Božjim namerama i najbolji način da neko sarađuje dok živi Božje delo. Dok je prolazio stotine kušnji koje mu je Bog slao, Petar je strogo procenjivao sebe u odnosu na svaku reč Božjeg suda i razotkrivanja čoveka i u odnosu na svaku reč Njegovih zahteva čoveku, ispitivao sebe i težio tome da precizno dokuči značenje Božjih reči. Ozbiljno je razmišljao o svemu što mu je Isus kazivao, čvrsto pamteći svaku reč. Ovaj pristup je dao veoma dobre rezultate. Postupajući na taj način, uspeo je da spozna sebe putem Božjih reči i ne samo da je spoznao razna čovekova iskvarena stanja i nedostatke, već je takođe spoznao čovekovu suštinu i prirodu. Ovo znači istinski spoznati sebe. Zahvaljujući Božjim rečima, Petar je, u jednom pogledu, dostigao istinsku spoznaju sebe, a u drugom pogledu, uvideo pravednu narav koju je Bog izrazio, ono što Bog ima i što jeste, Božje namere za Njegovo delo i Božje zahteve prema čovečanstvu. Zahvaljujući tim rečima je uspeo da istinski spozna Boga. Spoznao je Božju narav i Njegovu suštinu; spoznao je i shvatio ono što Bog ima i što jeste, kao i Božju divotu i Božje zahteve za čoveka. Iako se Bog u to vreme nije obraćao onoliko često kao danas, Petar je ipak ostvario rezultate po tim pitanjima. To je bilo nešto retko i dragoceno. Petar je prošao stotine kušnji; nije propatio uzalud. Ne samo da je uspeo da spozna sebe zahvaljujući Božjim rečima i delu, već je spoznao i Boga. Pored toga, u Božjim rečima posebno je obratio pažnju na Božje zahteve prema čoveku i aspekte u kojima bi čovek trebalo da udovolji Bogu da bi bio u skladu sa Njegovim namerama, i uspeo je da uloži veliki trud po tim pitanjima i postigne potpunu jasnoću. To je bilo izuzetno korisno u pogledu njegovog život-ulaska. Ma o kom aspektu Božjih reči da se radilo, sve dok su te reči mogle da služe kao život i predstavljale istinu, Petar ih je utisnuo u svoje srce, gde bi o njima često razmišljao i razumeo ih. Pošto je čuo Isusove reči, mogao je da ih utisne u srce, što pokazuje da je bio posebno usredsređen na Božje reči, i na kraju je stvarno postigao rezultate. Drugim rečima, uspeo je da vešto primenjuje Božje reči, verodostojno primenjuje istinu i postupa u skladu sa Božjim namerama, da radi stvari u potpunosti shodno Božjim željama i odustane od svog ličnog mišljenja i svojih maštanja. Na taj način je Petar ušao u stvarnost Božjih reči. Petrova služba bila je u skladu sa Božjim namerama prvenstveno zato što je to uradio.
– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”
353. Ako svoje srce, telo i svu svoju iskrenu ljubav možeš da posvetiš Bogu, da ih staviš pred Njega, da Mu u potpunosti budeš pokoran i da u potpunosti vodiš računa o Njegovim namerama a ne da postupaš zarad interesa tela, porodice i svojih želja, već zarad interesa Božje kuće, uzimajući Božje reči kao svoje načelo i temelj u svemu – na taj način će svi tvoji motivi i sva tvoja gledišta biti ispravni, a ti ćeš biti osoba koja prima Božje odobravanje u Njegovom prisustvu. Bog voli ljude koji su Mu u potpunosti okrenuti; On voli ljude koji mogu da budu odani samo Njemu. Ljudi koje Bog prezire su oni koji Mu se samo delimično daju i koji se bune protiv Njega. On prezire one koji veruju u Njega i uvek žele da uživaju u Njemu, a ipak nisu u stanju da se potpuno daju za Njega. On prezire one koji kažu da Ga vole, a u svojim srcima se bune protiv Njega; On prezire one koji obmanjuju koristeći vešte i sladunjave reči. Oni koji nisu istinski posvećeni Bogu ili koji Mu se nisu istinski pokorili gnusno su buntovni i po prirodi su preterano nadmeni. Posebno su još nadmeniji oni koji ne mogu biti istinski pokorni pred normalnim, praktičnim Bogom, i pogotovo su poslušno arhanđelovo potomstvo. Ljudi koji se istinski daju za Boga posvećuju Mu svoje celokupno biće i staju pred Njega – oni mogu da se pokoravaju svim Njegovim rečima i delu, da primenjuju Njegove reči i da ih prihvate kao osnovu svog postojanja, i da u Njegovim rečima iskreno traže kako bi saznali koje delove da primenjuju. Takvi su ljudi koji zaista žive pred Bogom. Ako na ovaj način budeš postupao, to će biti korisno za tvoj život. Kroz jedenje i pijenje Njegovih reči, moći ćeš da spoznaš svoje sopstvene iskvarene naravi, kao i da zadovoljiš svoje životne potrebe i nadomestiš svoje manjkavosti, pa će se tvoja život-narav preobraziti. To će udovoljiti Božjim namerama. Ako budeš delovao u skladu sa Božjim zahtevima, i ukoliko ne budeš zadovoljavao telo, već budeš udovoljavao Njegovim namerama, time ćeš ući u stvarnost Njegovih reči. Ulazak u stvarnost Božjih reči znači da možeš da izvršiš svoju dužnost i zadovoljiš potrebe Božjeg dela. Samo se ovakve praktične radnje mogu nazvati ulaskom u stvarnost Njegovih reči. Ako si u mogućnosti da uđeš u ovu stvarnost, onda ćeš posedovati istinu. Ovo je početak ulaska u stvarnost; prvo moraš da prođeš ovu obuku, a tek onda ćeš moći da uđeš u još dublje stvarnosti.
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Oni koji mogu u potpunosti da se pokore Božjoj praktičnosti su oni koji istinski vole Boga”
354. Bog je praktičan Bog: svekoliko Njegovo delo je praktično, sve reči koje On izgovara su praktične i sve istine koje On izražava su praktične. Sve ono što nisu Njegove reči je prazno, nepostojeće i ne drži vodu. Danas, Sveti Duh treba da vodi ljude u reči Božje. Ako ljudi treba da streme ka ulasku u stvarnost, onda moraju da traže stvarnost i spoznaju stvarnost, nakon čega moraju da iskuse stvarnost i prožive stvarnost. Što više spoznaju stvarnost, to su ljudi više u stanju da raspoznaju da li su tuđe reči stvarne; što više spoznaju stvarnost, ljudi imaju manje predstava; što više doživljavaju stvarnost, to više spoznaju dela praktičnog Boga i lakše im je da se oslobode svojih sotonskih iskvarenih naravi; što više stvarnosti poseduju, to više spoznaju Boga, pa time više preziru telo i više vole istinu; i što više stvarnosti poseduju, to su bliže merilima koje zahteva Bog. Ljudi koje je Bog zadobio jesu oni koji poseduju stvarnost, koji spoznaju stvarnost i koji su, doživljavajući stvarnost, spoznali Božja praktična dela. Što više na praktičan način sarađuješ sa Bogom i disciplinuješ svoje telo, više ćeš steći delo Svetog Duha, više ćeš steći stvarnost i Bog će te više prosvetiti, a samim tim će i tvoje znanje o praktičnim delima Božjim postati veće. Ako si u stanju da živiš u sadašnjoj svetlosti Svetog Duha, onda će ti sadašnji put ka primeni postati jasniji i bićeš u većoj meri sposoban da se odvojiš od religioznih predstava i stare primene iz prošlosti. Danas je u središtu pažnje stvarnost: što više stvarnosti ljudi poseduju, to je jasnije njihovo poznavanje istine i bolje je njihovo razumevanje Božjih namera. Stvarnost može da nadvlada sve reči i doktrine, može da nadvlada teoretsko znanje, i što se više ljudi usredsređuju na stvarnosti, to su više u stanju da istinski vole Boga i žude za Njegovim rečima. Ako se uvek usredsređuješ na stvarnost, onda će nakon Božjeg dela prirodno nestati tvoja filozofija za ovozemaljsko ophođenje, tvoje religiozne predstave i tvoj prirodni karakter. Oni koji ne streme ka stvarnosti i nemaju znanje o stvarnosti verovatno će stremiti ka onome što je natprirodno i biće ih lako obmanuti. Sveti Duh nema načina da deluje u takvim ljudima, pa se zato oni osećaju kao da su prazni i kao da im život nema smisla.
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kako spoznati stvarnost”
355. Oni koji vole Boga su oni koji vole istinu, i što više oni koji vole istinu primenjuju istinu, to je više imaju; što je više primenjuju, to više Božje ljubavi imaju; i što je više primenjuju, to ih Bog više blagosilja. Ako je uvek tako primenjuješ, ljubav koju Bog gaji prema tebi će te postepeno osposobiti da vidiš, baš kao što je Petar spoznao Boga: Petar je rekao da Bog ne samo da ima mudrost da stvori nebo i zemlju i sva stvorenja, već, povrh toga, da On ima mudrost da obavlja praktično delo na ljudima. Petar je rekao da On ne samo da je vredan ljudske ljubavi zato što je stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, već i zbog Svoje sposobnosti da stvori čoveka, da spasi čoveka, da usavrši čoveka i da daruje čoveku Svoju ljubav. Petar je takođe rekao da u Njemu ima mnogo toga što je dostojno čovekove ljubavi. Petar je rekao Isusu: „Da li je stvaranje neba i zemlje i svih stvorenja jedini razlog zbog kojeg zaslužuješ ljubav ljudi? Ima još toga u Tebi što je vredno ljubavi. Ti deluješ i krećeš se u stvarnom životu, Tvoj Duh dotiče moju nutrinu, Ti me dovodiš u red, Ti me kudiš – te stvari još više zavređuju ljubav.” Ako želiš da vidiš i doživiš Božju ljubav, onda moraš da opipavaš put i da tražiš u stvarnom životu i moraš biti voljan da svoje telo ostaviš po strani. Moraš da doneseš tu odluku. Moraš biti odlučan, neko ko je u stanju da udovolji Bogu u svemu, bez lenjosti ili žudnje za telesnim uživanjem, neko ko ne živi za telo, već živi za Boga. Možda ovog puta ne udovoljavaš Bogu zato što ne razumeš Božje namere; sledeći put, čak i ako će biti potrebno da uložiš više truda, moraš udovoljiti Njemu, a ne telu. Kada budeš imao takva iskustva, spoznaćeš Boga. Videćeš da Bog može da stvori nebo i zemlju i sva stvorenja, da se ovaplotio da bi ljudi mogli da Ga vide na stvaran i opipljiv način, i da se On sa njima povezuje na stvaran i opipiljiv način; videćeš da je u stanju da hoda među ljudima, i da Njegov Duh može da usavrši ljude u pravom životu; videćeš da sve to omogućava ljudima da vide Njegovu divotu i osete Njegovu disciplinu, Njegovu grdnju i Njegove blagoslove. Ako su tvoji doživljaji uvek ovakvi, u stvarnom životu ćeš biti nerazdvojan od Boga, a ako jednog dana tvoj odnos sa Bogom prestane da bude normalan, bićeš u stanju da istrpiš pokudu i da osetiš kajanje. Kada imaš normalan odnos sa Bogom, nikada nećeš poželeti da napustiš Boga, a bude li jednog dana Bog rekao da će te napustiti, ti ćeš se uplašiti i reći ćeš da bi radije umro nego da te Bog napusti. Čim budeš to osetio, osetićeš da nisi u stanju da napustiš Boga, te ćeš na taj način steći osnovu i istinski uživati u Božjoj ljubavi.
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Oni koji vole Boga zauvek će živeti u Njegovoj svetlosti”
356. U svojoj veri u Boga, ljudi najviše greše time što veruju samo na rečima, a Bog je u potpunosti odsutan iz njihovog svakodnevnog života. Svi ljudi, uistinu, veruju u postojanje Boga, ali Bog nije deo njihovog svakodnevnog života. Ljudska usta izgovaraju brojne molitve Bogu, ali u ljudskom srcu nema mnogo mesta za Boga, te Bog ljude iznova kuša. Pošto su ljudi nečisti, Bog nema drugog načina nego da ih kuša, kako bi se osetili postiđeno i sebe spoznali usred ovih kušnji. Da nije tako, ljudski rod bi se pretvorio u potomstvo arhanđela i postao bi sve iskvareniji. Tokom svoje vere u Boga, svaki čovek odbacuje mnoge od svojih ličnih namera i ciljeva izložen neprestanom Božjem pročišćavanju. Da nije tako, Bog ne bi imao načina da ikoga upotrebi, niti ikakav način da u ljudima obavi delo koje bi trebalo da obavi. Bog prvo pročišćava ljude, te kroz taj proces oni mogu da spoznaju sebe i Bog može da ih promeni. Tek tada Bog može Svojim delom da u njih pretoči Svoj život i samo tako njihovo srce može u potpunosti da se okrene Bogu. I zato, verovanje u Boga nije onako prosto kako to ljudi govore. Kako Bog to vidi, ako imaš samo znanje, ali nemaš Njegovu reč kao život i ako si ograničen samo na sopstveno znanje, ali ne možeš da primenjuješ istinu niti da proživljavaš reč Božju, onda je to ipak dokaz da nemaš bogoljubivo srce i to pokazuje da tvoje srce ne pripada Bogu. Čovek može da spozna Boga verujući u Njega: ovo je krajnji cilj i cilj ljudskog stremljenja. Moraš da uložiš napor u to da proživljavaš reči Božje kako bi se one ostvarile kroz tvoje praktično postupanje. Ako imaš samo znanje o doktrinama, tvoja će se vera u Boga izjaloviti. Samo ako uz to primenjuješ i proživljavaš Njegovu reč, tvoja se vera može smatrati potpunom i u skladu sa namerama Božjim. Na tom putu, mnogi ljudi mogu da iskažu veliko znanje, ali u trenutku njihove smrti na oči im naviru suze i oni mrze sebe što su protraćili životni vek i zabadava doživeli duboku starost. Oni samo shvataju doktrine, ali ne mogu da sprovedu istinu u delo niti da svedoče za Boga; naprosto jurcaju tamo-amo, zauzeti preko glave, a tek na samrti napokon vide da nemaju istinsko svedočanstvo, da uopšte ne spoznaju Boga. A zar tada nije prekasno? Zašto ne iskoristite današnji dan i ne stremite ka istini koju volite? Zašto da čekate do sutra? Ako za života ne patite radi istine ili ne tragate da biste je zadobili, da možda ne želite da osetite žal u svom samrtnom času? Ako je tako, zašto onda verovati u Boga? Zapravo, postoje mnoge stvari u kojima ljudi mogu da sprovode istinu u delo i udovolje Bogu, ako bi se samo malo potrudili. Samo zato što je ljudski um vazda pomračen, ljudi ne mogu da postupaju zarad Boga i neprestano jurcaju unaokolo zarad sopstvenog tela, a da na kraju time ništa ne postignu. Zbog toga ljudi neprestano imaju nevolje i poteškoće. Zar to nisu muke od Sotone? Zar to nije iskvarenost tela? Ne bi trebalo da nastojiš da nasamariš Boga ispraznim rečima, moraš zaista da praktično postupaš. Ne obmanjuj sebe – koja je svrha toga? Šta možeš da zadobiješ živeći zarad sopstvenog tela i nadmećući se za slavu i dobitak?
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Pošto veruješ u Boga trebalo bi da živiš za istinu”
357. Ljudi koji iskreno veruju u Boga jesu oni koji su voljni da Božju reč sprovedu u delo i da primenjuju istinu. Ljudi koji mogu zaista da budu postojani u svom svedočenju o Bogu takođe su oni koji su voljni da Njegovu reč sprovedu u delo i mogu istinski da se priklone istini. Ljudi koji se prepuštaju nepoštenim i nepravednim postupcima svi su lišeni istine i sramote Boga. Oni koji u crkvi izazivaju razmirice jesu Sotonine sluge, oličenje su Sotone. Takvi ljudi su veoma zlobni. Oni koji nemaju sposobnost raspoznavanja, a ipak nisu u stanju da stoje na strani istine, svi su ljudi koji gaje zle namere i blate istinu. Oni su više arhetipski predstavnici Sotone. Oni se ne mogu iskupiti i prirodno će biti uklonjeni. Božja kuća ne dozvoljava da u njoj ostanu oni koji ne primenjuju istinu, niti dozvoljava da ostanu oni koji namerno rasturaju crkvu. Međutim, sada nije vreme da se obavi delo izbacivanja; takvi ljudi će jednostavno biti razotkriveni i na kraju eliminisani. Na ove ljude se više neće nepotrebno gubiti vreme; oni koji su Sotone ne mogu stajati na strani istine, dok to mogu oni koji traže istinu. Ljudi koji ne primenjuju istinu nisu dostojni da čuju Reč istine niti su dostojni da svedoče o istini. Istina jednostavno nije za njihove uši; umesto toga, usmerena je ka onima koji je primenjuju. Pre nego što se otkrije ishod svakog pojedinca, oni koji ometaju crkvu i prekidaju delo za sada će najpre biti odgurnuti u stranu i ostavljeni sami. Kada se delo bude završilo, svako od tih ljudi će biti razotkriven, a zatim će biti uklonjen. Za sada, dok traje opskrbljivanje istinom, biće zanemareni. Kad se ljudima bude otkrila cela istina, ljudi će početi da bivaju uklonjeni; biće to vreme kad će svi ljudi biti razvrstani prema svojoj vrsti. Sitni trikovi onih bez pronicljivosti dovešće do toga da budu uništeni od strane zlih ljudi, koji će ih zavesti da se više nikad ne vrate. Upravo takav tretman i zaslužuju jer ne vole istinu, jer nisu u stanju da se priklone istini i zato što slede zle ljude, njima se priklanjaju i sa njima se udružuju da bi se opirali Bogu. Oni savršeno dobro znaju da takvi zli ljudi otkrivaju zlo, a ipak hrabre sebe i okreću leđa istini da bi njih sledili. Zar ne čine zlo svi ovi ljudi koji ne primenjuju istinu, već čine razorne i gnusne stvari? Iako među njima ima onih koji postupaju kao „carevi”, kao i onih koji ih slede, zar priroda njihovog opiranja Bogu nije u oba slučaja ista? Kakav izgovor mogu imati kad tvrde da ih Bog ne spasava? Kakav izgovor mogu imati kad tvrde da Bog nije pravedan? Zar ih ne uništava njihovo sopstveno zlo? Zar ih sopstveno buntovništvo ne odvlači u pakao? Ljudi koji primenjuju istinu na kraju će biti spaseni i usavršeni zahvaljujući istini. Oni koji istinu ne primenjuju na kraju će zahvaljujući istini sami sebi doneti uništenje. Takvi ishodi čekaju one koji primenjuju istinu i one koji to ne čine.
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”
