A. O otkrivanju šta znači imati veru u Boga

331. Iako mnogi ljudi veruju u Boga, malo njih razume šta znači verovati u Boga i kako bi trebalo da postupaju da bi bili u skladu s Božjim namerama. To je zato što, iako poznaju reč „Bog” i izraze kao što je „Božje delo”, ljudi ne poznaju Boga, a još manje poznaju Njegovo delo. Stoga ne treba da čudi to što su svi oni koji ne poznaju Boga smeteni u svojoj veri u Njega. Veru u Boga ljudi ne shvataju ozbiljno, i to isključivo zbog toga što im je verovanje u Boga isuviše strano, isuviše čudno. Na taj način, oni ne uspevaju ni izbliza da ispune Božje zahteve. Drugim rečima, ako ljudi ne poznaju Boga i ne poznaju Njegovo delo, onda oni ne mogu biti prikladni za Božju upotrebu, a još manje su u stanju da udovolje Njegovim namerama. „Vera u Boga” znači verovanje da Bog postoji; to je najjednostavniji koncept vere u Boga. Dublje gledano, verovati u postojanje Boga nije isto što i istinski verovati u Boga, već je to pre neka vrsta proste vere sa snažnim religijskim prizvukom. Istinski verovati u Boga podrazumeva sledeće: na osnovu vere da je Bog Suveren nad svim stvarima, čovek doživljava Njegove reči i Njegovo delo, i time odbacuje svoje iskvarene naravi, udovoljava Božjim namerama i spoznaje Boga. Samo se takvo putovanje može nazvati „verom u Boga”. Pa ipak, ljudi na veru u Boga često gledaju kao na veoma jednostavnu i neozbiljnu stvar. Kada ljudi na ovaj način veruju u Boga, to gubi svoje značenje, i premda bi mogli da nastave da veruju do samog kraja, nikada neće dobiti Božje odobravanje jer koračaju pogrešnim putem. Oni koji do danas u Boga veruju okruženi rečima i praznim doktrinama i dalje ne znaju da im nedostaje suština vere u Boga i da ne mogu da prime Božje odobravanje. I dalje se mole da ih Bog blagoslovi mirom i dovoljnom blagodaću. Utišajmo svoja srca i dobro se zamislimo: je li moguće da je verovanje u Boga najlakša stvar na svetu? Je li moguće da verovanje u Boga ne znači ništa više od primanja obilja blagodati od Boga? Da li ljudi koji u Boga veruju, a da Ga pritom ni ne poznaju, ili pak veruju u Boga, a ipak Mu se protive, zaista mogu da udovolje Božjim namerama?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Predgovor”

332. Šta je praktična vera u Boga danas? To je prihvatanje Božje reči kao tvoje život-stvarnosti i spoznavanje Boga putem Njegove reči, čime se dostiže istinska ljubav prema Njemu. Da bude jasnije: vera u Boga treba da ti omogući da se pokoriš Bogu, da voliš Boga i da ispunjavaš dužnost koju treba da ispunjava stvoreno biće. To je cilj verovanja u Boga. Moraš da spoznaš divotu Božju, koliko je Bog dostojan poštovanja i kako je delo koje Bog obavlja na Svojim stvorenim bićima njihovo spasenje i njihovo usavršavanje – to su same osnove tvoje vere u Boga. Vera u Boga je prvenstveno prelazak sa života u telu na život ljubavi prema Bogu i sa života u iskvarenosti na život u rečima Božjim; to je izlazak ispod vlasti Sotone i život pod brigom i zaštitom Božjom; svrha vere u Boga je u tome da se ti pokoriš Bogu umesto telu, kako bi Bog mogao da zadobije celo tvoje srce i da te usavrši, i kako bi se oslobodio sotonskih iskvarenih naravi. Svrha vere u Boga je prvenstveno u tome da se velika sila i slava Božja ispolje u tebi, kako bi mogao da slediš Božju volju, kako bi se Božji plan mogao ostvariti i kako bi mogao da svedočiš za Boga pred Sotonom. Vera u Boga ne treba da se vrti oko želje da se ugledaju znamenja i čudesa, niti treba da postoji zarad tvog tela. Ona treba da se svede na traganje za spoznajom Boga, na sposobnost pokornosti Bogu te na to da Mu se, kao Petar, bude pokoran do smrti. To je glavni cilj koji treba ostvariti. Čovek jede i pije reč Božju i da bi spoznao Boga i da bi Mu udovoljio. Jedenje i pijenje reči Božje daje ti dublju spoznaju Boga i tek posle toga možeš da Mu budeš pokoran. Tek kada spoznaš Boga možeš da Ga voliš i to je jedini cilj koji čovek treba da ima u svojoj veri u Boga. Ako u svojoj veri stalno želiš da ugledaš znamenja i čudesa, onda je to stanovište o veri u Boga pogrešno. Vera u Boga je prvenstveno prihvatanje Božjih reči kao sopstvene život-stvarnosti. Kada reči koje dolaze iz Božjih usta ljudi sprovedu u delo i ostvare ih u sebi, postiže se Božji cilj. Verujući u Boga, čovek treba da stremi ka tome da ga Bog usavrši, da bude u stanju da se pokori Bogu i da postigne potpunu pokornost Bogu. Ako bez ikakvih primedbi možeš da budeš pokoran Bogu, da vodiš računa o Božjim namerama, da dosegneš Petrov rast i poseduješ Petrovo ophođenje o kojem je Bog govorio, tada će tvoja vera u Boga biti uspešna i to će značiti da te je Bog zadobio.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Sve se ostvaruje rečju Božjom”

333. Budući da veruješ u Boga, onda moraš da jedeš i piješ Njegove reči, da doživljavaš Njegove reči i da Njegove reči proživiš. Samo se to može nazvati verom u Boga! Ako samo pričaš da veruješ u Boga, a pri tom nisi u stanju da nijednu od Njegovih reči sprovedeš u delo ili da doneseš bilo kakvu stvarnost, to se ne zove verovanjem u Boga. To je pre „traženje da pojedete svoju porciju hleba”. Prazne priče koje se svode samo na tričava svedočenja, beskorisne stvari i površna pitanja, bez posedovanja makar i mrvice stvarnosti – ništa od toga ne predstavlja veru u Boga, a ti naprosto nisi shvatio pravi put verovanja u Boga. Zašto moraš više da jedeš i piješ Božje reči? Ako ne jedeš i ne piješ Njegove reči, nego tražiš samo da odeš na nebo, je li to verovanje u Boga? Koji je prvi korak koji treba da preduzme onaj ko veruje u Boga? Kojim putem Bog usavršava čoveka? Možeš li biti usavršen bez jedenja i pijenja Božjih reči? Možeš li se smatrati osobom carstva ako reči Božje nisu tvoja stvarnost? O čemu se zapravo radi kod vere u Boga? Oni koji veruju u Boga bi makar spolja trebalo pristojno da se ponašaju; najvažnije od svega je da poseduju reči Božje. Bez obzira na sve, nikada ne smeš napustiti Njegove reči. Spoznaja Boga i udovoljavanje Njegovim namerama postižu se kroz Njegove reči. U budućnosti, svaka nacija, svaka veroispovest, svaka religija i svaki sektor biće osvojeni kroz Božje reči. Bog će govoriti direktno i svi ljudi će držati reči Božje u svojim rukama i tako će biti usavršeni. Iznutra i spolja, sve prožimaju reči Božje: svako će sopstvenim ustima izgovarati reči Božje, delovati u skladu s Božjim rečima i držati reči Božje u sebi, ostajući uronjen u Božje reči kako iznutra tako i spolja. Tako će oni biti usavršeni. Oni koji udovoljavaju namerama Božjim i mogu da svedoče za Njega jesu oni koji poseduju Božje reči kao svoju stvarnost.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Doba carstva je Doba reči”

334. Danas, kao onaj koji veruje u praktičnog Boga, moraš da zakoračiš na pravi kolosek. U svojoj veri u Boga, ne treba jedino da tražiš blagoslove, već treba da stremiš ka tome da Boga voliš i da Boga spoznaš. Kroz prosvećenje od Njega, kroz svoje sopstveno stremljenje, trebalo bi da možeš da jedeš i piješ Njegovu reč, dostigneš istinsko razumevanje Boga i poseduješ pravu ljubav prema Bogu koja potiče iz dubine tvog srca. Drugim rečima, kad je tvoja ljubav prema Bogu najiskrenija i niko ne može da je uništi niti da se ispreči pred tvojom ljubavlju prema Njemu, tada si u svojoj veri u Boga na pravom koloseku. Time dokazuješ da pripadaš Bogu, jer tvoje je srce već u posedu Božjem i ništa drugo tad ne može da te uzme u posed. Kroz svoje iskustvo, kroz cenu koju si platio i kroz delo Božje, možeš da razviješ spontanu ljubav prema Bogu – a kad to učiniš, oslobodićeš se Sotoninog uticaja i počećeš da živiš u svetlosti Božje reči. Tek kada se oslobodiš uticaja tame, može se reći da si zadobio Boga. U svojoj veri u Boga, moraš da nastojiš da težiš ovom cilju. To je odgovornost svakoga od vas. Niko od vas ne treba da se zadovolji trenutnim stanjem stvari. Ne može biti dvoumljenja oko dela Božjeg, niti se ono može uzimati olako. U svakom pogledu i u svakom trenutku treba da razmišljate o Bogu i da sve činite zarad Njega. A u vašem govoru i u vašim postupcima, interesi kuće Božje treba da vam budu na prvom mestu. Samo tako možete da budete u skladu sa Božjim namerama.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Pošto veruješ u Boga trebalo bi da živiš za istinu”

335. Ti možda misliš da vera u Boga podrazumeva samo patnju ili obavljanje mnogih stvari za Njega, ili telesni mir, ili to da ti sve ide glatko, i lagodnost i opuštenost u svemu. Ništa od toga nije svrha koju bi ljudi trebalo da imaju u svojoj veri u Boga. Ako je to svrha tvoje vere u Boga, onda tvoje gledište nije ispravno i naprosto je nemoguće da budeš usavršen. Božja dela, pravedna Božja narav, Njegova mudrost, Njegove reči i Njegova čudesnost i nedokučivost, sve su to stvari koje ljudi treba da razumeju. Kroz ovo razumevanje, trebalo bi da iz svog srca ukloniš lične zahteve, nadanja i predstave. Jedino uklanjanjem ovih stvari možeš ispuniti uslove koje Bog zahteva. Jedino kroz to možeš imati život i udovoljiti Bogu. Svrha verovanja u Boga jeste udovoljiti Njemu i proživeti narav koju On zahteva, kako bi Njegova dela i slava mogli da se ispolje kroz ovu grupu nedostojnih ljudi. Ovo je ispravan pogled na verovanje u Boga, a to je ujedno i cilj kojem treba da stremiš. Tvoje gledište prema veri u Boga treba da bude ispravno i ti treba da težiš da zadobiješ Božje reči. Treba da jedeš i piješ Božje reči i moraš biti u stanju da proživiš istinu, a naročito moraš biti u stanju da vidiš Njegova praktična dela, Njegova divna dela u čitavoj vaseljeni, kao i praktično delo koje On obavlja u telu. Kroz svoja stvarna iskustva, čovek treba da shvati kako to Bog obavlja Svoje delo na njemu i koje su Božje namere prema njemu. Svrha svega toga jeste da on odbaci svoje sotonske iskvarene naravi. Odbacivanjem sve nečistote i nepravednosti u tebi, kao i odbacivanjem tvojih pogrešnih namera, u tebi će se razviti istinska vera u Boga. Samo uz istinsku veru možeš istinski da voliš Boga. Boga možeš iskreno voleti samo na temelju verovanja u Njega. Može li se ljubav prema Bogu postići bez vere u Njega? Budući da veruješ u Boga, u vezi sa tim ne možeš da budeš smeten. Čim vide da će im vera u Boga doneti blagoslove, neki ljudi postanu motivisani, da bi svu motivaciju potom izgubili čim shvate da moraju da istrpe oplemenjivanje. Je li to vera u Boga? Naposletku, ti u svojoj veri moraš postići potpunu i bezuslovnu pokornost pred Bogom. Ti veruješ u Boga, međutim, ako Mu i dalje postavljaš zahteve, ako u sebi nosiš mnoge verske predstave koje ne možeš da odbaciš i lične interese koje ne možeš da otpustiš, a i dalje tragaš za telesnim blagoslovima i želiš da ti Bog spase telo, da ti spase dušu – tad ispoljavaš ponašanje nekoga ko ima pogrešan pogled na stvari. Iako ljudi s verskim shvatanjima veruju u Boga, oni ne traže da promene svoju narav i ne tragaju za bogopoznanjem, već samo traže da zadovolje interese svog tela. Mnogi među vama poseduju veru koja spada u kategoriju verskih ubeđenja; to nije istinska vera u Boga. Da bi verovali u Boga, ljudi moraju imati srce koje je spremno da strada za Njega i rešenost da Mu se predaju. Ukoliko ne ispune ova dva uslova, njihova vera u Boga nije validna i oni neće moći da postignu promene u svojim naravima. U Boga zaista veruju jedino ljudi koji iskreno streme ka istini, bogopoznanju i životu.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”

336. Tokom dugog niza godina, video sam mnoge ljude koji veruju u Boga. U šta je njihova vera preobrazila Boga u njihovim glavama? Neki u Boga veruju kao da je On samo prazan balon. Ti ljudi nemaju odgovore na pitanja o postojanju Boga, jer ne mogu ni da osete ni da detektuju Njegovo prisustvo, kao ni odsustvo Boga, a kamoli da sve to jasno vide ili da razumeju. Oni podsvesno misle da Bog ne postoji. Drugi u Boga veruju kao da je reč o običnom čoveku. Ovi ljudi smatraju da On nije u stanju da uradi sve ono što ni oni sami nisu u stanju da urade, te da bi stoga On trebalo i da razmišlja na isti način kao što oni razmišljaju. Prema njihovoj definiciji, Bog je „nevidljiva i nedodirljiva osoba”. Postoji, takođe, grupa ljudi koji veruju da je Bog nalik nekakvoj marioneti; ti ljudi smatraju da je Bog potpuno lišen emocija. Misle da je Bog figurica od gline i da On, kad naiđe na neki problem, nema ni stav, ni gledište, niti ikakvu ideju; veruju da ljudi Njime manipulišu. Ljudi naprosto veruju onako kako im se prohte da veruju. Ako Ga veličaju, On je veličanstven; ako umanjuju Njegov značaj, onda je On malen. Kad počine greh i kad im zatrebaju Njegova milost, tolerancija i ljubav, smatraju da bi Svoju milost trebalo da proširi i na njih. Ti ljudi izmišljaju „Boga” u svojoj glavi, a zatim tog „Boga” primoravaju da im ispunjava zahteve i udovoljava svim njihovim željama. Bez obzira na vreme i mesto, ti će ljudi, ma šta da rade, ovu svoju fantaziju primenjivati u svom ophođenju prema Bogu i u svojoj veri. Ima čak i onih koji, nakon što su Bogu pokvarili raspoloženje, još uvek veruju da će On moći da ih spase, jer pretpostavljaju da je ljubav Božja bezgranična, a Njegova narav pravedna, te da im On, ma koliko da su ga vređali, ništa od toga neće upamtiti. Oni misle da će Bog ljudima pružati prilike i da će prema njima biti tolerantan i strpljiv, budući da ljudske greške, prestupi i njihovo buntovništvo predstavljaju samo trenutni izraz čovekove naravi; jednom rečju, veruju da će ih Bog i dalje voleti kao pre. Na taj način, oni još uvek polažu velike nade u postizanje spasenja. A u stvari, dokle god ljudi ne budu tragali za istinom, On će prema njima imati negativan stav, ma kako oni verovali u Njega. To je zato što si, verujući u Boga, pravog Boga ostavio po strani, uprkos tome što si na knjigu Božjih reči gledao kao na blago i što si je svakodnevno čitao i proučavao. Boga smatrate praznim balonom ili običnim čovekom – a neki od vas čak misle da On nije ništa drugo do marioneta. Zašto ovako govorim? Zato što, kako Ja to vidim, kad se suočite s nekim problemom ili naiđete na neku okolnost, ništa od onoga što egzistira u vašoj podsvesti, niti od stvari koje izazivate iznutra, nikada nije imalo nikakve veze s Božjim rečima, niti sa traganjem za istinom. Znate samo ono o čemu sami razmišljate i kakvo je vaše vlastito stanovište, a onda te svoje ideje i mišljenja pokušavate da nametnete Bogu. U vašim glavama to postaju Božja gledišta, na osnovu kojih vi zatim kreirate standarde kojih se nepokolebljivo pridržavate. Vremenom se vi, takvim svojim postupanjem, sve više udaljavate od Boga.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”

337. Zašto tačno veruješ u Boga? Većina ljudi je i dalje smetena po tom pitanju i uvek ima dva potpuno različita gledišta po pitanju praktičnog Boga i Boga na nebesima. To pokazuje da ljudi u Boga veruju ne da bi Mu se pokoravali, već da bi se na neki način okoristili ili da bi izbegli patnju koju sa sobom donosi katastrofa. Jedino tada oni su donekle pokorni. Takva pokornost je uslovna – njihovi lični izgledi su preduslov njihove pokornosti; oni se pokoravaju jer nemaju drugog izbora. Dakle, zašto uopšte veruješ u Boga? Ako je to isključivo zarad tvojih izgleda i tvoje sudbine, onda bi bolje bilo da ne veruješ u Njega. Takvim verovanjem praviš budalu od sebe, sebe tešiš i sebi se diviš. Ako tvoja vera nije izgrađena na temelju pokornosti Bogu, na kraju ćeš biti kažnjen što Mu se suprotstavljaš. Svi oni koji u svojoj veri ne traže da budu pokorni Bogu jesu ljudi koji se protive Bogu. Bog zahteva da ljudi traže istinu, da budu žedni Njegovih reči, da jedu i piju Njegove reči i da ih sprovode u delo, a sve to kako bi postigli pokornost Bogu. Ako je to tvoja istinska namera, onda će te Bog zasigurno uzvisiti i sigurno će biti milostiv prema tebi. U to nema nikakve sumnje i to se nikada neće promeniti. Ako ne nameravaš da se pokoriš Bogu, već imaš druge ciljeve, onda će sve što govoriš i činiš – čak i tvoje molitve pred Bogom i, štaviše, svaki tvoj pokret – biti u suprotnosti sa Njim. Čak i ako si blag na rečima i blage naravi, čak i ako svaki tvoj pokret i izraz lica mogu drugima izgledati prikladno, kao da si pokorna osoba, kada su u pitanju tvoje namere i tvoji stavovi o veri u Boga, svaki tvoj postupak je protivan Bogu, to je činjenje zla. Ljudi koji su naizgled poslušni kao ovce, ali u srcu gaje zle namere, jesu vukovi u ovčijem runu i oni koji direktno čine prekršaj protiv Boga. Bog ni jednog jedinog od njih neće poštedeti, a Sveti Duh će ih sve do jednog razotkriti. Svi će videti da će svakoga od tih licemera Sveti Duh zasigurno s gnušanjem odbaciti. Ne budi nestrpljiv: Bog će se redom razračunati sa svakim od njih i rešiti problem u vezi s njima.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Verujući u Boga, treba da se pokoravaš Bogu”

338. U svojoj veri u Boga, ljudi najviše greše time što veruju samo na rečima, a Bog je u potpunosti odsutan iz njihovog svakodnevnog života. Svi ljudi, uistinu, veruju u postojanje Boga, ali Bog nije deo njihovog svakodnevnog života. Ljudska usta izgovaraju brojne molitve Bogu, ali u ljudskom srcu nema mnogo mesta za Boga, te Bog ljude iznova kuša. Pošto su ljudi nečisti, Bog nema drugog načina nego da ih kuša, kako bi se osetili postiđeno i sebe spoznali usred ovih kušnji. Da nije tako, ljudski rod bi se pretvorio u potomstvo arhanđela i postao bi sve iskvareniji. Tokom svoje vere u Boga, svaki čovek odbacuje mnoge od svojih ličnih namera i ciljeva izložen neprestanom Božjem pročišćavanju. Da nije tako, Bog ne bi imao načina da ikoga upotrebi, niti ikakav način da u ljudima obavi delo koje bi trebalo da obavi. Bog prvo pročišćava ljude, te kroz taj proces oni mogu da spoznaju sebe i Bog može da ih promeni. Tek tada Bog može Svojim delom da u njih pretoči Svoj život i samo tako njihovo srce može u potpunosti da se okrene Bogu. I zato, verovanje u Boga nije onako prosto kako to ljudi govore. Kako Bog to vidi, ako imaš samo znanje, ali nemaš Njegovu reč kao život i ako si ograničen samo na sopstveno znanje, ali ne možeš da primenjuješ istinu niti da proživljavaš reč Božju, onda je to ipak dokaz da nemaš bogoljubivo srce i to pokazuje da tvoje srce ne pripada Bogu. Čovek može da spozna Boga verujući u Njega: ovo je krajnji cilj i cilj ljudskog stremljenja. Moraš da uložiš napor u to da proživljavaš reči Božje kako bi se one ostvarile kroz tvoje praktično postupanje. Ako imaš samo znanje o doktrinama, tvoja će se vera u Boga izjaloviti. Samo ako uz to primenjuješ i proživljavaš Njegovu reč, tvoja se vera može smatrati potpunom i u skladu sa namerama Božjim.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Pošto veruješ u Boga trebalo bi da živiš za istinu”

339. Verujući u Boga i sledeći Boga, moraš da imaš bogoljubivo srce, moraš da odbaciš svoju iskvarenu narav, moraš da težiš da udovoljiš Božjim namerama i moraš da ispuniš dužnost stvorenog bića. Pošto veruješ u Boga i slediš Ga, treba sve da Mu ponudiš, ne bi trebalo da praviš lične izbore niti da upućuješ lične zahteve, te treba da udovoljiš Božjim namerama. Pošto si ti stvoreno ljudsko biće, treba da se pokoriš Gospodu koji te je stvorio, jer ti urođeno nisi u stanju da se kontrolišeš i nemaš urođenu sposobnost da upravljaš sopstvenom sudbinom. Pošto si ti osoba koja veruje u Boga, ti treba da stremiš ka osvećenju i promeni. Budući da si stvoreno biće, treba da se pridržavaš svoje dužnosti, da se držiš svog mesta i ne smeš da prekoračiš svoju dužnost. Ovo ne služi tome da te ograniči, niti da te suzbija kroz doktrinu, već je upravo to put kojim možeš da obavljaš svoju dužnost, a nju mogu i treba da obavljaju svi koji sprovode pravednost.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”

340. Najosnovniji uslov čovekove vere u Boga jeste da on ima pošteno srce, da može potpuno da se posveti i da može istinski da se pokori. Čoveku je najteže da sav svoj život ponudi u zamenu za istinsku veru, pomoću koje može da stekne svu istinu i da ispuni svoju dužnost kao stvoreno biće. Onima koji trpe neuspeh to je nedostižno, a još je manje dostižno onima koji nisu u stanju da pronađu Hrista. Upravo zato što čovek nije dobar u tome da se potpuno posveti Bogu, pošto nije spreman da za Stvoritelja ispuni svoju dužnost, pošto ide svojim putem izbegavajući istinu iako ju je video, pošto uvek stremi idući putem onih koji su omanuli i pošto se uvek buni protiv Neba, čovek uvek doživljava neuspeh i stalno se hvata na Sotonine trikove i u vlastitu mrežu. Zato što čovek ne spoznaje Hrista, što nije vičan da razume i doživi istinu, što previše obožava Pavla i preterano žudi za nebesima, i što stalno traži da mu se Hristos pokorava i što naređuje Bogu – ni sve te uzvišene i velike ličnosti, kao ni oni koji su iskusili nepredvidljivost sveta, ipak ne mogu da umaknu smrti, već umiru u Božjoj grdnji. Sve što o takvim ljudima mogu da kažem jeste da umiru neprirodnom smrću. Posledica s kojom se suočavaju – njihova smrt – nije neopravdana, a osim toga, nije li njihov neuspeh još teže podnošljiv sa stanovišta Nebeskog zakona? Istina dolazi iz sveta ljudi, ali je ipak Hristos taj koji tu istinu prenosi među ljudima. Ona potiče od Hrista, odnosno od Samog Boga, i čovek za tako nešto nije sposoban. Pa ipak, Hristos samo opskrbljuje istinom; On nije došao da odlučuje da li će čovek biti uspešan u svojoj težnji za istinom. Stoga, da li je čovek uspešan u pogledu istine, zavisi u potpunosti od njegove sopstvene težnje. To je stvar koja nikada nije imala nikakve veze sa Hristom, već je umesto toga određena čovekovom težnjom. Čovekovo odredište i njegov uspeh ili neuspeh ne mogu se svaliti na Boga, tako da ih Sâm Bog nosi, jer to nije stvar Samoga Boga, već je neposredno vezano za dužnost koju stvorena bića treba da izvrše. Većina ljudi zna ponešto o Pavlovom i Petrovom traganju i odredištu; oni, međutim, znaju samo za njihove ishode, ali ne i za tajnu koja stoji iza Petrovog uspeha, kao ni za manjkavosti koje su dovele do Pavlovog neuspeha. Prema tome, ako ste potpuno nesposobni da prozrete u suštinu njihovog traganja, onda će i za većinu vas traganje biti neuspešno, a čak i ako mali broj vas bude uspešan, vaš uspeh ipak neće biti ravan Petrovom. Ako je put tvog traganja ispravan, možeš se nadati uspehu; ali, ako je put kojim koračaš u potrazi za istinom pogrešan, zauvek ćeš biti neuspešan i imaćeš isti ishod kao Pavle.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”

341. U svojoj veri u Boga, moraš da se pokoriš Bogu, da istinu sprovodiš u delo i da izvršavaš sve svoje dužnosti. Pored toga, moraš da razumeš stvari koje treba da doživiš. Ako se tvoj doživljaj svodi samo na to da te Bog orezuje, da te dovodi u red i da ti sudi, ako samo uživaš u Bogu, ali ne možeš da osetiš kad te Bog dovodi u red ili te orezuje – to je neprihvatljivo. Možda si, u ovom slučaju oplemenjivanja, u stanju da budeš postojan, ali to još uvek nije dovoljno; moraš i dalje da marširaš napred. Pouka o ljubavi prema Bogu je beskonačna; nikada neće doći trenutak u kome će se ona okončati. Ljudi na veru u Boga gledaju kao na nešto krajnje jednostavno, ali kad je zapravo dožive, oni tada shvataju da vera u Boga nije tako jednostavna kakvom je ljudi zamišljaju. Kad Bog dela da bi oplemenio čoveka, čovek pati. Što je čovekovo oplemenjivanje veće, to će i njegovo bogoljubivo srce biti veće i u njemu će se u većoj meri otkrivati velika Božja sila. Nasuprot tome, što je čovekovo oplemenjivanje manje, to će i njegovo bogoljubivo srce biti manje i u njemu će se u manjoj meri otkrivati velika Božja sila. Što je čovekovo oplemenjivanje snažnije i što više bola i muke on doživljava, to će njegova ljubav prema Bogu biti dublja, njegova vera u Boga postati iskrenija, a njegovo bogopoznanje biti dublje. U svojim iskustvima ćeš videti da oni ljudi koji prolaze kroz snažno oplemenjivanje i veliku patnju, koji često bivaju orezani i disciplinovani, imaju duboku ljubav prema Bogu i dublje i temeljnije bogopoznanje. Oni koji nisu doživeli orezivanje imaju tek površno bogopoznanje. Mogu samo da kažu: „Bog je tako dobar; On ljudima daje blagodat, kako bi mogli da uživaju u Njemu.” Ako su doživeli da ih Bog orezuje i dovodi u red, oni onda mogu da govore o istinskom bogopoznanju. Što je, dakle, Božje delo na čoveku čudesnije, to je ono vrednije i značajnije. Što je ono za tebe nedokučivije i što je neusaglašenije s tvojim predstavama, to je Božje delo više u stanju da te osvoji, zadobije i usavrši. Kako je veliki značaj Božjeg dela! Kada Bog ne bi čoveka oplemenjivao na ovaj način, kad ne bi radio po ovom metodu, Njegovo bi delo bilo nedelotvorno i beznačajno. U tome leži izvanredan značaj onoga što je ranije spomenuto – to što Bog bira i zadobija ovu grupu i što ih upotpunjuje u poslednjim danima. Što je delo koje On na vama vrši veće, to je vaša ljubav prema Bogu dublja i čistija. Što je Božje delo uzvišenije, to je čovek sposobniji da shvati nešto od Njegove mudrosti i dublje biva čovekovo znanje o Njemu.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”

342. Verovanje u Boga zahteva pokornost Njemu i iskustvo Njegovog dela. Bog je obavio toliko delo – moglo bi se reći da je za ljude sve usavršavanje, oplemenjivanje, a još više, grdnja. Nije bilo nijednog koraka Božjeg dela koji je bio u skladu sa ljudskim predstavama; ono u čemu su ljudi uživali bile su stroge Božje reči. Kada Bog dođe, ljudi treba da uživaju u Njegovom veličanstvu i Njegovom gnevu. Međutim, bez obzira koliko stroge bile Njegove reči, On dolazi da spase i usavrši čoveka. Kao stvorena bića, ljudi treba da ispune dužnosti koje treba da ispune i treba da budu postojani u svom svedočenju o Bogu usred oplemenjivanja. U svakoj kušnji treba da zadrže svedočanstvo koje treba da daju i da svedoče snažno za Boga. Osoba koja to radi je pobednik. Kako god da te Bog oplemenjuje, treba i dalje da budeš pun vere, da nikada ne gubiš veru u Njega, i treba da radiš ono što čovek treba da uradi. To je sve što Bog zahteva od čoveka. On zahteva da čovekovo srcebude u stanju da se u potpunosti vrati Njemu i da se okrene Njemu u svakom trenutku. Takva osoba je pobednik. Oni koje Bog naziva „pobednicima” jesu ljudi koji i dalje mogu da budu postojani u svom svedočenju, da održe svoju veru i odanost Bogu i da, bez obzira na sve, sačuvaju čisto srce pred Bogom i održe svoju istinsku ljubav prema Bogu, dok su pod uticajem Sotone i dok ih Sotona opseda – to jest, dok se nalaze usred sila tame. Na taj način, oni su postojani u svom svedočenju pred Bogom. Takvi ljudi su oni koje Bog naziva „pobednicima”. Ako je tvoje stremljenje odlično kada te Bog blagosilja, a povlačiš se kad nema Njegovih blagoslova, da li je to čistota? Pošto si siguran da je ovo istiniti put, moraš ga slediti do kraja; moraš održavati svoju odanost Bogu. Pošto si video da je Bog došao na zemlju da te lično usavrši, treba u potpunosti da Mu predaš srce. Ako, bez obzira na to šta Bog čini – možda ti na samom kraju dâ nepovoljan ishod – i dalje možeš da Ga slediš, to znači da si sačuvao svoju čistotu pred Bogom. Prinošenje svetog duhovnog tela i čiste device Bogu, o čemu se govorilo, znači čuvanje iskrenog srca pred Bogom. Iskrenost čoveka je čistota, a oni koji mogu da budu iskreni prema Bogu sačuvali su čistotu. To je ono što bi trebalo da primenjuješ. Kada treba da se moliš, ti se moliš; kada treba da se okupiš u zajedništvu, ti to činiš; kada treba da pevaš himne, ti pevaš himne; i kada treba da se pobuniš protiv tela, ti se buniš protiv tela. Kada obavljaš svoju dužnost, nisi površan; kada si suočen sa kušnjama, ostaješ postojan. To je odanost Bogu.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Treba da očuvaš svoju odanost Bogu”

343. Kada je Mojsije udario u kamen, i kada je voda koju je podario Jahve pokuljala, to se dogodilo zahvaljujući njegovoj veri. Kada je David svirao harfu i liru hvaleći Mene, Jahvea – sa srcem ispunjenim radošću – to se dogodilo zahvaljujući njegovoj veri. Kada je Jov izgubio svoju stoku koja je prekrivala planine i neslućeno bogatstvo, a njegovo telo se prekrilo bolnim čirevima, to se dogodilo zbog njegove vere. Kada je začuo glas Mene, Jahvea, i video Moju Slavu, Jahveovu, to se dogodilo zbog njegove vere. To što je Petar mogao da prati Isusa Hrista, dogodilo se zahvaljujući njegovoj veri. To što je mogao da bude zakucan za krst Mene radi, i da slavno svedoči, takođe se dogodilo zahvaljujući njegovoj veri. Kada je Jovan video slavnu pojavu Sina čovečjeg, to se dogodilo zbog njegove vere. Kada je video viziju poslednjih dana, to se posebno dogodilo zbog njegove vere. Razlog zbog kog je takozvano mnoštvo neznabožačkih naroda primilo Moje otkrivenje i tako došlo do spoznaje da sam se u čovečjem obliku vratio da obavljam Svoje delo među ljudima, takođe leži u njihovoj veri. Svi oni koje su Moje oštre reči pogodile, ali su iz toga ipak zadobili utehu i spaseni su – zar se i njima to nije dogodilo zbog njihove vere? Ljudi su zbog svoje vere dobili toliko stvari, a to nije nužno blagoslov. Možda neće dobiti onu vrstu sreće i radosti koju je osećao David, ili poput Mojsija od Jahvea dobiti vodu na dar. Na primer, Jov je zbog svoje vere bio blagosloven od Jahvea, ali je takođe doživeo nedaće. Bez obzira na to da li primite blagoslove ili doživite nedaće, i jedno i drugo su blagosloveni događaji. Da nije tvoje vere, ne bi mogao da primiš ovo delo osvajanja, a još manje bi mogao da vidiš Jahveova dela koja ti se danas prikazuju pred očima – ne bi mogao to da vidiš, a još manje bi mogao to da zadobiješ. Ove nedaće, ove nesreće i svaki sud – da te nisu zadesili, da li bi danas mogao da vidiš Jahveova dela? Danas je vera ta koja ti omogućava da budeš osvojen, a činjenica da si osvojen omogućava ti da veruješ u svako Jahveovo delo. Samo zbog vere ti dobijaš takvu grdnju i sud. Kroz ovu grdnju i sud ti si osvojen i usavršen. Da nije današnje grdnje i današnjeg suda, tvoja bi vera bila uzaludna, jer ne bi spoznao Boga; ma koliko da si verovao u Njega, tvoja vera bi bila samo prazne reči i ne bi imala nikakvu stvarnost. Tek nakon što dobiješ ovo delo osvajanja, zbog kojeg postaješ sasvim pokoran, tvoja vera postaje istinita i pouzdana, a tvoje se srce okreće prema Bogu. Čak i da si mnogo izložen sudu ili da si izložen mnogim prokletstvima zbog ove reči, „vera”, ti ipak imaš pravu veru i zadobio si najistinitiju, najstvarniju i najdragoceniju stvar. To je stoga što jedino tokom suda vidiš odredište stvorenih bića; upravo u ovom sudu ti vidiš divotu Stvoritelja; upravo u takvom delu osvajanja ti vidiš mišicu Božju; upravo u ovom osvajanju ti u potpunosti razumeš ljudski život; upravo u ovom osvajanju ti zadobijaš pravi put u životu i shvataš pravo značenje „čoveka”; jedino u ovom osvajanju ti vidiš pravednu narav Svemogućeg i Njegovo prelepo, slavno lice; upravo u ovom delu osvajanja ti saznaješ za čovekovo poreklo i shvataš „besmrtnu istoriju” celog ljudskog roda; upravo u ovom osvajanju ti saznaješ o precima ljudskog roda i poreklu iskvarenosti ljudskog roda; upravo u ovom osvajanju ti dobijaš radost i utehu, baš kao i beskrajni prekor, beskrajnu disciplinu i Stvoriteljeve reči ukora upućene ljudskom rodu koji je On stvorio; upravo u ovom delu osvajanja ti dobijaš blagoslove, kao i nedaće koje čoveku sleduju… Nije li sve ovo zbog malo tvoje vere? I zar tvoja vera ne raste od zadobijanja ovih stvari? Zar nisi zadobio izobilje toga?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Prava priča o delu osvajanja (1)”