D. Reči o otkrivanju šta je istina
152. Hristos poslednjih dana donosi život i trajni i večni put istine. Ova istina je put kojim čovek zadobija život i to je jedini put kojim će čovek spoznati Boga i dobiti Njegovo odobravanje. Ako ne tragaš za putem života koji pruža Hristos poslednjih dana, nikada nećeš zadobiti Isusovo odobravanje i nikada nećeš biti podoban da uđeš na vrata carstva nebeskog, jer si ujedno i marioneta i zatočenik istorije. Oni koji su pod kontrolom propisa, reči i okova istorije nikada neće moći da zadobiju život niti večni put života. To je zato što sve što zadobijaju jeste mutna voda koje se drže hiljadama godina, umesto vode života koja teče sa prestola. Oni koji nisu opskrbljeni vodom života zauvek će ostati leševi, Sotonine igračke i sinovi pakla. Kako onda mogu da ugledaju Boga? Samo nastojiš da se držiš prošlosti, da stojiš u mestu i da stvari održiš onakvima kakve jesu, a ne težiš da promeniš postojeće stanje i odbaciš istoriju – pa zar onda nećeš uvek biti neprijateljski nastrojen prema Bogu? Koraci Božjeg dela su nezadrživi i silni, poput uskovitlanih talasa i tutnjave gromova – pa ipak, ti sediš, pasivno čekajući uništenje, držeći se onog starog i čekajući da ti stvari padnu u krilo. Kako se, na ovaj način, možeš smatrati nekim ko sledi stope Jagnjeta? Kako ovo može da pokaže da je Bog koga se držiš Bog koji je uvek nov i nikada nije star? I kako reči iz tvojih požutelih knjiga mogu da te prenesu u novo doba? Kako mogu da te povedu da tražiš korake Božjeg dela? I kako mogu da te odvedu na nebo? Ono što držiš u svojim rukama samo su puke reči koje mogu da ti pruže tek privremenu utehu, to nisu istine koje imaju sposobnost da ti podare život. Reči Svetog pisma koje čitaš jedino mogu da ti obogate rečnik; to nisu reči mudrosti koje mogu da ti pomognu da spoznaš ljudski život, a još su manje put koji može da te odvede do savršenstva. Zar ti ovaj nesklad ne daje razlog za razmišljanje? Zar ti ne daje uvid u tajne koje su u tome sadržane? Da li si u stanju sebe da odvedeš na nebo kako bi sâm susreo Boga? Bez Božjeg dolaska, možeš li sebe da uvedeš na nebo kako bi uživao u porodičnoj sreći sa Bogom? Da li sada još uvek sanjaš? Onda te podstičem da prestaneš da sanjaš i da pogledaš ko sada dela – pogledaj ko sada vrši delo čovekovog spasenja tokom poslednjih dana. Ako to ne učiniš, nikada nećeš zadobiti istinu i nikada nećeš zadobiti život.
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života”
153. Moje reči su večno nepromenljiva istina; Ja sam čoveku opskrba životom i jedini sam vodič ljudskom rodu; vrednost i smisao Mojih reči ne određuju se po tome da li ih ljudski rod priznaje i prihvata, već suštinom samih tih reči; i čak ni ako niko na ovom svetu ne može da prihvati Moje reči, nema čoveka koji može da proceni vrednost Mojih reči i pomoć koju one pružaju ljudskom rodu. Stoga, kad se suočim s velikim brojem ljudi koji se bune protiv Mojih reči, opovrgavaju ih ili u potpunosti preziru, Moj stav je samo ovaj: neka vreme i činjenice budu Moji svedoci i neka dokažu da su Moje reči istina, put i život. Neka dokažu da je sve ono što sam rekao tačno, da je to ono što čovek treba da poseduje i, štaviše, ono što treba da prihvati. Dozvoliću da svi koji Me slede znaju ovu činjenicu: oni koji ne mogu u potpunosti da prihvate Moje reči, koji nisu u stanju da ih sprovedu u delo, oni koji u Mojim rečima ne mogu da nađu cilj i koji kroz njih ne mogu da prime blagodat spasenja, to su oni koje su Moje reči osudile; povrh toga, to su isti oni koji su izgubili blagodat Mog spasenja, te ih stoga Moj štap nikada neće napustiti.
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Trebalo bi da razmotrite svoja dela”
154. Sâm Bog je život i istina, a Njegov život i istina postoje zajedno. Oni koji nisu u stanju da zadobiju istinu sigurno neće zadobiti život. Bez usmeravanja, podrške i opskrbe istinom, sve što ćeš zadobiti jesu puke reči, doktrine i, još i više, smrt. Božji život je uvek prisutan, a Njegova istina i život postoje naporedo. Ako ne možeš da pronađeš izvor istine, nećeš zadobiti hranu života; ako ne možeš da zadobiješ opskrbu života, sigurno nećeš imati istinu i, osim uobrazilja i predstava, tvoje celokupno biće neće sadržati ništa drugo osim tvog tela – tvog smrdljivog tela. Znaj da puke reči iz knjiga ne mogu da se smatraju životom, da istorijski zapisi ne mogu da se ustoliče kao istina i da propisi iz prošlosti ne mogu da posluže kao zapis sadašnjih reči Božjih, te da su jedino reči koje Bog izražava kada dođe na zemlju i živi među ljudima istina, život, Božje namere i Njegov sadašnji način delanja.
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života”
155. Istina je najpraktičnija životna maksima i najuzvišenija životna maksima za ljudski rod. Budući da je to zahtev koji Bog postavlja pred čoveka i delo koje Bog lično obavlja, to se naziva „životnom maksimom”. To nije maksima koja je sažetak nečega, niti je to čuveni citat nekog velikana. Naprotiv, to je izjava upućena ljudskom rodu od Suverena neba, zemlje i svih stvorenja; to nisu reči koje je čovek sažeo, već suštinski život Božji. I zato se i naziva „najvišom životnom maksimom”.
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Samo oni koji spoznaju Boga i Njegovo delo jesu oni koji udovoljavaju Bogu”
156. Istina dolazi iz sveta ljudi, ali je ipak Hristos taj koji tu istinu prenosi među ljudima. Ona potiče od Hrista, odnosno od Samog Boga, i čovek za tako nešto nije sposoban. Pa ipak, Hristos samo opskrbljuje istinom; On nije došao da odlučuje da li će čovek biti uspešan u svojoj težnji za istinom. Stoga, da li je čovek uspešan u pogledu istine, zavisi u potpunosti od njegove sopstvene težnje. To je stvar koja nikada nije imala nikakve veze sa Hristom, već je umesto toga određena čovekovom težnjom. Čovekovo odredište i njegov uspeh ili neuspeh ne mogu se svaliti na Boga, tako da ih Sâm Bog nosi, jer to nije stvar Samoga Boga, već je neposredno vezano za dužnost koju stvorena bića treba da izvrše.
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”
157. Istina nije formula, niti podleže zakonu uzročnosti. Istina nije mrtva – ona predstavlja sâm život, ona je živo biće, ona je pravilo koje stvorena bića moraju da slede i pravilo koje čovek mora imati u životu. To je nešto što moraš, koliko god je to moguće, shvatiti kroz vlastito iskustvo. Bez obzira na fazu koju si u svom iskustvu dostigao, ti si neodvojiv od Božje reči i od istine, a sve što si razumeo u vezi s Božjom naravi i sa onim što Bog ima i što jeste, izraženo je Božijim rečima; Njegove su reči neraskidivo povezane sa istinom. Božja narav i ono što On ima i što jeste, sami po sebi predstavljaju istinu; istina je verodostojna manifestacija Božje naravi i onoga što Bog ima i što jeste. Istina konkretizuje i daje jasnu izjavu o onome što On ima i što jeste; ona ti jasnije saopštava šta Bog voli a šta ne voli, šta želi da radiš a šta ti ne dozvoljava da činiš, koje ljude Bog prezire a u kojima uživa. Iza istina koje Bog izražava, ljudi mogu da vide Njegovo zadovoljstvo i bes, Njegovu tugu i sreću, kao i Njegovu suštinu – to je razotkrivanje Njegove naravi.
– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III”
158. Bez obzira na to da li su reči koje Bog izgovara naizgled jednostavne ili duboke, sve su to istine koje su neophodne za čovekov život-ulazak; one su izvor žive vode koja čoveku omogućava kako duhovni, tako i telesni opstanak. One čoveku pružaju ono što mu je neophodno da bi preživeo; pravila i načela za njegovo vladanje u svakodnevnom životu; put kojim mora ići ka spasenju, kao i ciljeve i smer za postizanje spasenja; sve istine koje, kao stvoreno biće, treba pred Bogom da poseduje; i sve istine o tome kako čovek treba da se pokorava Bogu i da Ga obožava. One su garancija koja osigurava čovekov opstanak, one su čovekov hleb nasušni, a ujedno su i čvrst oslonac koji čoveku omogućava da bude jak i postojan. One obiluju istina-stvarnošću kojom stvoreno čovečanstvo proživljava normalnu ljudskost, obiluju istinom kojom se čovečanstvo oslobađa iskvarenosti i izlazi iz Sotonine zamke, obiluju usrdnim i strpljivim poukama, podsticanjima, ohrabrenjima i utehom, koje Stvoritelj daruje stvorenom čovečanstvu. One su svetionik koji ljude usmerava i prosvećuje kako bi razumeli sve što je pozitivno, garancija koja osigurava da će ljudi proživeti i zadobiti sve što je pravično, lepo i dobro, kriterijum prema kome se mere svi ljudi, događaji i stvari, a takođe i orijentir koji ljude vodi ka spasenju i putu svetlosti.
– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Predgovor”
159. Reč Božja ne može se smatrati rečju čovekovom, a još manje čovek reč čovekovu može da smatra rečju Božjom. Osoba koju Bog upotrebljava nije ovaploćeni Bog, a ovaploćeni Bog nije osoba koju Bog upotrebljava. U ovome postoji suštinska razlika. Možda ove reči, nakon što si ih pročitao, ne priznaješ kao reči Božje, već ih priznaješ samo kao prosvećenje koje je neka osoba primila. U tom slučaju, previše si neuk. Kako bi reči Božje mogle da budu isto što i prosvećenje koje je čovek primio? Reči ovaploćenog Boga otvaraju novo doba, usmeravaju vascelo čovečanstvo, otkrivaju tajne i pokazuju čoveku smer kojim treba da se kreće u novom dobu. Prosvećenje koje je čovek primio nije ništa drugo do neka jednostavna praksa ili znanje. Ono ne može sav ljudski rod da usmerava u novo doba, niti da razotkriva Božje tajne. Kada se sve uzme u obzir, Bog je Bog, a čovek je čovek. Bog ima suštinu Božju, a čovek ima suštinu čoveka. Ako reči koje Bog izgovara čovek posmatra kao prosto prosvećenje Svetim Duhom, a reči apostola i proroka smatra rečima koje je lično Bog izgovorio, bila bi to čovekova greška.
– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Predgovor”
160. Istina je život Boga Sȃmoga; ona predstavlja Njegovu narav, Njegovu suštinu, ono što On ima i što jeste. Ako kažeš da si, time što imaš određeno iskustveno razumevanje, došao u posed istine, da li to onda znači da si postao osvećen? Zašto onda i dalje ispoljavaš iskvarenost? Zašto ne možeš da raspoznaš različite tipove ljudi? Zašto ne možeš da daš svedočanstvo za Boga? Čak i ako razumeš ponešto od istine, možeš li da predstavljaš Boga? Možeš li da proživiš Božju narav? Možeš da imaš neko iskustveno razumevanje u vezi sa određenim aspektom neke istine i možeš da budeš u stanju da podeliš neku svetlost, ali ono što možeš da pružiš ljudima je izuzetno ograničeno i nipošto nije nešto što može da opstane. To je zato što ono što si razumeo i svetlost koju si zadobio ne predstavljaju suštinu istine i ne predstavljaju celokupnost istine. To je samo jedna strana, jedan mali aspekt istine, to je samo nivo koji ljudi mogu da dostignu i to je još uvek daleko od suštine istine. Ta mrvica svetlosti, prosvećenja i iskustvenog razumevanja nikada ne može da zameni istinu. Čak i da svi ljudi postignu neke rezultate u doživljavanju ove istine, i da se sve njihovo iskustveno razumevanje sabere, to i dalje ne bi dostiglo celokupnost i suštinu čak ni jedne jedine rečenice istine. Prethodno sam rekao: „Sve sam to sažeo u jedan aforizam namenjen ljudskom svetu: Među ljudima nema onih koji Me vole.” Ova rečenica predstavlja istinu, pravu suštinu života, najdublju stvar i izraz Boga Sȃmoga. Ti prolaziš kroz iskustva, i nakon tri godine iskustva, ti ćeš možda imati malo površnog razumevanja, dok će nakon sedam ili osam godina tvoje razumevanje možda biti nešto veće, ali to tvoje razumevanje nikada neće moći da zameni ovu crticu istine. Neko drugi će posle dve godine možda steći nešto malo razumevanja, ili će nešto više razumeti posle deset godina, ili će pak njegovo razumevanje pred kraj života biti relativno veliko, ali čak ni vaše kolektivno razumevanje ne može da zameni tu crticu istine. Ma koliko uvida, svetlosti, iskustva i znanja da vas dvojica kolektivno posedujete, to nikada neće moći da zameni tu crticu istine. Drugim rečima, ljudski život će zauvek biti ljudski život. Koliko god da je tvoje razumevanje u skladu sa istinom, Božjim namerama i Božjim zahtevima, ono nikada ne može da zameni istinu. Reći da ljudi poseduju istinu znači da oni zaista razumeju istinu, da proživljavaju nešto od stvarnosti Božjih reči, da imaju ponešto stvarnog znanja o Bogu, te da su u stanju da Boga veličaju i da za Njega svedoče. Ne može se, međutim, reći da ljudi već poseduju istinu, zato što je istina isuviše duboka. Da bi iskusili makar jednu jedinu crticu Božje reči, ljudima može biti potreban čitav životni vek, ali ni kroz celoživotna iskustva nekoliko generacija, pa čak ni za hiljade i hiljade godina, oni tu jednu crticu Božje reči neće moći da u celosti iskuse. Jasno je da je proces razumevanja istine i bogopoznanja zaista beskrajan, te da postoji ograničenje u pogledu količine istine koju čovek u svom celoživotnom iskustvu može razumeti. Neki ljudi će, odmah nakon što su razumeli tekstualno značenje Božje reči, tvrditi kako su došli u posed istine. Zar to nije besmislica?
– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo
161. Kad je reč o ljudskom razumevanju istine i o tome da istinu imaju kao svoj život, šta u tom kontekstu „život” zapravo označava? On znači da istina vlada njihovim srcem, da su u stanju da žive prema Božjim rečima, te da poseduju stvarno znanje o Božjim rečima i da zaista razumeju istinu. Kada ljudi u sebi imaju taj novi život, to se u celosti postiže kroz primenu i doživljavanje Božjih reči, zasnovano je na temelju istine Božjih reči i postiže se njihovim životom u carstvu istine; sve što ljudski život u sebi sadrži jeste njihovo znanje i iskustvo istine. To je opseg unutar koga se to nalazi; zadobijanje života se odnosi na zadobijanje istine. Kad se za nekoga kaže da je u stanju da živi u skladu sa istinom Božjih reči, to ne znači da je u njemu život istine, niti se time kaže da neko ko istinu poseduje kao svoj život samim tim postaje istina, da njegov unutrašnji život postaje život istine, a kamoli da je on sȃm istina i život. Na kraju krajeva, njegov je život i dalje život ljudskog bića. Drugim rečima, ako si u stanju da živiš prema Božjim rečima i poseduješ znanje o istini, ako se to znanje ukoreni u tebi i postane tvoj život i istina koju si zadobio doživljavanjem postane temelj tvog postojanja, ako živiš prema tim Božjim rečima, niko ne može da te promeni i Sotona ne može da te zaludi niti da te iskvari, to onda znači da si zadobio istinu i život. Drugim rečima, tvoj život sadrži samo istinu, tvoje razumevanje i doživljavanje istine; i, ma šta da radiš, živećeš prema tim istinama i nećeš izlaziti van njihovog opsega. Tada ćeš posedovati istina-stvarnosti, a upravo takve ljude Bog želi da naposletku zadobije kroz Svoje delo. Ipak, ma koliko istina ljudi razumeli, njihova je suština i dalje ljudska i uopšte se ne može porediti s Božjom suštinom. To je zato što oni nikako ne mogu da dožive celokupnu istinu i što oni istinu ni na koji način ne mogu u celosti da prožive; jedino što oni mogu da prožive jeste krajnje ograničeni delić istine koji je ljudskim bićima dostižan. Kako bi oni onda mogli da se pretvore u Boga? (…) Ako imaš iole iskustva s Božjim rečima i ako živiš u skladu s pravim iskustvenim znanjem o istini, Božje će reči postepeno postati tvoj život. Uprkos tome, ne možeš da kažeš da je istina tvoj život, niti da ono što izražavaš predstavlja istinu; grešiš ako tako misliš. Ako poseduješ tek ponešto iskustva u vezi s nekim konkretnim aspektom istine, može li to samo po sebi značiti da poseduješ istinu? Može li se to smatrati sticanjem istine? Jesi li u stanju da istinu detaljno objasniš? Možeš li da na osnovu istine otkriješ Božju narav i ono što Bog ima i što jeste? Ako nisi postigao takve efekte, to je dokaz da se doživljavanje samo nekog određenog aspekta istine ne može smatrati pravim razumevanjem istine, niti bogopoznanjem, a kamoli sticanjem istine. Svako poseduje iskustvo u samo jednom pojedinačnom aspektu i opsegu istine; ljudi to doživljavaju unutar svog ograničenog opsega i ne mogu da dosegnu do svih nebrojenih aspekata istine. Mogu li ljudi proživeti prvobitno značenje istine? Dokle zapravo doseže tvoje neznatno iskustvo? Ono je tek zrnce peska na obali mora; kap vode u okeanu. Prema tome, ma koliko dragoceno bilo to tvoje znanje i sva ta osećanja koja si iz svojih iskustava zadobio, oni se i dalje ne mogu smatrati istinom. Za njih se jedino može reći da su u skladu sa istinom.
– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo
162. Sâm Bog je istina i On poseduje sve istine. Bog je izvor istine. Svaka pozitivna stvar i svaka istina potiču od Boga. On može da donosi sud o ispravnosti i pogrešnosti svih stvari i događaja; On može da donosi sud o stvarima koje su se dogodile, o stvarima koje se upravo događaju i o budućim stvarima koje su čoveku još uvek nepoznate. Bog je jedini Sudija koji može da donosi sud o ispravnosti i pogrešnosti svih stvari, a to znači da o ispravnosti i pogrešnosti svih stvari može prosuđivati jedino Bog. On zna kriterijume za sve stvari. Može da izrazi istine u svakom trenutku i na svakom mestu. Bog je otelovljenje istine, što znači da On Sâm poseduje suštinu istine. Čak i ako bi čovek razumeo mnoge istine i bio usavršen od Boga, da li bi on tada imao ikakve veze sa otelovljenjem istine? Ne. To je sigurno. Kada je čovek usavršen, s obzirom na Božje trenutno delo i različita merila koja Bog zahteva od čoveka, on će imati tačan sud i metode primene, i u potpunosti će razumeti Božje namere. Moći će da razlikuje ono što potiče od Boga od onoga što potiče od čoveka, ono što je ispravno od onoga što je pogrešno. Ipak, postoje određene stvari koje čoveku ostaju nedostižne i nejasne, stvari koje on može da sazna tek nakon što mu ih Bog saopšti. Da li bi čovek mogao da zna ili da predvidi stvari koje su još uvek nepoznate, stvari koje mu Bog još uvek nije rekao? Nipošto ne bi mogao. Osim toga, čak i kada bi čovek od Boga zadobio istinu, kada bi posedovao istina-stvarnost, kada bi znao suštinu brojnih istina i imao sposobnost da razazna ispravno od pogrešnog, da li bi bio sposoban da kontroliše sve stvari i da njima upravlja? On ne bi imao ovu sposobnost. U tome je razlika između Boga i čoveka. Stvorena bića mogu da zadobiju istinu samo i jedino iz izvora istine. Mogu li da zadobiju istinu od čoveka? Da li je čovek istina? Može li čovek da pruži istinu? Ne može – u tome i jeste razlika. Možeš samo da dobiješ istinu, ali ne i da je pružiš – možeš li se onda nazvati osobom koja poseduje istinu? Možeš li se nazvati otelovljenjem istine? Nipošto! Šta je zapravo suština otelovljenja istine? To je izvor koji pruža istinu, izvor upravljanja svim stvarima i suverenosti nad njima, a takođe i jedini kriterijum i merilo prema kojima se sudi o svim stvarima i događajima. To je otelovljenje istine.
– „Reč”, tom IV, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka (3. deo)”
163. Istina je stvarnost svih pozitivnih stvari. Ona može biti život nekog čoveka i pravac kojim on ide; može omogućiti čoveku da odbaci svoje iskvarene naravi, da dostigne tačku da se boji Boga i kloni se zla, da postane neko ko se pokorava Bogu, ko je u skladu s merilom kao stvoreno biće i neko koga Bog voli i smatra ga prihvatljivim. Imajući u vidu dragocenost istine, kakav stav i perspektivu treba imati prema Božjim rečima i istini? To je sasvim očito: za one koji istinski veruju u Boga i one koji imaju bogobojažljivo srce, Njegove reči su njihova žila kucavica. Ljudi treba da cene Božje reči, da ih jedu i piju, da u njima uživaju i prihvataju ih kao svoj život, kao pravac kojim idu, kao odmah dostupnu pomoć i opskrbu; ljudi treba praktično da deluju i doživljavaju u skladu sa izjavama i zahtevima istine i da se pokoravaju raznim zahtevima i načelima koje im istina daje. Samo tako čovek može da zadobije život. Stremljenje ka istini je, pre svega, sprovođenje Božjih reči u delo i njihovo doživljavanje, a ne njihovo podvrgavanje proučavanju, analizi, nagađanju i sumnji. Budući da istina predstavlja stalno spremnu pomoć i opskrbu za ljude i budući da može biti njihov život, oni prema istini treba da se odnose kao prema najdragocenijoj stvari. Zato što moraju da se oslone na istinu da bi živeli, da bi udovoljili Božjim zahtevima, da bi dostigli tačku da se Boga boje i klone se zla i da bi u svom svakodnevnom životu pronašli put praktičnog delovanja i dokučili načela primene, postižući pokornost Bogu. Ljudi se, takođe, moraju oslanjati na istinu kako bi odbacili svoje iskvarene naravi, kako bi postali oni koji su spaseni i stvorena bića koja su u skladu s merilom.
– „Reč”, tom IV, „Razotkrivanje antihrista”, „Deseta stavka (7. deo)”
164. Izražavajući istinu, Bog izražava Svoju narav i suštinu; Njegovo izražavanje istine se ne temelji na raznim pozitivnim stvarima i izjavama u koje ljudi veruju, a koje je ljudski rod rezimirao. Božje reči su Božje reči; Božje reči su istina. One su jedina osnova i zakon prema kojima ljudski rod postoji. Sva ona takozvana načela koja potiču od čoveka pogrešna su, apsurdna i Bog ih osuđuje. Ona ne zavređuju Njegovo priznanje, a još manje predstavljaju poreklo ili osnovu Njegovih izjava. Kroz Svoje reči Bog izražava Svoju narav i Svoju suštinu. Sve reči koje Bog izražava jesu istina budući da On ima suštinu Božju i On je stvarnost svih pozitivnih stvari. Bez obzira na to kako ovaj iskvareni ljudski rod pozicionira ili definiše Božje reči ili kako ih posmatra ili razume, Božje reči su večna istina i to je činjenica koja se nikada ne menja. Bez obzira na to koliko je reči Bog izgovorio i bez obzira na to koliko ih ovaj iskvareni, rđavi ljudski rod osuđuje i odbija, zauvek ostaje činjenica koja je nepromenljiva: Božje reči će uvek biti istina. Čovek to nikada neće moći da promeni. Ceo ljudski rod će na kraju priznati da su Božje reči istina, a da tradicionalna kultura i naučno znanje koje ljudski rod ceni nikada ne mogu postati pozitivne stvari i da nikada ne mogu postati istina. Ovo je apsolutno tačno. Tradicionalna kultura ljudskog roda i načini preživljavanja neće, kako vreme bude proticalo ili nakon što je prošlo mnogo vremena, postati istina, niti će zbog osuđivanja ili zaborava od strane ljudskog roda reči Božje postati reči čovekove. Istina će uvek biti istina; ova suština se nikada neće promeniti. Koja je činjenica ovde prisutna? Reč je o tome da sve ove uobičajene izreke koje je ljudski rod rezimirao imaju svoje izvorište u Sotoni i ljudskim uobraziljama i predstavama ili proističu iz ljudske naprasitosti i iskvarenih naravi ljudi, i nemaju nikakve veze sa pozitivnim stvarima. Sa druge strane, reči Božje jesu izrazi Božje suštine i identiteta. Iz kog razloga On izražava ove reči? Zašto kažem da su one istina? Razlog je u tome što je Bog suveren nad svim zakonima, pravilima, korenima, suštinama, stvarnostima i tajnama svih stvari i čvrsto ih drži u Svojoj ruci. Prema tome, jedino su Bogu poznata pravila, stvarnosti, činjenice i tajne svih stvari. Bog zna poreklo svih stvari i Bog zna koji je tačno koren svih stvari. Jedino su definicije svih stvari koje su iznete u Božjim rečima najtačnije; samo su Božje reči merila i načela za ljudski život, istine i kriterijumi na kojima se temelji ljudski opstanak.
– „Reč”, tom IV, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (1. deo)”
